Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

На основу чега се даје канонски отпуст свештенику?

 

ПИТАЊЕ: На основу чега ми епископ епархије у којој сам упорно не даје отпуст, иако ме прима епископ епархије у коју желим да пређем?

 

ОДГОВОР: Самим рукоположењем, било епископ, свештеник или ђакон, било рукопроизвођењем остали клирици, везани су за епархију којој канонски припадају и не могу је самовољно напуштати и прелазити у другу. Рукоположење „уопште“, независно од те припадности, назначења одређеној епархији и цркви (грчки: аполелименос, аполитос хиротонистхе), према 6. канону Четвртог Васељенског сабора, забрањено је, и уколико би било учињено, остаје без важности.[1]

Никако се не сме испустити из вида да свештено лице није службеник, чиновник, друштвени функционер, него пастир; да његова веза са паством није само правне природе, уговор, контракт с отказним роком, једне или друге стране, од месец или више дана, него да је рукоположењем доживотно везан за њу духовним, благодатним везама.[2] Стога, 14. канон Светих апостола наређује: „Није дозвољено да епископ, оставивши своју епархију, прелази у другу, ма и наговорен од многих, сем ако би био какав оправдани узрок који га побуђује да то учини, као изглед да може већу корист речју принети онима који су тамо. Али ни ово он не може учинити по себи самом, него по суду многих епископа, и после врло многе молбе“.[3] Одмах у идућем 15. канону забрањује се исто свештеницима и ђаконима, као и свима осталим клирицима: „Ако који презвитер, или ђакон, или било ко из списка клирика, оставивши своју епархију оде у другу, и преместивши се сасвим настани се у другој, без знања свога епископа, заповедамо да такав више не врши свету службу. Нарочито ако он, позиван од свога епископа да се врати, не послуша него остане упоран у томе нереду, нека тамо буде у заједници као световњак“,[4] тј. лишава се свештеног чина и преводи у ред световњака.

Забрану самовољног преласка на другу парохију, или епархију, понављају многи канони васељенских и помесних сабора.[5] По правилу, дакле, свештена лица су везана за своју епархију и парохију; само изузетно могу прећи на другу. Могућност сагледања канонског гледишта на прелазак у другу епархију и друго место пастирствовања, као и разлоге због којих се то може допустити, дају нам већ наведене речи 14. канона Св. апостола. То су виши интереси Цркве и духовна корист пастве. Али ни тада, како епископ, тако ни други клирици, не могу прећи у другу епархију без сагласности више црквене власти, за епископа – Сабора (многих епископа), а за свештеника и остале клирике – надлежног епископа.

Валсамон помиње три различите врсте преласка неког клирика на другу парохију и епархију. То су: 1. Премештај (грч. метатхесис); 2. Прелазак (метавасис) и 3. Усртај (епивасис).

Премештај је, објашњава он, „кад се деси да епископ, украшен сваком мудрошћу, буде позван од мноштва епископа да помогне удовој већој Цркви, чија је вера у опасности, као што се десило са Великим Григоријем Богословом који је из Сасима премештен у Цариград“.[6]

Други случај: „Прелазак је кад неки (епископ) без епархије, ако му је наиме од варвара заузета, буде побуђен многим епископима да пређе на удову епархију, да би православљу и осталим црквеним (потребама) користио“.

Док су ова два начина преласка канонски дозвољена, дотле је трећи, усртај, строго кажњив. „Усртај je кад самовољно, или са лажним изговором, неки епископ без епархије, или који има епархију, незаконито присвоји удову епархију, што су Свети Оци сабрани у Сардици с гнушањем осудили да који тако учини буде лишен заједнице са хришћанима, и ни при последњем даху не удостоји се ни лаичког општења“.[7]

Ове принципе безусловно морају имати у виду како клирик који прелазак у другу епархију (или парохију) тражи, или очекује, тако и виша власт која о томе одлучује. Изгубимо ли oceћaje за то, или превидимо ли њихову примарну важност, и будемо се руководили само личним, појединачним интересима, или избегавањем опасности и тешкоћа, неминовно ћемо доспети у положај најамника, а не духовника и пастира.

Постојање наведених потреба, виших интереса Цркве и верних, процењује коначно виша власт, те ако она нађе да разлози за премештај не постоје, односно да важнији разлози говоре против тога преласка, она је дужна да премештај не дозволи и свештено лице задржи на дужности и у епархији у којој је. Beћ рекосмо да ни сабор епископа, ни епископ, а такође остали клирици, у своме деловању и одлучивању не могу се руководити нечим другим до еванђелским и канонским принципима, стварним интересима Цркве и добра верних, што значи и стварним добром и тога клирика. Разумљиво да то поједини клирици неће моћи увек и на први поглед сагледати и прихватити, поготово ако буду имали у виду само своје замишљене потребе и потребе породице, а не и потребе пастве.

Уосталом, не сматрамо да је епископ самим својим чином и положајем у Цркви постао непогрешив, него да је дужан, еванђелски и очински, измерити све околности, мотиве и потребе при доношењу својих одлука. Овај принцип јасно исказује помесни сабор у Сардици, велећи да „ако би епископ, због пристрасности или гневљивости, одлучио неког свештеника, или ђакона, да они имају право жалбе вишој власти. Епископ који их је праведно или неправедно искључио, мора добродушно поднети да се предмет подвргне испиту и да се његова пресуда или потврди или преиначи. Али док се марљиво и верно све не испита, одлучени од опћења не може, пре односног решења, самовласно присвајати себи опћење…“, јер би тако показао „гордост и дрскост (као да се не мора уопште трпети увреда и неправедни прекор)…, и не би се сачувала покорност и послушност према ономе који заповеда. Јер као што мора епископ показивати према својим потчињенима искрену љубав и наклоност, истим начином и потчињени су дужни добровољно извршавати дужност своју према епископу“.[8]

Зато ако који клирик сматра да епископ не поступа „у благочешћу и правди“ (ен евсевиа ке дикеосини),[9] он може да упути представку вишој власти, Светом Синоду. Али се при томе особито треба чувати подношења тужбе вишој власти лакомислено, без доказа, или из обести, јер би у таквом случају, према 6. канону Другог Васељенског сабора, подносилац тужбе „сам подлегао оној казни која би постигла епископа, ако би се при расправљању тужбе доказало да је епископ невин и да је он (тужилац) само опадач био“; тиме би показао да „није достојан ни части ни имена свештеника“.[10] Поготово кад се подсети на своју свештеничку заклетву да ће се покоравати епископу као Христу.

Из саме формулације питања биће да оно потиче из схватања да је епископ свагда дужан да клирику даде отпуст кад овај жели да иде у другу епархију и када га епископ те епархије хоће да прими. Значи, клирик има право да у епархији у којој је буде докле хоће, и оде кад хоће. Епископ друге епархије има право да га прими ако хоће, или не прими. Само надлежни епископ нема права да тога клирика задржи, него је обавезан, хтео-нехтео, да му даде отпуст.

На основу изнетога, ствар се канонски не може тако поставити. Да не узмемо у обзир харизматичну страну ових односа, него да се окренемо само јуридичкој. Као што за рукоположење неког кандидата, ма колико он имао интелектуалне, моралне и физичке услове за рукоположење, ма колико Црква имала потребе за свештеницима (жетве много, жетелаца мало – Мт. 9, 57), ма колико да епископ то хоће, али ако кандидат не пристане, до рукоположења не може доћи. Исто тако, може кандидат желети рукоположење, и са свога становишта сагледати потребу Цркве за свештеницима, али ако епископ не пристане да га рукоположи (свакако не по ћефу или инату, него из објективних разлога),[11] он свештеник није, нити може бити. Ствар се, дакле, не може једнострано поставити, него зависи од пристанка једне и друге стране.

И у погледу отпуста ствар је двострана: с једне стране, свештеник и епископ епархије у којој је; с друге, свештеник и епископ епархије у коју жели прећи. Ако епископ епархије у коју жели да пређе неће да га прими, он тамо прећи не може, мада му његов епископ хоће дати отпуст. Исто тако, ако епископ епархије којој свештено лице припада неће да га пусти, он прећи не може, ма колико га онај епископ хтео да прими и клирик желео да оде.

 

Гласник, децембар 1983.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Уп. Никодим Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењима, Н. Сад 1895, Т. I, 340; Пидалион, Атина 1970, 189.

[2] Погрешно би зато било изједначавати свештена лица са грађанским чиновницима и функционерима. Рећи нпр. да као што не може један председник скупштине општине да буде председник истовремено и неке друге, те да тако исто не може један епископ по потреби да администрира и неком другом епархијом, или по истој потреби један свештеник неком другом парохијом, значило би на Цркву гледати јуридички, не видети у њој ништа више од грађанске установе. Једном председнику општине довољно је да га потврди форум који има право да га поставља, те он постаје председник не потребујући „Божественују благодат“ да га „проручествујет“ за председника. А свештеник, или епископ, шта би био без те благодати и хиротоније? Зато овакво упоређење промашује циљ, исто као што би промашио циљ захтев да, по аналогији са свештеним лицима, и председник скупштине општине буде доживотно председник.

Кад би се упоредило и рекло да епископ не може да администрира другом епархијом као што не може свештеник да управља двема парохијама, поређење би одговарало, јер се односи и на лица исте духовне линије. Али у нашој стварности бива да један свештеник мора да држи и седам парохија, док се не дође у могућност да се постави још који и да се он растерети таквог пастирствовања, а верни дођу у могућност да свештеника макар чешће виђају и од њега бар нешто чују о својој вери. И епископи су бивали у ситуацији да администрирају у неколико епархија. Епископ рашко-призренски и сада држи не само територију епархија Рашке и Призренске, него и Хвостанске и Грачаничке и Новобрдске.

[3] Милаш, н. д. 70. Канонист Јован Зонара, у тумачењу овог канона вели: „Овај канон Св. апостола не брани да епископ оде привремено (проскерос апелтхин епископон) у другу епархију због поуке и упутства, на корист онамошњем народу, али ни тада сам од себе, него позиван и тражен“ (Атинска синтагма, Атина 1852, II, 18, 19). Валсамон пак, критикујући овакво гледиште, каже: „Пошто неки веле да се ни по овом канону не дозвољава премештај, него привремени призив епископа због поуке… Како канон тако нешто не износи, откуд ови тако износе? Затим, каква би корист удовој Цркви била од поуке епископа ако би поучавао једанпут, или двапут, или кроз једну годину у њој, кад он не би ништа друго архијерејско у истој вршио… Иначе, ко тако говори осуђује и Великог Григорија Богослова и Св. Прокла, и остале многе најсветије патријархе који су премештени са других тронова у Цариград, или на друге патријарашке тронове, као недостојно свештенодејствујуће по премештају, што је недопустиво“ (Атинска синтагма, Т. II, 19, 20).

[4] Милаш, н. д. 73.

[5] Канон 15. Првог Васељенског сабора; 5, 10. и 20. кан. Четвртог Васељенског сабора; 17. кан. Шестог Вас. саб.; 3. и 21. Антиохијског; 1. и 2. Сардичког сабора и др.

[6] Познато је колико је премештај Св. Григорија Богослова у Цариград био за Цркву користан. Богоданом мудрошћу својих беседа, неуморним трудом и узвишеношћу живота, успео је да поврати Православљу мноштво аријанаца, као и цркве које су они били заузели. Колико је он при томе премештају био далеко од личних интереса и сујете, показује његов став кад су неки аријански епископи, на Другом Вас. сабору, добацили му: „Све ове невоље у Цркви настале су због тебе и твоје жеље да уместо малог града Сасима будеш епископ престонице“. „Браћо“, – одврати Светитељ – „ако је ова бура снашла лађу Цркве због мене, ви ме баците као Јону у море, само нека Св. црква плови у миру“.

[7] Атин. синтагма, н. д. Т. II, 147; Сардикијски сабор правило 2, Милаш н. д. II, 105. Ова је казна строжа од казне предвиђене за овакав преступ 15. кан. Св. апостола. То је свакако због веће тежине преступа: гордости и среброљубља. Исто тако својим 2. каноном, овај Сабор предвиђа да епископ који би лукавством, поткупљивањем новцем и поклонима успео и да га неки писмено позову, или у цркви извичу да га народ жели за епископа другог града, кад се утврде „овакве преваре и вештине и подузећа, … ниједног од таквих не треба ни при часу смрти удостојити ни световњачког општења“ (Милаш, н. д. II, 105). Аристин ову казну назива страшном (Атин. синтагма, III, 233), али је и преступ страшан: сујета, поткупљивање и лукавство.

Канон свакако претпоставља да такав неће да се каје, јер иначе, како јасно вели 13. канон Првог Васељенског сабора, да „онај који се са животом раставља не може бити лишен последње и најпотребније попутбине (тј. Св. Причешћа) ако се каје“ (Милаш, н. д. I, 215, 216).

[8] Кан. 14, Милаш, н. д. II, 123. Слично казује и 5. кан. Првог Вас. сабора.

[9] 31. канон Св. апостола, Милаш, н. д. I, 89.

[10] Милаш, н. д. I, 258; 13. канон Прводругог сабора, Милаш, н. д. II, 288.

[11] „На основу само овога епископског сана није још епископ властан да рукополаже и да уводи у јерархију свакога кога он хоће и где хоће; него он мора у томе да се руководи законским прописима, који опредјељују границе његове дјелатности у овоме одношају“ (Милаш, Православно црквено право, Београд 1926, 293-294).