NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Rukopoloženje monaha bez saglasnosti duhovnika

 

PITANJE: Da li episkop, u svojoj eparhiji, može rukopoložiti u monaški čin lice za koje njegov nadležni duhovnik (sveštenik) ne daje ni usmenu ni pismenu saglasnost, naravno iz opravdanih razloga?

 

ODGOVOR: Da ne bude nedoumice, najpre da se sporazumemo o izrazu „rukopoložiti u monaški čin“. Termin „rukopoložiti“ i „rukopoloženje“ (hirotonia) odnosi se na Svetu Tajnu Sveštenstva, a monaštvo nije sveštenstvo, niti se vrši rukopoloženjem, nego „postrigom“, ili „monašenjem“. Čak ni činovi čteca i ipođakona ne daju se rukopoloženjem, nego rukoproizvođenjem (hirothesia).[1]

Monaštvo je viši, stroži način hrišćanskog života. Prema 43. kanonu Trulskog sabora, ono je život u stalnom kajanju. Zbog toga, isto pravilo veli: „Može svaki hrišćanin da…stupi u manastir i primi monaški postrig, ma u kom da je prestupu grešio“, ako se monaštvu „iskreno odaje“.[2] Misao ovog kanona ponavlja Uredba za unutrašnji i spoljašnji manastirski život, koju je pre nekoliko godina izdao naš Arhijerejski sabor, veleći da se u monaštvo može postrići svako, bez obzira na svoj dotadašnji život, „samo ako ispravku života želi iskreno i ulaže stvaran trud u pravcu potpune izmene svoje duše…“.[3]

Pored kajanja, monah provodi život u poslušnosti, bezbračnosti,[4] siromaštvu, molitvi, postu i drugim vrlinama. Monaštvo, koje je u stvari jedno, prema strogosti života deli se na tri stepena: rasoforni monasi, maloshimnici i velikoshimnici.

Kad lice koje želi monaški život bude primljeno u manastir, predaje se na duhovno rukovodstvo duhovniku-starcu, koji će novog brata upućivati u duhovnom životu. Svom duhovnom ocu iskušenik je dužan da ispovedi ceo svoj pređašnji život i da ga u svemu sluša. Iskušeništvo – tj. ispitivanje koje, s jedne strane, treba da vrši iskušenik nad samim sobom, a o tome da li je spreman da izdrži sve teškoće koje izaziva ispravljanje svog života od rđavih navika, a s druge strane ispitivanje starca i ostalog bratstva da li je iskušenik odlučno rešio da, metnuvši ruke na plug, ide samo napred, ne osvrćući se nazad (Lk. 9, 62) – po pravilu traje tri godine.[5] Izuzetno, ono se može skratiti,[6] a po potrebi produžiti.

Uverivši se da je iskušenik uznapredovao u duhovnom uzrastanju i postao dovoljno čvrst za monaški život, starac mu predlaže da uputi molbu za postrig u monaštvo, koju starac sa svojim mišljenjem dostavlja upravi manastira, a ova sa obrazloženjem episkopu. On pak kao vrhovni nastojatelj sviju manastira u eparhiji,[7] donosi konačnu odluku o monašenju. Pred monašenje, iskušenik se detaljno ispoveda pred onim koji će postrig izvršiti, starcem ili episkopom, i prima prvi stepen monaški – rasoforstvo.

Po prijemu iskušenika u manastir, ili za vreme iskušeništva, uprava manastira, ili starac, može potražiti obaveštenje o iskušeniku od nadležnog paroha, ili drugih lica koja ga poznaju. Ali, za odluku da se ovaj monaši, ili ne monaši, nisu ova mišljenja presudna, već, kao što navedosmo, po kanonskim propisima najveći značaj ima samo pokazani trud za promenom svog života u duhu evanđelskih principa za vreme iskušeništva. Takvo vladanje daje ubeđenje da će iskušenik i kao monah nastaviti i dalje duhovno uzrastanje i snaženje, uz pomoć Božju i svoj trud, a uz staranje ostale bratije u manastiru. Obaveza da to procene, stoji na starcu, nastojatelju i bratstvu manastira.

Svakako da se može desiti da novi monah naiđe na iskušenja i teškoće koje ga, ako ne bude dovoljno čvrst i obazriv, mogu skrenuti sa koloseka monaškog života i najzad vratiti u svet. Ako su, kako starac-duhovnik tako i ostali u manastiru, učinili sve da iskušeniku i novom monahu pomognu da prebrodi teškoće i primerom svog ozbiljnog monaškog života pružili mu ugled, s mirom mogu primiti njegovu odluku, ili presudu Crkvenog suda o vraćanju u svet ovog brata, sa svešću da nisu krivi što nisu prozorljivci i da Bog ne očekuje, niti traži od njih ono što je iznad njihovih sila.

Episkop, dakle, kao vrhovni nastojatelj sviju manastira u eparhiji, ima pravo, držeći se ukazanih kanonskih propisa da iskušenika zamonaši na osnovu izveštaja starca i nastojatelja, ili sopstvenog saznanja o iskušenikovom monaškom vladanju i trudu, bez obzira što paroh, zbog pređašnjeg rđavog vladanja iskušenika, „ne daje za to ni usmenu ni pismenu saglasnost“. Ako episkop nije obratio dovoljnu pažnju na kanonske i pozitivne crkvene propise u pogledu ozbiljnosti i dužine iskušeništva, snosiće sam odgovornost pred Bogom. Isto tako, i starac i nastojatelj, ako su zbog bilo kakvih drugih razloga, a ne samo koristi duša, pristrasno predložili da neko bude zamonašen, neodgovorno se odnose prema opomeni 2. kanona Prvodrugog sabora: „Nerasudna i nesmotrena postrigivanja i kaluđerski čin su ponizila i prouzrokovala da se huli ime Hristovo“.[8] Ni iskušenika neće mimoići kazna Božja ako je nešto sakrio iz duše što je trebalo ispovešću, kajanjem i poslušnošću saseći i očistiti, ne obraćajući pažnju na savet Svetog Vasilija Velikog svima koji žele monaštva: „Ne zamišljaj da je monaški život lak i spasava bez borbe, pa se unapred pripravi za trpljenje i teškoće duševne i telesne da ne bi, bacivši se u neočekivanu borbu, pa nemajući snage da odoliš iskušenjima, vratio se u svet, na osudu svoje duše i sablazan mnogih, dajući povoda za zaključak da je život po Hristu nemoguć“.[9]

*

Druga je stvar ako se pod izrazom „rukopoloženje u monaški čin“ misli na rukopoloženje monaha za jerođakona ili jeromonaha. Za ta rukopoloženja, pored drugih uslova, bitan je i raniji život kandidata, a ne samo za vreme monaštva. Ako je on u svetu učinio izvesne grehe, npr. ubistvo, blud, preljubu, živeo u konkubinatu, ili, osuđen za krađu, to bi ga učinilo moralno nepodobnim i onemogućilo rukopoloženje. Bivši paroh tog monaha, kao i drugi kojima su ovi gresi poznati, bio bi dužan da episkopa obavesti, usmeno ili pismeno, o tome, ne da daje ili ne daje pristanak za rukopoloženje. Na episkopu bi ostalo da rasudi šta dalje treba činiti. Ako bi sveštenik za te grehe doznao preko Tajne Ispovesti, on ih episkopu (niti ikome) ne bi mogao otkriti, sem po dozvoli ispovedanog, ali bi episkopu mogao napomeniti da, koliko mu je (svešteniku) poznato, ovaj monah ne bi bio za rukopoloženje zbog kanonskih nedostataka.[10]

Treba, dakle, da svi verni i klirici nastoje da Tajnu Sveštenstva ne prime bilo monasi, bilo mirski kandidati sa navedenim moralnim nedostacima, jer to ne bi bilo dobro kako za kandidate, tako ni za Crkvu. Svima treba da nam je jasno da ako Duh Sveti, svojom voljom, koju je izrazio u kanonskim propisima, ne želi da mu služi čovek koji je učinio ovaj ili onaj greh, da se toj volji treba pokoriti, jer okajanjem i očišćenjem od greha, grešnik se može spasti i trudom moralno visoko uzdignuti i ako ne bude sveštenik.[11] Sveštenstvo je u Crkvi neophodno, ali se sveštenik ne spasava samim tim što je sveštenik nego samo trudom u duhovnom uzdizanju, kao i svaki drugi vernik.

 

Glasnik, januar 1979.

 

NAPOMENE:


[1] Razlika između njih je u tome što se rukopoloženje vrši u oltaru i što se njime dobija blagodat za vršenje Sv. Tajni, a rukoproizvođenje se vrši van oltara i njime se ne dobija blagodat, nego blagoslov za vršenje drugih, nižih dužnosti u Crkvi (up. N. Milaš, Crkveno pravo, Beograd 1926, 287; isti, Pravila Pravoslavne crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, I, 46; dr L. Marković, Liturgika II2, Beograd 1966, str. 108).

[2] N. Milaš, Pravila, I, 526, 527; Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, 258, 259.

[3] Beograd 1963, str. 5, 6.

[4] Monah usvaja bezbračnost ne zbog preziranja braka, nego da bi sve svoje snage posvetio Bogu. Po novozavetnom učenju, brak je dobra stvar (1 Kor. 7, 38), dostojna poštovanja (Jevr. 13, 4). Preteći najvećom kaznom – anatemom, Crkva osuđuje gledište da se u braku ne može postići duhovno napredovanje i spasenje (1, 4, 9, 10. kan. Gangrskog sabora), a kliricima koji otpuštaju svoje žene pod izgovorom pobožnosti – svrgavanjem (5. kanon Sv. apost.; 13. kan. Trulskog sab., Milaš, n. d. I, 49, 473, 11, 37-40.).

S druge strane, hrišćanstvo od svog početka smatra bezbračnost duhovno višim stepenom da se „ugodi Gospodu“ (1 Kor. 7, 32-34). Ap. Pavle određeno veli da je brak „dobro“, a bezbračnost „bolje“ (1 Kor. 7, 38). U tom smislu Sv. Atanasije upoređuje brak sa semenom koje donosi po trideset, bezbračnost pak sa onim koje donosi savršen plod po sto (Pismo Amunu monahu, Milaš, n. d. II, 330; Pidalion, 577).

[5] 5. Kanon Prvodrugog sabora, Milaš, n. d. II, 277; Uredba za unutrašnji i spoljašnji manastirski život, čl. 10, str. 7.

[6] Uredba, str. 7, 8.

[7] Ustav Srp. prav. crkve, čl. 108, t. 17; čl. 208; čl. 1 Uredbe za unutrašnji i spolj. manastirski život.

[8] Milaš, n. d. 11, 273.

[9] Uredba, str. 6, 7.

[10] Isto tako treba postupiti ako bi sveštenik bio određen za ispovednika kandidata za sveštenstvo pred rukopoloženjem i ovaj mu izneo neke od navedenih grehova, ali same grehove ne bi mogao otkriti episkopu bez dozvole ispovedanoga. Ukoliko bi pak kandidat zatajio, ili upitan odrekao da je neki od iznetih grehova učinio, a zatim ih učinio, ali stvar nije opštepoznata, sam će kandidat snositi odgovornosg pred Bogom što je nedostojan primio sveštenstvo.

[11] Po rečima Sv. Vasilija Velikog, navedenim u 36. kanonu Sv. Nikifora Ispovednika, može se uspeti do visokog dara čudotvorstva, te i mrtve vaskrsavati, ali sveštenik ipak ne može biti (Milaš, n. d. II, 532).

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *