NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da li je sveštenik obavezan da vernima vrši sve obrede?

 

PITANJE: Da li je Sveti Arhijerejski Sabor doneo odluku da vernima koji ne vrši jedne obrede, a hoće druge, sveštenik nije obavezan ni te da vrši?

 

ODGOVOR: Čini mi se da je pitanje postavljeno suviše usko. Prema njemu, izgleda da se naša vera svodi, i sa strane sveštenika i sa strane vernih, na vršenje obreda, da se sav naš pastirski rad, kao što je pisao počivši monah Jakov Arsović, sastoji u tome da se pojavljujemo u ulozi „vodosvetaša, kolačosekača, parastosočteca, trebnikonosaca – a od toga svega“, veli otac Jakov, „oni (verni) ništa ne razumeju“.[1]

Međutim, duhovni život je nešto neuporedivo šire i dublje i obuhvatnije nego što se može spoljašnje prikazati i sagledati. Crkveni činovi, obredi, nisu nešto samosvojno, nezavisno od unutarnjeg osvećenja, blagoslova i blagodati Božje koji se preko njih saopštavaju duši verujućih.[2] Želja da mu se izvrši koja Tajna, ili obred, može da se javi u čoveku kao posledica unutarnje vere u blagodat Božju koju čovek očekuje i želi radi koristi duše i tela. Ne bi bilo normalno da verni očekuju blagodat Božju bez vidljivog, spoljašnjeg crkvenog čina, obreda, jer smo i telo. Još manje da traži samo obred, ne očekujući od njega nikakvu blagodatnu pomoć Božju koja mu je potrebna. Kao što čovek nije potpuno biće samo time što je telo, nego je i duša, tako i crkveni činovi, molitvoslovlja i Tajne nisu to samo po spoljašnjoj, vidljivoj strani, nego i po nevidljivoj. Nesumnjivo da je ova nevidljiva strana važnija od vidljive, kao što je i duša važnija od tela; ali to ne znači da je materijalna strana nevažna. Jedna bez druge u redovnim prilikama ne bivaju.

Činjenica je da je veliki broj naših vernika dospeo u položaj da svoju veru malo poznaje. Koliko tu ima krivice do njih samih, koliko do objektivnih neprilika našeg narodnog života, ropstva i ratova, koliko krivice do sveštenika koji su bili pre nas, a koliko našim neradom i nemarnošću, to će svakako izmeriti Božja vaga i Njegova pravda. Ali, očekivati ili tražiti npr. da se venča u crkvi onaj koji ne zna šta je Sveta Tajna Braka, ne zna da se u njoj prima blagodatna pomoć Božja potrebna za dostizanje punog jedinstva u bračnom životu, i blagosloveno rađanje i vaspitanje dece, uzalud je dok on to ne shvati i unutrašnje ne primi. No stoga, ne vršiti mu ni sveštanje vodice, ni sečenje kolača na Slavu, koju on još drži, kad se pruža prilika da mu se objasni kako smisao Slave, kolača, koljiva, osvećene vodice, tako i značaj i potreba Božjeg blagoslova za brak, da bi on bio „u Gospodu“, „u svetosti i časti, ne u strasnoj želji kao kod neznabožaca“ (1 Kor. 7, 39; 1 Sol. 4, 4-5), isto tako i drugih Tajni, ne samo da bi značilo ne zakrpiti ono što je poderano, nego poderati i ono što je još donekle čitavo. Zar se može zamisliti hrišćanin koji bi znao šta znači Božji blagoslov za brak, pa ipak ga ne hteo primiti? Ili koji bi znao reč Hristovu: Ko bude imao veru i krsti se biće spasen (Mr. 16, 16), i koji bi verovao u njenu istinitost, tj. da se bez vere i krštenja ne može duša spasti, a koji pored svega toga ne bi tražio da mu se dete krsti, što konačno znači: ne bi mu želeo spasenje? Ili koji bi znao i verovao da Sveto Pričešće nije običan hleb i vino, nego pravo Telo i Krv Hristova, za koje je Hristos rekao: Ako ne jedete tela Sina Čovečijeg, i ne pijete krvi Njegove, života nećete imati u sebi. Ko jede moje Telo i pije moju Krv ima život večni i ja ćy ga vaskrsnuti u poslednji dan (Jov. 6, 53-54), pa ipak godinama se ne pričešćivao? To bi zaista bio nikakav hrišćanin, te mu se ne bi smele vršiti ni ostale Svete Tajne i molitvoslovlja, nego bi morao biti isključen iz crkvene zajednice. Ali ako sve njegovo versko znanje i rasuđivanje doseže samo do spoljašnjeg,[3] očekivati da on ipak poziva sveštenika da mu sve trebe vrši, ne bi li bilo mnogo i ne bi li značilo, i za sveštenika i vernog, svoditi veru na goli običaj, praznu formu, bez sagledanja smisla i prodiranja u suštinu stvari.

Imajući u vidu ovakvo stanje svojih parohijana, smatram da je sveštenik, pre no što je postavio gornje pitanje, trebalo da sam sebi postavi pitanje: Zašto ovaj parohijanin drži i vrši jedne obrede, a druge neće? Da se potrudio da dođe do stvarnog odgovora, pronađe istinite razloge za ovo, mislim da bi njegovo pitanje pre glasilo: Šta bi trebalo činiti da verni vrši i one obrede koje ne vrši? Nego: Po kojim crkvenim propisima da mu se ne vrše ni oni koje još vrši?

Mi nismo nikada bili agresivan narod i vera da bismo nekoga nagonili silom, ili veštinom u Pravoslavlju, nego smo poštovali njegovu slobodu datu mu od Boga. Ali smo znali svoju dužnost da mu istinu Pravoslavlja izložimo. Ne da ga ubedimo: „Nije naša dužnost da slušaoce ubedimo“, veli Sveti Jovan Zlatoust. „Naša je dužnost da pouku predložimo, a njihova je stvar da se ubede“.[4] Pri tome da mu pomognemo da ne pogreši pri odlučivanju i ne podlegne uticaju krivoverja ili bezverja, ukazujući mu na slabosti i nedostatke njihovog shvatanja. Ako on i pored toga usvoji krivi stav i propadne, zato što nije primio ljubav prema istini (2 Sol. 2, 11), možemo ga žaliti, ali unutarnje ostati mirni, znajući da smo učinili što smo bili dužni i mogli. Bog, koji sve vidi, videće i naš trud i platiti nam prema njemu (1 Kor. 3, 8), ne prema uspehu, jer uspeh ne zavisi samo od našeg truda i nastojanja.

Osim toga, treba imati u vidu i to, da ni vernici koji su upućeni u veri, nisu u tom pogledu svi na istom stupnju. Jedni su – kako veli Sveti apostol Pavle – tek početnici, u duhovnom pogledu na nivou dece, te im treba dečja hrana; drugi odrasliji, sposobni za čvrstu (1 Kor. 3, 2). Ili kako to slikovito predstavlja Sveti Vasilije Veliki, veleći da u duhovnom pogledu postoje tri glavna stepena: Prvi je stepen roba. Rob ispunjava volju gospodarevu iz straha od kazne. U duhovnom pogledu, na tom stepenu je onaj hrišćanin koji vrši zapovesti Božje iz straha od večnih muka u paklu. To je jedina kočnica koja ga zadržava od greha. Drugi je stepen najamnika. Najamnik radi plate vrši ono što mu se naredi. Da nije plate, on to ne bi činio. U duhovnom pogledu, na tom stepenu je onaj hrišćanin koji vrši volju Božju imajući u vidu raj i one radosti koje će dobiti oni koji slušaju Boga: Što oko ne vide, uho ne ču i na srce čovekovo ne dođe, to je spremio Bog onima koji ga ljube (1 Kor. 2, 9). Ovaj stepen je viši od prvog, ali nije najviši. Treći stepen, stepen sina. Sin ispunjava ono što treba niti zbog straha jer nije rob, niti zbog plate, jer nije najamnik, nego da ocu ugodi i učini sve što on želi. U duhovnom pogledu, na tom stepenu je onaj hrišćanin koji iz ljubavi prema Bogu ispunjava zapovesti njegove, ne misleći ni na kaznu, ni na nagradu, ne misleći uopšte na sebe i ne stavljajući sebe u centar, nego misleći na Boga i stavljajući njega u centar svog interesovanja. To je hrišćanin u pravom smislu, ali se na taj stepen ne može doći dok se prethodno ne dostignu ona dva prva.[5]

Primeniti crkvene propise jednako na sva tri ova stepena i tražiti da i onaj verni koji je stigao tek na prvi stepen postupa kao onaj na drugom, ili čak na trećem, značilo bi ne samo lakomislenost nego nemogućnost. Zakon evanđelski je upućen svima ljudima, u svim vremenima, ali nisu svi uzrasli da ga sada u celini mogu ispuniti. Tu onda dolazi do izražaja delatnost pastira. On treba da poznaje uzrast i stanje poverenih mu duša i svakome postavlja zahteve, zadatke, prema njegovim moćima, kao što gospodar u evanđelskoj priči poverava talante prema moći svakog (Mt. 25, 15).

Crkva je kroz vekove donosila kanonske propise, koji imaju smisao okvirnih zakona u kojima se život vernih treba da odvija. Ali je život svojim prilikama neuporedivo bogatiji nego što podrobni propisi mogu obuhvatiti. Zbog toga u Crkvi postoji, pored „akrivije“, traženja strogog primenjivanja crkvenih propisa od svih vernih, i princip „ikonomije“, elastičnijeg prilaženja problemima vernih u pojedinim prilikama i uslovima njihovog života.[6] Rđavo bi to bilo pastirstvo: stavljati na verne zahtev da, u stanju u kome su, nose breme za koje nisu dorasli. Štaviše, postavljanjem takvog zahteva oni neće moći učiniti ni ono što bi mogli kad bi se zahtev postavio u granicama njihovih stvarnih mogućnosti.

Zato Sveti Arhijerejski Sabor naše Crkve, kao i pomesni i Vaseljenski sabor u starini, nije mogao doneti podrobne kazuističke propise koji bi se mogli mehanički i šablonski primenjivati na sve verne, bez potrebe pastirskog dejstva i rasuđivanja o svakom vernom pojedinačno. Pri tom rasuđivanju, sveštenik-pastir treba da zna da nikad neće pogrešiti ako, uz stalnu molitvu Bogu za pomoć i trud oko sopstvenog uzdizanja u životu po veri, bude imao u vidu istinsku duhovnu korist pastve poverene njegovom duhovnom rukovođenju, tj. spasenju njihovih duša, a ne samo sebe i svoju korist.

Kad bi Sabor ipak doneo takvu odluku, ona bi, kao plod juridičkih, pravnih principa, a ne moralnih, svakako promašila cilj. U takvom zahtevu da verni sada, na religioznom nivou na kome su, vrše i one sveštenoradnje za koje ne znaju zašto bi ih vršili, i pretnja da im se inače neće vršiti ni one koje sada vrše, oni ne bi mogli da vide drugo do ovo: Vi malo vršite svoje verske dužnosti i svešteniku malo plaćate. Morate vršiti i ostale, pa ćete mu plaćati mnogo više! Kakav bi se drugi zaključak, na ovakav komentar, mogao očekivati do ovaj: „Ovde nije reč o čuvanju ovaca, nego o vuni“! (Latinska izreka).

Svakako da su verni dužni da izdržavaju pastire, ali i pastiri treba da budu pastiri, u svemu se staraju o njima i čuvaju na dobroj paši, sa skromnošću od mleka stada hraneći se i od vune odevajući, zadovoljni kad imaju hranu i odeću (1 Kor. 9, 7; 1 Tim. 6, 8). Svagda da nam je na umu reč Gospodnja da se ne brinemo o jelu, piću, o odelu, o onome što je dodatak i što neznabošci smatraju glavnim (Mt. 6, 25-34), nego da naša briga bude „za sve crkve“ (2 Kor. 11, 28), o tome „kako ćemo ugoditi Gospodu“ (1 Kor. 7, 32). Tada možemo sve brige o sebi, o porodici baciti na Njega, „jer će se on brinuti za nas“ (1 Pet. 5, 7). Na svojoj porodici, tj. po tome koliko se Hristos stara o njoj, pastir će moći kao u ogledalu, videti koliko se on stara o pastvi. Na to nas upućuju i reči Svetog apostola Pavla: Ne budite srebroljupci, budite zadovoljni onim što imate, jer je On rekao: Neću odstupiti od tebe, niti ćy te ostaviti (Jevr. 13, 5). A kad Bog bude s nama, šta nam više treba! Nerazumnu želju za bogatstvom treba ostaviti nerazumnima, znajući da „koji hoće da se obogate, upadaju u napast i zamku i u mnoge lude i škodljive želje, koje ljude guraju u propast i pogibao. Jer je srebroljublje koren svih zala“ (1 Tim. 6, 9 -10). Uostalom, ne treba se bojati toga da sa Hristom budemo u siromaštvu, nego se bojati bogatstva bez Njega.

 

Glasnik, februar 1984.

[1] Bogohraninom svješčenstvu poslanije, Beograd, bez god. izdanja, str. 4, 5.

[2] Up. dr Lazar Mirković, Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 7; 149.

[3] Da je npr. sveštenik pročitao nekolike nerazumljive molitve, metnuo na bračnike vence i – uzeo im pare; ili pognjurio dete u vodu, ili ga oblio njome i – uzeo pare; pa kad spoljašlje uporedi kršteno i nekršteno dete, venčane u crkvi i one nevenčane; kolača koji je presekao i prelio vinom sveštenik, i onoga koji je presekao domaćin ili kogod od gostiju, sem što u tim slučajevima nije dao pare.

[4] Tvorenija v russkom perevodje, S. Peterburg 1895, T. I, 772.

[5] Tvorenija v russkom perevodje, S. Peterburg 1911, T. II, 328.

[6] Princip akrivije i ikonomije ne može se primeniti u pogledu dogmatskih istina; one se postavljaju jednako pred svakog vernog. Ali se ni tu ne može tražiti od dece, i onih sa slabijom moći rasuđivanja, ono razumevanje koje treba da imaju odrasli.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *