Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Верни називају свештеника „оцем“, а не он сам себе

 

ПИТАЊЕ: Још кад сам био богослов у Призрену, сећам се да сте нам поводом потписивања неких свештеника у чланцима у „Православљу“ и црквеној штампи са „о. Радослав“, „о. Милисав“ итд., говорили да то не одговара. Међутим, дошло ми је до руку неколико посланица за Божић и Васкрсу којима се о. Јустин Поповић тако потписао.

Ако је Ваше мишљење исправно, како то да о. Јустин није тако поступао?

 

ОДГОВОР: Колико се сећам, ја сам у више прилика напомињао богословима и младим свештеницима да је боље да у писмима, званичним актима, а тако и потписујући чланке које буду слали црквеним листовима, стављају потпис овако: „Милисав Петровић, свештеник, или парох“, а не: „о. Милисав Петровић“. Ја и сада држим да је то боље, из истих разлога из којих сам то сматрао и тада. Ако то није боље, надам се да ћете ми добронамерно изнети доказе и да ћу их ја добронамерно прихватити.

Мислим, наиме, да је свештеник свештеник Божји, а тиме да је он то и себи и свима нама другима. Он је свештеник и својој породици и најближој родбини: оцу, мајци, браћи, супрузи итд. Но као свештеник и парох, он је духовни отац својих парохијана, али није духовни отац себи, јер га је други крстио и тако духовно родио у Христу. Он. дакле, није „отац“ себи, него другима, парохијанима. Они, верни, природно треба да му се обраћају називом „оче“, у знак поштовања, а не да он сам себи даје такав назив.

Па и за његову родбину, ако би га називали „оче“, настало би чудно мешање родбинских назива, нпр. кад би му брат рекао: То ми је учинио отац-брат, или синовац да каже: То ми је дао отац-стриц, или отац-тетак итд. Сами судите да ли је боље тако рећи, или рећи: То ми је учинио брат-свештеник, или: То ми је дао стриц-свештеник, или мој тетак-поп итд.

Сличан је однос и у погледу назива епископ (или владика) и преосвештени. Верни и свештенство обраћају му се са „Ваше Преосвештенство“. Али он сам не може себе тако називати па рећи: Ја, Преосвештенство, морао сам тако да учиним, или да ја на крају писма напишем: С благословом – Преосвештени Павле. Него: Ја, епископ, морао сам тако да поступим; С благословом – епископ Павле, итд.

У истом смислу, у манастирима преподобног Венедикта Нурсијског (а тако и у осталим), по правилу старији монах обраћао се млађем називом „брате“, а млађи старијем са „оче“.[1] Исто тако млађа монахиња старијој називом „мати“, старија млађој „сестро“.

Јесте да је данас реч „отац“ у манастирима постала синоним за „монах“, или „свештеник“, те се често и ми старији обраћамо и младим монасима, или свештеницима називом „оче“, уместо „брате“, или младим монахињама називом „мати“, уместо „сестро“, али се то не може узети за правило.[2]

Свакако да је до ових назива дошло из породичног живота поводећи се за дететом које тек проговара, у тепању, понављајући његове прве речи, мајка себе назива мама, или мужа тата, итд., те онда и после остане да отац каже деци: Дошао је тата, или мајка; Ево маме итд. Али називе у породици, који због те породичне везе звуче присно и лепо, преносити на духовни план, где звуче неозбиљно, ипак се не би могло.

Што се тиче почившег оца Јустина Поповића, он је свима, и већини нас старијих, био учитељ и духовни отац, те је шаљући нам божићне, или ускршње честитке-посланице могао да каже „О. Јустин“, јер нам је у ствари био то, отац и наставник. Али на рачун тога, сваки други, и млад свештеник или монах, у писму или акту да тако себе назива, не би одговарало и кад не би знали пословицу: „Што смије поп, не смије ђак“, или мало грубљу латинску: „Quod licet Iovi, non licet bovi“ (Што ce допушта Зевсу, не допушта се волу), а поготово што их знамо.

 

Гласник, јануар 1984.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Древније иноческије устави, собрани еп. Феофаном, Москва 1892, 646.

[2] Ако бисмо то чинили из подсећања на речи Св. ап. Павла: Чашћу чините један другог већим (Рим. 12, 10), онда би то имало смисла. Апостол ово наређује указујући свакако на потребу стицања смирења. Али на борбу са гордошћу у себи и стицање смирења треба да подсећа себе и тај други, јер други Св. апостол, Петар, наређује: А сви будите једни другима понизни, јер се Бог поноситима противи, а понизнима даје благодат (1 Пет. 5, 5). Зато је свима, поготово младима потребно да се смирују и не истичу да су од деце постали „оци“, од ученика учитељи. То нам собом казује већ њихова свештена одећа, а они сами да то показују својим смирењем, а не речима. Уз то треба често да понављају, и себи и другима, реч Господњу: Јер сваки који се сам узвисује понизиће се, а који се сам понизи узвисиће се (Лука 18, 14).