NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Ko može biti monah, odnosno jeromonah?

 

PITANJE: U razgovoru o monaštvu došlo je do spora: Da li može postati monah i jeromonah čovek čija se žena saglasila da se on zamonaši, s obzirom da bi on time raskinuo brak, dok Crkva osuđuje one koji pod izgovorom pobožnosti raskidaju brak? I drugo: Da li može biti jeromonah čovek koji je bio oženjen, ali je docnije taj brak razveden?

 

ODGOVOR: Treba imati u vidu da je jedna stvar primanje monaštva, a druga primanje sveštenstva, i da su drukčiji uslovi za primanje jednog, a drukčiji za primanje drugog. Po crkvenim propisima, monah može postati svaki odrastao čovek, bez obzira na pol, školsku spremu, visinu moralnog uzrasta i dotadašnjeg života, jer je život monaha život kajanja (43. kanon Trulskog sabora), „samo ako ispravku života želi iskreno i ulaže stvaran trud u pravcu potpune izmene svoje duše, postojanja nove ličnosti u kojoj ne ostaje ništa od starog čoveka ovoga sveta (Sveti Makarije Veliki)“.[1]

No da bi monah primio svešteni čin, od njega se traže, kao i od drugih kandidata-nemonaha, još i ovi uslovi: 1. Fizički, tj. da je sposoban za vršenje svešteničke službe: da nije slep, bez ruke ili noge itd; 2. Da ima znanje evanđelske nauke, kako bi je mogao propovedati i njome živeti, kao i potrebno poznavanje Liturgije; 3. Moralni, tj. da nije učinio neke teške grehe: ubistvo, blud, preljubu i krađu. Ako je učinio ove grehe, mada se za njih pokajao i izdržao naloženu epitimiju, ne bi mogao primiti ni činove čteca i ipođakona, a pogotovo više: đakona, sveštenika i episkopa.[2]

Stoji da Crkva oduvek osuđuje ona sveštena i svetovna lica koja „pod izgovorom pobožnosti“ izgone ili napuštaju svoje žene,[3] ili se uzdržavaju od braka „ne radi vežbanja u dobru“,[4] nego to čine zbog svojih krivih, jeretičkih pogleda na brak, gnušajući ga se kao nečega nečistog, kako su činili enkratiti, markioniti, evstatijani, bogomili i drugi jeretici.

No kako je iz reči Gospodnjih (Mt. 19, 17) i Svetog apostola Pavla (1 Kor. 7, 34; 36-38) jasno da je bezbračnost u Gospodu uzvišenija od braka, to je Crkva, osuđujući jeretike, uvek pohvaljivala one verne koji su se uzdržavali od braka stvarno „radi vežbanja u dobru“ i iz istinske pobožnosti odlazili u manastir da bi poslužili Bogu celim svojim bićem. Nije to zabranjivala ni onima koji su u braku, ali je od njih tražila da to čine uz saglasnost svoga bračnog druga. Sveti Vasilije Veliki o tome kaže: „I one koji pristupaju podobnom životu (monaškom), a u bračnom su sažiću, treba ispitati: da li ovo čine u saglasnosti, prema Apostolovoj zapovedi, jer svoga tela nije gospodar (1 Kor. 7, 4). I na taj način primati prihodećeg pri mnogim svedocima“.[5] Ova saglasnost je bitan uslov bez koga se monašenje ne može izvršiti, te Sveti Vasilije dalje veli: „Ako li se druga strana uznemiruje i spori,… to da se dovede u sećanje Apostol koji govori: Na mir nas je pozvao Bog (1 Kor. 7, 15)“,[6] te se monašenje ne može izvršiti. Mogućnost monašenja jednog bračnog lica uz pristanak njegovog bračnog druga potvrđuje i Blaženi Avgustin veleći: „Jer ne može da se zamonaši jedan bračni drug bez znanja i volje drugog. Ako li se bez znanja njegovog zamonaši, dužan je da se vrati i da se s njim sjedini“.[7] Takav stav zauzima i Blaženi Jeronim koreći u jednom pismu neku Galatiju što je, bez pristanka muža, htela da postane monahinja.[8]

O neophodnosti pristanka bračnog lica da se njegov bračni drug zamonaši, posredno kazuje i odluka 48. kanona Trulskog sabora. U njoj je reč o izboru oženjenog lica za episkopa, pri čemu se veli da izabrani može biti rukopoložen samo po „zajedničkoj saglasnosti“, tj. i svoje supruge. Prepodobni Nikodim Agiorit, tumačeći ovaj kanon, veli: „Razumi da slično supruzi onoga koji treba da bude arhijerej, treba da čini i žena onoga koji treba da bude monah, tj. da se odvoji od njega zajedničkim pristankom i saglasnošću…“.[9] Episkop Nikodim Milaš o tome kazuje: „Ne može stupiti u kaluđerstvo lice koje je brakom vezano. Dopušta se ovo samo u takvom slučaju kad se po dobroj volji međusobno dogovore muž i žena i žena pristane da joj se muž zakaluđeri, ili muž da mu se žena zakaluđeri…“.[10] U Bračnim pravilima Srpske pravoslavne crkve, predviđa se kao uzrok prestanka braka bez presude polaganje monaškog zaveta. No ostvarenje monaškog postriga, jednog od bračnika, i ovde je uslovljeno pristankom njegovog bračnog druga (čl. 82) i to tako da „u času polaganja monaškog zaveta mora postojati pismeni pristanak njegova bračnoga druga na to; bez ovog zaveta ne važi“ (čl. 83).[11] Ako bi u braku bilo maloletne dece, do monaštva ne bi moglo doći nijednog bračnika, dok deca ne odrastu i ne zbrinu se, jer su roditelji obavezni da se staraju o deci i izvedu ih na put. Napuštanje staranja o deci Crkva strogo osuđuje.[12] Razlog zbog koga je Crkva kroz vekove dopuštala prekidanje bračne veze zbog stupanja u monaštvo, dr J. Čižman formulisao je ovako: „Iz pobožnog osnova razvod je tada dopušten kad jedan od bračnika izabere bolji put čistog, monaškog života i položi monaški zavet. Razvod braka sledi pri tome ne iz nekog dogmatskog unižavanja bračnog stanja, nego pod potpunim priznanjem svetosti ovoga. Crkva pri tome samo iskazuje svoje shvatanje da Bogu posvećeni život označava jedan daleko viši stepen hrišćanskog savršenstva, za čije postizanje može sam brak da se razvede“.[13]

Što se pak tiče primanja sveštenog čina monaha koji je postrižen uz saglasnost svoje supruge, ako on ima pominjane potrebne kvalifikacije, i nije opterećen nekim od navedenih teških grehova, nema smetnje da bude rukopoložen za sveštenomonaha. Mišljenje da takav ne bi mogao primiti svešteni čin, jer je razveo brak, koji je Sveta Tajna, nema kanonskog osnova. Za nas je bitno mišljenje Svetih u ovoj stvari, a ne nesvetih. Kad bi prestanak braka monašenjem jednog, uz saglasnost drugog bračnog druga, bila stvar nepodobna, ne bi Sveti Vasilije Veliki mogao reći da se može izvršiti. I ne bi takve monahe Crkva trpela tokom istorije do danas. Pa kad to nije razlog da se onemogući monašenje, čime se brak prekida, nije ni razlog da se zabrani rukopoloženje. Jovan episkop kitrski, iz HII veka, to direktno veli. U odgovoru Konstantinu Kavasili, arhiepiskopu dračkom, na pitanje: Ako se jedan oženjeni đakon, ili prezviter, ili čtec postriže, a žena mu ostane u svetu, može li postriženi da se uzvede u sveštenički čin? –  odgovara: „Među božanstvenim zakonima koji nabrajaju brakorazvodne uzroke… ubrojan je onaj koji biva zbog postriženja, što se s razlogom naziva ispravnim i besprekornim… Stoga postriženi muž žene, postavši kao sasvim mrtav za svet, ako se nađe dostojan, i na dostojanstvo jereja i arhijereja može biti uzveden. Da ovo nije zabranjeno, može se doznati iz razmatranja 8. kanona Neokesarijskog sabora, koji to uzakonjuje izrično… Ako bi žena nekog, još dok je laik, bila javno obličena u preljubi, ovaj (sveštenu) službu ne može primiti. Ako li posle hirotonije učini preljubu, dužan je da je otpusti. Nastavi li s njom da živi, ne može imati poverenu mu (sveštenu) službu. Ako li otpusti svoju suprugu, kao preljubnicu po svojoj hirotoniji, po kazivanju kanona, zadržava datu mu sveštenu službu bez zapreke. Utoliko pre, dakle, sa besprekornim razlogom razvezavši se od svoje žene, bez zapreke i sveštenički i arhijerejski čin može da primi“.[14]

Tokom vremena javljalo se pitanje: Nije li žena, kad joj se muž zamonaši, dužna da se i sama zamonaši? Ili, ako ostane u svetu, može li stupiti u novi brak, ili ne može?

Prepodobni Nikodim Agiorit smatra „da treba da ostane bezbračna… i da postane i ona monahinja“. Svoje mišljenje osniva na rečima Svetog apostola Pavla da žena „dok joj je muž živ (tj. živ telesno… kojim živi i monah) biva preljubnica, ako pođe za drugog muža“. Poziva se i na reči Svetog Jovana Zlatousta (Bes. 19. na 1 Kor. 7): „Pošto se razdvajanje bračnika dešava, bilo zbog uzdržanja, ili zbog drugih razloga i malodušnosti – bolje je da toga sasvim ne bude, no ako i bude – to neka žena ostane s mužem, ma i ne radi sjedinjavanja, nego zbog toga da ne bi poznala nekog drugog muža, to će reći, neka ostane bezbračna“.[15]

Jovan Kitrski ima drukčije mišljenje i veli: „Može žena postriženog, ako xoće, sa drugim mužem sklopiti brak bez osude (akatigoriton)“.[16] Isto tako kazuje i Valsamon,[17] a navodeći njega i prof. B. Cisarž.[18] Milaš takođe veli: „Strani koja ostaje u svijetu dozvoljava se stupiti u novi brak, ako to zaželi“.[19] Bračna pravila Srpske crkve na istom su osnovu: „Ostavljeni bračni drug može stupiti u novi brak ako nema bračne smetnje ili zabrane“ (čl. 82, 83). Prema prof. J. Čižmanu, ni vizantijsko pravo, a tako ni Crkva „nije smetala u svetu ostalom bračnom drugu da zaključi novi brak“.[20] Ovaj stav je ostao u Crkvi u važnosti do danas, te žena postriženog može zaključiti novi brak, a žena klirika izabranog za episkopa, saglasivši se njegovim izborom, dužna je da se i sama zamonaši u nekom manastiru druge eparhije, kao što navedosmo.

Drugo pitanje, uopšteno i kompleksno, pokušaćemo makar donekle da raščlanimo, kako bi se na njega moglo određenije odgovoriti.

Pre svega treba znati da li je razvedeni bio u crkvenom braku, ili samo u građanskom? Drugo, čijom je krivicom brak razveden i koji je brakorazvodni uzrok? Tpeće, da li je razvedenom taj brak bio prvi, ili drugi? Četvrto, nije li razvedeni još pre braka učinio neki greh koji onemogućava rukopoloženje, itd.?

Kao što je već ranije rečeno, monašenje u svim ovim slučajevima može se izvršiti, posle određenog vremena iskušeništva i upoznavanja s njegovim ozbiljnim nastojanjem u ispravci svoga dotadašnjeg života. Ali za rukopoloženje morale bi se sve ove okolnosti podrobno ispitati.

Ako je čovek bio u braku Crkvom blagoslovenim, pa je do razvoda došlo krivicom žene, utvrđenom Crkvenim sudom, može biti rukopoložen, ako ima potrebne kvalifikacije. Ako li je žena učinila preljubu i on joj je to oprostio, nastavivši bračne odnose s njom, rukopoložen ne bi mogao biti.[21] Ako li je razvod usledio njegovom krivicom, većina brakorazvodnih uzroka onemogućila bi primanje sveštenstva. Zato se težina svakog od njih mora razmotriti sa gledišta crkvenih propisa o rukopoloženju.

U slučaju da je razvedeni, po krštenju, sklopio crkveni brak pa bio razveden, i sklopio drugi, pa se razveo, svešteni čin, kao drugobračni, ne može primiti, bila krivica za razvod ženina, ili njegova.

Ako li je bio samo u građanskom braku, svešteni čin, takođe ne može primiti, jer je za Crkvu brak vernih bez Božjeg blagoslova u Svetoj Tajni Braka (venčanja u crkvi) konkubinat, a ovo onemogućava rukopoloženje, jer 17. kanon Svetih apostola naređuje: „Koji se poslije krštenja dvaput ženio, ili je suložnicu (konkubinu) imao, ne može biti ni episkop, ni prezviter, ni đakon, niti uopšte u svešteničkom imeniku“.[22]

 

Glasnik, januar 1987.

 

NAPOMENE:


[1] Uredba za unutrašnji i spoljašnji manastirski život, Beograd 1963, čl. 7.

[2] No u slučaju da je čovek kršten kao odrastao, posle učinjenih ovih grehova, pa postavši hrišćanin svoj život vodi zaista hrišćanski, i ima ostale potrebne kvalifikacije za sveštenstvo, Sv. Tajnu Sveštenstva bi mogao primiti (svakako ne ubrzo po krštenju, kako opominje Sv. ap. Pavle, da ne upadne u zamke đavolje i gordošću ne izgubi sve duhovno što je dotle stekao – 1 Tim. 3, 6), jer se Sv. Tajnom Krštenja krštavani oslobađa kako praroditeljskog, tako i svih dotadašnjih grehova (up. dr Justin Popović, Dogmatika III, Beograd 1977, 564).

[3] 5. kanon Sv. apostola, N. Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1896, I, 49.

[4] 51. kanon Sv. apostola; 14. kan. Gangrskog sab., Milaš, n. d. I, 120; II, 42.

[5] Tvorenija, v russkom perevode, S. Peterburg 1911, T. II, 548. Pravila široko izložena u pitanjima i odgovorima, pitanje 12.

[6] Isto.

[7] Pismo 45. Armentariju, Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, 264.

[8] Pidalion, isto.

[9] Isto.

[10] Crkveno pravo, Beograd 1926, 703; Crkveno kazneno pravo, Mostar 1911, 6588, t. 12. Prof. dr Čedomir Mitrović kratko pominje da je zabranjeno zamonašiti „muža koji ima živu ženu i obratno, izuzimajući slučaj ako bi se oboje, i muž i žena, složili u toj želji“ (Crkveno pravo, Beograd 1921, 76). Prof. Branko Cisarž govori o pitanju monaštva bračnih lica opširnije, navodeći neophodnost za monašenje jednog, pristanak drugog bračnog druga. Ukazuje da propis o prekidanju braka monašenjem, u građansko-pravnom zakonodavstvu potiče od 22. novele cara Justinijana (Crkveno pravo, Beograd 1973, II, 150).

[11] U ovim pravilima, kao uzrok prestanka braka predviđa se i izbor muža za episkopa, pri čemu se takođe traži pismeni pristanak supruge, kao i njena obaveza da stupi u monaški čin u manastiru druge eparhije (čl. 84).

[12] Up. 15. kan. Gangrskog sab., Milaš, Pravila, II, 43.

[13] Das Eherecht der orientalischen Kirche, Wien 1864, 773. Svakako preuveličavajući vrednost „pobožnog razloga“ i „dobre namere“ za prestanak braka, tj. monašenje, Valsamon je otišao u krajnost, te jedino on smatra da „postriženje ostaje u važnosti ako se izvrši i bez saglasnosti drugog bračnika“ (Tum. 48. kan. Trulskog sabora, Atinska sint., II, 421.).

[14] Atinska sintagma, Atina 1855, 405-406.

[15] Pidalion, n. d. 264, prim 1.

[16] Atinska sintagma, V, 405.

[17] Isto, II, 421.

[18] Crkveno pravo, n. d. 150.

[19] Crkveno pravo, n. d. 703.

[20] N. d., 777.

[21] Up. 8. kanon. Neokesarijskog sabora, Milaš, Pravila, II, 30.

[22] Milaš, Pravila, I, 74.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *