NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da li je ženidba rasofornog monaha bez posledica?

 

PITANJE: Da li je rasofor monah, ili može slobodno napustiti manastir, vratiti se u svet i oženiti bez ikakve duhovne štete za sebe i sankcija od strane Crkve?

 

ODGOVOR: Poznati ruski liturgičar, arhiepiskop Venijamin, još 1803. god. veli o monaštvu ovo: „U pogledu spoljašnjeg izgleda, ili odela, dele se monasi na novonačelne, maloshimnike i velikoshimnike“.[1] U daljem izlaganju kaže: „Za tri stepena monaškog života postoji trojaka i posebna, tj. osobita odeća, od kojih se svaka daje monahu sa osobitim posledovanjem molitava i obreda. Tako se monasima početnicima daje rasa i kamilavka („otud se monasi prvog stepena“ – veli on na drugom mestu – „u nekim krajevima nazivaju rasofori“), monasima savršenim – mantija, a onima koji su dostigli najviši monaški stepen, ili najsavršenijim monasima, daje se kukul i analav“.[2] Drugi ruski liturgičar, protojerej Konstantin Nikoljski, polovinom prošlog veka piše o monasima: „Monaha ima tri stepena: jedni od njih su novonačalni, drugi maloshimnici, a treći velikoshimnici. Saglasno sa ta tri stepena biva i različito posvećenje u njih, te postoje posebna posledovanja, naime: 1) Posljedovanije vo odjejanije rasi i kamilavki, 2) Posljedovanije malija shimi sirječ mantiji i 3) Posljedovanije velikago i angelskago obraza“.[3] O tri monaška stepena govori naš liturgičar, prof. dr Lazar Mirković: „Tako se utvrdila podela na tri stepena: početnici (rasofori), maloshimnici i velikoshimnici, koja je konačno priznata početkom IX veka u Grčkoj crkvi“.[4] Sva tri ova monaška stepena pominje i kanonista N. Milaš u svom Crkvenom pravu: „Kaluđerstvo je jedno u Pravoslavnoj crkvi… Prema stepenu asketičkog života, kaluđerstvo se dijeli na rasofore, maloshimnike i velikoshimnike“.[5] O rasoforima dalje kaže: „Rasofori su kaluđeri koji su primljeni u čin pošto su izdržali kanonički ustanovljeno iskušenje i pokazali se dostojni čina… Rasofori su u svemu dužni ispunjavati manastirska pravila, kao i drugi kaluđeri višeg asketičkog stepena… i zabranjeno im je zbaciti sa sebe rasu i kamilavku i povratiti se opet u svjetovnjake“.[6] Konačno, Uredba za unutrašnji i spoljašnji manastirski život, koju je propisao naš Arhijerejski sabor 1963. god., potvrđuje podelu monaštva na tri stupnja veleći u svom 2. članu: „Monašku zajednicu sačinjavaju: 1) bratstvo (velikoshimni, maloshimni i rasoforni monasi) i 2) iskušenici“. I nekoliko drugih članova ove uredbe potvrđuju da je rasofor već monah: „Posle osvedočenog napretka u duhovnom životu… iskušenik prima prvi stepen monaštva, rasoforstvo… U malu shimu može biti postrižen rasoforni monah…“.[7] Zvanični, dakle, stav naše Crkve po tom pitanju je jasan – rasofori su monasi.

Ovakvo shvatanje o rasoforstvu ne potiče iz novijeg vremena, nego ga nalazimo i u starini. Pored crkvenoslovenskog štampanog Trebnika, i u našim rukopisnim Trebnicima, uz čin male i velike shime, nalazimo „Čin bivajemi na djejanije rasi“.[8]

Isto ovako je i u starim grčkim rukopisima. Beć u rukopisnom Evhologionu pariske Nacionalne biblioteke iz 1027. god. nalaze se tri razna obreda za monašenje: 1) Evhi epi tu melontos lamvanin mantion, 2) Akoluthia tu proshimatos ton monahon i 3) Taksis ginomeni tu agiu ke megalu shimatos.[9] Drugi od ovih činova odnosi se na rasoforstvo i odgovara onom koji izlaže Goar u „Varie lekciones“ pod nazivom: Akoluthia ton proshimaton arhariu,[10] sadržavajući ista pitanja kao i molitvu: Blagodarimo ti Gospode Bože naš…, prvu od dveju u glavnom tekstu čina rasoforstva kod Goara i u štampanom crkvenoslovenskom Trebniku. U rukopisu Vatopedske biblioteke br. 133 (744), iz XIV v., takođe su izložena tri čina, ali se prvi već naziva „Za početnika rasofora“ (Is arharion rasoforunta), u kome se posle molitve „Pod Tvoj jaram…“ navodi: „Onda ga postrigava i oblači rakos i kamilavku ne govoreći od običnog…“.[11] Iza toga u rukopisu sledi čin male shime a onda velike. Sva tri ova čina izlažu i 26 drugih rukopisa od XV-XVII v., koje navodi Dmitrijevskij u svome pomenutom delu, a tako je i u rukopisima koje navodi Goar.

Ali je od osobitog značaja što se u pojedinim rukopisima obred za početnike, rasofore, naziva monaški. Tako rukopis Aleksandrijske patrijaršijske biblioteke br. 149-104, iz XIV v., izlažući sva tri čina, prvi navodi pod nazivom: „Molitve za početnicu rasofornu monahinju“ (Evhe is arharean monahin rasoforusan).[12] Isti naziv dolazi i u rukopisu lavre Svetog Atanasija Atonskog br. 88, iz 1475. god.: „Čin koji biva za početnika monaha rasofora“ (Taksis ginomeni is arharion monahon rasoforon).[13] I u nešto starijem rukopisu iste biblioteke br. 142, iz 1440. god., nalazi se „Akoluthia is arharion monahon“ iza koje slede „Akoluthia is kuran mandiotu“ i „Akoluthia is kuran tu megalu, angeliku shimatos“. Monahom se naziva rasofor i u rukopisu Jerusalimske patrijaršijske biblioteke br. 73 (274), iz XV v.: „Akoluthia is rasoforon monahon“.[14]

Dakle, prema svedočanstvu grčkih rukopisa bar od XIV veka, u svesti i shvatanju monaških i crkvenih krugova rasoforstvo znači monaštvo i naziva se monaštvom.

Do istog zaključka dolazimo razmatranjem samog čina rasoforstva. Izložićemo ovaj čin prema pomenutom našem rukopisnom Trebniku br. 237, iz XVI v., gde je on unekoliko opširniji od onog u crkvenoslovenskom: Po Trisvetom čita se 26. i 50. psalam. Tropari su drugi: B(o)že o(ta)c naših, Slava isto, i ninja Ka B(ogorodi)ci priležno… Obe molitve su iste kao i u crkvenoslovenskom. U njima se blagodari Bogu što je izabrao brata od sujete mirskog i prizvao ga ovom anđeoskom životu (tj. monaštvu). Dalje se moli Gospod da ga čuva kako bi živeo dostojno zvanja i od smrti sačuvao dušu i telo kao čisti i sveti hram i dostigao smirenje, ljubav i krotost. U drugoj se moli Gospod da primi brata pod svoj blagi i spasonosni jaram, uvede u broj Svoga stada, održi u celomudriju kao podvižnika uzdržanja, molitvama Presvete Bogorodice i sviju Svetih. „I primivši od njega makaze, iguman ga postrigava krstoobrazno, govoreći: Brat naš (rekavši ime) postrigava vlasi glave svoje u ime Oca…, recimo svi za njega. A mi: Gospode pomiluj, tri puta. Potom ga primaju bratija i strigu“.[15] I po dečanskom Trebniku br. 68, iz 1422. g., i br. 69, s kraja XIV v., kao i po Molitveniku-Trebniku Božidara Goraždanina iz 1523. g. i Božidara Vukovića iz 1540. g., „prijem nožice od njega igumen nastrizajet i (=njega) krstaobrazno“, a onda ga bratija, pojući 50. ps. „ostrizajut“.[16] „I zatim ga oblači iguman u rasu i kamilavku, tj. kapu“.[17]

No u novije vreme, na osnovu toga što rasofor ne polaže svečano zavete na obredu rasoforstva, počeo se izvoditi zaključak da rasofor nije monah: „Pošto rasofori ne daju nikakvo obećanje kao monasi, mogu i da iziđu iz manastira, da se vrate u red lajika i sklope brak“, piše G. Makris u članku o rasoforstvu.[18] Isto mišljenje zastupa i episkop Nikodim Milaš. Iako veli da monasi-rasofori „premda i nijesu položili svečano kaluđerske zavjete, ali su moralno tim zavjetima vezani i zabranjeno im je zbaciti sa sebe rasu i kamilavku i povratiti se opet u svjetovnjake“, ipak će zaključak izvesti ovako: „Zahtje li rasoforni kaluđer na svaki način da ostavi manastir i da se povrati u svjetovnjake, ne može mu se to po zakonu zapriječiti, i u pravu je zatijem da i u brak stupi, ako želi“.[19] Za monaha pak maloshimnika, zato što je „svečano položio zavete“, Milaš kaže: „Ko je pravilnim načinom postao maloshimnik, taj ne može više nikada samovoljno istupiti iz kaluđerstva i vezan je do smrti zavjetima što je položio“.[20]

Da bismo stvar mogli bolje sagledati, treba da se istorijski vratimo nazad i uočimo činjenicu da je spočetka postojao samo jedan monaški čin koji je priman bez ikakvog crkvenog obreda i polaganja zaveta. Iz kazivanja 19. kanona Svetog Vasilija Velikog († 379. god.), vidi se da je i u njegovo vreme monaštvo primano ćutke, verovatno van Crkve i crkvenog obreda: „Mi ne znamo za nikakve zavjete ljudi osim kad se koji ubroje u čin kaluđera i tijem već ćutke pokazuju da primaju bezbračije“ (kata to siopimenon dokusi paradehesthe tin agamian).[21] Crkveni čin, s molitvom Bogu za brata koji se odriče sveta i svega u svetu, nastao je docnije. Pored uvodnih molitava, prvobitno se ovaj obred najverovatnije sastojao samo iz jedne molitve, kao što vidimo još u XII v. u grčkom rukopisu Sinajske biblioteke br. 973, iz 1153, g.: „Molitva za onog koji xoće da primi shimu“ (Evhi epi melontos lamvanin shima): „Gospode Bože naš, Koji si uzakonio da su dostojni Tebe oni koji su sve svetsko ostavili…“.[22] I u dečanskom pergamentnom Trebniku br. 67, iz XIV v., nalazi se na poslednjem listu samo jedna „Mol(itva) mnihu hoteštemu prijeti obraz mali ili veliki“.[23] Taj čin bio je samo jedan i odgovarao sadašnjem obredu velike shime.

U VIII pak veku, u opštežiteljnim manastirima dolazi do ustanove male shime kao pripreme i uvoda u veliku. Sveti Teodor Studit ne saglašava se s tim, nego veli: „Ne daji tzv. mali anđelski obraz, a potom kao veliki, jer jedan je obraz monaštva, slično krštenju, kao što je bio običaj u Sv. Otaca“.[24] I Sveti Simeon Solunski izgleda da ima u vidu samo jedan monaški čin.[25] Međutim, ova podela je ostala i utvrdila se, te u rukopisima već razvijen čin male shime nalazimo ispred čina velike, kao što je to u Evhologionu Sinajskog manastira br. 967, iz XIII v.: „Taksis ke akoluthia tis protis apokarseos igun tu mantiu“, koji se u sledećem „Akoluthia tu apostoliku“ naziva „mikron shima“.[26] U rukopisu istog manastira br. 971, XIII-XIV v., ispred čina velikog anđeoskog obraza, iznet je čin malog koji se tu naziva prvim: „Akoluthia sin Theo protu itu mandiu“.[27] I u rukopisnom Trebniku Muzeja SPC u Beogradu br. 221, XVI v., nalazimo samo ova dva čina, male i velike shime.

Iz kazivanja T. Valsamona, koji pominje oblačenje rase uz Trisveto, u čemu treba videti čin „na odjejanije rasi i kamilavhi“, u XII, i još ranije, u XI veku, javlja se i treći monaški čin, rasoforstvo, kao predsprema i uvod u malu shimu, kako to iznesmo ranije.

Ako bismo se poveli za iznetim mišljenjem Makrisa i Milaša, na osnovu ovog što navedosmo, došli bismo do paradoksalnog zaključka da su u doba Svetog Pahomija i Svetog Vasilija Velikog, pošto su tada zaveti primani prećutno, pa sve do početka monašenja u hramu, kad su uz crkveni obred oni svečano polagani, monasi bili u pravu da napuštaju monaški čin, vraćajući se u svet kad to ushteju i žene se. Baš takav stav zauzima prof. V. Stefanidis veleći da u to doba „nikakav svešteni obred i monaška molitva (monahiki evhi), zavet (iposhesis) nije postojao, sledstveno (nije postojala) nikakva obaveza da budu monasi celog života“.[28]

Da je ovakvo gledište netačno i da je monaški zavet i u to staro doba, iako priman ćutke, bio doživotan, izlazi jasno iz ukazivanja apostola Pavla na doživotni karakter zaveta bezbračnosti crkvenih udovica: „Mlađe udovice ne primaj, jer kad se upale protiv Hrista, hoće da se udaju i na njima je osuda Božja što su ranije obećanje pogazile“ (1 Tim. 5, 11, 112). To isto izlazi iz saveta Svetog Vasilija Velikog upućenog monahu da se pripravi na trpljenje i teškoće koje ga u monaštvu čekaju „da ne bi bacivši se u neočekivanu borbu, pa nemajući snage da odoliš iskušenjima, vratio se u svet na osudu duše i sablazan mnogih…“.[29] Isto gledište izvodimo iz epitimije koje on propisuje za monahe koji bi svoj čin napustili: „Ako se poslije predadu rasputnom i strasnom životu, neka se podvrgnu kazni jednakoj sa bludnicima“.[30] I 5. kanon Prvodrugog sabora opominje monaha da ne bi „zanemarivši strogost i trud podvižništva, poslije opet se povratio k plotskom i slastoljubivom životu“, a Četvrti Vaseljenski sabor, svojim 7. kanonom predaje anatemi takvog monaha.[31]

Zbog velike štete po dušu monaha ako bi svoj čin napustio, i sablazni koju bi tim postupkom izazvao među vernima,[32] iskušeniku se obraćala pažnja kako na ozbiljnost monaških zaveta, tako i na njihovo dobrovoljno primanje za ceo život. Bar od vremena Svetog Vasilija Velikog i njegovog traženja da monasi pre „obraćanja u čin monaški… treba da budu ispitani te da se i od njih dobije jasni zavjet“,[33] postupalo se tako sve do danas. U štampanom Trebniku-Molitveniku Božidara Vukovića iz 1540. g., u uvodu u „Čin na odjejanije rasi“, stoji ovakvo uputstvo: „Ulazi onaj koji hoće da primi rasu i čini metanije pred igumanom. A ovaj ga pita da li sa svakim usrđem i mnogodnevnim ispitivanjem sebe ovo hoće? I kad se nađe (obreštet se) da je tako, ulazi u crkvu i otpočinje čin po redu“. Isti takav uvod nalazi se u Trebniku Božidara Goraždanina iz 1523. godine. U rukopisu Muzeja SPC u Beogradu br. 237, XVI v., iza navedenog pitanja igumana stoji „i jegda obeštajet se (i kad obeća) vahodit va crkav“. U jednom pak rukopisu kod Goara, u „Akoluthia ton proshimaton arhariu“, pitanja koja se postavljaju rasoforu pri postriženju mnogo su detaljnija. Novi brat „pre no što se postriže biva pitan ovo: Da li svojom voljom prilaziš Hristu? Da nije zbog koje nužde ili sile? Odričeš li se sveta i onog što je u svetu? Hoćeš li ostati u manastiru i podvigu do svog poslednjeg daha? Hoćeš li se pokoravati braći u Hristu? Hoćeš li čuvati sebe u devstvenosti i celomudriju do poslednjeg svoga daha? Vidi, brate, kakva obećanja daješ Hristu! Anđeli su zapisali tvoje ispovedanje o kome ćeš biti pitan na Drugom dolasku Gospoda našeg Isusa Hrista. Kad se on saglasi sa svim, đakon kaže: Kolena preklonše, i pošto brat prekloni kolena, moli se jerej: Blagodarimo Ti Gospode…“.[34] Pitanja su gotovo ista kao u činu male shime, ali je pouka „Vidi brate…“ u maloj shimi mnogo duža; molitva pak „Blagodarimo Ti Gospode…“ iz čina je rasoforstva.

I naša Uredba za unutrašnji i spoljašnji manastirski život propisuje da iskušenik, pre monašenja u rasu, podnosi upravi manastira pismenu molbu u kojoj jasno izlaže želju da svoj život provede kao monah. Molba se ne može podneti, sem izuzetno, pre određenog vremena provedenog u iskušeništvu, niti pre punoletstva i odsluženog vojnog roka. Pored ispovesti, iskušeniku se pred monašenje u rasu obavezno ukazuje kako na blagodatnu Božju pomoć koja monaha okružuje, tako i na teškoće koje ga očekuju, i duhovnu štetu ako bi čin napustio (čl. 8).

Iako rasofor ne polaže svečano monaške zavete, s pravom se, dakle, može očekivati da su oni za njega u važnosti doživotno posle izjava koje je kao zreo čovek svesno dao. Kako u starini, tako ni danas monašenje se ne može izvršiti nad nezrelom decom, nego nad onima koji su dostigli zrelost i sposobnost da o sebi odlučuju, „kad su dostignute potpuno godine razuma“, kako veli Sveti Vasilije Veliki, jer kako isti Sveti Otac nastavlja „nipošto ne treba se oslanjati na djetske riječi“.[35] Prema istom pravilu Svetog Vasilija, to doba je od 16 ili 17 godina, prema 126. kanonu Kartaginskog sabora od 25 godina, a prema našoj Uredbi od 21 godine.[36]

Nema sumnje, ni sam rasofor, niti iko, ne bi mogao izvoditi zaključak da je on u pravu da ne ispunjava određena mu poslušanija u manastiru „jer nije položio svečano zavet poslušnosti“; ili da može koristiti sva sredstva da se obogati „jer nije položio zavet siromaštva“. Na isti način on je svestan da je, i bez svečanog obećanja na obredu, dobrovoljno primio na se obavezu da doživotno ostane monah, jer se u Pravoslavnoj crkvi nikada nije znalo za primanje monaštva samo na izvesno vreme. O doživotnom karakteru postriženja u rasu, prepodobni Nikodim Agiorit veli ovako: „Koji dođu dotle da budu rasofori, ne mogu više da zbace rasu i da se žene, Bože sačuvaj (Apage!)! Kako bi se na to usudili kad im je kosa na glavi postrižena, što označava da izbaciše iz svoje glave svaku svetsku misao i posvetiše život svoj Bogu. Kako, kad sa blagoslovom obukoše monašku rasu i kamilavku, i ime promeniše, i dve molitve jerej je pročitao za njih, u kojima jerej blagodari Bogu što ih izbavi iz sujetnog svetskog života i prizva ih u smerni čin monaški, moleći Ga da ih primi pod svoj spasiteljni jaram. Ako onaj koji samo obeća da će biti kaluđer, bez oblačenja rase, treba da to ne prestupi, nego da izvrši svoje obećanje…, koliko više onaj koji je i rasu obukao“![37] Isto gledište po ovom pitanju nalazimo još u HII v. kod kanoniste Teodora Valsamona u tumačenju 19. kanona Svetog Vasilija Velikog: „Nemoj da kažeš da monasi koji nisu dali takav zavet neće biti krivi ako odstupe. Mada se neko nije postrigao, nego samo obukao rasu, ne može ostaviti monaški čin, ni sklopiti brak“ (kan gar mi apokari tis, ala rasoforisi, u dinisete metashimatisthine ke is gamon elthin)…Ovo se odnosi na monahe, ali i na sve klirike oltara. Jer se smatra da i oni ćutke pristaju da ne ulaze u brak po hirotoniji, i prestupivši kanon svrgavaju se“.[38] Isto gledište zastupa Valsamon u tumačenju 14. kanona Sedmog Vaseljenskog sabora.

Snaga ovih obaveza koje monah prima, kao i sve druge strane života u Crkvi, može da počiva samo na moralnim, a ne prinudnim, pravnim osnovama. Gledište da je maloshimnik, zbog toga što je svečano položio monaške zavete, obavezan do smrti da ostane monah, a rasofor, jer ih nije tako položio, može slobodno da se vrati u svet, da mu se „po zakonu“ to ne može sprečiti, i da je „u pravu“ i oženiti se – očigledno potiče iz čisto juridičkog gledišta na Crkvu i dejstva u njoj. A to nije duh Crkve. Šta bi bilo da i maloshimnik „zahtje na svaki način da ostavi manastir, povrati se u svjetovnjake“ i oženi se? Po kom bi mu se zakonu to moglo sprečiti sem „i protiv volje prisiliti ga da se vrati u monaški život“.[39] A to nije zakon Crkve, nego zakon vlasti ovoga sveta, te pripada ne blagodatnom, evanđelskom učenju, nego svetovnom, juridičkom. Sa crkvenog stanovišta, ako bi rasofor, maloshimnik, ili velikoshimnik napustio svoj čin, nema razlike u kvalitetu učinjenog dela, tj. da za rasofora to nije greh, a za druge činove jeste, nego samo u stepenu težine tog greha i duhovne štete kako za počinioca, tako i za verne, te otud prema evanđelskom principu: Kome je mnogo dano, od toga će se mnogo i tražiti (Lk. 12, 48), i u stepenu crkvenih epitimija koje bi se naložile jednima i drugima.

Na prigovor da nije slučajnost što u činu rasoforstva nema polaganja zaveta, a u činu male i velike shime ima, te da otud neminovno mora biti i razlika za rasofore i shimnike, koja ide dotle da rasofor može napustiti svoj čin, kao odgovor ukazaćemo na razliku koja postoji između đakonskog i ostala dva čina sveštenstva, koja takođe nije slučajna. Bez sumnje je postojanje tri stepena sveštenstva imalo uticaja u nastanku i razvoju tri stepena monaštva od prvobitno jednog. Monaško postrigavanje svakako je uvedeno po ugledu na postrigavanje klirika. Produžimo li dalje, videćemo da sličnost postoji i u tome što rasofor ne polaže svečano zavete, kao što ni đakon pri rukopolaganju ne polaže zakletvu, dok je sveštenik i episkop polažu. Pa kao što bi bilo neumesno izvesti zaključak da đakon zato što nije položio zakletvu da će čuvati veru, dogmate Crkve i kanone, pokoravati se višim vlastima itd., nije ni obavezan da ih drži, ili da je u pravu da kad god hoće istupi iz čina, ili zaključi drugi brak, isto je tako neumesna tvrdnja da rasofor može napustiti svoj čin i oženiti se zato što zavete nije svečano položio.

Monaštvo je, dakle, jedno, ali se u pogledu savršenstva i strogosti života deli na tri stepena. Rasofori su u svemu monasi kao maloshimnici i velikoshimnici, ali monasi najnižeg, početnog čina. Kakvu duhovnu štetu nanose sebi ako svoj čin napuste i kakve ih epitimije očekuju, videli smo iz pomenutih kanona. Provedu li svoj život u tom činu i nađe ih smrt, sahranjuju se monaškim opelom.

No, da ne bi bilo spora, i da bi se prevazišlo uvreženo juridičko gledište da rasofor nije monah zato što na monašenju nije i rečima izrazio svoje pristupanje monaštvu, smatram da bi se pri postrigu u čin rasofora trebala stavljati sva ona pitanja izneta u pomenutom grčkom činu kod Goara, na koja bi on, slično činu male i velike shime, bio dužan da glasno odgovori.

 

Glasnik, avgust 1980.

 

NAPOMENE:


[1] Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1908, 423.

[2] Isto, 425. Slično mišljenje Jakoba Goara: „Ne bez smisla Grci dele monahe ne po redovima i pravilima, nego u odnosu na ovladavanje istim pravilom: na početnike, maloshimnike i velikoshimnike. Naime, stanje savršenstva, kome monasi teže pobožnim vežbama, postiže se u tri stepena: početnika, uzraslih i savršenih“ (Evhologion, Venecija 1730, 381). Na drugom mestu veli: „Pošto su tri stepena monaškog života kod Grka, stoga su i tri vrste odeće koje se primaju u crkvi uz tri molitvena čina: arharion, početnika je rasa (tunika), pojas i kamilavka; telion kalogiron, potpunih monaha, tj. onih koji su se vezali čvrstim zavetima je mandija (palijum), a drugih najviših je kukulj“ (isto, 393).

[3] Posobije k izučeniju ustava bogosluženija Pravoslavnoj cerkvi, S. Peterburg 1894, 727.

[4] Liturgika, Sv. Tajne i molitvoslovlja, Beograd 1967, 160, 158.

[5] Crkveno pravo, Beograd 1926, 697, 698.

[6] Isto, 698.

[7] Čl. 11 i 14.

[8] Rukopisni Trebnik Patrijaršijske biblioteke u Beogradu br. 1, XV-XVI v.; br. 237, XVI v.; takođe Dečan. bibliot. br. 68, iz 1422. g.; br. 69, kraj XIV v.; isto tako u štampanom Trebniku-Molitveniku Božidara Goraždanina iz 1523. g. i Božidara Vukovića iz 1540. g.

[9] A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, str. 1028-1035.

[10] Isto, 379.

[11] Isto, 276.

[12] Isto, 354.

[13] Isto, 444.

[14] Isto, 505.

[15] U pomenutom grčkom rukopisu Pariske biblioteke iz 1027. g., na isti način govori se o maloshimnicima i velikoshimnicima da ih iguman krstoobrazno postrigava (stavroidos), a bratija u đakonikonu, uz 117. psalam, vrši potpuno postrigavanje (Dmitrijevskij, n. d. 1028, 1032).

[16] Prema kazivanju 42. kanona Šestog Vas. sabora, da neki „takozvani pustinjaci, koji u crnim haljinama i sa dugom kosom na glavi obilaze gradove… sramoteći svoj čin“, ako hoće da žive kao ostali monasi „pošto im se skine kosa i ostrigu“, da se upute u manastir, zaključujemo da su pustinjaci nosili kosu, a monasi u kinovijama je strigli. Ovo striženje kose monaha pominje i 2. kan. Prvodrugog sabora veleći da se neki „samo striženjem kose“ pokazuju da žive kao monasi (Milaš, Pravila Prav. crkve, Novi Sad 1895, I, 526; II, 273: Pidalion, izd. Atina 1886, 213, 282).

U kojoj meri je bilo to striženje, iz ovih se kanona ne vidi. Prema tumačenju Liturgije Sv. Germana, monasi su strigli kosu sasvim: „A strići glavu potpuno po ugledu je na ap. Jakova Bogobrata i Pavla apostola i ostale” (V. N. Krasnoseljcev, Svjedjenije o nekotorih liturgičeskih rukopisjah vatikanskoj bibliot., Kazanj 1885, 336). Prof. V. Stefanidis iznosi ovo isto stanovište: „Staro monaško postrigavanje u istočnoj crkvi“ – veli on – „ili potpuno šišanje glave, nosilo je ime ap. Pavla“. U Zapadnoj crkvi pri postrigavanju ostavljen je venac kose na vrhu glave. Ovo postrigavanje nosilo je ime ap. Petra. Postojao je i treći način postrigavanja klirika i monaha – šišanje prednjeg dela glave, od uha do uha, i nosilo je ime ap. Jovana ili Jakova (Eklisiastiki istoria, izd. III, Atina 1970, 268).

I prep. Nikodim Agiorit smatra da „monasi treba umereno da strigu kosu“. On to dokazuje kako propisom 42. kanona Šestog Vaseljenskog sabora, tako i „prema reči o devstvenosti Sv. Atanasija i prema prvoj mirnoj Poslanici Grigorija Bogoslova, i prema mnogim primerima iz Lavsaika“, nastavljajući dalje: „Sadašnje vreme treba da je za monahe vreme žalosti, po Sv. Jovanu Zlatoustu (Beseda 56. na Mat.) i Jovanu Lestvičniku. A Bog preko Isaije veli da je znak žalosti i plača i tuge striženje glave (Isa. 22, 12). Te ako po Pavlu za svakog muža uopšte je sramota da ima dugu kosu…, koliko se više sramote monasi ako gaje kosu. Ako svi monasi uopšte treba umereno da seku kosu, koliko više treba da je seku mladi monasi ili đakoni u manastirima ili kelijama. Jer koliko oni sablažnjavaju druge sa bezbradim licem, isto toliko sablažnjavaju njihove duge očešljane kose“ (Pidalion, n. d. 213. i 39 – Astir 1970, str. 258.).

Navodeći kanonska i otačka kazivanja, prema kojima klirici i monasi nisu nosili dugu kosu, K. Kalinikos zaključuje: „Koliko je brada naših savremenih klirika saglasna sa našom crkvenom prošlošću, toliko se njihova duga kosa protivi i Crkvi Zakona i Crkvi blagodati, i hirotonijskim propisima našim, i odluci Vaseljenskoga sabora i hiljadupetstogodišnjoj našoj hrišćanskoj istoriji i muškom izgledu“ (O hristianikos naos, Atina 1969, 503).

U tumačenju 1 Kor. 2, 4 Teofilakt veli: „Pokrivenom glavom“, ne samo da je ne pokrije odećom, nego ni kosom (dugom). Jer ko ima dugu kosu „pokriva glavu“, tj. kosom (Trembelas, Ipomnima is tas epistolas… Atina 1956, 34 d).

Tumačeći 96. Kanon Šestog Vaseljenskog sabora, J. Zonara kaže da Oci sabora rekoše, o ukrašavanju kose, da je grešno, kao što i sada, veli, „koji boje kosu i ukrašavaju čine grešno, trudeći se oko gajenja kose i kao žene nose uvojke, ako je moguće do pojasa…“. Sa bradom su, veli Zonara, činili suprotno, brijali je, trudeći se opet da izgledaju glatki i ženstveni. Ovo je „zlo postalo opšte i kao neka opšta epidemija pokorila je hrišćane i skoro sve rukovodi, i to pored božanstvenog i prastarog propisa (3 Mojs 19, 27) i reči ap. Pavla koji veli: Mužu je sramota ako gaji dugačku kosu (1 Kor. 11, 14). Stoga, dakle, Oci ovog sabora na one za koje rekoše napred da tako čine, otački nalažu epitimiju i potčinjavaju odlučenju. A sadašnji Oci, one koji čine nabrojano i tako ulaze u crkve, ostavljaju ne samo bez epitimije nego i blagosiljaju i daju im – avaj neuputnosti – Svetinje, kad hoće da se pričeste. I nema nikog da sprečava, ni patrijarh, ni drugi arhijerej, ni monasi koje imaju za duhovnike oni koji tako rđavo čine“ (Atinska sintagma, Atina 1852, 534, 535).

[17] U crkvenoslovenskom nalazi se primedba Vatopedskog rukop. br. 133, XIV v. „ne govoreći ništa“. Pošto se pročita Apostol, bratija ga celiva (L. 2a-2b). Prema navedenim dečanskim rukopisima i Trebniku Božidara Goraždanina, on „celivajet bratiju“.

[18] Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1960, T. 10, k. 774.

[19] Crkveno pravo, 698, 699.

[20] Isto, 699.

[21] Milaš, Pravila II, 374; Pidalion, 488.

[22] Dmitrijevskij, n. d. 115. Ista molitva, u ovom rukopisu, navodi se i za „onu koja xoće primiti shimu monahinje“. Kod Goara je navedena u činu rasoforstva jednog starog venecijanskog rukopisa (n. d. 580).

[23] Navešćemo je celu jer je drukčija od one u grč. Sinajskom rukop. i kod Goara: M(i)l(o)srde i mnogo m(i)l(o)stive G(ospod)i ne hotej smrti grešniku na jako obratite se jemu i živu biti. Sego radi i az grešni polagaju ruk(u) svoju na glavu prihodeštomu k tebe greh radi i proseštumu u tebe ostavljenije im(e)r(ek). Bl(a)g(o)s(lo)vi, os(ve)ti, sabljudi ot vsakago iskušenija lukavago, vidimago že i nevidimago. Jako B(og) milostivi Ti jesi i Tebe slavu ninja i pr(i)sno“ (L. 68a). I ništa više.

[24] Pidalion, n. d. 213, 214.

[25] Minj, T. 155, k. 197.

[26] Dmitrijevskij, n. d. 219, 223.

[27] Isto 257, 415.

[28] N. d. 156.

[29] Drevnije inočeskije ustavi, sobranije ep. Feofanom, Moskva 1892, 263.

[30] Milaš, Pravila II, 374.

[31] Isto, II, 277; I,342.

37 „Jep nerasudna i nesmotrena postrigavanja i kaluđerski su čin ponizili i prouzrokovali su da se huli ime Hristovo“ (2. kanon Prvodrugog sabora, Milaš, Pravila II, 273).

[33] Pravilo 19, Milaš, n. d. II, 374,

[34] N. d. 370.

[35] 18 kan., Milaš, Pravila II, 373.

[36] Istina, 40. kanon Trulskog sabora veli da se u manastir ne može primiti niko mlađi od 10 godina, dajući pravo episkopu da se s primanjem i pričeka do starije dobi. Ali je ovde reč o primanju samo u manastir, a ne o monašenju (up. Milaš, Crkveno pravo, str. 702).

[37] Pidalion, n. d. 259.

[38] Atinska sintagma, Atina 1854, T. IV, 146.

[39] Valsamon u tumačenju 19. pravila Sv. Vasilija Velikog, Atin. sintagma T. IV, 146. I po Dušanovom Zakoniku, „kaluđer koji zbaci rasu, neka se drži u tamnici, dok se opet ne vrati u poslušnost i da se kazni“ (čl. 19. Dušanov Zakonik, preveo Nikola Radojčić, Novi Sad 1950, str. 41).

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *