NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Ko može da bude sveštenik?

 

PITANJE: Postoje li crkveni propisi ko može biti sveštenik, pa zašto se Crkva toga ne drži?

 

ODGOVOR: Propisi o svojstvima koja treba da imaju sveštenici izneti su kako u Starom, tako i u Novom Zavetu. Po Mojsijevom zakonu, sveštenici su mogli biti samo iz jednog plemena, Levijevog, i iz jedne porodice, Aronove, dakle, samo potomci sveštenika. Pošto sveštenici, po tom Zakonu, nisu mogli živeti vanbračno, niti stupiti u brak sa raspuštenicom, ni bludnicom (3 Mojs. 21, 7), time je bilo osigurano da njihovi sinovi, budući sveštenici, potiču iz zakonitog braka i časnih roditelja. Postojali su i drugi podrobni propisi, prema kojima je bilo isključeno da sveštenik bude ne samo slep, ili hrom, nego u koga bi bio koji član tela preveliki ili premali, kome bi ruka ili noga bila pozleđena, ili bi bio grbav, ili prosut, ili lišajiv, ili šugav, ili sa bionom na oku itd. Jednom rečju, naređeno je: „U koga bi god… bila kakva mana na telu, neka ne pristupa da prinosi žrtve ognjene Gospodu“ (3 Mojs. 21, 21).

U Novom Zavetu, već Sveti apostol Pavle propisuje da sveštena lica treba da su bez mane, trezveni, pošteni, gostoljubivi, kadri poučiti; ne pijanice, ne ubojice, ne srebroljupci; muževi jedne žene, koji svojim domom dobro upravljaju i imaju poslušnu decu, za koje i nehrišćani svedoče da su čestiti (1 Tim. 3, 2-13; Tit. 1, 6-9).

I po učenju Svetih Otaca, za uzvišenu svešteničku službu traže se od sveštenika, kao pastira, duhovne osobine mnogo veće nego od pastve. Sveti Grigorije Bogoslov veli o svešteniku: „On je dužan ne samo brisati u duši rđave otiske, nego i utiskivati dobre, da bi prevazilazio druge vrlinom više nego visinom dostojanstva. On treba čak da ne zna meru u dobru i uzlaženju savršenstvu, da ne računa u dobitak to što se dostiglo, koliko u gubitak to što se nije dostiglo: zadobijeno smatrati uvek stepenicom ka višem; i ne misliti o sebi visoko, ako i nadvišava mnoge, nego smatrati gubitkom ako ma u čemu ne odgovara (svome) činu“.[1] Njihov život treba da je „toliko nebeski da Evanđelje propovedaju ne manje (svojim) životom, koliko i putem reči“.[2] A sve to stoga što sveštenik „treba da stoji sa anđelima, slavoslovi sa arhanđelima, uznosi žrtve na gornji žrtvenik, sveštenodejstvuje sa Hristom, izgrađuje stvorenje, obnavlja sliku Božju, dejstvuje za gornji svet, da kažemo više – da biva Bogom i čini bogovima“.[3]

Gotovo istim rečima izražava se o uzvišenosti svešteničke službe Sveti Jovan Zlatoust. Ona doseže do neba „i svešteniku je povereno vršenje tamošnjih dela. Ko to kaže? Sam Car nebesa: Što svežete na zemlji, veli On, biće svezano na nebu, i što razrešite na zemlji biće razrešeno na nebesima (Mt. 18, 18). Šta se može uporediti sa takvom čašću! Nebo dobija početak na zemlji. Sudija sedi na zemlji i Vladika sleduje za slugom. Sveštenik je posrednik među Bogom i rodom čovečijim, nizvodeći na nas otud dobra i uznoseći onamo prozbe,… i nas koji gnevimo Njega (Boga) izbavlja iz Njegovih ruku“.[4] Dejstvo novozavetnih sveštenika, u poređenju sa onim što je činjeno u Starom Zavetu, nesravnjivo je uzvišenije. U Starom Zavetu prorok Ilija je molitvom nizveo oganj na žrtvu (3 Car. 18 ,30-38). „Sve je to divno i puno užasa. Sad pređi odatle onome što se vrši sada i videćeš ne samo divno, nego ono što prevazilazi svaki užas. Predstoji sveštenik, nizvodi ne oganj nego Svetoga Duha…“.[5] I po Svetom Jovanu, kao i po Svetom Grigoriju, zbog toga se od sveštenika traži „da ima dušu čistiju od sunčanih zraka, da ga nikad Duh Sveti ne bi ostavio bez Sebe i da bi mogao reći: Ne živim više ja, nego živi u meni Hristos (Gal. 2, 20)“.[6]

Neminovno gresi sveštenika bivaju nesravnjivo teži od greha naroda, jer mu je više dano, pa se od njega više i traži. Sveti Jovan zato veli: „Stoga jerej koji upadne u grehove jednake sa onima koji su mu potčinjeni ne biva podvrgnut istim kaznama, nego nesravnjivo težim“.[7] Zbog upropaštavanja svoje duše, sablazni i sramote koju nanose vernim, šta bi u današnje vreme rekao Sveti Grigorije Bogoslov kad je u ono svoje govorio: „Stid me je bilo zbog nekih koji nisu bili ničim bolji od drugih (ako nisu bili i gori), s neumivenim rukama, kako se kaže, i sa nečistim dušama prihvataju se najsvetije službe i pre no što su se učinili dostojnima, pristupali sveštenstvu; ulaze u svetilište, tiskaju se i sudaraju oko Svete trapeze; ovaj čin cene, ne kao obrazac vrline nego kao sredstvo za izdržavanje, ne radi služenja koje podleže odgovornosti, nego upravljanja bez odgovornosti“.[8]

Tokom vremena ti su zahtevi formulisani uglavnom u tri vrste, odnose se na fizičke, intelektualne i moralne osobine. Sveštenik treba da je fizički sposoban za vršenje sveštene službe, da nije bez ruke, noge, itd.; da ima potrebno znanje za ovu službu i da je u moralnom pogledu slobodan od težih grehova: ubistva, bluda, krađe. U pogledu braka određeno je da sveštenik ne može biti onaj koji se dvaput ženio, niti koji je uzeo bludnicu, udovicu, glumicu, nepravoslavnu, ili živeo u konkubinatu.[9] Što se tiče manjih telesnih nedostataka – slepoća jednog oka, ili pozleđenost noge – oni ne smetaju Tajni Sveštenstva.[10] Slepi pak, i sasvim gluvi ne mogu biti sveštenici, ne što bi ih to činilo nedostojnim, nego što im onemogućava vršenje sveštenodejstva.[11] Isto tako bolesni od nekih duševnih bolesti, epilepsije i sl.[12]

Uporedimo li osobine koje su se tražile od sveštenstva u starozavetnoj, sa onima koje se traže u novozavetnoj Crkvi, razlika će nam sama upasti u oči. Starozavetna Crkva, koja je razvojno bila u stanju detinjstva, te su njeni članovi bili duhovno uzrasli do sagledavanja i shvatanja spoljašnjeg, obraćala je pažnju na spoljašnje, telesno. Novozavetna pak, uzrasla do zrelosti, više obraća pažnju na unutrašnje, duhovno, jer nas, kako veli 77. kanon Svetih apostola, „telesni nedostatak ne prlja, nego nečistota duše“.[13] Isti stav iznose Apostolske Ustanove, veleći da Gospod u Evanđelju „umesto jednog plemena, naređuje u sveštenstvo izabrati najbolje i ne gledati telesne nedostatke, nego na veru i život“.[14]

U novozavetnoj, dakle, Crkvi sveštenici mogu biti iz svakog naroda, plemena i porodice. Od nas ne zavisi da li ćemo se roditi u ovom ili onom narodu kao Crnci, ili Arapi, Srbi ili Cigani, od roditelja pobožnih ili nepobožnih, moralnih ili nemoralnih. Ali, da li ćemo biti dobri ili rđavi, to zavisi od nas, i Bog to na nama ceni i to traži. Nesumnjivo da dete rođeno u čestitoj porodici ima više uslova da se razvije u čestitog čoveka, ali ti životni uslovi i prilike ne deluju prisilno, te je mnoštvo primera da dete iz dobre porodice bude rđavo, a ono iz rđave dobro. Stoga, 33. kanon Šestog Vaseljenskog sabora naređuje da pri uvođenju u klir „ne treba gledati na rod onih koji se postavljaju, nego ispitavši da li su, prema postavljenim odredbama u sveštenim kanonima, dostojni da budu primljeni u klir, neka budu primljeni…“.[15] Kanon pak 8. Nikifora Ispovednika određeno kazuje da deca rođena vanbračno, ako su života dostojnog sveštenstva, mogu da budu sveštenici.[16]

Crkva je uvek strogo ispitivala veru i život po veri, moralnu čvrstinu sveštenika, ono, dakle, što od njih zavisi, da bi sveto služili svetome Bogu i bližnjim, i tako svome spasenju. Stoga, isti Nikifor Ispovednik, koji veli da sveštenik može postati i onaj koji je rođen vanbračno, ujedno naređuje da onaj koji je sam učinio blud, makar jedanput, ne može da bude sveštenik ma da je i ostavio taj greh, „jer Veliki Vasilije kaže da takav, ako i mrtve bude vaskrsavao, jerej biti ne može“.[17] Po jednom drugom kanonskom propisu, čak ako bi žena sveštenikova učinila preljubu, sveštenik bi morao ili odvojiti se od nje, pa ostati sveštenik, ili ostati s njom u braku, a sveštenstvo izgubiti.[18]

Treba, dakle, da se oslobodimo i detinjske navike gledanja samo na spoljašnje i davanja vrednosti i sebi i drugima po onome što je nezavisno od nas, nego da cenimo onu moralnu visinu do koje se, uz pomoć blagodati Božje, dospeva svojim trudom, jer to ima večnu vrednost i uzdiže nas pred Bogom. To su evanđelski i kanonski propisi i njih se Crkva uvek držala, pa drži i danas.

 

Glasnik, april 1987.

 

NAPOMENE:


[1] Tvorenija, v russkom perevode, Moskva 1889, č. I, str. 19, 20.

[2] Isto, 48.

[3] Isto, 49.

[4] Tvorenija, v russkom perevode, S. Peterburg 1900, T. VI, 412.

[5] Isto, 417.

[6] Isto, 460.

[7] Isto, T. VII, 301

[8] N. d. 16.

[9] 17, 18, 19. kanon Sv. apostola, 72. kanon Trulskog sabora, N. Milaš, Pravila Pravosl. crkve, N. Sad, I, 74, 75; 552.

[10] 77. Apost. kanon, n. d. 152.

[11] 78. Apost. kanon, isto.

[12] 79. Apost. kanon, n. d. 154.

[13] Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, 104.

[14] Knj. VI, 23; izd. Vivliothiki Ellinon pateron ke ekklisiastikon singrafeon, Atina 1955, T. II, 111.

[15] Kanonista Jovan Zonara, u tumačenju 77. i 78. apostolskog kanona, takođe veli: „Naredba data Izrailjcima preko Mojsija, tražila je od njihovih sveštenika da celo telo nema neki nedostatak i da ne pristupa sveštenstvu neko ozleđen ma kojim delom tela…Onima, pak, koji kod nas xoće da sveštenosluže manji nedostatak telesni ne računa se, nego se traži da ima dušu čistu i neozleđenu i oslobođenu od nečistote. Ako bi se desilo da bude slep na jedno oko, ili slabih očiju, ili hrom, ili koje drugo oštećenje ima, koje mu ne smeta za arhijerejsko dejstvo, a dostojan je episkopstva, ne zabranjuje mu se rukopoloženje. Ako li je neko na oba oka slep, ili gluv na oba uha, ili ima drugi nedostatak koji mu smeta da vrši arhijerejska dejstva, ne uvodi se na episkopstvo. Ovaj koji ne vidi, ili ne čuje, ili ima uzetu desnu ruku, kako će sveštenodejstvovati ili svršavati Svetinju, ili drugima to davati, ili vršiti neku drugu službu arhijerejsku“? (Atinska sintagma, Atina 1852, T. II, 100). U tumačenju istih kanona slično se izražava i kanonista T. Valsamon (isto).

[16] Pidalion, n. d. str. 727.

[17] Isto, str. 532.

[18] 8. kan. Neokesarijskog sabora, Milaš, n. d. II, 30.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *