NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Ispovedanje sveštenika sveštenikom

 

PITANJE: Kad sveštenik ispoveda drugog sveštenika, ili episkopa, da li na kraju, pri čitanju razrešne molitve, treba da blagoslovi ispovedanog rukom, ili ne treba? Takođe, da li pritom treba da govori „čado“ („da prostit ti, čado…“), kao što stoji u molitvi i kao što govori pri ispovesti ostalih?

 

ODGOVOR: Kako u objašnjenju iza molitve „Gospod i Bog naš Isus Hristos…“ stoji određeno da ispovednik, govoreći kraj molitve, „čini znak krsta nad pokajnikom“, nedoumica pri ispovedanju sveštenih lica nastaje svakako otud što je novozavetni princip da viši blagosilja nižeg (Jevr. 7, 7), a ne jednakog, ili čak niži višeg. U Apostolskim Ustanovama nalazimo ovaj stav razrađen detaljnije. „Episkop“ – veli se tu – „blagosilja, ne biva blagosiljan. Rukoproizvodi, rukopolaže, prinosi (žrtvu). Blagoslov prima od episkopa, nikako od prezvitera… Prezviter blagosilja, ne biva blagosiljan, blagoslove prima od episkopa…“.[1]

Prema tome, sveštenik ne daje blagoslov drugom svešteniku, jer ovaj ima istu blagodat sveštenstva. Još manje bi sveštenik mogao blagosloviti episkopa, koji ovu blagodat ima u većem stepenu, te je normalno da „prezviter blagoslove prima od episkopa“, a episkop „od prezvitera nikako“. Stojeći strogo na tom stanovištu V. Nikolajević, u svom Praktičnom svešteniku, veli: „Duhovnik, govoreći na ispovedi razrešiteljnu molitvu nad ispovedajućim se pred njim sveštenikom, protojerejem, igumanom, arhimandritom i episkopom, ne sme nikako upotrebiti u tom slučaju rukoblagosiljanje (imjanoslovno), nego treba desnicom da izobrazi obični krsni znak nad licem duhovnim, koje razrešava, radi čega najbolje će učiniti, ako samim krstom Gospodnjim, koji u ruci drži, blagoslovi mu glavu“.[2] Po Nikolajeviću, tako veli i R. Dimitrijević.[3]

No treba uzeti u obzir da za one koji posle krštenja zgreše nema drugog sredstva uzdizanja od grehovnog pada sem iskrenog pokajanja i ispovesti, bez obzira da li pripadaju redu laika ili klirika, kao što veli Sveti Simeon Solunski: „Svi treba da se ispovedaju, laici i monasi, (niži) klirici i jereji i arhijereji, niko da se ne uklanja od pokajanja, jer svi zgrešismo i grešimo i potrebujemo svi pokajanje“.[4] Prilazeći Bogu da mu ispovedimo grehe i od njega oproštaj isprosimo u Tajni Ispovesti, svi stajemo u isti red, red grešnika, što nam potvrđuje i istovetnost Čina ispovesti jednakog kako za pastvu, tako i za pastire. Svi dolazimo kao u banju da speremo duhovnu nečistotu, ili u bolnicu da očistimo rane greha. I sveštenik, kao pokajnik, ne dolazi da pere drugog, nego sebe, ne dolazi u svojstvu lekara da leči druge, nego u svojstvu bolesnika kome je samom potrebno lečenje.

Ako postavljeno pitanje sagledamo iz ovog ugla, ono će nam se pokazati u drugom, jasnijem svetlu. Uvidećemo da kad se govori o blagodati koju sveštena lica imaju, da je reč o njihovoj službi učenja, upravljanja i sveštenodejstvovanja. U ispovesti pak ispovedani sveštenik ne sveštenodejstvuje. On se tu javlja ne radi sveštenodejstvovanja, nego radi pokajanja. Istina, on ni tada ne prestaje biti sveštenik, ali u to vreme nema mesta upoređivanju njegovog sveštenstva sa sveštenstvom sveštenog lica koje ispoveda, koje sveštenodejstvuje. Zato nije nesaglasno da on, na kraju molitve, čini znak krsta imjanoslovno rukom nad glavom ispovedanog lica, ma kog čina ovo lice bilo.

S pravom, dakle, K. Nikoljski u svom Posobiju rasuđuje: „Kad jerej ispoveda drugog jereja, tad on vršeći Tajnu Pokajanja, ispovedajući ga, nema u vidu njegovo sveštenstvo, nego gleda u njemu grešnika koji se kaje, i pri razrešavanju njegovih grehova sveštenodejstvuje isto kao i nad drugim hrišćaninom koji se kaje“.[5] Ili kao što, po A. Almazovu, veli S. Bulgakov da „sveštenik koji se ispoveda biva tada prosto primaocem dejstva, a sveštenik duhovnik – vršiocem tog sveštenodejstva, te stoga licem s osobitim punomoćjem u sravnjenju sa prvim“.[6] Stoga „čini nad njim molitveni znak krsta rukom i krstom“.[7] Slično o ovome govori i prof. L. Mirković, veleći: „Kada jedan sveštenik ispoveda drugog, on ga ovde blagosilja kao grešnika, iako ga inače nikako ne blagosilja kao ravnoga po blagodati sveštenstva“.[8]

Napomenućemo da se kod Grka ovo pitanje ne postavlja, jer u Činu ispovesti oni nemaju molitvu „Gospod i Bog naš Isus Hristos…“, nego je kod njih i danas razrešna molitva prethodna: „Gospodi Bože spasenija rabov Tvojih…“, kao što je bilo i kod nas i Rusa do XVII v. kad je iz Trebnika P. Mogile preuzeta molitva „Gospod i Bog naš…“.[9] Uticaj Zapada na njen postanak pokazuje jasno sam oblik („ja ti opraštam i razrešavam“), drukčiji kako od navedene molitve „Gospodi Bože spasenija…“, tako i od molitava drugih Tajni koje pokazuju da suštinu Tajne vrši svagda Bog, sveštenik je samo njegov pomoćnik; zato je pogrešno čitati svakom pokajniku samo ovu molitvu, a ne i prethodnu. Veliki bogoslov, mitropolit kijevski Antonije, opominje sveštenika: „Neizostavno pročitaj nad svakim najglavniju molitvu: Gospodi Bože spasenija rabom Tvojim… i dr. i prestani da misliš da je sledeća molitva: Gospod i Bog naš Isus Hristos… izraz izvršene Tajne Ispovesti, pošto nju samo većina duhovnika i čita… Razume se, treba sada i nju čitati, no ukoliko pre treba nad svakim ponoviti onu molitvu koju je ustanovila vaseljenska Crkva u vreme Svetih Otaca i apostola“.[10] Molitva „Gospod i Bog naš…“ nalazi se i u bugarskom Trebniku pod nazivom „tajnoizvršiteljna“, kao i u crkvenoslovenskom.[11]

Što se tiče drugog dela pitanja, da li pri ispovesti sveštenika ili episkopa ispovednik može da upotrebi reč „čado“, Bulgakov veli da je uobičajeno da se umesto „čado“ govori „brate“.[12] Pošto ispovedani treba da se očisti ne samo od greha koje je učinio kao čovek uopšte, nego i onih koje je učinio kao sveštenik,[13] smatram da umesto reči „čado“ treba reći: „Da prostit ti jereje, igumane, arhimandrite, ili episkope…“, i da to bolje odgovara ne samo umesto reči „čado“, nego i umesto reči „brate“.

Kad sveštenik, dakle, ispoveda koje bilo svešteno lice, on dejstvuje i stoji prema njemu u svojstvu duhovnika prema grešniku koji se kaje; stoga ne samo čita isti čin kao i drugima, nego i postupa na isti način, čineći znak krsta nad glavom ispovedanog. Nije nesaglasno s crkvenim učenjem da znak krsta vrši rukom s imjanoslovno složenim prstima. Pri tome bolje je da kaže: „Da prostit ti jereje, arhimandrite, ili arhijereje, vsja sogrešenija tvoja…“, nego: „Da prostit ti, čado ili brate…“.

 

Glasnik, oktobar 1977.

 

NAPOMENE:


[1] Apostolske Ustanove, VIII, 28, izd, Apostoliki Diakonia, Atina 1955, T. II, str. 162. U tekstu se, istina, veli da prezviter prima blagoslove „od episkopa i saprezvitera, takođe daje (blagoslov) saprezviteru”. Smatram da je tu reč o momentu izbora, kad su i prezviteri polagali ruke na kandidata dokazujući njegovu dostojnost za taj čin (up. P. Trembelas, Dogmatiki, Atina 1961. T. III, 299).

[2] 3emun 1910, II, str. 17. Ovakvo stanovište nekih pominje i S. Bulgakov (Nast. knjiga, Harkov 1900, 995).

[3] Pitanja i odgovori, Beograd 1929, 61.

[4] Peri metanias, gl. 182, Minj, P. G. T. 155, k. 472.

[5] Posobije, S. Peterburg 1900, 699.

[6] N. d. 995.

[7] Isto.

[8] Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 105.

[9] Up. L. Mirković, n. d. 104; Mitr. Antonije, Ispovest, Niš 1931, 22; V. Nikolajević, n. d. 6.

[10] Mitr. Antonije, nav. delo.

[11] Sofija 1929, 101.

[12] N. d. 994.

[13] Na primer, bio nemaran u vršenju svojih pastirskih dužnosti, bogosluženju, pouci vernih; sablaznio nekog ili mu dao povod da se opija, ode u raskol, jeres itd.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *