NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da li je sveštenik degradiran odlaskom u penziju ili prelaskom u činovnike?

 

PITANJE: Ako se sveštenik penzionisanjem prinudno udaljava od pastve, od Svete Tajne Evharistije, i od proskomidije, na kojoj pominje 80 svetitelja i vadi čestice za žive i umrle srodnike, da li se svrstavanjem u red službenika ne degradira njegovo svešteničko zvanje?

Ako su državni propisi u pitanju, zašto oni ne važe za celu jerarhiju?

Pošto sam njegov učenik iz Prizrena, želeo bih odgovor od Njegove Svetosti Patrijarha Pavla.

 

ODGOVOR: Nije evanđelsko ni kanonsko gledište da prestankom od neposrednog parohijskog delovanja, penzionisani sveštenik prestaje biti duhovni otac vernih, obavezan da ih i dalje upućuje u Hristu kako evanđelskim rečima, tako i životom po Evanđelju. I pre penzionisanja, to je bio dužan da čini najpre sa članovima svoje porodice, po reči Apostolovoj: „Jer ako neko ne ume svojim domom upravljati, kako će se moći starati za Crkvu Božiju?“ (1 Tim. 3, 5). A onda da poučava sve ostale verne sa kojima dolazi u dodir, da im ukazuje cilj i smisao života, kao i put kojim se taj cilj može dostići. Na taj način da svedoči nauku Sina Božjega, po reči Njegovoj: „Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima“ (Mt. 5, 16).

Šta može, sem greha i krivice zbog greha, bolesti i telesne nemoći, da penzionisanog sveštenika udalji od služenja Svete Evharistije, od proskomidije, molitvenog pominjanja živih i upokojenih članova porodice i ostalih koje je i do penzionisanja pominjao i molio se za njih? Ko može da ga udalji od svakodnevnog bogoslužbenog pravila, služenja, ili odgovaranja za pevnicom na svakodnevnoj večernji i jutrenji?

Ko može sveštenika svrstati u red svetovnjaka i degradirati njegovo duhovno svešteničko zvanje, sem njega samog? Ako on prihvati misao da kao penzioner ne treba da vrši molitveno pravilo, jep nije više pastir, nije duhovni otac svima vernim, teško da je to bio i pre penzionisanja, nego da je bio „duhovni otac u najmu“, ne pastir, nego najamnik.

Ovakvo shvatanje važi za svu jerarhiju. I ja sam penzionisan još pre deset godina, sa stažom manjim od 30 godina, jer mi nije priznata jerođakonska i jeromonaška služba. Svoje dužnosti, po potrebi Crkve, vršiću dokle god mogu fizički i psihički. Sveštenički pak čin nosiću do smrti i posle smrti.

No kad je „žetve mnogo, žetelaca malo“, mora se pribeći tome da i penzionisani sveštenici i episkopi ostanu na parohiji i eparhiji do mogućnosti zamene mlađim. Pri tome dolazi i do ovakvih priključenija. Jedan sveštenik, u Raško-prizrenskoj eparhiji, po svom penzionisanju, odbio je da i dalje opslužuje parohiju, mada je na toj parohiji bio godinama, a i njegovo rodno selo pripada toj parohiji. Iako sam mu izneo da nemamo koga postaviti, sem administratora, susednog paroha udaljenog više od 20 kilometara, i molio da prihvati opsluživanje svome narodu, nije pristao, i to mu je sa pravom upisano u nedostatak.

Ovo bi bila jedna strana stvarnosti. No postoji i druga. U Arhiepiskopiji beogradsko-karlovačkoj imamo više svršenih bogoslova koji čekaju rukopoloženje, zbog mnoštva izbeglih i proteranih sveštenika, koji su gole duše došli u Beograd, te smo ih morali prihvatiti i uz saglasnost njihovih episkopa, dodeliti im opsluživanje parohije. Bogoslove nismo mogli rukopolagati nego im objašnjavamo: Morate se strpiti. Vi imate makar krov nad glavom, a izbegli sveštenici sa porodicom nemaju ništa.

Kako vi mislite, da li penzionisani sveštenici treba i nadalje da ostanu na parohiji i sa penzijom, i sa prihodom sa parohije, i sa stažom, a bogoslovi da još čekaju bez svega toga, da im vreme prolazi i bez rada i bez staža? A onda, odugovlačenjem da se ožene, kakva su vremena, još su u opasnosti da zalutaju i izgube kanonske uslove za rukopoloženje.

Kako ćete vi ove mlade bogoslove i njihove potrebe shvatiti, ne znam. Ali znam da biste ih dobro razumeli i shvatili da ste vi u njihovom položaju. Tada bi vam bilo jasno kako Crkva i pravno i moralno treba da postupi.

Najzad, ako razlozi, navedeni u pitanju, posle svega rečenog u ovom odgovoru, nisu za vas nimalo izgubili od svoje važnosti i aktuelnosti, pogledajte ih malo sa druge strane, sa koje se vide u jasnijem i izrazitijem svetlu. Možda će i vama onda pasti na um, kao što je palo nekim sveštenicima koji, pročitavši vaše pitanje, rekoše da bi nasravnjivo kraći i neposredniji odgovor, od ovog što iznesmo, bio: Non est de pastu ovium quaestio, sed de lana (Nije u pitanju hranjenje ovaca, nego vuna). Čini mi se da nisam daleko i ja da u tom poverujem.

 

Glasnik, maj 1995.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *