NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Još o ispovedanju sveštenika sveštenikom

 

PITANJE: U Glasniku br. 10 prošle, 1977. god., na str. 208-209, u odgovoru na pitanje: Kako sveštenik postupa kad ispoveda drugo svešteno lice? – rečeno je da pri tome vrši isti obred Tajne Ispovesti, iste molitve i nad glavom ispovedanog čini znak krsta desnicom, kao što čini i nad drugim pokajnicima. No zašto bi bilo bolje da mu na kraju, pri molitvi, kaže: „Da prostit ti, jereje, arhimandrite, ili episkope vsja sogrešenija tvoja…“, nego: „Da prostit ti, čado…“, kad je ispovedani tada u stanju grešnika koji se kaje, pa dakle, i „čada duhovnog“ prema onom koji ga ispoveda?

 

ODGOVOR: U odgovoru na postavljeno pitanje, u navedenom broju Glasnika, iznet je ovaj razlog: Tajni pokajanja i ispovedanja svojih grehova sveštenik ne prilazi kao liturg, radi sveštenodejstvovanja, nego kao pokajnik radi očišćenja svoje duše od greha. No, kao i u drugim momentima i prilikama života, sveštenik ni kao pokajnik ne prestaje biti sveštenik. Pošto on treba da ispovedi ne samo grehe koje je učinio kao čovek uopšte, nego i one koje je učinio kao sveštenik (npr. bio nemaran u vršenju svojih pastirskih dužnosti: u pouci vernih, bogosluženju, hrišćanskom rukovođenju svojim domom, nesabran na molitvi, brzao pri obredima, u odgonjenju zlog duha ovoga sveta, sablaznio koga ili nedovoljno bdeo da neko ne ode u raskol, jeres, neverstvo itd.), od kojih takođe treba da se očisti i od Boga dobije oproštaj – potrebno je, dakle, ovde ispovedanom pomenuti njegov svešteni čin i dužnosti s njim vezane, što se rečju „brate“, pogotovo „čado“ ne postiže.[1]

Navešćemo još jedan razlog, smatramo ne od manjeg značaja.

Kao što je u navedenom odgovoru rečeno, molitva u Tajni Ispovesti, o kojoj je reč, ušla je u pravoslavne ruske Trebnike u XVII v. iz Trebnika mitropolita kijevskog Petra Mogile. Dobijanjem knjiga iz Rusije, ova molitva je ušla u praksu i kod nas i kod Bugara. Mada se mitropolit Petar energično borio protiv rimskog uticaja u Kijevskoj mitropoliji, i mnogo radio na organizaciji Crkve, uzdizanju i obrazovanju sveštenstva, ali budući vaspitan u Poljskoj i na Zapadu, usvojio je kako sholastički metod, tako i izvesne ideje zapadnih pisaca, te je i ovu molitvu napisao u zapadnom duhu, što se uočava na prvi pogled. Dok se u svima drugim Tajnama i molitvoslovljima sam Gospod javlja kao izvršilac Tajne i davalac blagodati,[2] a ličnost sveštenika, kao pomoćnika Božjeg, preko koga on dejstvuje, povlači se u stranu i ne primećuje se, ovde nalazimo obratno: ističe se ličnost sveštenika, čoveka: „Ja te razrešavam, ja ti opraštam“. Istina, kaže se da se to čini vlašću dobijenom od Boga („vlastiju jego mnje danoju“), ali moć sveštenikovog dejstva se uočava i izbija nekako u prvi plan. Dok se, na primer, u prethodnim rečima moli Gospod Isus Hristos da svojom blagodaću i čovekoljubljem oprosti sva sagrešenja pokajnika, u ovoj molitvi dejstvo sveštenika izgleda neposrednije i više – on oprašta grehe i razrešava sad odmah.

Treba uočiti da ceo obred Svete Tajne Pokajanja upućuje ispovedanog na priznanje svoje ništavnosti i nedostojnosti pred Bogom, na smirenje, tu osnovnu hrišćansku vrlinu, kojom se može zadobiti oproštenje greha (Lk. 18, 9-14) i na kojoj se, kao na temelju, mogu da izgrađuju ostale evanđelske vrline.[3] Na smireno priznanje svoje nedostojnosti i projavljivanje smirenosti treba ukazivati svima vernim, ne samo pri ispovesti i ne samo ispovedanom nego isto tako i ispovedniku, da ne bi, pri ulozi koju ima u izvršenju Tajne, na to zaboravio. Ako bi pri rečima navedene molitve govorio: „Da prostit ti, čado…“, npr. sedom arhimandritu, ili protojereju, ili episkopu, bilo bi još manje onoga što podstiče na smirenje, a daje maha uznošenju.

Na tu neophodnost nastojanja svim silama da se stekne blagodat Božja, koja je jednako potrebna i ispovedanom i ispovedniku, a koja se zadobija smirenjem – „jer se Bog gordim protivi, a smirenim daje blagodat“ (Priče Sol. 3, 34; 1 Petr. 5, 5) – treba, dakle, svakako ukazati i ispovedniku. Mora biti da je ova misao bila prisutna i kod sastavljača ove molitve, Petra Mogile, dok je posle reči „az“ stavio „nedostojni“, no ipak, iz navedenih razloga smatram ne samo da nije suvišno, nego i da liturgički bolje odgovara da se kaže: „Da prostit ti, jereje, protojereje, episkope, vsja sogrješenija tvoja…“, nego: „Da prostit ti, čado…“.

 

Glasnik, avgust 1978.

 

NAPOMENE:


[1] Glasnik br. 10, 1977. str. 209.

[2] Kreščajetsja rab Božij…; Pečat dara Duha Svjatago…; Božestvenaja blagodat vsegda nemoščnaja vračujušči…; Gospodi Bože naš, slavoju i čestiju vjenčaj ja; Otče svjatij vraču duš i tjeles…

[3] Cb. Jovan Zlatoust, tumačeći Hristovo učenje o blaženstvima, veli da prvo blaženstvo, „siromašni duhom“, označava smirene. „Sa smirenjem se, veli, ne može ništa uporediti. Zato je Hristos i počeo s njim učenje o blaženstvima. Nameravajući da postavi temelje veličanstvene zgrade, On je pre svega postavio smirenje… Na tom temelju može se sa sigurnošću zidati sve ostalo. Naprotiv, ako tog temelja ne bude, mada se neko životom uzdigne do nebesa, sve će se lako srušiti i rđavo svršiti. Ako se ti odlikuješ postom, molitvom, milostinjom, celomudrijem, ili kojom drugom vrlinom, sve to bez smirenosti razrušiće se i propasti… Bez nje je nemoguće, nemoguće spasti se“ (Tvorenija Sv. otca našego Ioanna Zlatousta v russkom perevode, S. Peterburg 1902, T. VIII, str. 217; 33. beseda na Jovanovo Evanđelje, T. VII, str. 150, S. Peterburg 1901; 15. beseda na Matejevo Evanđelje).

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *