Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Каква венчила користити за венчање?

 

ПИТАЊЕ: У нашим крајевима се на венчању употребљавају венчила од метала. У мањим сеоским црквама она су често од обичног плеха и на главама новобрачних делују некако неозбиљно, да не кажем смешно. Имао сам прилике да у неким пречанским местима видим венце од белог уметног цвећа који, за мој рачун, делују несравњиво лепше и прикладније свечаности момента Свете Тајне венчања.

Да ли постоји црквени пропис о облику тих венаца и могу ли се и у нашим крајевима заменити они од плеха лакшим и лепшим од белог уметног цвећа?

 

ОДГОВОР: Не само код нас, него је и у Русији постојала разлика у облику венаца, као и по материјалу од кога су прављени. Познати руски богослов из XVIII в. Теофан Прокопович, говорећи о венцима у Русији, вели: „Једни су слични старим девојачким повезама; други су с роговима или зрацима сунчевим, Аполоновим и славних витезова, какви се виде на старим новцима; неки са љиљанима сличним љиљанима француским; неки су од (металних) обручева, слични (крунама) европских краљева. А у Малој Русији неретко се виде за два прста широки обручеви, шарама украшени, или позлаћени, слични старим царским диадемама… А у грузијског народа употребљавају се на венчању венци нарочити. Имају у домовима (негде и у црквама) готове обручиће од прућа, оплетене свилом, на којима висе четири свилене кићанке. У време венчања, ове обручиће оплету лишћем неког зеленог дрвета, особито винове лозе“.[1]

У Грчкој пак цркви, по казивању Гоара, употребљавали су се венци од маслинових гранчица, у знак рађања деце подобно маслиновом насаду,[2] према стиховима 127. псалма, који су се певали у време венчања. Венци су прављени и од другог зимзеленог растиња, нпр. од мирте, или од цвећа лимуна и поморанџе.[3]

Употребу венаца у хришћанском чину брака помиње, у III в., већ стари хришћански писац Тертулијан. Он је против тога обичаја називајући га „другим идолослужењем“ (секунда идололатриа) и враћањем незнабоштву.[4] Још раније, у II в., помиње венце Свети Јустин Мученик и вели: „Но ми многе жртве и венце од цвећа не приносимо у част оних које су људи начинили и, поставивши у храмове, назвали боговима“.[5] Други стари апологет, Минуције Феликс, полемишући против приговора незнабожаца што хришћани не полажу венце на гробове својих покојника, вели да „блажени немају потребе за цвећем, а несретни му се неће обрадовати“.[6] Овим речима он такође посредно изражава став тадашњих хришћана према венцима као обичају незнабожачком.

Није чудо што су у то старо време хришћани имали овако одбојан став према свему ономе што је било везано с незнабоштвом, па тако и према венцима, кад се узме у обзир да су незнабошци, Грци и Римљани, при верским и државним свечаностима, венцима увенчавали кипове својих богова, стављали на главе жртвених животиња, на гробове покојника и у многим приликама религиозног и друштвеног живота увенчавали своје главе.

Но кад је у IV в. Црква добила слободу, и незнабоштво почело да опада и слаби, нестаје опасности од њега и његових обичаја, те поред других општих изражаја побожности дохришћанских религија: клечања, подизања руку при молитви, кађења итд., долазе и венци у Чину венчања и остају у њему до данас.

Не само то, него од њих, као од најуочљивије ознаке овог обреда, и код Грка и Руса као и код нас, цео чин Тајне Брака добија назив „венчање“.

Крајем IV в. Свети Јован Златоуст помиње венце на обреду венчања као већ утврђен обичај, коме он само објашњава смисао и символички значај. По новозаветном учењу, он хвали целомудреност до брака, јер „ко је био целомудар до брака, тај ће тим пре остати таквим после брака. Напротив, ко се до брака научио блуду, тај ће и у браку чинити исто“.[7] Венцима на венчању Црква похваљује и награђује уздржљивост младенаца, вели мало даље Свети Јован: „Венци се стављају на главе (новобрачних) у знак победе, да они непобеђени тако прилазе постељи непокорени од похоте“.[8] Као што су на старим олимпијским играма победницима стављани на главе венци као символ победе, тако дакле и овде венци на главама младенаца треба да буду знак победе њихове девствености над страшћу.

Овај се смисао особито изражава у молитви при скидању венаца: Господи, Боже наш, вјенац љета благословивиј..

Током времена, поред овог, венцима је придат и други символички смисао. Они собом треба да означавају власт, царевање људи над видљивом природом, чиме их је Бог обдарио благословивши их и заповедивши: Рађајте се и множите се, и напуните земљу и владајте њоме (1 Мојс. 1, 28). Младенци су до сада били под влашћу родитеља, а сада им постају једнаки, господари свога дома и имања. Познати руски литургички писац, Сергије Булгаков, за венце у Чину брака директно каже: „Венци су знак царске власти“. Рађањем деце они постају родоначалници нове генерације.[9]

Тај смисао, власти и царевања, означавало је, како указује проф. П. Трембелас, опасивање младожења мачем, на венчању, према неким старим грчким рукописима,[10] а такође читање тада 20. псалма, изразито царског,[11] чији се стихови и данас певају на венчању (Положил јеси на главах их вјенци от камениј честних…), као и псалма осмог.

До особитог израза дошао је овај символизам у Русији, где је постепено надвладала употреба венаца од сребра и другог метала, у облику царске круне, често са ликом Христовим на младожењином, а Свете Богородице на невестином венцу.[12] Указаћемо још, као на чињеницу од значаја у овој ствари, да се код Јермена младожења назива царем (такхавор) током осам дана по венчању.[13]

Мада из старине до сада нема директне одредбе какав облик треба да имају брачни венци, но према изложеном види се да углавном постоје њихове две врсте. Свакако да је настанак ових двеју врста условљен постојањем двеју врста символизама који им је током времена придаван. Једна је врста цветних венаца, примљена од старих Грка и Римљана који су их употребљавали при награђивању победника. Друга је врста у облику царских венаца-круна, обично од метала, у знак царске власти и господарења над земљом, домом и имањем. И данас су у употреби и једна и друга врста, код Грка венци од уметног цвећа, код Руса венци-венчила од метала. Код нас и једни и други.

Сем наглашавања једног или другог символизма, а особито обичаја и навике, нема неких озбиљнијих разлога да се не би могли заменити метални венци-венчила оним од природног или уметног цвећа, ако се нађе да су практичнији, лакши и лепши. Ипак при томе треба поступити с благоразумијем и не дозволити да дође до непотребних несугласица како се уводи нешто ново и да до сада није тако било.

 

Гласник, октобар 1986.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] К. Никољскиј, Пособије к изученију Устава богослуженија, С. Петербург 1900, стр. 729, прим. 1.

[2] Евхологион, Венеција 1730, 323.

[3] К. Калиникос, О христианикос наос, Атина 1969, 514

[4] Уп. Ник. Марков, Венец, у Лопухиновој Богословској енциклопедији, Петроград 1902, к. 1091.

[5] I Апологија, изд. Вивлиотхики Еллинон патерон, Атина 1955, Т. Ш, 165.

[6] Ник. Марков, н. д. 1091.

[7] Творенија, в русском переводје, С. Петербург 1905, Т. ХI, 681.

[8] Исто.

[9] Настољнаја књига, Харков 1900, 1155.

[10] Синајске библиот. бр. 973, ХI-ХII в; бр. 966, XIII в. у П. Трембелас, Микрон Евхологион, Атина 1950, 22.

[11] Народ. библиот. у Атини бр. 622, XII-XIV в.; бр. 685, XV в.; бр. 573, XIV в.; бр. 696, XV в.; бр. 663, XV-XVI в.; Лавре Св. Атанасија Атонског бр. 189, XIII в.; бр. 64, XIV в.; Синај. библиот. бр. 958, X в., бр. 968, XV в., Трембелас, н. д. 22.

[12] Уп. С. Булгаков, н. д. 1155; К. Никољскиј, н. д. 730.

[13] Уп. К. Калиникос, н. д. 514; П. Трембелас, н. д. 23.