NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Može li sveštenik da se pričesti kad ne služi Svetu Liturgiju?

 

PITANJE: U odgovoru na pitanje: Da li su obavezni svi saslužujući sveštenici da čitaju propisane molitve, ili to treba da čini samo načalstvujući, Vi dokazujete da su obavezni, jer služeći sveštenici na Liturgiji ne mogu biti pasivni statisti, nego aktivni saslužitelji.

Međutim, imao sam prilike da vidim sveštena lica koja uopšte nisu učestvovala u služenju Liturgije, ni pročitala ijednu molitvu, ili vozglas, niti izlazila na Malom i Velikom vhodu, a na kraju, pred pričešće, stavila epitrahilj i felon i pričestila se kao i služeći sveštenici, skinuvši odmah po tome navedene odežde.

Koji su razlozi za ovakav postupak i da li je on liturgički opravdan?

 

ODGOVOR: Tumačeći 8. kanon Svetih apostola, prema kome se poziva na odgovornost sveštenik koji se na Liturgiji ne bi pričestio, poznati kanonista Teodor Valsamon veli da se u Pravoslavnoj crkvi „ne zna da bi prezviter, ili episkop, ušao u oltar i sveštenodejstvovao, a da se ne pričesti božanskih osvećenja“.[1] Kroz vekove je u Crkvi važilo pravilo: Sveštenik ne može da služi Svetu Liturgiju, a da se na njoj ne pričesti, a tako isto: Ne može da se na Liturgiji pričesti, a da na njoj nije služio.

U životu, istina, nastanu okolnosti koje traže odstupanje od opšteg pravila. Mogućnost izuzetka od prvog dela navedenog stava predviđa već 8. kanon Svetih apostola, veleći da je sveštenik dužan da kaže razlog zašto se nije pričestio, pa ako je opravdan da se uzme u obzir, a ako neće da kaže, da se svrgne. Isto tako bivalo je, a i sada biva, da sveštenik ne može da služi, a treba da se pričesti, npr. u dugotrajnoj bolesti nogu, pri čemu može da se donekle kreće, ali ne može da stoji celu Liturgiju; ili uzetost govora sasvim, ili teškog i nerazumljivog izgovaranja, ili neke druge bolesti zbog koje bi morao više puta izlaziti iz crkve itd.[2] S druge strane, bivalo je slučajeva da su pojedina sveštena lica kažnjavana zabranom sveštenodejstva, bilo privremenom od sviju sveštenodejstava, bilo doživotnom pri kojoj mu je ostavljano ime i čast sveštenika, kao i pravo vršenja sviju Svetih Tajni i sveštenodejstava sem Svete Liturgije. I takav bi, pred pričešće, stavljao na se epitrahilj i felon, pa se sa ostalim sveštenicima pričestio.

Pravim razlozima da sada, sveštenik zdrav, bez zabrane sveštenodejstva, neće da saslužuje, nego samo da se pričesti na kraju Liturgije, ne bih se mogao domisliti, niti sam ih mogao doznati u Grčkoj gde sam takve postupke video.

Poznato je da su po novozavetnom učenju svi verni „Carsko sveštenstvo, narod sveti“ (1 Pet. 2, 9), no isto tako da od početka u Crkvi postoji poseban red sveštenstva u višem smislu: đakoni, prezviteri i episkopi, koji u Crkvi vrše sveštenodejstva kao i učiteljsku i sudsku službu u njoj. U prvo vreme, ovu svoju službu, za koju su dobijali božansku blagodat posebnim izborom i polaganjem ruku (D. ap. 20, 28; 1 Tim. 4, 14; 5, 27; Titu 1, 5), a od vernih izdržavanje (1 Kor. 9, 14; 1 Tim. 5, 17, 18), sveštenici su shvatali kao dužnost i čast i vršili je revnosno. Kao što verne, u početku, nije neka naredba primoravala da dolaze na svaki evharistijski skup, na pouku, zajedničko proslavljanje Boga i pristupanje Pričešću, nego su to činili spontano, iz unutrašnjeg saznanja šta je zajednička molitva, pogotovo Sveto Pričešće, te da bez toga ne mogu, – tako su je i sveštenici, iz unutrašnjeg osećanja uzvišenosti svoje službe Bogu i Crkvi, vršili predano, služeći redovno. Istorijski podaci pružaju mnoštvo svedočanstava da nije samo episkop, ili najstariji prezviter, vršio evharistijski prinos, a ostali sveštenici samo pristupali da se pričeste, nego da su u tome učestvovali i oni. Sveti Ignjatije Bogonosac, govoreći o prezviterima da zauzimaju mesto apostola, a episkop mesto Isusa Hrista, na evharistijskom skupu,[3] u poslanici Filadelfijcima savetuje: „Starajte se da imate jednu Evharistiju. Jer je jedno telo Gospoda našeg Isusa Hrista…, jedan žrtvenik, kao i jedan episkop zajedno sa prezviterstvom i đakonima, saslužiteljima mojim“.[4] Prema Svetom Klimentu Rimskom „Liturgija je opšte služenje svih prezvitera… Najstariji zauzima centralno mesto na evharistijskom sabranju i, liturgišući sa svima prezviterima, ispunjava osobitu funkciju, on prinosi darove Bogu“.[5] Jer episkop, ili najstariji prezviter, kako se ponekad u to staro vreme on naziva, „izbiran je“ – kako veli prof. A. Afanasjev – „ne na osobitu službu, nego na osobito mesto među prezviterima“.[6] To se jasno vidi iz apostolskog predanja Svetog Ipolita Rimskog, prema kome se polovina prezvitera nalazi s desne a druga polovina s leve strane episkopa, učestvujući s njim u osvećenju darova.[7] Sveti Kirilo Jerusalimski, u 5. mistagoškoj katihezi, veli: „Videli ste đakona gde daje jereju (arhijereju) da se opere, i prezviterima koji okružuju žrtvenik“.[8] O stajanju sveštenika s desna i leva episkopa, u vreme prinosa Svetih Darova, govori se u drugom starom hrišćanskom spisu, Apostolskim Ustanovama: „… Đakoni prinose darove episkopu, na žrtvenik, i prezviteri, sa desne i leve strane njega neka stoje kao učenici što stoje kraj učitelja“. Inače, o učestvovanju sveštenika u Svetoj Liturgiji prema VIII knjizi Apostolskih Ustanova, Svetom Simeonu Solunskom i svedočanstvu rukopisa iz docnijeg vremena, izneto je u pomenutom odgovoru.[9]

No kada se dobijanjem slobode, u doba cara Konstantina, Crkvi počelo prilaziti iz razloga oportunizma, nivo duhovnog života se snizio. Tokom vremena Crkva je morala opominjati i pozivati na odgovornost verne, najpre da dolaze na zajedničku molitvu i ostaju do Svetog Pričešća i kraja Liturgije,[10] a zatim primenjivati sankcije ako ne dođu u crkvu za tri nedeljna dana.[11] Razumljivo da su tim pre bili pozivani na odgovornost oni klirici koji bi svoju dužnost zanemarili i vršili je ne kao pastiri, nego kao najamnici. Tako, kao što navedosmo, 8. kanon Svetih apostola naređuje da su dužni da se na Svetoj Liturgiji pričeste; docnije da učestvuju na Svetoj Liturgiji i služe; najzad da se svrgnu ako za tri nedeljna dana ne dođu u crkvu.[12] Ovi propisi su u važnosti i danas.

U novije vreme, među sveštenstvom i vernim oseća se jedno dublje shvatanje značaja i potrebe ozbiljnijeg učestvova u liturgijskom životu Crkve i jedan prisniji stav prema njemu. Osobito se uviđa prevashodni značaj Svetog Pričešća za duhovno uzdizanje vernih. Kao u prvo doba, shvata se da je ono centralna Tajna naše vere. Otuda težnja probuđenih duša za što češćim pričešćivanjem i što ozbiljnijim nastojanjem oko čistote svoje duše, da bi mu pristupali što dostojnije. Na bogosluženje se dolazi sa jasnim osećanjem da je ono uvod u Svetu Liturgiju, a da se ona vrši zato da bi se sveštenici i vernici pričestili. Sva sveštenodejstva i molitve tu imaju za cilj osvećenje hleba i vina, da postanu Telo i Krv Hristova ne „in abstracto“, nego za konkretnu potrebu vernih u njihovom sjedinjenju sa Hristom i svom oboženju,[13] te da je njen vrhunac i konačni cilj poziv: „Sa strahom Božjim i verom pristupite“![14]

Zato težište postavljenog pitanja nije: Zašto su se ova sveštena lica pričestila, nego: Zašto su to učinila ne učestvujući u služenju Svete Liturgije? Da li to može biti dobro, pita se, da zdravi postupaju kao teški bolesnici, ili hotimice dolaze u položaj kakav je u Crkvi kroz vekove važio kao kazna, upravo kao krajnja popravna mera pred isključenje, za greh odricanja od Hrista, da bi prestupnik shvatio težinu greha i pokajao se. Crkva je ujedno time čuvala ostale sveštenike i verne od sablazni ovog gpexa.[15] Pri tome, ne treba smetnuti s uma da je razlika između bolesnih i kažnjenih sveštenika i svih koji ne učestvuju u služenju Liturgije i ne pričešćuje se očigledno velika. Prvi su u to stanje došli ne želeći ga, drugi po svojoj volji.

S druge strane, ovakav njihov postupak izaziva kod ostalih sveštenika i vernika nedoumicu kao da je služenje Svete Liturgije drugostepena stvar; nju mogu da vrše prosti sveštenici koji nisu uzrasli do saznanja šta je glavnije od glavnijeg. Ako bi ovakav stav prihvatili i ostali klirici, ne bi li se dospelo dotle da ni oni ne služe nedeljom i praznikom Svetu Liturgiju, nego da se samo pričeste za to pripremljenim česticama Pređeosvećenih Darova (odsluživši u mesec dana jednu Liturgiju, zimi npr.), ili česticama za bolne? Hrišćanska istorija zna i za slučajeve pričešća sa takvim česticama, ali za verne u doba gonjenja i monahe bez sveštenog čina, otšelnike u pustinji. Ili danas pričešće sveštenika i vernih za vreme Časnog posta kad se ne vrši puna Liturgija. No ni u tim slučajevima Crkva nije dopuštala ni monasima, ni sveštenicima da se samo pričeste, nego je od njih tražila učestvovanje u izvesnom bogoslužbenom činu, te je tako za prve nastao čin Izobraziteljne,[16] a za druge poznati čin Liturgije Pređeosvećenih Darova.

Smatram da je liturgički i danas potpuno opravdano da sveštena lica koja nisu bolesna, niti pod zabranom sveštenodejstva, kad treba da se pričeste, obavezno to učine učestvujući u proslavljanju Boga služenjem cele Liturgije sa ostalim sveštenicima, a nikako da na kraju Liturgije samo priđu Svetim Darovima u čijem osvećenju nisu učestvovali. Svakako da je za osvećenje i punoću blagodatnog dejstva Svetih Darova na Liturgiji dovoljno sveštenodejstvo samo jednog sveštenika, ili episkopa. Isto tako da pri sabornom služenju osvećenje i druge sveštene radnje vrši jedan, načalstvujući, u ime sviju. No to nikako ne znači da saborno služenje ima samo estetski značaj, dajući bogosluženju svečaniji izgled, bez ikakvog dubljeg liturgičkog smisla. Nego, na osnovu reči Gospodnjih: Gde su dva ili tri sabrani u Ime moje, onda sam i ja među njima (Mt. 18, 20), smatram da ono znači viši stepen punoće u dostizanju jedinstva sa Hristom, sa Crkvom nebeskom – anđelima i Svetima, i zemaljskom – sveštenika između sebe i sa svima vernima.

U pomenutom tumačenju 8. kanona Svetih apostola Valsamon kazuje da su, pored njegovog tumačenja da je u tom kanonu reč o sveštenom licu koje je sasluživalo Svetu Liturgiju a nije se pričestilo, drugi ovaj propis shvatali da se „odlučuje svako svešteno lice koje se ne pričesti mada stoji van Svetog oltara“,[17] tj. mada ne učestvuje u služenju Svete Liturgije. Možemo razumeti da je u starini, pored bolesti i zabrane sveštenodejstva, bilo i drugih razloga da sveštenici ne učestvuju u služenju Svete Liturgije, a da se pričeste na njoj, npr. nužda da se lakše pobegne u slučaju gonjenja, kako veli Milaš;[18] ili nemanje saglasnosti od episkopa eparhije kojoj pripada mesto gde su se obreli, kako navode Zonara i Valsamon, tumačeći izraz „služiti“ (liturgin) 12. kanona Sardikskog sabora, izrazom „moliti se“ (evhesthe): „Pravilno uzimamo molitvu umesto služenja, jer sveštenoslužiti bez dozvole mesnog episkopa nemoguće je“.[19]

U sadašnje vreme, kao i u ono staro, bilo bi „nečovečno i grubo“ (apanthropon ke skeon)[20] da episkop ne dozvoli sasluženje u nekoj crkvi poznatim sveštenim licima, za njihove duhovne potrebe, kad privremeno borave u toj eparhiji i kad dozvolu za to potraže. Ako li im ovaj ne bi dozvolio, zbog njihove sklonosti spletkama, neposlušnosti, ili zbog moralnih nedostataka za koje taj episkop zna, ne bi bilo mogućnosti ni da im dozvoli pričešće, zabranivši učestvovanje u bogosluženju. Nepoznatom sveštenom licu, bez dozvole svog episkopa, razume se, paroh ne bi mogao dozvoliti ni jedno ni drugo.

U našoj Crkvi danas, pored navedenih kanonskih razloga, smatram da bi bio opravdan razlog da se pričesti neslužeći, kad se na veliki praznik, ili Krsnu slavu sveštenik spremio da služi, ali zbog iznenadne pastirske nužde, krštenja deteta „straha radi smertnogo“, ili pričešća na smrt bolesnog vernika i sl., ne bi mogao stići na početak Liturgije, obući se i sasluživati. Ali se ova iznimka ne bi mogla upotrebiti za opravdanje i onih slučajeva u kojima je sasluženje bilo moguće, ali do njega nije došlo hotimično, zbog nekih neznatnih razloga, ili što tako čine i drugi.

 

Glasnik, februar 1986.

 

NAPOMENE:


[1] Atinska sintagma, Atina 1852, T. II, 12.

[2] U prva dva slučaja sveštenici bi mogli obući odežde i čitati molitve, u prvom slučaju sedeći, u drugom u sebi. U trećem slučaju ne bi ni oblačili odežde u početku Liturgije, nego samo epitrahilj i felon neposredno pred pričešće.

[3] H. Afanasjev, Cerkov Duha Svjatago, Pariz 1971, 197.

[4] Vivliothiki Ellinon pateron ke singrafeon, Atina 1955, T. II, IV, str. 308.

[5] N. Afanasjev, n. d. 217.

[6] Isto, 226.

[7] Up. J. Ziziulas, Glasnik 1985, str. 115.

[8] VEPES, Atina 1969, T. XXI, 258.

[9] Glasnik 1985, str. 115.

[10] Kanon 9. Sv. apostola; 2. kanon Antiohijskog; 66. kanon Trulskog; 11. kanon Sardikskog sabora.

[11] 66. kanon Trulskog; 11. Sardikskog sabora.

[12] 12. kanon Sardikskog sabora; 80. kan. Trulskog sabora.

[13] Up. Glasnik 1978, str. 41.

[14] Zbog toga, kako veli prof. A. Šmeman: „Na pravoslavnom Istoku, Sveti Darovi sami po sebi nikad nisu bili objekti osobitog poštovanja, sazercanja i klanjanja, niti objektom osobite bogoslovske problematike: Kako, kada i na koji način biva njihovo pretvaranje? Evharistija, a to znači pretvaranje Sv. Darova, jeste Tajna koja ne može biti raskrita i objašnjena u kategorijama ovog sveta – vremenu, suštini, uzročnosti, itd. Ona se raskriva u veri“ (Evharistija, Tainstvo Carstvija, Pariz 1984, 284).

[15] Up. Glasnik 1985, str. 161.

[16] M. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, I, 332.

[17] N. d. 12.

[18] N. d. T. I, 63.

[19] Atinska sintagma, Atina 1853, T. III, 265.

[20] 11 . kan. Sardikskog sabora, Atinska sintagma, T. III, 259.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *