НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Може ли се свештеник по други пут женити?

 

ПИТАЊЕ: Ако свештенику умре жена, или се с њоме разведе, може ли довести другу жену и венчати се с њоме? У народу влада убеђење да се поп може само једанпут женити.

 

ОДГОВОР: Народно убеђење је у суштини тачно, али је изражено непрецизно, нетачно, и то због мешања двају битних но различитих захтева о браку свештеника. Један је немогућност венчања после рукоположења, а други обавезна једнобрачност.

Свештеник се не може женити ниједанпут. Може се женити само док је кандидат за свештеника, а кад је постао свештеник, и ако се дотле није женио уопште, женити се не може никако. Питање да ли ће се женити или остати нежењен, један свршени богослов, односно кандидат за свештенство, мора решити пре рукоположења, управо пре производства за ипођакона. Одлучи ли да се неће женити и буде произведен за ипођакона, ту одлуку већ не може мењати, а још мање ако буде рукоположен за ђакона и свештеника. Ако би се ипак оженио, мора бити лишен свештенства.

Тај принцип јасно излажу канонски прописи: „Од оних који су нежењени ступили у клир, заповиједамо да се могу женити, ако xoћe, само чтеци и појачи“, наређује 26. Апостолски канон.[1] Канон 6. Трулског сабора позива се на ово Апостолско правило и наређује да се имају свргнути ипођакон, ђакон и презвитер који би се по рукоположењу оженили, додајући: „Жели ли који између оних који ступају у клир, по закону брака саставити се са женом, нека то учини прије рукоположења за ипођакона, или ђакона или презвитера“.[2]

Наредбу о лишењу чина свештеника који би се оженио износи још почетком IV в. Неокесаријски сабор у свом првом правилу. Тумачећи ово правило, еп. Никодим Милаш каже: „Да се не смије женити онај који је ступио у свештени чин, то је каноничка практика Цркве од самог почетка, која је каноничка практика утврђена на Трулскоме сабору (пр. 6)“.[3]

Сагледавши тако канонски став Васељенске цркве о немогућности женидбе после примања свештеног чина, остаје нам сада да размотримо друго битно питање: Да ли може примити свештени чин онај који се претходно двапут женио? Рећи ћемо одмах: По еванђелским и канонским прописима Православне цркве, онај који се двапут женио, било да му је прва супруга умрла, било да се с њом развео (свакако због њене кривице), свештеник постати не може. То може само онај који се једанпут женио, или се није женио уопште, а има остале канонске услове: телесне, интелектуалне и моралне, прописане за свештени чин. У кратким цртама изнећемо разлоге за овакав став Цркве.

На основу Светог Писма и Старог и Новог Завета, излази јасно да брак у суштини може бити само један. Створивши у почетку човека, Адама, Бог ствара и жену, Еву – једном мужу једну жену и једној жени једног мужа. По надахнућу од Бога, тај принцип изражава Адам познатим речима: И биће двоје једно тело (1 Мојс. 2, 24), које наводи и Господ Исус Христос (Мт. 19, 5). Потомци првих људи такође држе једнобрачност задуго. У Библији нема помена нити да је који од њих узео другу жену по смрти прве, нити да је поред једне узео и другу и тако истовремено живео са две. Први који је имао две жене, а поменут је у Библији, јесте Ламех, један од потомака Кајинових. И по новозаветном учењу брак је један: Ко отпусти своју жену, осим за прељубу, и ожени се другом, вели Господ, чини прељубу (Мт. 10, 11, 12), и тај принцип остаје за сва времена.

Али сви људи не достижу ту духовну висину, те се стога већ у Старом Завету јавља не само узимање друге жене по смрти, или по отпуштању прве, него, као што рекосмо, и држање двеју или више жена истовремено, поготово ако је прва бездетна, или по левирату. Тако су поступали и поједини старозаветни праведници.[4]

Ни у хришћанству не нађу снаге сви верни, по смрти прве жене или разводу с њом, да живе безбрачно, нити узрасту до идеалног става о браку, какав нам и речима и делом показују поједине свете душе: „Брак је по природи један, као што је једно рођење и једна смрт“, говорила је Света Макрина, сестра Светог Василија Великог, кад су је наговарали, по смрти вереника, да пође за другог; „Вереник мој“ – настављала је – „кога називају умрлим, ја у нади на васкрсење верујем да је жив Богу и није умро, него је само отпутовао далеко, у другу земљу, до времена општег васкрсења. Грех је и срамота да супруга када јој супруг отпутује некуда, не сачува супружанску верност“.[5] Исто је тако поступила Олимпијада, доцнија ђакониса у Цариграду, у доба Светог Јована Златоуста, сматрајући својом дужношћу да се по смрти вереника, не удаје за другог говорећи: „Да је мој Господ хтео да живим у браку, не би ми узео првог“.[6] Да не би код верника још недостиглих до ове висине дошло до већег зла, због људске слабости, Црква Христова допушта други, изнимно и трећи брак: „Због блуда сваки да има своју жену и свака жена свога мужа… јер је боље женити се и удавати се него упаљивати се“ (1 Кор. 7, 2, 9).

Али оно што се допушта појединим верним због слабости не може се допустити свештеницима. Од њих се очекује да духовно буду снажнији, морално на већој висини и чвршће држе еванђелске прописе, јер су пастири, више им је дано, од њих се више и тражи (Л. 12, 48). Већ у Старом Завету постављани су посебни захтеви у погледу брака свештеника (3 Мојс. 21, 7, 13-14), утолико пре у Новом. У Новом Завету принцип једнобрачности свештеника поставио је већ Свети апостол Павле заповедајући да се ни за ђакона не могу поставити они који су се двапут женили: Ђакони да буду мужеви једне жене (1 Тим. 3, 12), а исти захтев тражи и од свештеника, односно епископа (1 Тим. 3, 2; Титу 1, 6).

У Православљу се кроз векове схватало да израз „једне жене муж“ значи човека који се само једном женио. Такав став у старој Цркви види се из писмених вести, од којих једни тај принцип заступају посредно, указивањем цењења девствености изнад првог брака, а удовиштва изнад другог. Други пак извори директно забрањују други брак за све који прилазе свештенству. Тако већ половином II в. Пастир одговара на питање Јермино: „Ако ли жена… или муж неки упокоји се, и ступи у брак онај ко остане, да ли тај греши? Не греши, вели, али ако остане сам (не ожени се), заслужиће велику славу од Господа. Но ако се ожени, не греши“.[7] Слично се указује и у одговору на питање како да поступи муж ако жена чини прељубу и поред опомене мужа: „Нека је, вели, отпусти и муж нека остане сам. Ако ли, отпустивши жену, ожени се другом, и он чини прељубу“.[8] У истом смислу говори у истом веку апологет Атинагора, с похвалом истичући: „Наћи ћеш код нас многе, и мужеве и жене, остареле у девствености са намером да се Богу што више приближе… или у једном браку, а други (брак) је пристојна прељуба“.[9]

У III веку Ориген казује о Ани пророчици: „Показује се да је праведно била пророчица, те је Дух Свети могао наћи у њој место због чистоте и непорочности. Јер је седам година живела с мужем од девојаштва свога. Стога је постала пророчица, те Дух Свети није случајно становао у њој. Јер је добро ако неко може бити у девствености. Ако ли не може, то нека удовствује, ако се деси нешто људско (смрт мужа)“.[10] Климент Александријски, почетком Ш в., пише: „Ми девственост (евнухизмос) и оне којима је то од Бога даровано ублажавамо, моногамији и узвишености једнога брака дивимо се, а саосећамо кад је потребно говорећи: Носите бремена једни других, да не би когод, мислећи да добро стоји, пао; те о другом браку, ако се неко упаљује, апостол вели нека се жени“.[11] Методије Олимпијски примећује да је апостол „допустио по снисхођењу ући у други брак“, не зато што је „други брак нешто добро, него ценећи га бољим од упаљивања“.[12] Свети Кирило Јерусалимски хвали „ред монаха и девојака који равноангелски живот воде у свету… Велики ће вам припасти венац, браћо, и добићете велику вредност не мале радости… У анђелске књиге уписани сте због прихватања чедности“. Уједно он хвали брак, опомињући монахе да се пред ожењеним не горде: „Јер је частан брак и брачна постеља чиста, као што вели апостол (Јевр. 13, 4). И ти који имаш чистоту, зар ниси рођен од оних који су у браку? Зар задобивши злато, сребро ћеш одбацити“?[13] „А једнобрачни нека не одбацује оне у другом браку. Добро је уздржавање и дивно, а дозвољено прићи и другом браку да не би блудничили слаби. Јер им је добро да остану као ја“, вели апостол. „Ако ли се не уздрже, нека се жене, јер је боље женити се него упаљивати се“.[14] У писму једној младој удовици Свети Јован Златоуст пише: „Као што је девство боље од брака, тако је први брак бољи од другог“.[15] На другом месту исти Свети Отац каже: „Исто онако како је апостол поступио у питању о браку и девичанству, поступио је у односу на први и други брак. Као што тамо он није забранио брак, да се не оптерете слабији, нити га је поставио као безусловну дужност, да не би лишио назначених венаца оне који желе остати у девичанству, него је показао да је брак добро дело, објаснивши уједно да је девичанство боље, тако нам управо опет овде износи друге степене, разјашњавајући да је удовиштво боље и узвишеније, а други брак слабије и ниже, а на тај начин, бодрећи јаче, који неће да иду на ниже, уједно не допушта слабијим да падну“.[16] Свети Јован такође нам објашњава да је оно што други брак чини нижим од првог, и главни узрок да другобрачни не може постати свештеник – недостатак љубави према умрлој жени. Тумачећи израз „једне жене муж“, он ће рећи да апостол не дозвољава „да се по (закључењу) другог брака прима ова власт (епископска). Јер ко није сачувао никакве наклоности према упокојеној, како може такав да буде добар старешина“?[17] Сличан су поглед на девичанство, први и други брак имала већина отаца и учитеља Цркве онога доба, као Атанасије Велики, Григорије Ниски, Григорије Назијанзин и други на Истоку, или на Западу Амвросије Милански, Јероним Стридонски, Августин Ипонски, Кипријан Картагински и други.[18] У доцније време: Икуменије, Зигабен, Теофилакт, Свети Симеон Солунски.

У другим пак изворима, ова схватања се на основу принципа изложених у учењу апостола Павла, јављају у облику наредаба и забрана за примање другобрачних у свештенство. Тако 17. канон Светих апостола наређује овако: „Који се после крштења два пута женио, или је суложницу имао, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопште у свештеничком именику“.[19] Шести Васељенски, Трулски сабор, позива се на ову наредбу наводећи је дословно у свом 3. канону.[20] Свакако да се на ову исту наредбу, под називом „правило“, позива и 12. канон Светог Василија Великог: „Другобрачне правило сасвим искључује из (свештене) службе“.[21] Сличну наредбу дају и Апостолске Установе: „Такав треба да је епископ, муж једне жене, једнобрачан…, ако жену часну и верну има, или је имао“. На другом месту: „Епископа и презвитера и ђакона, рекосмо, имајте једнобрачног, биле им живе супруге, или упокојене… Служитељи и појци и чтеци и вратари наређујемо да они буду једнобрачни“.[22] Најзад, о избору епископа каже: „Добро је ако је нежењен, ако ли не, онда једне жене муж…“.[23]

Канонски прописи постављају новозаветни принцип једнобрачности, не само кандидату за свештенство, него и његовој жени. Кад је такав захтев постављен већ за жене старозаветних свештеника, служитеља старозаветног храма, није чудо што се тражи и од новозаветних, „јер је овде веће од храма“ (3 Мојс. 21, 7, 14; Мт. 12, 6): „Који је узео удовицу, или пуштеницу, или блудницу, или ропкињу, или глумицу, не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон, нити уопће у свештеничком именику“, вели 18. канон Светих апостола.[24]

Стога хришћански брак, како вели један познати савремени богослов, „може бити само јединствен (један), не по сили апстрактног закона, или моралног закључка, него у самој својој суштини као Тајна Царства Божјег, која води у вечну радост и вечну љубав“. Он такође излаже принципијелни став Цркве о другом браку: „Током векова, у целини канонског законодавства, Црква следује принципу израженом од стране Светог апостола Павла, да је другобрачност одступање од хришћанских норми и допушта се само по људској слабости (1 Кор. 7, 9)“.[25] Други савремени богословски писци схватају израз „једне жене муж“ за једнобрачност. Проф. др Димитрије Стефановић, навевши три разна тумачења ових речи, држи за „сасвим веројатно тумачење да апостол од епископа тражи да се само једанпут женио, да је само једанпут и само један брак склапао. За ово јасно говори (1 Тимот. 5, 9) удовица која је била једноме мужу жена тј. која се само једанпут удавала… Речи апостолове управљене су против сукцесивне бигамије. Тако их схваћа и тумачи већина данашњих тумача“.[26] Проф. П. Трембелас за овај израз вели да ће најпре бити да значи: „муж само једне жене и да није ушао у други брак“. Са овим се схватањем „саглашава и тадашње савремено поштовање моногамије код незнабожаца. У натписима надгробних споменика, нису ретке речи виргиниус, виргиниа, које означавају мужа који је знао само за једну жену“.[27] Позивајући се на апостола Павла, проф В. Стефанидис вели да је у старини „пре хиротоније дозвољаван само један брак, сагласно са односним наредбама пастирских посланица (1 Тим. 3, 2; Титу 1, 6).[28]

Но током историје било је случајева да су неки епископи рукоположили и неког двобрачног. Тако се зна да је римски епископ Калист (220. г.) примао двобрачне у клир и дозвољавао брак после хиротоније. Али је то изазвало снажну реакцију и дало повода за Иполитов раскол.[29] Блажени Теодорит наводи и неке друге примере, а и сам је рукоположио једног другобрачног, неког Иринеја, за епископа, али је због тога позиван на одговорност. Као што се види из његовог тумачења 1 Тим. 3, 2, он је, насупрот наведеном мноштву старих црквених писаца и Светих Отаца, као и канонских наредаба, усвојио гледиште да речи апостола Павла осуђују само истовремену, симултану бигамију, а не други брак, после првог, сукцесивну: „Негда су и Грци и Јудејци, са две и више жена, по брачном закону живели. Па чак и сада још, мада царски закони забрањују истовремено имати две жене, неки то остварују са конкубинама и блудницама. Зато рекоше (неки) да је божанствени апостол казао да је онај који само са једном женом смерно живи достојан да буде рукоположен за епископа“,[30] па даље наставља: „Јер, кажу, није одбацио други брак онај који је више пута заповиједио да се склопи, пошто вели: Жена је привезана законом за вријеме док јој живи муж, ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу. И опет (вели): А неожењеним и удовицама велим. Па спојивши то једно и друго, један је закон издао. Јер киме је овладала умјереност, тај не мисли на други брак. А ако би исти отјеравши прву (жену), свезао се са другом, достојан је покуде и потпада под осуду. Али ако је сила смрти разријешила свезу са првом (женом), а природа са својим захтјевом сили да се веже са другом женом, тада је настао други брак не вољом, него по сили околности. Узимајући у обзир то и остало, прихваћам тумачење оних који су тако мислили“.[31] Напоменућемо да је у погледу схватања о узвишености девствености, о значају брака, о удовиштву и другом браку, Теодорит заступао исти став као и наведени стари хришћански писци и Свети Оци.[32]

Разумљиво да се свагда, кад год се током времена потезало питање другог брака свештеника, посезало за овим мишљењем Блаженог Теодорита. У време настанка протестантизма, речи апостола Павла „једне жене муж“ схватале су поједине секте или у смислу да свештена лица обавезно треба да буду у браку,[33] или у смислу који је изложио Теодорит. Слична схватања о могућности другог брака за свештенике јављала су се, у новије време, и код неких православних писаца у Русији, Грчкој, Румунији, као и код нас.[34] Најзначајнији од наших писаца је познати канониста, епископ далматински Никодим Милаш, са својом расправом „Рукоположење као сметња браку“, у којој заступа мишљење да свака помесна Црква може одступити од прописа 6. канона Трулског сабора и примити у свештенство другобрачне, а такође дозволити им склапање брака по рукоположењу. Та је расправа изазвала недоумицу, чуђење и негодовање код једних, а одобравање код других.[35] Не само због тога што је Милаш раније, на основу еванђелских, светоотачких и канонских прописа, заступао гледишта сасвим супротна овоме, него и зато што се други писци после њега код нас, који пишу о могућности дозволе рукоположења другобрачних, углавном позивају на ауторитет и аргументе које је он изнео, размотрићемо главне од тих аргумената. Потреба је да сагледамо да ли је доказна моћ тих аргумената заиста таква да је под њеним притиском настала код њега тако радикална промена, што би и за нас било меродавно, или им је он такву моћ придао споља, из својих неких разлога.

Као прво указаћемо на то да Милаш у овој расправи наводи речи Господа Исуса Христа о браку као нераскидивој божанској установи и узвишености девствености ради Царства Небескога (Мт. 19, 3-12), при чему сам закључује: „Ко може да буде без брака и да живи у дјевичанству тај чини добро, јер живи на земљи као да је већ на небу… гдје нема ни женидбе ни удаје“.[36] Он износи и учење апостола Павла „да је добра ствар за човека да се не дохвата жене“, као и његов „савет нежењенима и удовицама да би им било добро кад би остали ван брака, као што је и он, ако могу да се уздрже; не могу ли, нека ступе у брак, јер је боље женити се него упаљивати се“.[37] Не оставља да не изложи и гледишта многих Светих Отаца, особито Светог Јована Златоуста, који су такође девичанство уздизали изнад првог брака, а удовиштво изнад другог. Али ће он сада, у оваквом њиховом ставу, видети не последицу усвајања науке Исуса Христа и апостола Павла, као што је то видео раније, него ће рећи да су га примили од „друштвених и породичних прилика које су тада владале у свијету“. То важи, вели, како за хришћанске апологете, тако и за поједине утицајније и виђеније црквене писце: „Ако је за њих дјевичанство било много узвишеније од брака уопште, то куд и камо заостајало је код њих у моралу оно лице којему није доста било што је једанпут у браку живјело, него које је хтјело обудовивши да ступи у други брак“.[38] На другом месту он ће рећи да је неповољно суђење о другом браку „завладало услијед аскетичких тенденција главних лица у вишој црквеној јерархији, која су водила тада прву ријеч у питањима црквеног живота“.[39]

Каква је била потреба, поред науке Христа Господа и Светог апостола Павла, коју су Оци усвојили, тражити утицај друштвених прилика и енкратистичких идеја на њих? Била је. Милаш је у то доба усвојио мишљење да се може склопити брак и по рукоположењу у свештене чинове, и примити другобрачне у клир, те је овај априори постављени став требало оправдати одузимањем божанског порекла супротних, отачких ставова. Априоризам његовог става још јасније ћемо сагледати у поступку са речима Светог Јована Златоуста у тумачењу израза „једне жене муж“, у посланици Титу (1, 6), које Милаш цитира овако: „Ућуткава (апостол) јеретике који су одбацивали брак, показујући да то није опако дјело, него толико часно да се под њега може стати и на свети пријесто (епископски), обуздавајући уједно оне који су неуздржљиви и не дозвољавајући да се послије другог брака прима та власт (епископска). Јер ко није сачувао никакве наклоности спрам упокојене (жене), како може такав да буде добар начелник? Каквом ли се приговору не би он изложио?…“[40] Коментаришући ове речи Златоустове Милаш ће рећи: „Овдје Златоуст потврђује своје прво тумачење… да не треба дозволити да добије епископску власт онај који је ступио у други брак, јер би му се у таквом случају могло приговорити да нема никакве наклоности спрам упокојене своје жене“.[41] У закључку још ће да каже: „Овим Златоустовим тумачењем ријечи апостола Павла „једне жене муж“, нама се чини да је у основи ријешено главно питање ове наше радње“. После свега тога, да ли би неко могао очекивати ма какво друго тумачење речи „једне жене муж“ него да оне значе човека који се само једанпут женио, како је сам Милаш раније излагао у својим тумачењима Правила Православне цркве и у Црквеном праву. Ма колико невероватно, али писац овде закључује, ни мање ни више, него да по Златоусту другобрачни могу постати свештеници! Да овакву тврдњу Милаш изнесе у I издању ове своје расправе можемо разумети, јер је онде наведене Златоустове речи превео у томе смислу: „А овим апостол кори и оне несмотрене људе који забрањују да се послије другога брака може добити управа и достојанство пастира“.[42] Но у II издању, где је под утицајем критике,[43] превео тачно речи Светог Јована, и поред њиховог јасног смисла, да неуздржљиви, закључивши други брак, не могу постати свештеници, он ипак остаје при закључку да то могу постати, што јасно говори да је овај закључак донео априори и хоће да га пошто-пото утврди и доказом који говори супротно.

Друго. У потврду свога става да други брак није сметња за свештенство, Милаш се могао позвати, од толиког мноштва Светих Отаца и старих писаца, само на Блаженог Теодорита и његово тумачење речи „једне жене муж“, које смо раније навели, као и на његово оправдање да је рукоположио другобрачног Иринеја по примеру неких других источних епископа. Но, уочивши да је неубедљиво позивање само на једног од старих писаца, он ће покушати на сваки начин да прикаже Светог Јована Златоуста присталицом рукополагања другобрачних. За то ће употребити тврдњу да је ученик Златоустов Прокло, доцнији архиепископ цариградски, рукополагао другобрачне, за шта вели Милаш: „Није могуће друго мислити него да је он у томе слиједио науци свога великог учитеља и претходника му на патријаршијском пријестолу“ (тј. Златоуста).[44] Исто тако ће покушати да навуче на тај смисао нека друга казивања овог Светог Оца. Тако ће навести тумачење у 10. беседи на Прву Тимотеју: „Једне жен муж. Каже то (апостол) не што тијем хоће да узакони, да није слободно без тога постати (епископ), него што хоће да сузбије неумјереност, јер је код Јудеја било слободно ступити и у други брак и заједно имати двије жене“. У свом коментару на ове речи Милаш ће рећи: „Епископ, дакле, по овом Златоустовом тумачењу може да постане и онај који није ожењен, а тако исто и онај који јест; само што у овом последњем случају мора да је далеко од јудејске неумјерености. А у чему се састојала та неумјереност? У томе, каже тумачење, што је јудејским свештеницима, као и осталим Јудејцима, слободно било, поред живе законите жене, склопити и други брак и заједно имати двије жене; а хришћански свештеници не смију бити двојеженци, нити ступити у други брак при живој жени, него смију имати само једну закониту жену“.[45] Не видим зашто ли би Златоуст, од двеју наведених јудејских неумерености, другобрачности и двобрачности, сматрао да је довољно да се хришћански свештеници чувају само од једне од њих, а не и од друге. Поготово кад се он, као што смо навели, одређено изјаснио против примања у свештенство оних који, оженивши се по други пут, нису сачували никакве наклоности према упокојеној жени. Свакако да Златоуст, насупрот Милашу, под изразом „једне жене муж“ подразумева човека који нити живи у бигамији, нити се женио по други пут.

Tpeће. Сматрам да Свето Писмо пружа несумњив доказ да израз „једне жене муж“ може да означава оне који су се само једном женили, а да не може бити ни речи да би се ту могло мислити на оне који живе истовремено са две жене. У истој, наиме, Првој посланици Тимотеју (гл. 5, 9), апостол Павле говори о црквеним удовицама и каже да у овај ред, поред других услова, може ући само она која је била „једног мужа жена“. Да нема овога навода, поред свега захтева да ђакон буде муж једне жене (1 Тим. 3, 12), а тако и свештеник (Титу 1, 6) и епископ (1 Тим. 3, 2), заиста би се тешко могло закључити да ли је ту реч о симултаној, или о сукцесивној бигамији. Но, околност што апостол Павле, у исто време кад тражи да у свештени чин може ући само онај који је био „једне жене муж“, а у удовички списак само она која је била „једног мужа жена“, несумњиво значи да се и један и други захтев односи на исту ствар. Најбитније је овде то што у погледу удовица не може бити речи о полиандрији, јер за закон по коме би једна жена могла имати истовремено два мужа није знало ни римско ни грчко, а још мање старозаветно, јеврејско законодавство. Док су мужеви могли имати законски две и више жена, није се могло ни замислити да би жена, по закону, могла бити жена двају мужева истовремено.[46] У хришћанству пак незамисливо је да би се у моралном погледу могло тражити од жена нешто што се истовремено не би тражило и од мужева, како се чинило у дохришћанско време, кад су, како вели Свети Григорије Богослов, мужеви били законодавци и женама нису давали права која су себи осигуравали.[47] Зато се ни на какав начин не може узимати да би у изразу „једне жене муж“ апостол тражио од мужева само да не буду у бигамији, а да се могу више пута женити, а у изразу „једног мужа жена“ да женама забрањује управо оно што мужевима дозвољава, тј. да се више пута удају. Свакако да у оба случаја тражи исто, тј. да су се само једном женили, односно једном удавале. Тако нам је сам апостол дао кључ за решавање овог проблема, те га само на тај начин можемо решити.

У исто време, ако је то тако, отпада и Милашева тврдња да „забрана женидбе удовом свештенству не потиче из божанскога права, него се она оснива на позитивном праву Цркве и дакле, то је црквени закон, који је Црква издала по својој законодавној власти“,те да је стога њену измену, или укидање „у праву да изведе свака аутокефална црква за своју област“.[48] Насупрот томе, остају у пуној важности начела која је Милаш раније с правом изнео: „Наредба овог правила (17. апостолског) потиче из божанскога права, по коме свештеничку службу може да врши само онај који се једанпут само женио…, ап. Павао изрично казује у својим посланицама да свештена лица смију само бити једнобрачни (1 Тим. 3, 2-13; Тит. 1, 5-6)… Побудом к оваквој наредби био је високи појам што је у Цркви увијек владао о уздржаности, која се сматрала узвишенијом од брака; а на други брак се већ сматрало као на слабост која се није могла трпјети код служитеља Божјег олтара“. Затим: „Ко је једном био рукоположен, не може више ступити у законски брак … Одредба ова каноничкога права Православне цркве важила је и мора безусловно важити свагда“.[49]

Четврто. У наведеној расправи еп. Милаш понавља да се током историје питање о другом браку свештеника више пута покретало, све до наших дана, „и да се увијек дизао у свештенству глас незадовољства… противу забране удовим свештеницима да могу при потреби ступити у нови брак“, и то због тога што у тој „забрани виде акт који није основан на учењу ни Св. Писма, ни природнога права“.[50]

Кад би стајала Милашева тврдња: „Нигде у Светом Писму нема спомена о каквој разлици између првог и другог брака“,[51] (но као што изнесмо, апостолове речи „једне жене муж“ и „једног мужа жена“, баш имају у виду ту разлику), могли бисмо поћи даље и са већим правом рећи да још мање има у Светом Писму помена о разлици између другог и трећег, трећег и четвртог брака итд. Стога, „ако је брак нормално стање свих људи“, како вели Милаш, „и од тога нису искључени свештеници“, те ни црквена власт нема права да их лишава природне њихове слободе,[52] зар не значи насиље над том слободом тражење за свештенике само права за други, а не и трећи и даље бракове? Докле? Све док не дођемо до става једног од оснивача протестантизма, који је ступајући у старости у шести брак, рекао: „Док се Господ Бог не умори да узима од мене жене, нећу ни ја да се уморим да се поново женим“.[53] Ма колико ове речи звучале богохулно, али ако у Божјем Откривењу заиста не би било разликовања између првог и осталих бракова, морали бисмо их прихватити, а одбацити оне Светих Отаца и канонских прописа о једнобрачности свештеника. Али у ствари отачки и канонски прописи ослањају се на Свето Писмо, а не на ове тврдње овог и других сличних писаца.

Јасно нам је такође да ће се наћи и убудуће људи који ће према удовим свештеницима бити „милосрднији“ од Светог апостола Павла, Светих Отаца, Васељенских и Помесних сабора и тражити за њих дозволу „да могу при потреби ступити у нови брак“. Али у Православној цркви остаће и надаље правило да њени свештеници могу бити или безбрачни или једнобрачни, као што вели проф. Сергије Тројицки (и као што је писао раније еп. Милаш): „Пристајући једва на поновни брак световњака, Православна црква апсолутно забрањује поновни брак онима који морају да служе за пример осталима у остварењу норме црквеног учења – својим свештенослужитељима, не обазирући се на многогодишњу борбу против ове забране, та забрана и до садашњег времена остаје обавезном у већем делу хришћанства, где постоји учење о свештенству као Тајни“.[54]

Из изнетог могли смо видети: 1. Да у Православној цркви од почетка важи принцип да брак у суштини може бити само један; други и трећи само се допушта слабијим и недораслим до овог схватања, да не би дошло до горег, до блуда. 2. Оно што се допушта појединим верним због њихове слабости, не може се допустити свештеницима, јер они морају бити у том погледу „углед стаду“ (1 Пет. 5, 3). Стога они могу бити или нежењени, или само једанпут жењени. 3. Ова наука потиче из Светог Писма, јер речи Светог апостола Павла „једне жене муж“ и „једног мужа жена“, означавају оне који су само једном ступали у брак.

Дакле, по учењу Православне цркве, нити свештеник може ући у други брак, нити другобрачни у свештенство.

 

Гласник, фебруар 1985.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Др Никодим Милаш, Правила Православне цркве с тумачењима, Н. Сад 1895, Т. I, 82.

[2] Исто, 446. Тај принцип, за епископа, свештеника и ђакона, излажу и Апостолске Установе велећи: „Не треба да они, ма били још безбрачни, по хиротонији, склапају брак, или узевши другу да се ожене. За служитеље и појце и чтеце и вратаре наређујемо да буду једнобрачни. Ако ли пре брака уђу у клир, дозвољавамо им да се жене, ако то хоће…“ (Књ. VI, изд. Вивлиотхики Еллинон патерон ке екклисиастикон синграфеон (ВЕПЕС), Атина 1955, Т, II, 105).

[3] Н. д. Т. II, 26; Црквено право, Београд 1926, 300. Разлог зашто по рукоположењу не бива венчање казује 3. новела цара Лава Мудрог одређујући: „Није достојно ни прилично да они (свештеници) пошто се уздигну на духовну висину свештенства од нижег и телесног, брака да се враћају опет њему, него напротив треба да буде обратно, тј. од нижег и телесног, брака, да иду уздизању високом, божанском, свештенству“ (Пидалион изд. Астир, Атина 1970, 224; Атинска Синтагма, Атина 1854, Т. IV, 478).

[4] Патријарх Аврам уз пристанак Сарин рађа сина Исмаила, са робињом Агаром, а по смрти Сариној узима другу жену Хетуру (1 Мојс. 16, 2; 25 , 1); Јаков узима Лију и Рахиљу; цар Давид има више жена и иноча итд.

[5] Др Јустин Поповић, Житија Светих Београд 1975, под 19. VII, стр. 489.

[6] Паладије, по Евванг. Тхеодору, Олимпиас, у Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1966, Т. IX, к. 898. Принципијелној могућности само једног брака, с обзиром на тајанствену везу Христа са Црквом (Еф. 5, 32), Св. Григорије Богослов даје овакво образложење: „Мени се чини да овде реч Божја није за други брак, јер ако су два Христа, то (нека су) и два мужа, две жене. А ако је један Христос, једна глава Цркве, то је и једно тело, и свако друго да се одбаци. А ако забрањује други брак, шта онда рећи о трећем? Први (брак) је по закону, други по снисхођењу, а трећи по безакоњу“ (Творенија в русском перев., 37. беседа на Мт. 19, 17, С. Петербург 1912, Т. I, 515).

[7] Наредба IV, 4, ВЕПЕС, Атина 1955, Т. III, 55.

[8] Исто, Наредба IV, 1, н. д. 54.

[9] ВЕПЕС, Атина 1955, Т. IV, 308.

[10] 17. омилија на Јеванђ. од Луке, ВЕПЕС, Атина 1958, T. XV, 40.

[11] Стромата III, гл. 1. ВЕПЕС, Атина 1956, Т. VIII, 12. Из ових речи се лепо види како је Црква увек знала (чувајући се јеретичких погрешности: презирања брака и предавања неуздржаности) бити свима све да како год неке спасе; да цени труд и достигнућа снажних: девствености, једног брака, часног удовиштва; а из саосећања и снисхођења према слабим да дозволи други брак.

[12] П. Трембелас, Догматики, Атина 1961, Т. III, 336. У овом смислу, молитве Чина венчања другобрачних одишу покајничким духом: „Владико Господи Боже наш… очисти грјехи нашја и безаконије прости Твојих рабов призивајај ја в покајаније подаја им прошченије прегрјешениј, грјехов очишченије… Вједиј немошчноје человјеческаго јестества…; Господи Исусе, Слове Божиј… очисти безаконија рабов Твојих, зање зноја и тјаготи дневнија и плотскаго разженија не могушче понести, во второје брака обшченије сходјат…“ (Молитве по обручењу).

[13] 4. катихеза, гл. 24, 25, ВЕПЕС, Атина 1964, Т. 39, 75. Похвалу девствености и вредност брака готово истим речима износи Св. Григорије Богослов: „Но девственост не би се признавала нечим високим кад не би била боље од бољега (брака)… Али не би било ни безбрачних кад не би било брака. Поштуј и ти, девствениче, матер своју од које происходиш. Поштуј и ти (који си у браку) и матер, ону која је рођена од матере, мада она и није мати, него невеста Христова“ (н. д. Т. I, 515.).

[14] Исто, 4. катихеза, гл. 26, н. д. 75.

[15] Сочињенија, в русском переводје, С. Петербург 1895, Т. I, 389.

[16] Н. д., Т. III, 220.

[17] Исто, Т. XI, 847. И Блаж. Августин каже да је при другом браку за осуду нарушавање верности према првој жени: „Апостол говори да су удове, које желе да ступе у брак, за осуду, не због другог брака, него зато што прву веру одбацише (1 Тим. 5, 12)“ (С. Тројицки, Хришћанска философија брака, Београд 1934, 73).

[18] Рукоположење као сметња браку, Мостар 1907, издање II, стр. 45.

[19] Милаш, Правила, I, 74.

[20] Исто, 443.

[21] Исто, Т. II, 367.

[22] Књ. II, ВЕПЕС, Атина 1955, Т. II, 14; књ. VI, 105.

[23] Исто, н. д. 199.

[24] Милаш, Правила, I, 76.

[25] Проф. Ј. Мејендорф, Брак и Евхаристија, Гласник 1970, стр. 135, 1971 г. стр. 66.

[26] Живот и рад ап. Павла, Београд 1926, 83.

[27] Ипомнима ис тас епистолас тис Кенис Диатхикис, Атина 1956, Т. II, 358.

[28] Екклисиастики историа, Атина 1979, 97.

[29] Исто, 84.

[30] Рукоположење као сметња браку, 66.

[31] Прот. Јован Вучковић, Мисли поводом покрета за други брак православног свештенства, Сремски Карловци 1907, 33, 34.

[32] У тумачењу речи о браку и безбрачности у 1 Кор., гл. 7, он сматра да је мисао апостолова: „Саветујем избегавати брак, али не као безакоње него побуђујем најсавршенијем животу (девствености)… Мисао ожењених, делећи се на много, долази у тешкоћу да узраста у животу строгом и савршеном. Они који су изабрали живот усамљеника, сву мисао окрећу на бригу о божанском“ (Творенија…, Москва 1859, стр. 76, 87). У истом духу говори даље: „Коринћанима, који су хтели да знају да ли они који су поверовали у Господа треба да претпостављају браку чување чистоте, изразио је следећу мисао: А за оно што питасте, добро је човеку да се не дохвата жене, али због блуда сваки да има своју жену и свака жена свога мужа (1 Кор. 7, 1, 2)“ (исто, стр. 90). Исто тако он говори о узвишености удовиштва над другим браком: „Треба приметити да је ону која се уздржи (од другог брака) назвао (ап. Павле) не блаженом, него блаженијом, поучавајући тиме да и она која се одлучи на други брак није сасвим лишена блаженства, ако је на себе примила јарам установљен законом“ (исто, стр. 93).

[33] Немачка Евангеличка црква тумачи 1 Тим. 3, 2 овако: „Што апостол наређује да епископ треба да буде ожењен, основ је у томе да предстојник заједнице према свима члановима заједнице, па и према женама и девојкама, може своју службу вршити, а такође да у томе он буде заједници образац непорочног понашања у примерном браку“ (Јубиларно издање Лутеровог превода Библије, Штутгарт 1937, 342.). За нас је од важности мишљење Св. Јована Златоуста, који вели да апостол „не говори ово као да узакоњује да није могуће епископ без тога да буде, него забрањујући неумереност, јер је код Јудеја био дозвољен и други брак и имати у исто време две жене“ (Трембелас, Ипомнима…, 358).

[34] Горњокарловачки еп. Теофан Живковић је 1877. г. издао расправу „Мишљење о женидби удовог свештенства“ у којој сматра да 6. канон Трулског сабора не потиче из Св. Писма и божанског права, те да се може укинути (др Емилијан Војуцки, Понављање брака код свештеника, Ср. Карловци 1908, стр. 36.) Еп. Нектарије Димитријевић подноси Св. Синоду у Карловцима 1859. г. представку да епископи имају право диспензације од забране 6. кан. Трулског сабора. Овакву представку подноси 1906. г. свештенство Народно-црквеном сабору у Карловцима, али ни једна ни друга нису биле усвојене (Исто).

[35] Тако нпр. др Василије Гајина, проф. Правосл. богосл. факултета у Черновицама, исте 1907. г., издаје брошуру „Дозвољивост другог брака свештеничког“, која се одмах преводи на српски језик и издаје у Н. Саду 1907. г., а у којој стоји углавном на аргументацији и закључцима Милашевим. Исте 1907. г., излази у Карловцима, рад ректора Карловачке богословије прот. Јована Вучковића „Мисли поводом покрета за други брак православног свештенства“, критикујући поједине ставове Милашеве, а одобравајући мишљење да Тајна Свештенства није сметња за закључивање брака (стр. 28).

[36] Рукоположење као сметња браку… II изд., стр. 31. И. Н. Бугатсос казује да је овим речима сам Господ изнео смисао безбрачности „као стања људи после смрти, док је земаљски живот брачни живот“ (Агамиа, у Тхрискевтики ке итхики енкиклопедиа, Атина 1962, Т. I, к. 115.). Но ово не треба схватити преуско у смислу да ће брак као Тајна, и љубав која брачнике везује, нестати у Царству Небеском, него само да онда неће бити земаљске компоненте, телесне везе и рађања деце, јер Св. Јован Златоуст вели да ће брачници који се буду трудили да им живот буде заиста у Господу „и тамо у будућем веку, потпуно без бојазни сретати се једно с другим… и пребивати вечно и са Христом и једно са другим у великој радости“ (Бес. на Посланицу Ефесцима, Сочињенија, н. д. 180).

[37] Н. д. 27.

[38] Н. д. 46.

[39] Н. д. 50.

[40] Н. д. 58.

[41] Исто. На другом месту, Св. Јован сматра склапање другог брака издајством првог: „Нека чују и оне жене… које ступају у други брак и скврнаве постељу умрлог, пре вољеног мужа. Ја не осуђујем други брак и не сматрам га распуством кад тако говорим, то ми забрањује и ставља узду на моја уста Павле који говори женама: Ако се и уда не греши (1 Кор. 2, 28). Но погледајмо шта говори он даље: Блаженија је ако остане тако (ст. 40). Последње је несравњиво боље од првога. Зашто? Из много разлога. Ако је сасвим не ступати у брак боље него ступати, то је утолико боље удовиштво од другог брака“ (Бес. 7 на 1 Тим. 3, 1-7, Творенија Т. XI, 809).

[42] Рукоположење као сметња браку, II издање, Мостар 1907, стр. 27.

[43] Уп. Ј. Вучковић, н. д. 31, 32.

[44] Н. д. 63.

[45] Н. д. 57. Проф. В. Гајина, одлучно тврди овде „да апостол није могао мислити на истовремену (симултанеа) полигамију“ (н. д. 12) Али неће да прихвати ни забрану сукцесивне, него забрану блуда, „сваки сполни одношај с другом женом“ (исто, 14). Иако је очигледно и њему с коликом је ап. Павле емфазом нагласио етичко достојанство духовних пастира (исто, 13), он ће ту прибећи тумачењу уздржања од блуда (што треба да је далеко од сваког хришћанина, те се не може ни замислити код свештеника), само да не би прихватио забрану сукцесивне бигамије.

[46] Несумњиво да је народу у коме је жеља и потреба за потомством, наследницима (у коме је дошло и до установе левирата), као и сазнање родословне припадности, била толико изражена као код Јевреја, апсолутно онемогућавала и помисао на полиандрију, а дозвољавала полигамију. Јер је при полиандрији нерешиво питање ко је отац детета. А по очинству се одређивало и наслеђе и припадност племену и народу, „семену Аврамовом“. Зато се у генеаолошким списковима у Библији редовно наводи само име оца детета, изнимно и име матере.

Да би израз „једног мужа жена“ могао да одреди израз „једне жене муж“ у смислу „који се једанпут женио“ указује и проф. др Димитрије Стефановић (н. д. 83), такође др В. Гајина (н. д. 12) и још одређеније др Емилијан Војуци (н. д. 67) и др.

[47] Уп. Гласник 1982, стр. 301.

[48] Исто, стр. 86, 104.

[49] Правила Правосл. цркве, Т. I, 74, 75; Црквено право, стр. 300.

[50] Исто 85, 86.

[51] Н. д. 45.

[52] Исто, 90.

[53] С. Тројицки, н. д. 74.

[54] Н. д. 72.

 

Кључне речи:

Један коментар

  1. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *