NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Verni nazivaju sveštenika „ocem“, a ne on sam sebe

 

PITANJE: Još kad sam bio bogoslov u Prizrenu, sećam se da ste nam povodom potpisivanja nekih sveštenika u člancima u „Pravoslavlju“ i crkvenoj štampi sa „o. Radoslav“, „o. Milisav“ itd., govorili da to ne odgovara. Međutim, došlo mi je do ruku nekoliko poslanica za Božić i Vaskrsu kojima se o. Justin Popović tako potpisao.

Ako je Vaše mišljenje ispravno, kako to da o. Justin nije tako postupao?

 

ODGOVOR: Koliko se sećam, ja sam u više prilika napominjao bogoslovima i mladim sveštenicima da je bolje da u pismima, zvaničnim aktima, a tako i potpisujući članke koje budu slali crkvenim listovima, stavljaju potpis ovako: „Milisav Petrović, sveštenik, ili paroh“, a ne: „o. Milisav Petrović“. Ja i sada držim da je to bolje, iz istih razloga iz kojih sam to smatrao i tada. Ako to nije bolje, nadam se da ćete mi dobronamerno izneti dokaze i da ću ih ja dobronamerno prihvatiti.

Mislim, naime, da je sveštenik sveštenik Božji, a time da je on to i sebi i svima nama drugima. On je sveštenik i svojoj porodici i najbližoj rodbini: ocu, majci, braći, supruzi itd. No kao sveštenik i paroh, on je duhovni otac svojih parohijana, ali nije duhovni otac sebi, jer ga je drugi krstio i tako duhovno rodio u Hristu. On. dakle, nije „otac“ sebi, nego drugima, parohijanima. Oni, verni, prirodno treba da mu se obraćaju nazivom „oče“, u znak poštovanja, a ne da on sam sebi daje takav naziv.

Pa i za njegovu rodbinu, ako bi ga nazivali „oče“, nastalo bi čudno mešanje rodbinskih naziva, npr. kad bi mu brat rekao: To mi je učinio otac-brat, ili sinovac da kaže: To mi je dao otac-stric, ili otac-tetak itd. Sami sudite da li je bolje tako reći, ili reći: To mi je učinio brat-sveštenik, ili: To mi je dao stric-sveštenik, ili moj tetak-pop itd.

Sličan je odnos i u pogledu naziva episkop (ili vladika) i preosvešteni. Verni i sveštenstvo obraćaju mu se sa „Vaše Preosveštenstvo“. Ali on sam ne može sebe tako nazivati pa reći: Ja, Preosveštenstvo, morao sam tako da učinim, ili da ja na kraju pisma napišem: S blagoslovom – Preosvešteni Pavle. Nego: Ja, episkop, morao sam tako da postupim; S blagoslovom – episkop Pavle, itd.

U istom smislu, u manastirima prepodobnog Venedikta Nursijskog (a tako i u ostalim), po pravilu stariji monah obraćao se mlađem nazivom „brate“, a mlađi starijem sa „oče“.[1] Isto tako mlađa monahinja starijoj nazivom „mati“, starija mlađoj „sestro“.

Jeste da je danas reč „otac“ u manastirima postala sinonim za „monah“, ili „sveštenik“, te se često i mi stariji obraćamo i mladim monasima, ili sveštenicima nazivom „oče“, umesto „brate“, ili mladim monahinjama nazivom „mati“, umesto „sestro“, ali se to ne može uzeti za pravilo.[2]

Svakako da je do ovih naziva došlo iz porodičnog života povodeći se za detetom koje tek progovara, u tepanju, ponavljajući njegove prve reči, majka sebe naziva mama, ili muža tata, itd., te onda i posle ostane da otac kaže deci: Došao je tata, ili majka; Evo mame itd. Ali nazive u porodici, koji zbog te porodične veze zvuče prisno i lepo, prenositi na duhovni plan, gde zvuče neozbiljno, ipak se ne bi moglo.

Što se tiče počivšeg oca Justina Popovića, on je svima, i većini nas starijih, bio učitelj i duhovni otac, te je šaljući nam božićne, ili uskršnje čestitke-poslanice mogao da kaže „O. Justin“, jer nam je u stvari bio to, otac i nastavnik. Ali na račun toga, svaki drugi, i mlad sveštenik ili monah, u pismu ili aktu da tako sebe naziva, ne bi odgovaralo i kad ne bi znali poslovicu: „Što smije pop, ne smije đak“, ili malo grublju latinsku: „Quod licet Iovi, non licet bovi“ (Što ce dopušta Zevsu, ne dopušta se volu), a pogotovo što ih znamo.

 

Glasnik, januar 1984.

 

NAPOMENE:


[1] Drevnije inočeskije ustavi, sobrani ep. Feofanom, Moskva 1892, 646.

[2] Ako bismo to činili iz podsećanja na reči Sv. ap. Pavla: Čašću činite jedan drugog većim (Rim. 12, 10), onda bi to imalo smisla. Apostol ovo naređuje ukazujući svakako na potrebu sticanja smirenja. Ali na borbu sa gordošću u sebi i sticanje smirenja treba da podseća sebe i taj drugi, jer drugi Sv. apostol, Petar, naređuje: A svi budite jedni drugima ponizni, jer se Bog ponositima protivi, a poniznima daje blagodat (1 Pet. 5, 5). Zato je svima, pogotovo mladima potrebno da se smiruju i ne ističu da su od dece postali „oci“, od učenika učitelji. To nam sobom kazuje već njihova sveštena odeća, a oni sami da to pokazuju svojim smirenjem, a ne rečima. Uz to treba često da ponavljaju, i sebi i drugima, reč Gospodnju: Jer svaki koji se sam uzvisuje poniziće se, a koji se sam ponizi uzvisiće se (Luka 18, 14).

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *