Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Још о исповедању свештеника свештеником

 

ПИТАЊЕ: У Гласнику бр. 10 прошле, 1977. год., на стр. 208-209, у одговору на питање: Како свештеник поступа кад исповеда друго свештено лице? – речено је да при томе врши исти обред Тајне Исповести, исте молитве и над главом исповеданог чини знак крста десницом, као што чини и над другим покајницима. Но зашто би било боље да му на крају, при молитви, каже: „Да простит ти, јереје, архимандрите, или епископе всја согрешенија твоја…“, него: „Да простит ти, чадо…“, кад је исповедани тада у стању грешника који се каје, па дакле, и „чада духовног“ према оном који га исповеда?

 

ОДГОВОР: У одговору на постављено питање, у наведеном броју Гласника, изнет је овај разлог: Тајни покајања и исповедања својих грехова свештеник не прилази као литург, ради свештенодејствовања, него као покајник ради очишћења своје душе од греха. Но, као и у другим моментима и приликама живота, свештеник ни као покајник не престаје бити свештеник. Пошто он треба да исповеди не само грехе које је учинио као човек уопште, него и оне које је учинио као свештеник (нпр. био немаран у вршењу својих пастирских дужности: у поуци верних, богослужењу, хришћанском руковођењу својим домом, несабран на молитви, брзао при обредима, у одгоњењу злог духа овога света, саблазнио кога или недовољно бдео да неко не оде у раскол, јерес, неверство итд.), од којих такође треба да се очисти и од Бога добије опроштај – потребно је, дакле, овде исповеданом поменути његов свештени чин и дужности с њим везане, што се речју „брате“, поготово „чадо“ не постиже.[1]

Навешћемо још један разлог, сматрамо не од мањег значаја.

Као што је у наведеном одговору речено, молитва у Тајни Исповести, о којој је реч, ушла је у православне руске Требнике у XVII в. из Требника митрополита кијевског Петра Могиле. Добијањем књига из Русије, ова молитва је ушла у праксу и код нас и код Бугара. Мада се митрополит Петар енергично борио против римског утицаја у Кијевској митрополији, и много радио на организацији Цркве, уздизању и образовању свештенства, али будући васпитан у Пољској и на Западу, усвојио је како схоластички метод, тако и извесне идеје западних писаца, те је и ову молитву написао у западном духу, што се уочава на први поглед. Док се у свима другим Тајнама и молитвословљима сам Господ јавља као извршилац Тајне и давалац благодати,[2] а личност свештеника, као помоћника Божјег, преко кога он дејствује, повлачи се у страну и не примећује се, овде налазимо обратно: истиче се личност свештеника, човека: „Ја те разрешавам, ја ти опраштам“. Истина, каже се да се то чини влашћу добијеном од Бога („властију јего мње даноју“), али моћ свештениковог дејства се уочава и избија некако у први план. Док се, на пример, у претходним речима моли Господ Исус Христос да својом благодаћу и човекољубљем опрости сва сагрешења покајника, у овој молитви дејство свештеника изгледа непосредније и више – он опрашта грехе и разрешава сад одмах.

Треба уочити да цео обред Свете Тајне Покајања упућује исповеданог на признање своје ништавности и недостојности пред Богом, на смирење, ту основну хришћанску врлину, којом се може задобити опроштење греха (Лк. 18, 9-14) и на којој се, као на темељу, могу да изграђују остале еванђелске врлине.[3] На смирено признање своје недостојности и пројављивање смирености треба указивати свима верним, не само при исповести и не само исповеданом него исто тако и исповеднику, да не би, при улози коју има у извршењу Тајне, на то заборавио. Ако би при речима наведене молитве говорио: „Да простит ти, чадо…“, нпр. седом архимандриту, или протојереју, или епископу, било би још мање онога што подстиче на смирење, а даје маха узношењу.

На ту неопходност настојања свим силама да се стекне благодат Божја, која је једнако потребна и исповеданом и исповеднику, а која се задобија смирењем – „јер се Бог гордим противи, а смиреним даје благодат“ (Приче Сол. 3, 34; 1 Петр. 5, 5) – треба, дакле, свакако указати и исповеднику. Мора бити да је ова мисао била присутна и код састављача ове молитве, Петра Могиле, док је после речи „аз“ ставио „недостојни“, но ипак, из наведених разлога сматрам не само да није сувишно, него и да литургички боље одговара да се каже: „Да простит ти, јереје, протојереје, епископе, всја согрјешенија твоја…“, него: „Да простит ти, чадо…“.

 

Гласник, август 1978.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Гласник бр. 10, 1977. стр. 209.

[2] Крешчајетсја раб Божиј…; Печат дара Духа Свјатаго…; Божественаја благодат всегда немошчнаја врачујушчи…; Господи Боже наш, славоју и честију вјенчај ја; Отче свјатиј врачу душ и тјелес…

[3] Cb. Јован Златоуст, тумачећи Христово учење о блаженствима, вели да прво блаженство, „сиромашни духом“, означава смирене. „Са смирењем се, вели, не може ништа упоредити. Зато је Христос и почео с њим учење о блаженствима. Намеравајући да постави темеље величанствене зграде, Он је пре свега поставио смирење… На том темељу може се са сигурношћу зидати све остало. Напротив, ако тог темеља не буде, мада се неко животом уздигне до небеса, све ће се лако срушити и рђаво свршити. Ако се ти одликујеш постом, молитвом, милостињом, целомудријем, или којом другом врлином, све то без смирености разрушиће се и пропасти… Без ње је немогуће, немогуће спасти се“ (Творенија Св. отца нашего Иоанна Златоуста в русском переводе, С. Петербург 1902, Т. VIII, стр. 217; 33. беседа на Јованово Еванђеље, Т. VII, стр. 150, С. Петербург 1901; 15. беседа на Матејево Еванђеље).