NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

O pravilnoj upotrebi reči „Vjenčajetsja…“ na venčanju

 

PITANJE: Da li je na venčanju pravilnije govoriti reči „Vjenčajetsja rab Božij…“ jedanput, i jedanput „Vjenčajetsja raba Božija…“, pri postavljanju venaca na mladence, ili ove reči govoriti po triput?

 

ODGOVOR: U činu venčanja crkvenoslovenskih štampanih Trebnika propisano je da se reči: „Gospodi Bože naš, slavoju i čestiju vjenčaj ja“ govore triput, dok za reči: „Vjenčajetsja rab Božij… rabje Božijej…“ nema pomena da se govore triput. U grčkim pak savremenim Evhologionima i za ove reči se kaže: „A ovo govori triput, čineći znak krsta (vencem)“. I pri polaganju venca na glavu neveste takođe se kaže: „I ovo triput“. Isto tako stoji i u činu dvobračnih.[1] Bugarski Trebnik propisuje isto tako da sveštenik „najpre venčava mladoženju, čineći tri puta, nad glavom mu, krst sa vencem, i govoreći: Vjenčajetsja rab Božij…“. Na isti način venčava nevestu i onda ih blagosilja tri puta, uz reči: „Gospodi Bože naš, slavoju i čestiju vjenčaj ja“.[2]

Ako se obratimo liturgičkim piscima, videćemo da prof. Mirković jasno kaže da se „Vjenčajetsja rab Božiji…“, po slovenskom Trebniku „izgovara jedanput nad ženikom i jedanput nad nevestom…“.[3] Da bi ove reči trebalo govoriti triput, nema pomena ni u Obredoslovlju X. Teofila Stevanovića,[4] a prota Vasilije Nikolajević određeno veli: „Nepravilno, dakle, čine oni koji govore triput Vjenčajetsja, već treba reći samo jedanput, a triput se govore reči kojima se prizivlje blagoslov Božji na ženika i nevestu“.[5]

Od ruskih liturgičara, Deboljski ne pominje trokratno govorenje reči Vjenčajetsja…,[6] a takođe ni Nikoljski, ni Bulgakov, a obojica znaju da se po grčkim novijim Evhologionima govore triput. Nikoljski pri tome napominje da u Goarovom Evhologionu nema pomena da bi se one govorile triput,[7] a Bulgakov određeno veli: „U našem Trebniku, pri postavljanju venaca na ženika i nevestu ne propisuje se izgovarenje ovih reči triput. Stoga se njihovo trokratno ponavljanje, koje čine neki sveštenici, javlja nesaglasnim s našim Trebnikom“.[8]

Prof. P. Trembelas, u svom izlaganju o Svetoj Tajni Braka, iznosi navode mnogih starih grčkih rukopisa iz kojih se vidi da pri polaganju venaca, u starije doba, nisu govorene reči „Vjenčajetsja rab Božij“, nego druge. U jednome od najstarijih rukopisa koje on navodi (iz IH-H v.) veli se prosto: „Onda ih oboje venčava, i uzevši im desnice predaje jednu drugom“.[9] Prema drugom rukopisu, „blagosilja njihove glave triput“, pa onda „uzima vence i govori ovako: Položio si na glave njihove venac od dragog kamenja. I venčava“.[10] U druga dva rukopisa stoji: !Uzevši jerej vence sa Svete trapeze, govori psalam: Gospode, silom Tvojom razveseliće se car… Onda venčava oboje“,[11] pri čemu se, u drugom od njih, iz XIII v., dodaje: „I blagosilja jerej i govori: Gospode Bože naš, slavom i čašću venčaj ih“. Po jednom nešto mlađem rukopisu, jerej „venčava oboje, govoreći mladoženji: Gospode Bože naš, slavom i čašću venčaj ga. A nevesti: Gospode Bože naš,… venčaj je. I pevaju prisutni: Slavom i čašću venčao si ih i postavio nad delima ruku Tvojih. I uzevši im desnice, daje jednu drugom“.[12] Prema jednom rukopisu iz HI-HII v., sveštenik venčavajući mladence govori: „Hristos venčava“, a po drugom iz XIII v., „venčava ih govoreći: Otac blagosilja, Sin venčava, Duh Sveti prisustvuje i savršava“.[13] Neki pak mlađi rukopisi navode ove iste reči, ali uz napomenu da ih treba govoriti triput: „Sveštenik uzima vence… i venčava ih krstoobrazno, obema rukama, triput govoreći: Otac blagosilja, Sin venčava, a Duh Sveti zajedno odobrava i zajedno svedoči. To isto odgovara i narod triput. Onda govori jerej: Gospode Bože naš, slavom i čašću venčaj ih. A ovo govori dvaput. Treći put govori: Gospode Bože naš, slavom i čašću venčaj ga. A ženi govori: Gospode Bože naš, slavom i čašću venčaj je“.[14] No u još mlađim rukopisima postupak je gotovo kao u savremenim crkvenoslovenskim: „Uzevši vence, jerej ih stavlja na glave njihove govoreći: Postavio si na glave njihove… Onda venčavajući ga (mladoženju) govori: Venčava se rab Božiji, ime, vencem radosti, u ime Oca… Slično i ženi isto. Onda tako peva triput: Gospode Bože naš, slavom i čašću venčao si ih i postavio nad delima ruku Tvojih. I položio si na glave njihove venac“.[15]

Čin polaganja venaca na novobračne i po našim rukopisima je unekoliko drukčiji od današnjeg, pogotovo u pogledu reči koje su se pri tome izgovarale. U najstarijim od njih koje sam mogao pregledati, iz XIV v., uzimajući vence sa Časne trapeze, sveštenik je pevao osmi psalam: G(ospo)di, G(ospo)di naš, jako čudno ime Tvoje. „Po skončaniji že psalma, vencem krste vaispr glavi muževi (činio je krst iznad glave muža) prvo vazlagaje mužu (venac), potom žene, i pojet tropar gl(as) četvrti: G(ospo)di Bože naš, jako slavoju i častiju venčal jesi s(ve)tije mučeniki, ti i n(i)nja venčaj rabi tvoje sije, ime ima rek, i vencem slavi i č(a)sti, vencem miru, vencem veseliju, va hvalu i slavu O(t)cu i S(i)nu i S(ve)tomu D(u)hu. Imet pop (uzme pop) ženu za desnu ruku i dast muževi va ruku desnuju: Taže trop(ar) gl(as) četvrti: Položil jesi na glave jego venac…“, pa se čita Apostol i Evanđelje.[16] U dva druga rukopisa, takođe iz XIV v., peva se psalam 20: Gospodi siloju Tvojeju vazveselit se car…[17] Za stihove ovog psalma veli se: „i pletet (govori) sije st(i)hi trišti, i polagajet na njih vence po trišti.[18]

I u drugim rukopisima govori se o tome isto. Tek u jednom rukopisu iz XVII v. govori se slično kao u savremenim Trebnicima, da sveštenik znamenuje krstoobrazno ženika vencem, i pošto ga ovaj celiva,[19] stavlja mu ga na glavu govoreći: „Vjenčajet se rab Božiji (imerak), va ime O(t)ca i Sina i Svetago Duha“. Isto to čini i nevesti, pa govori navedenu molitvu: „Gospodi Bože naš, iže slavoju i častiju venčal jesi…“.[20]

Iz toga, kao i iz primera grčkih rukopisa, vidimo da su reči „Vjenčajetsja rab Božij…“, i „Gospodi Bože naš, slavoju i čestiju vjenčaj ja“, kao i reči „Obručajetsja rab Božij…“, Čina obručenja, ušle u ove činove dosta kasno, kao što veli i prof. Trembelas,[21] no svakako pre XV v., jer ovu poslednju molitvu (Gospodi Bože naš, iže slavoju i častiju venčal jesi…) pominje Sveti Simeon Solunski.[22]

Što se tiče govorenja psalamskih stihova 8. i 20. psalma triput, možemo razumeti da su onda kad su kao molitva upućivani Trojičnom Bogu, Koji svaku Svetu Tajnu svršava, da On blagoslovi ove bračnike, darujući im zemaljska i nebeska dobra, i trebalo da se izgovaraju triput. A da su zaista upućivane svim Trima Licima Svete Trojice jasno se vidi iz već navedenih reči grčkih rukopisa: Otac blagosilja, Sin venčava, Duh Sveti prisustvuje i savršava. Prema nekim rukopisima, triput su se govorile reči psalma, a vencima činio krst i novobračni celivali ih jedanput. Po drugima pak, po triput se činilo i jedno i drugo.

No kad se pri postavljanju venaca počele upotrebljavati reči „Vjenčajetsja rab Božij…“, a zatim: „Gospodi Bože naš, slavoju i čestiju vjenčaj ja“, kod nas i Rusa utvrdi se princip da se postavljanje venaca, kao simbol Tajne Braka, a takođe i reči „Vjenčajetsja rab Božij…, raba Božija…“ govore jedanput. Molitva pak Bogu da ih On svojom blagodaću venča: „Gospodi Bože naš, slavoju i čestiju vjenčaj ja“, upućuje sa svim Trima Licima trojičnog Božanstva i zato se s pravom govori triput. Ovakvo mišljenje, videli smo, zastupaju i navedeni naši i ruski liturgički pisci, pa ga se treba i držati.

Što se tiče reči „Obručajetsja rab Božij…, raba Božija…“, u Činu obručenja, njih treba govoriti triput, kao što stoji u crkvenoslovenskim, grčkim i bugarskim Trebnicima, jer se sada pri ovoj bitnoj stvari u Činu obručenja, tj. postavljanju prstenja na ruke zaručnika, trokratno ponavljanje ovih reči čini u čast Svete Trojice, Kojom se, kao što rekosmo, svaki čin u Crkvi svršava. U ranije doba nije bilo potrebe ove reči govoriti triput, jer je postojala posebna molitva: „Spasitelju dobri i čovekoljubavi, ovo obručenje sačuvaj jakim i sigurnim, da ovo menjanje (prstenja) bude za dugovečni život bez sablazni“,[23] koja se govorila triput. Kako sada ove molitve u činu obručenja nema, treba da se umesto nje triput govore reči: „Obručajetsja rab Božij… Obručajetsja raba Božija…“.

Napomenućemo još i to da se u savremenim crkvenoslovenskim Trebnicima ne pominje da sveštenik uzima desne ruke novobračnih i predaje ih jednu drugom. Ne govori se o tome ni u bugarskom Trebniku, a ni u grčkim savremenim Evhologionima.[24] No u grčkim rukopisima taj čin se redovno navodi, i to u starijim obično po postavljanju venaca na bračnike,[25] a u mlađim pre toga,[26] kako je i kod Svetog Simeona Solunskog, koji, objašnjavajući ga, veli da sveštenik „spaja njihove ruke, pokazujući potpuno jedinstvo“.[27]

Sveti Grigorije Bogoslov, u 193, pismu, zbog odsustva sa venčanja Olimpijade, veli da je „voljom“ prisustvovao „i sapraznovao, i desnice mladih stavio jednu u drugu, a obe u (ruku) Božiju“.[28]

O davanju desne ruke neveste u desnu ruku mladoženje pominju i naši rukopisi po polaganju venaca: Imet (uzme) pop ženu za desniju das(t) muževi va ruku desniju.[29]

U današnje vreme, obično se predaju desnice jedna drugom posle pitanja o dobrovoljnosti stupanja u brak, pri čemu se ove ruke vezuju peškirom, maramicom ili platnom.

 

Glasnik, avgust 1985.

 

NAPOMENE:


[1] Evhologin to mega, izd. „Astir“, Atina 1970, str. 247, 256. Ovako se kazuje i u Malom Evhologionu Ev. Skarpa, izd. M. Saliveru, bez godine izdanja, str. 336, a takođe u Malom Evhologionu, izd. Apostolki Diakonia, zvaničnog izdanja Grčke crkve, Atina 1968, str. 103.

[2] Sofija 1929, str. 103.

[3] Liturgika II, Beograd 1967, 137.

[4] Beograd 1895, I, 282.

[5] Praktični sveštenik, Zemun 1910, 65. S pozivom na Nikolajevića, sličan stav zauzima R. Dimitrijević, Pitanja i odgovori, Beograd 1919, 65.

[6] Popečenije pravosl. cerkvi, S. Peterburg 1894, 393.

[7] Posobije, S. Peterburg 1900, 729.

[8] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 115.

[9] Sinajske bibliot., br. 957.

[10] Iste biblioteke br. 958, X v.

[11] Sinajska biblioteka br. 973, HI-HII v. i Lavre Sv. Atanasija Atonskog, br. 189, XIII v., V. Trembelas, Mikron Evhologin, Atina 1950, str. 23, 24.

[12] Pantelejmonske bibliot. u Sv. Gori, br. 104, XIII v., Trembelas, n. d. 24.

[13] Pantelejm. man. br. 162, HI-HII v.; Sinaj. bibliot. br. 966, Trembelas, n. d. 24.

[14] Narodna biblioteka Atina br. 724, XI-XV v.

[15] Narodna biblioteka Atina, br. 668, XVII v. Trembelas, n. d. 23-25.

[16] Dečanski br. 67, XIV F., l. 63a, 63b.

[17] Ove reči, u oba rukopisa, navode se pod imenom osmog psalma. Biće da je neko prepisujući uzeo kao doličnije, za ovu priliku, stihove 20. psalma, a zaboravio da promeni i broj psalma.

[18] Muzeja Srp. prav. crkve u Beogradu, br. 112 i Dečanski br. 69.

[19] I po nekim grčkim rukopisima, vencem se čini krst nad glavom novobračnih, a po Trebniku P. Mogile, pre polaganja venaca, daje im se da svoj venac celivaju.

[20] Grujićeve zbirke Muzeja SPC, br. 16, XVII v.

[21] N. d. 23.

[22] O braku, Minj, P. G. T. 155, k. 509.

[23] Rukopis Lavre Sv. Atanasija Atonskog, br. 21, XVI v., V. Trembelas, n. d. 37.

[24] No u nekim grčkim novijim izdanjima, u primedbi pod tekstom, veli se da pri molitvi: Bože svjatij sozdavij ot persti čelovjeka…, pri reči „sočetaj“ (armoson) raba Tvojego… sveštenik cpaja (armozi) desne ruke novobračnih. (Mikron Evhologion E. Skarpa, n. d. 336; Mikron Evhologion, izd. Apostol. Diakonia, Atina 1968, 103.

[25] Npr. u Sinajskom br. 957, IH-H v.; Narod. bibliot. Atina br. 662, XII-XIV v., i br. 573, XIV v., i dr.

[26] Npr. Narod. bibliot. Atina br. 851, XVI v., i br. 665, XVI v., i br. 668, XVII v. (Trembelas, n. d. 53-55).

[27] O braku, gl. 279, n. d. k. 509. Kod Goara, u glavnom tekstu, nema pomena o davanju ruke neveste u ruku mladoženje. No u Varie Lekciones, u dvama Barberinskim rukopisima stoji, u prvom: „Po molitvi: Bože svjatij, sotvorivij… Onda venčava oboje i držeći desne ruke obojih, predaje ih jednu drugoj. I govori jerej: Mir vsjem…“ (str. 321). U drugom, pod br. 88, veli se ovako: „Bože večni koji si stvorio čoveka… Onda uzima jerej tas aparhas i venčava ih (str. 321, 322) govoreći: Venčava se sluga Božji… Slično se venčava i žena. I predaje ruku desnu neveste u ruku desnu ženika. Đakon: Premudrost…“. U primedbama Goar veli da „pišući Nazijanzin Anisiju pismo 57, veli: I desnice mladenaca, jednu drugom predajem, a obe Božjoj (ruci)“ (str. 324.).

[28] Sv. Grigorije Bogoslov, Pismo Prokopiju (193), Minj P. G. T.  37 (up. Goar n. d. 324).

[29] Dečanski br. 67, kraj XIV v. (l. 63a); a tako i br. 70, XV v. (l. 30a). Takođe Muzeja SPC br. 1, XV-XVI v. (l. 167a), kao i Grujićeve zbirke br. 16, XVII v. (l. 63b).

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *