NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Na osnovu čega se daje kanonski otpust svešteniku?

 

PITANJE: Na osnovu čega mi episkop eparhije u kojoj sam uporno ne daje otpust, iako me prima episkop eparhije u koju želim da pređem?

 

ODGOVOR: Samim rukopoloženjem, bilo episkop, sveštenik ili đakon, bilo rukoproizvođenjem ostali klirici, vezani su za eparhiju kojoj kanonski pripadaju i ne mogu je samovoljno napuštati i prelaziti u drugu. Rukopoloženje „uopšte“, nezavisno od te pripadnosti, naznačenja određenoj eparhiji i crkvi (grčki: apolelimenos, apolitos hirotonisthe), prema 6. kanonu Četvrtog Vaseljenskog sabora, zabranjeno je, i ukoliko bi bilo učinjeno, ostaje bez važnosti.[1]

Nikako se ne sme ispustiti iz vida da svešteno lice nije službenik, činovnik, društveni funkcioner, nego pastir; da njegova veza sa pastvom nije samo pravne prirode, ugovor, kontrakt s otkaznim rokom, jedne ili druge strane, od mesec ili više dana, nego da je rukopoloženjem doživotno vezan za nju duhovnim, blagodatnim vezama.[2] Stoga, 14. kanon Svetih apostola naređuje: „Nije dozvoljeno da episkop, ostavivši svoju eparhiju, prelazi u drugu, ma i nagovoren od mnogih, sem ako bi bio kakav opravdani uzrok koji ga pobuđuje da to učini, kao izgled da može veću korist rečju prineti onima koji su tamo. Ali ni ovo on ne može učiniti po sebi samom, nego po sudu mnogih episkopa, i posle vrlo mnoge molbe“.[3] Odmah u idućem 15. kanonu zabranjuje se isto sveštenicima i đakonima, kao i svima ostalim kliricima: „Ako koji prezviter, ili đakon, ili bilo ko iz spiska klirika, ostavivši svoju eparhiju ode u drugu, i premestivši se sasvim nastani se u drugoj, bez znanja svoga episkopa, zapovedamo da takav više ne vrši svetu službu. Naročito ako on, pozivan od svoga episkopa da se vrati, ne posluša nego ostane uporan u tome neredu, neka tamo bude u zajednici kao svetovnjak“,[4] tj. lišava se sveštenog čina i prevodi u red svetovnjaka.

Zabranu samovoljnog prelaska na drugu parohiju, ili eparhiju, ponavljaju mnogi kanoni vaseljenskih i pomesnih sabora.[5] Po pravilu, dakle, sveštena lica su vezana za svoju eparhiju i parohiju; samo izuzetno mogu preći na drugu. Mogućnost sagledanja kanonskog gledišta na prelazak u drugu eparhiju i drugo mesto pastirstvovanja, kao i razloge zbog kojih se to može dopustiti, daju nam već navedene reči 14. kanona Sv. apostola. To su viši interesi Crkve i duhovna korist pastve. Ali ni tada, kako episkop, tako ni drugi klirici, ne mogu preći u drugu eparhiju bez saglasnosti više crkvene vlasti, za episkopa – Sabora (mnogih episkopa), a za sveštenika i ostale klirike – nadležnog episkopa.

Valsamon pominje tri različite vrste prelaska nekog klirika na drugu parohiju i eparhiju. To su: 1. Premeštaj (grč. metathesis); 2. Prelazak (metavasis) i 3. Usrtaj (epivasis).

Premeštaj je, objašnjava on, „kad se desi da episkop, ukrašen svakom mudrošću, bude pozvan od mnoštva episkopa da pomogne udovoj većoj Crkvi, čija je vera u opasnosti, kao što se desilo sa Velikim Grigorijem Bogoslovom koji je iz Sasima premešten u Carigrad“.[6]

Drugi slučaj: „Prelazak je kad neki (episkop) bez eparhije, ako mu je naime od varvara zauzeta, bude pobuđen mnogim episkopima da pređe na udovu eparhiju, da bi pravoslavlju i ostalim crkvenim (potrebama) koristio“.

Dok su ova dva načina prelaska kanonski dozvoljena, dotle je treći, usrtaj, strogo kažnjiv. „Usrtaj je kad samovoljno, ili sa lažnim izgovorom, neki episkop bez eparhije, ili koji ima eparhiju, nezakonito prisvoji udovu eparhiju, što su Sveti Oci sabrani u Sardici s gnušanjem osudili da koji tako učini bude lišen zajednice sa hrišćanima, i ni pri poslednjem dahu ne udostoji se ni laičkog opštenja“.[7]

Ove principe bezuslovno moraju imati u vidu kako klirik koji prelazak u drugu eparhiju (ili parohiju) traži, ili očekuje, tako i viša vlast koja o tome odlučuje. Izgubimo li ocećaje za to, ili previdimo li njihovu primarnu važnost, i budemo se rukovodili samo ličnim, pojedinačnim interesima, ili izbegavanjem opasnosti i teškoća, neminovno ćemo dospeti u položaj najamnika, a ne duhovnika i pastira.

Postojanje navedenih potreba, viših interesa Crkve i vernih, procenjuje konačno viša vlast, te ako ona nađe da razlozi za premeštaj ne postoje, odnosno da važniji razlozi govore protiv toga prelaska, ona je dužna da premeštaj ne dozvoli i svešteno lice zadrži na dužnosti i u eparhiji u kojoj je. Beć rekosmo da ni sabor episkopa, ni episkop, a takođe ostali klirici, u svome delovanju i odlučivanju ne mogu se rukovoditi nečim drugim do evanđelskim i kanonskim principima, stvarnim interesima Crkve i dobra vernih, što znači i stvarnim dobrom i toga klirika. Razumljivo da to pojedini klirici neće moći uvek i na prvi pogled sagledati i prihvatiti, pogotovo ako budu imali u vidu samo svoje zamišljene potrebe i potrebe porodice, a ne i potrebe pastve.

Uostalom, ne smatramo da je episkop samim svojim činom i položajem u Crkvi postao nepogrešiv, nego da je dužan, evanđelski i očinski, izmeriti sve okolnosti, motive i potrebe pri donošenju svojih odluka. Ovaj princip jasno iskazuje pomesni sabor u Sardici, veleći da „ako bi episkop, zbog pristrasnosti ili gnevljivosti, odlučio nekog sveštenika, ili đakona, da oni imaju pravo žalbe višoj vlasti. Episkop koji ih je pravedno ili nepravedno isključio, mora dobrodušno podneti da se predmet podvrgne ispitu i da se njegova presuda ili potvrdi ili preinači. Ali dok se marljivo i verno sve ne ispita, odlučeni od općenja ne može, pre odnosnog rešenja, samovlasno prisvajati sebi općenje…“, jer bi tako pokazao „gordost i drskost (kao da se ne mora uopšte trpeti uvreda i nepravedni prekor)…, i ne bi se sačuvala pokornost i poslušnost prema onome koji zapoveda. Jer kao što mora episkop pokazivati prema svojim potčinjenima iskrenu ljubav i naklonost, istim načinom i potčinjeni su dužni dobrovoljno izvršavati dužnost svoju prema episkopu“.[8]

Zato ako koji klirik smatra da episkop ne postupa „u blagočešću i pravdi“ (en evsevia ke dikeosini),[9] on može da uputi predstavku višoj vlasti, Svetom Sinodu. Ali se pri tome osobito treba čuvati podnošenja tužbe višoj vlasti lakomisleno, bez dokaza, ili iz obesti, jer bi u takvom slučaju, prema 6. kanonu Drugog Vaseljenskog sabora, podnosilac tužbe „sam podlegao onoj kazni koja bi postigla episkopa, ako bi se pri raspravljanju tužbe dokazalo da je episkop nevin i da je on (tužilac) samo opadač bio“; time bi pokazao da „nije dostojan ni časti ni imena sveštenika“.[10] Pogotovo kad se podseti na svoju svešteničku zakletvu da će se pokoravati episkopu kao Hristu.

Iz same formulacije pitanja biće da ono potiče iz shvatanja da je episkop svagda dužan da kliriku dade otpust kad ovaj želi da ide u drugu eparhiju i kada ga episkop te eparhije hoće da primi. Znači, klirik ima pravo da u eparhiji u kojoj je bude dokle hoće, i ode kad hoće. Episkop druge eparhije ima pravo da ga primi ako hoće, ili ne primi. Samo nadležni episkop nema prava da toga klirika zadrži, nego je obavezan, hteo-nehteo, da mu dade otpust.

Na osnovu iznetoga, stvar se kanonski ne može tako postaviti. Da ne uzmemo u obzir harizmatičnu stranu ovih odnosa, nego da se okrenemo samo juridičkoj. Kao što za rukopoloženje nekog kandidata, ma koliko on imao intelektualne, moralne i fizičke uslove za rukopoloženje, ma koliko Crkva imala potrebe za sveštenicima (žetve mnogo, žetelaca malo – Mt. 9, 57), ma koliko da episkop to hoće, ali ako kandidat ne pristane, do rukopoloženja ne može doći. Isto tako, može kandidat želeti rukopoloženje, i sa svoga stanovišta sagledati potrebu Crkve za sveštenicima, ali ako episkop ne pristane da ga rukopoloži (svakako ne po ćefu ili inatu, nego iz objektivnih razloga),[11] on sveštenik nije, niti može biti. Stvar se, dakle, ne može jednostrano postaviti, nego zavisi od pristanka jedne i druge strane.

I u pogledu otpusta stvar je dvostrana: s jedne strane, sveštenik i episkop eparhije u kojoj je; s druge, sveštenik i episkop eparhije u koju želi preći. Ako episkop eparhije u koju želi da pređe neće da ga primi, on tamo preći ne može, mada mu njegov episkop hoće dati otpust. Isto tako, ako episkop eparhije kojoj svešteno lice pripada neće da ga pusti, on preći ne može, ma koliko ga onaj episkop hteo da primi i klirik želeo da ode.

 

Glasnik, decembar 1983.

 

NAPOMENE:


[1] Up. Nikodim Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, T. I, 340; Pidalion, Atina 1970, 189.

[2] Pogrešno bi zato bilo izjednačavati sveštena lica sa građanskim činovnicima i funkcionerima. Reći npr. da kao što ne može jedan predsednik skupštine opštine da bude predsednik istovremeno i neke druge, te da tako isto ne može jedan episkop po potrebi da administrira i nekom drugom eparhijom, ili po istoj potrebi jedan sveštenik nekom drugom parohijom, značilo bi na Crkvu gledati juridički, ne videti u njoj ništa više od građanske ustanove. Jednom predsedniku opštine dovoljno je da ga potvrdi forum koji ima pravo da ga postavlja, te on postaje predsednik ne potrebujući „Božestvenuju blagodat“ da ga „proručestvujet“ za predsednika. A sveštenik, ili episkop, šta bi bio bez te blagodati i hirotonije? Zato ovakvo upoređenje promašuje cilj, isto kao što bi promašio cilj zahtev da, po analogiji sa sveštenim licima, i predsednik skupštine opštine bude doživotno predsednik.

Kad bi se uporedilo i reklo da episkop ne može da administrira drugom eparhijom kao što ne može sveštenik da upravlja dvema parohijama, poređenje bi odgovaralo, jer se odnosi i na lica iste duhovne linije. Ali u našoj stvarnosti biva da jedan sveštenik mora da drži i sedam parohija, dok se ne dođe u mogućnost da se postavi još koji i da se on rastereti takvog pastirstvovanja, a verni dođu u mogućnost da sveštenika makar češće viđaju i od njega bar nešto čuju o svojoj veri. I episkopi su bivali u situaciji da administriraju u nekoliko eparhija. Episkop raško-prizrenski i sada drži ne samo teritoriju eparhija Raške i Prizrenske, nego i Hvostanske i Gračaničke i Novobrdske.

[3] Milaš, n. d. 70. Kanonist Jovan Zonara, u tumačenju ovog kanona veli: „Ovaj kanon Sv. apostola ne brani da episkop ode privremeno (proskeros apelthin episkopon) u drugu eparhiju zbog pouke i uputstva, na korist onamošnjem narodu, ali ni tada sam od sebe, nego pozivan i tražen“ (Atinska sintagma, Atina 1852, II, 18, 19). Valsamon pak, kritikujući ovakvo gledište, kaže: „Pošto neki vele da se ni po ovom kanonu ne dozvoljava premeštaj, nego privremeni priziv episkopa zbog pouke… Kako kanon tako nešto ne iznosi, otkud ovi tako iznose? Zatim, kakva bi korist udovoj Crkvi bila od pouke episkopa ako bi poučavao jedanput, ili dvaput, ili kroz jednu godinu u njoj, kad on ne bi ništa drugo arhijerejsko u istoj vršio… Inače, ko tako govori osuđuje i Velikog Grigorija Bogoslova i Sv. Prokla, i ostale mnoge najsvetije patrijarhe koji su premešteni sa drugih tronova u Carigrad, ili na druge patrijaraške tronove, kao nedostojno sveštenodejstvujuće po premeštaju, što je nedopustivo“ (Atinska sintagma, T. II, 19, 20).

[4] Milaš, n. d. 73.

[5] Kanon 15. Prvog Vaseljenskog sabora; 5, 10. i 20. kan. Četvrtog Vaseljenskog sabora; 17. kan. Šestog Vas. sab.; 3. i 21. Antiohijskog; 1. i 2. Sardičkog sabora i dr.

[6] Poznato je koliko je premeštaj Sv. Grigorija Bogoslova u Carigrad bio za Crkvu koristan. Bogodanom mudrošću svojih beseda, neumornim trudom i uzvišenošću života, uspeo je da povrati Pravoslavlju mnoštvo arijanaca, kao i crkve koje su oni bili zauzeli. Koliko je on pri tome premeštaju bio daleko od ličnih interesa i sujete, pokazuje njegov stav kad su neki arijanski episkopi, na Drugom Vas. saboru, dobacili mu: „Sve ove nevolje u Crkvi nastale su zbog tebe i tvoje želje da umesto malog grada Sasima budeš episkop prestonice“. „Braćo“, – odvrati Svetitelj – „ako je ova bura snašla lađu Crkve zbog mene, vi me bacite kao Jonu u more, samo neka Sv. crkva plovi u miru“.

[7] Atin. sintagma, n. d. T. II, 147; Sardikijski sabor pravilo 2, Milaš n. d. II, 105. Ova je kazna stroža od kazne predviđene za ovakav prestup 15. kan. Sv. apostola. To je svakako zbog veće težine prestupa: gordosti i srebroljublja. Isto tako svojim 2. kanonom, ovaj Sabor predviđa da episkop koji bi lukavstvom, potkupljivanjem novcem i poklonima uspeo i da ga neki pismeno pozovu, ili u crkvi izviču da ga narod želi za episkopa drugog grada, kad se utvrde „ovakve prevare i veštine i poduzeća, … nijednog od takvih ne treba ni pri času smrti udostojiti ni svetovnjačkog opštenja“ (Milaš, n. d. II, 105). Aristin ovu kaznu naziva strašnom (Atin. sintagma, III, 233), ali je i prestup strašan: sujeta, potkupljivanje i lukavstvo.

Kanon svakako pretpostavlja da takav neće da se kaje, jer inače, kako jasno veli 13. kanon Prvog Vaseljenskog sabora, da „onaj koji se sa životom rastavlja ne može biti lišen poslednje i najpotrebnije poputbine (tj. Sv. Pričešća) ako se kaje“ (Milaš, n. d. I, 215, 216).

[8] Kan. 14, Milaš, n. d. II, 123. Slično kazuje i 5. kan. Prvog Vas. sabora.

[9] 31. kanon Sv. apostola, Milaš, n. d. I, 89.

[10] Milaš, n. d. I, 258; 13. kanon Prvodrugog sabora, Milaš, n. d. II, 288.

[11] „Na osnovu samo ovoga episkopskog sana nije još episkop vlastan da rukopolaže i da uvodi u jerarhiju svakoga koga on hoće i gde hoće; nego on mora u tome da se rukovodi zakonskim propisima, koji opredjeljuju granice njegove djelatnosti u ovome odnošaju“ (Milaš, Pravoslavno crkveno pravo, Beograd 1926, 293-294).

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *