NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Koji se Čin opela vrši nad jeromonahom, igumanom i mirskim đakonom?

 

PITANJE: Kojim se opelom opojavaju jeromonasi i igumani, monaškim ili svešteničkim?

Takođe, kojim se opelom opojavaju mirski đakoni?

U ovim pitanjima vladaju različita shvatanja i razno se postupa, a toliko stotina godina postoje i đakoni i sveštenomonasi, pa zar za toliko vremena nisu doneti određeni propisi koji bi uklonili nedoumice i neujednačenost?

 

ODGOVOR: Propisi o sahrani sveštenomonaha i đakona postojali su u Crkvi od ranije, postoje i sada. U crkvenoslovenskom štampanom Trebniku, zvaničnoj crkvenoj knjizi naše Crkve, u činu „Posljedovanije ishodnoje monahov“ nalazi se ovakvo uputstvo: „Po sem že vzemše bratija mošči umeršago otnosjat v cerkov; a ašče ubo svjaščenik jest otšedšij brat, polagajutsa mošči jego posredje hrama; ašče prostec – v pritvorje“.[1] I dalje sledi čin monaškog opela. Nema ni reči da se sveštenomonahu ne čita ovo, nego svešteničko opelo. Ovako isto stoji i u grčkom Velikom Evhologionu: „I ako je jerej otišavši brat postavlja se telo njegovo u sredinu hrama. A ako je prost (monah) – u narteksu“.[2]

Ovaj propis nije iz novijeg vremena, nego potiče iz duboke starine. Nalazimo ga u rukopisima koje je upotrebio Goar u svom Evhologionu u XVII v. Za razliku o mestu postavljanja tela monaha i sveštenomonaha u crkvi, Goar se poziva na Psevdodionisija koji veli: „Ako bi bio sveštenog čina upokojeni, postavljaju ga pred Sveti oltar, počinju Bogu molitvu i blagodarenja. Ako li je prost monah, ili u svešteni narod ubrojan, prema sveštenom oltaru, pred sveštenički ulaz“.[3] Takođe se poziva na reči grčkog pisca Pahimera (XIII v.): „A pred svešteničkim ulazom označava da treba da leži pred pojcima“.[4] O tome kazuje i Sveti Simon Solunski († 1429. g.): „Igumani i sveštenomonasi opevaju se u hramu, a prosti monasi i laici u narteksu“.[5]

I mnogo stariji rukopisi znaju za ovu razliku. U Evhologionu Sinajskog manastira br. 963 iz XII v., u „Činu i posledovanju (Taksis ke akoluthia) koji se vrši pri smrti monaha“, čitamo: „Kad se upokoji monah, peru ga od kolena naniže, oblače u monašku rizu i polažu na odar; onda se donosi u crkveni narteks, polaže naspram Svetog oltara i pale iznad njega dve sveće (po jednom drugom rukopisu: čelo glave i čelo nogu). Onda počinje kaditi jerej donetog pokojnika govoreći ovako: Blagosloven jesi Gospode, nauči…“, a zatim se u glavnim linijama iznosi čin opela, u kome se veli: „Ako li je iguman prezviter ili đakon, pevaju šestopsalmije i Aliluja na drugi troparski glas…“.[6] U takvom sličnom činu drugog rukopisa ovog manastira, br. 964, XIII-XIV v., na kraju stoji primedba: „Za igumana“ (Is igumenon), pri čemu se navode nekolike molitve.[7] U oba ova rukopisa, dakle, čin je opšti monaški, samo su dodavane izvesne molitve za sveštenomonahe.

U našim rukopisima, koje sam imao prilike da razmotrim, nisam naišao na primedbu gde se u crkvi polaže telo monaha sa sveštenim činom, nego samo uopšteno: Va priprate protivu velikih vratoh. Možda je to, bar u nekim slučajevima, zbog toga što je pokojnik nošen u grobljansku crkvu, „usapnicu“.[8] A grobljanske crkve obično nemaju narteksa.

Od propisa novijeg vremena kod nas, postoji po tom pitanju odluka Arhijerejskog sabora Kneževine Srbije od 4. maja 1862. g. Doznavši da se pri pogrebu monaških lica postupa razno, te im se negde vrši opelo propisano za mirske sveštenike, negde se oblače u rasu, a negde u sveštene odežde, „da bi se ovakva nepravilnost u tom predmetu izbegla“, Arhijerejski sabor naređuje: „Da se u slučaju upokojenija sva sveštena lica monašeskoga reda, zaključno sa arhimandritom, i oblače i opojavaju, kao što glasi pravilo u Velikom Trebniku pod naslovom „Posljedovanije ishodnoje monahov“.[9]

Ovakav stav zauzimaju i pojedini liturgički pisci kako kod nas, tako i u Rusiji. U Novoj Skrižalji arhiepiskop Venijamin navodi propis crkvenoslovenskog Trebnika o postavljanju tela sveštenomonaha u sredini hrama, a prostog monaha u pritvor, te, po Goaru, pozivajući se na Psevdodionisija i Pahimera, za sveštenomonahe veli da je određeno mesto među pevnicama, prema oltaru, a za monahe i mirjane od pevnica prema pritvoru, ili u samom pritvoru, „da bi njihova tela stojala u crkvi ne iznad, nego ispod mesta određenih za klirike“.[10]

U Liturgici prof. Mirkovića nad odeljkom o monaškom opelu stoji naslov: „Opelo i pogreb monaha, igumana i arhimandrita“, pa dalje sledi sam čin toga opela. Ovaj naslov stavio je on, verovatno, po ugledu na K. Nikoljskog, u čijoj knjizi stoji ovako doslovno.[11] Beć iz samog naslova može se zaključiti da kad se monaškim opelom opevaju igumani i arhimandriti (koji već mnogo ranije, a pogotovo u to doba, ni u Rusiji ni kod nas, nisu bili prosti monasi, bez sveštenog čina), da se tim opelom sahranjuju i jeromonasi i jerođakoni. Ispravnost takvog zaključivanja dokazuje S. Bulgakov direktno veleći: „Po činu monaškog pogreba opevaju se kako prosti monasi, tako i jeromonasi“.[12] Isti stav imaju i drugi pisci: Hadži Teofilo Stevanović,[13] protojerej Vasilije Nikolajević,[14] Radovan Dimitrijević.[15] Savremeni grčki pisac K. Kallinikos takođe kazuje da se upokojeni polaže „bliže oltaru… ako je pripadao sveštenom činu, a malo dalje ako je pripadao monaškom, ili svetovnjačkom“.[16]

Mirski sveštenici i episkopi opevaju se posebnim, svešteničkim opelom,[17] kao što kazuju: Vasilije Nikolajević, prof. Mirković, Teofilo Stevanović, Radovan Dimitrijević,[18] a takođe Nikoljskij, S. Bulgakov i G. Deboljskij.[19]

Zašto se episkopi opevaju svešteničkim opelom, a ne kao jeromonasi, igumani i arhimandriti? Da bismo mogli dati odgovor na ovo pitanje treba da se podsetimo da je monaški život – život kajanja (43. prav. Šestog Vaseljenskog sabora), i da monaški zaveti „sadrže dužnosti poslušnosti i učeništva… i dotični obećavaju ne da će biti pastiri drugih, nego da će sami slušati pastire“.[20] Monasi stoga u principu ne mogu imati parohijsko-pastirske funkcije, te je njihovo sveštenodejstvovanje određeno specifično za potrebe manastira. I po Ustavu naše Crkve, samo „izuzetno“ i „privremeno“ (čl. 170. i 27) parohijske dužnosti mogu se poveriti sveštenomonasima.

Sa episkopom stvar stoji drukčije. Iako njegovi monaški zaveti ostaju i po rukopoloženju za episkopa,[21] on istovremeno prima i dužnosti vrhovnog pastira sveštenstva i vernih u eparhiji. Pored sveštenodejstvovanja i upravljanja, njegova pastirska služba je osobito u obavezi da uči i propoveda, da vrši „službu reči“, „upravljanja rečju istine“, kao što su činili Sveti apostoli (D. ap. 6, 4), kao što naređuje apostol Pavle (2 Tim. 2, 15; 4, 2 i dr.) i 58. kanon Svetih apostola. O toj njihovoj dužnosti, u tumačenju ovog kanona, Zonara veli: „Bezuslovna je dužnost episkopa da podvlašćeni narod uči blagočestvim dogmatima i upućuje pravoslavlju i pobožnom životu“;[22] takođe Valsamon: „Episkopsko dostojanstvo je u poučavanju, i svaki je episkop dužan da uči narod blagočestivim dogmatima i pravoslavnom stanovištu“; kao i Aristin: „Episkop treba da uči klir i narod blagočešću“.[23] I po našem crkvenom Ustavu, prva dužnost episkopa je da „uči i prosvećuje narod u eparhiji rečima, delima i pastirskim poslanicima“ (čl. 108, t. 1). Na tu dužnost episkop se obavezuje i Arhijerejskom zakletvom: „Ješče že… obješčajusja… userdno učiti mnje vručenija ljudi…“. A tako je i sa pastirskom službom sveštenika. Njegova je dužnost da „redovno propoveda slovo Božje i poučava svoje parohijane u hramu i u svakoj drugoj prilici“ (Ustav SPC, čl. 176, t. 2).

Ova razlika prouzrokovala je i razliku između monaškog i svešteničkog opela. Dok se u mirskom i monaškom opelu uglavnom moli za milosrđe Božje, oproštenje grehova i spasenje upokojenog,[24] sadržina opela svešteničkog, pored molitve Bogu da primi i spase svog sveštenika i žreca božanskih tajni (3. stihira na hvalite), prevashodno je u poukama, u kojima se on obraća živim vernima, da se spreme za prelaz u onaj neprolazni svet. To je osobito primetno u 24. ikosa: „Ustanite svi, skupite se i sednuvši čujte reč: Strašan je, braćo, sud na koji svi moramo stati. Tamo nema roba ni slobodnjaka, nema tamo siromaha i velikaša, nego ćemo svi stajati goli… (3. ikos); Ako si, čoveče, pomilovao čoveka, on će te tamo pomilovati, ako si nekoj siroti saosećao, ona će te tamo izbaviti iz bede; ako si koga u životu naga pokrio, on će te tamo pokriti… (15. ikos). Razgorimo se, dakle, slušajući da je tamo svetlost večna, tamo je izvor večnog života i tamo naslada večna, tamo je raj kome se raduje svaka duša pravednika…“ (23. ikos). Time, dakle, što episkop i mirski sveštenik imaju pastirsku dužnost, koju ne zaboravljaju ni u času smrti osobito se podvlači razlika između monaštva i sveštenstva, i određuje kome pripada monaško, a kome svešteničko opelo.

U pogledu đakona, rekosmo da se đakoni monasi (jerođakoni) opevaju monaškim opelom. Što se tiče đakona mirskog reda, prema Trebniku Petra Mogile oni se ne opevaju činom svešteničkog opela.[25] Ali je u Ruskoj crkvi nadvladalo gledište da se đakoni sahranjuju opelom mirjana, zato što njima čin svešteničkog opela po sadržini ne odgovara, budući da se u tom činu jasno označava da je upokojeni bio u svešteničkom dostojanstvu (tropar pred 3. apostolom); da je on bio sveštenik, žrec i prinositelj božanskih Tajni (3. stihira na hvalitne).[26] Ovo stanovište zauzela je Ruska crkva u XVIII v., a utvrđeno je ukazom carice Katarine II 1773. god.

Gledište da se đakoni opevaju mirskim opelom kod nas je usvojio Teofilo Stevanović, samo se, „na ektenijama dodaje: Raba Božja svjaščenodiakona, ili samo diakona“.[27] Prot. V. Nikolajević, u svom opširnijem odgovoru na ovo pitanje, stoji na suprotnom stanovištu. On podvlači da se od starine sveštenim licima i pri pogrebu ukazivala posebna čast time što su za vreme opela polagani pred oltar i sahranjivani na počasnom mestu, u redu drugih sveštenih lica, da je đakon rukopoloženjem imao dužnosti i obaveze sveštenog čina, koje su više od mirskih, te da zato i pri sahrani treba da ima opelo kao i ostala sveštena lica. Najzad zaključuje: „Kako su se umrli đakoni i kod nas i u Srbiji opojavali do sada, opelom svešteničkim, to neka se i ubuduće ta praksa vrši“.[28] R. Dimitrijević, na pitanje: „Kojim se opelom opojavaju đakoni?“ ukazuje na mišljenje V. Nikolajevića i odgovara: „Po praksi, svešteničkim“. Međutim, u objašnjenju pod tekstom pozivajući se na Teofila Stevanovića, veli drukčije: „Inače đakoni se opojavaju opelom svetovnih ljudi, kao lica koja ne mogu sama nikakvu sveštenu radnju da obave, samo što se na jektenijama dodaje: Raba Božja svjaščenodiakona, ili samo diakona“.[29]

Ovu razliku shvatanja u pogledu sahrane đakona izlaže i prof. Mirković veleći da se liturgičari ne slažu, te jedni sa Petrom Mogilom vele da se sahranjuje svešteničkim opelom; drugi pak svetovnjačkim, a treći da se dozvolom episkopa sahranjuju svešteničkim opelom uz izostavljanje iz čina onih mesta koja se odnose na sveštenika.[30] Koje bi od ta tri stanovišta bilo najbolje i liturgički najispravnije, on ne kazuje, nego pitanje i dalje ostavlja otvorenim.

Da nas ne čudi ova razlika u mišljenjima o opelu đakona, navešćemo primedbu Georgija Violakisa u Tipiku Velike Carigradske crkve iz 1888. g. Izloživši čin sadašnjeg opela mirjana, on veli: „Treba da se zna da ovaj isti poredak čina za upokojene biva svima upokojenima, i carevima, patrijarsima, arhijerejima, jerejima, i muževima i ženama, malim i velikim, čak i samoj deci, kojoj se samo iz čina izostavljaju samoglasne stihire i čita određena u Evhologionu molitva za decu, kao i Evanđelje“.[31]

Za doba u koje je izneta, ova tvrdnja nije bila opravdana, jer već nekoliko vekova ranije postoje posebni činovi opela kako za upokojene monahe, tako i za mirjane, sveštenike i decu. Ali istorijski ona odgovara. Lako je shvatljivo da je prvobitno za sve upokojene vršen isti čin opela, u koji su samo umetane osobite prozbe za sveštenike, monahe i decu. Jasno nam je takođe da se taj čin, kao i ostala bogosluženja, u najstarije doba sastojao iz psalama, himni i pesama duhovnih (Ef. 5, 19). U prvo vreme, kako veli Skabalanovič, nije bilo razlike u pomenu vršenom mučenicima i obično upokojenim vernima. Origen kazuje: „Mi vršimo pomen Svetih i naših roditelja. Takođe poštujemo pomen prijatelja koji su umrli u veri, radujući se za njihovo upokojenje, i tako samim sebi isprošavajući pravedan svršetak u veri. Kad se vrši njihov pomen, „biva agapa“, tako da bi naše praznovanje služilo sećanju na upokojenje duše kojoj se pomen vrši, a nama pred licem Boga bilo blagouhaonim mirisom“,[32] Sirijska Didaskalija izlaže u glavnim linijama i sadržaj ovog pomena: „A vi, po Evanđelju i po sili Duha, skupljajući se kod spomenika, čitajte Sveto Pismo, i uznosite Bogu molitve i prinosite evharistiju, primljenu po podobiju carstvenog tela Hristovog, kako na svima skupovima, tako i u grobnicama i pri končini umirućih“.[33]

No u IV i V v. već se razlikuju pomeni vršeni u spomen Svetih od pomena upokojenih običnih vernih. Tu razliku podvlači Blaženi Avgustin: „Crkva traži, kao što znaju verni, kad se mučenici pominju pred oltarom Božjim, ne da se moli za njih, nego da se za druge upokojene mole. Uvreda bi bila moliti se za mučenika, za onog čijim molitvama mi treba da sebe preporučujemo, jer se on podvizavao protiv greha do krvi“.[34] Pomen upokojenih, prema Apostolskim Ustanovama, vršen je u treći, deveti i četrdeseti dan „u psalmima i čitanju Svetog Pisma… I neka se deli od njegovog imanja sirotinji za njegov pomen“.[35] Od psalama koji su od najstarijeg vremena pritom čitani svakako je 118. Blaženi neporočni, psalam 50. i 90, kao i danas. Od molitava, sačuvana je do danas „Bože duhov i vsjakija ploti…“, koja se nalazi u Evhologionu Serapiona, ep. tmuitskog u Egiptu (pre 350. g.), i uklesana na jednom hrišćanskom nadgrobnom spomeniku iz 344. g.[36] Od pesama, iz docnijeg vremena, ali ipak iz starine, potiču „tropari po neporočni“, kondak i neke druge koje su zabeležene već u XII v.[37]

Na izvesnost da je prvobitno vršen svima upokojenim jedan isti čin ukazuju stari grčki rukopisi, u kojima se nalazi samo po jedna „Molitva za upokojenog prezvitera“.[38] Ista moltiva se nalazi i u rukopisu lavre Svetog Atanasija Atonskog br, 189, iz XIII v.[39] U drugom rukopisu Sinajske biblioteke br. 961, iz HI-HII v., nalazimo drugu molitvu za upokojenog jereja: „Blagodarimo ti, Gospode Bože naš, jer si samo Ti život…“.[40] Istu molitvu, pod nazivom „Molitva nad upokojenim jerejem“, nalazimo u Sinajskom Evhologionu br. 968, iz 1426. g. a posle nje nalazi se „Molitva druga za upokojenog jereja“: „Bože, Bože naš, koji si u svojoj mudrosti od zemlje stvorio čoveka i uzakonio da se zbog greha opet vrati u zemlju…“.[41] Posebnu molitvu za upokojenog đakona nalazimo u grčkom Evhologionu Nacionalne biblioteke u Parizu, iz 1127. g.: „Ti koji imaš stan nebo i staraš se za sve na zemlji…“, u kome se takođe nalaze posebne molitve „za upokojenog jereja“, „za upokojenog mirjanina“, „za upokojeno dete“.[42] Isto se tako ništa od opela ne nalazi u Barberinskom kodeksu, nego samo jedna „Molitva za upokojene monahe“ (Evhi is kimitetans): „Vladaru Gospode, koji jedini imaš besmrtnost, koji si svetlost nepristupna, koji ubijaš i oživljavaš, nizvodiš u ad i uzvodiš. Ti si svojom mudrošću stvorio od zemlje čoveka i opet ga u zemlju vraćaš: molimo Ti se, primi dušu sluge svoga i upokoj je u naručju Avrama, Isaka i Jakova, i daj mu venac pravde, udeo spasenih u slavi izabranih Tvojih, pa po onome u čemu se trudio u ovom svetu u Tvoje ime, primi uzdarje (antapodosin) u stanovima (mones) Tvojih Svetih. Blagodaću i čovekoljubljem jedinorodnog Tvoga Sina“.[43]

U nekim rukopisima nalazi se po jedna, ili više molitava, samo sa naslovom: „Molitva za upokojenog“, „Molitva druga za upokojenog“.[44] Verovatno da su to bile molitve koje su se prvobitno čitale svima, uz one posebne za sveštenike, monahe, itd. To osobito važi za molitvu „Nadgrobna molitva opšta“ (Evhi epitafios katholiki): „Vladaru, Bože duhova i svakog tela, koji daješ odeždu slave umesto duha nemarnosti…“.[45]

No pored molitve, već od XII v. u pojedinim rukopisima izlažu se i delovi opšteg čina nad upokojenim, kao i učešće đakona. Tako u Sinajskom Evhologionu br. 959, iz XI v., pod naslovom „Molitva za upokojenog“ dolazi molitva: „Bože duhov i vsjakija ploti…“, pa se dalje nastavlja: „I kad đakon kaže: Glavi našja, moli se jerej ovako: Gospode, Gospode, olakšanje ugnjetenih i uteho tužnih…“. Isto se nalazi i u pomenutom pariskom rukopisu iz 1127. g., kako iza molitve za upokojenog svetovnjaka, tako i iza molitve za jepeja,[46] a takođe u jednom rukopisu kod Goara (n. d. 437).

U grčkom rukopisu biblioteke Sinajskog manastira br. 973, iz 1135. g., taj opšti čin izložen je mnogo detaljnije. Iza Trisvetog „odmah Mirom… Za višnji mir… Da nam se oprosti… Da ne budemo odbačeni u strašni dan… Za pokoj ovog našeg brata… Da bez prekora stane pred strašnim… Da se udostoji sladosti Raja, u naručju Avrama i Isaka i Jakova sa svima pravednim. Za duše opterećene žalošću i očajanjem (apognosi), i od Boga uteha njima… Da se izbavimo… Odmah govori molitvu: Bože otaca (!) i svakog tela… Milosti Božje i Carstva Nebeskog… Jer si Ti život i pokoj… Mir svima. Đakon: Glave (svoje). Molitva: Gospode, Gospode, olakšanje ugnjetenih i uteho tužnih…“.[47]

Primer opšteg čina pokazuje nam i srpskoslovenski rukopisni Trebnik Muzeja SPC, br. 212, XV-XVI v., čije „Posledovanije bivajemo o usapših belcih, jegda izidet d(u)ša jego od tela“, iza malog pomena i odnošenja tela u crkvu „ili va usapnicu“, kazuje: „Treba da se zna da se od sada govori ovo i monahu i svetovnjaku“ (Vedeno budi, jako ot selje g(lago)ljetse se i mnihu i belcu). U istom činu dalje se veli i ovo: „Vedeti že pod(o)bajet, ašte budet opevajem c(a)r, ili kralj, ili despot, ili ćecap, sice pod(o)bajet gla(gol)ati diakonstva… Ašte li jes(t) ep(i)sko(o)p, ili mitropolit, ili patrijarh ljubo koji gode arhijerej, sice glagolji, o brate da znaješi… I m(o)l(i)tva: B(ož)e d(u)hovom. Vazglaš c(a)rem: Jako ti jesi.. bivšomu c(a)ru našemu imer(e)k H(rist)e B(ože)e naš… Arhijereom vazglaš: Jako ti jesi bivšemu arhiep(i)sk(o)pu imer(ek).[48] Čin dalje sadrži prve antifone svih osam glasova, i jedan Apostol i Evanđelje koji se i danas čitaju na opelu mirjana.

Docnije se javljaju posebni potpuni činovi za monahe, sveštenike, mirjane i, najzad, za decu. Očekivali bismo da je od tih činova sačuvan najstariji potpuni čin mirskog opela. Međutim, u grčkim rukopisima koje navodi Dmitrijevskij, najstariji čin u kome se poimence navode psalmi, molitve, pesme, Apostol i Evanđelje, ne odnosi se na opelo mirjana, niti sveštenika, nego monaha. To je već pomenuti rukopis Sinajske bilioteke br. 163, iz XII v. U njemu se veli: „Kad se upokoji monah, peru ga od kolena na niže itd. Po oblačenju se unosi u narteks, jerej ga okadi govoreći ovako: „Blagosloven jesi Gospodi, nauči…“, i počinje stihosloviti neporočne do kraja, i onda govori tropare neporočnih. Ako li je iguman, ili prezviter, ili đakon, pevaju i šestopsalmije i Aliluja na troparski 2. glas: „Seti se, Gospode, kao blag slugu“, i „Pomiluj me Bože“, i kanon, i „Hvalite Gospoda s nebes“, i stihire po glasu, a iza toga Blažene i Apostol i Evanđelje, i tako se sahranjuje pokojnik“.[49]

I ovi potpuni činovi posebnih opela pokazuju svoje poreklo od jednog zajedničkog čina, ne samo po tome što imaju isti sklop, nego i iste delove. Tako i u opelu mirjana, pored stihova 118. psalma, tropara po neporočnih, Blažena, Apostola i Evanđelja, nalazimo zadugo i prve antifone stepene svih 8 glasova.[50] Tek docnije se utvrdilo pravilo da opelo monaha sadrži prve antifone sviju glasova, opelo sveštenika tri antifona 6. glasa, a opelo mirjana bez antifona.[51]

Zajedničku crtu opela monaha i svetovnjaka nalazimo i u tome što, pred spuštanje kovčega u grob, pored posipanja zemljom tela upokojenog, crkvenoslovenski Trebnik predviđa i prelivanje uljem „ot kandila“, kao što se kazuje i u rukopisima, ili „iz jednog kandila“.[52] Po ruskom mitropolitu Kiprijanu (1390-1405. g.), prelivalo se vinom i uljem.[53] I kod nas u nekim krajevima, redovno se preliva telo upokojenog vinom i uljem, pomešanim u staklencetu, i to se naziva „punje“.[54] Ovo prelivanje vrši sveštenik unakrst: od glave prema nogama, pa onda s desna na levo. „A čašu u kojoj je ulje s vinom baci prema nogama“.[55]

Pri tom prelivanju monaha, po crkvenoslovenskom Trebniku, sveštenik govori: „Obrazom kresta tvojega Čelovjekoljubče…“, a tako i po grčkom Evhologionu, kao i rukopisu Sinajske biblioteke br. 985, XVI v.[56] Po nekim drugim rukopisima: Aliluja 3 put, i Gospodnja zemlja…[57] U nekim: Zemlja zinuvši…;[58] u nekim: Gospodnja jest zemlja…[59] Prema dečanskom pergamentnom Trebniku br. 67, XIV v., pri prelivanju tela monaha činila su se tri krsta „na čelje, i na prseh i na srdci“, i pritom govorila molitva: „Pomeni Gospodi Bože naš va vere i upovaniji žizni večniji usapšago…“.[60] Po drugim rukopisima,[61] jerej je prelivao „maslom ot kandila svetih“ govoreći: „Aliluja, trišti, taže G(ospod)nja zemlja i konci jeje, jedinošti“.

No pri prelivanju mirjana, po našim rukopisima od XIV do XVII v., sveštenik je govorio nešto sasvim drugo: „I posem preljejet oljejem grob i glagoljet: Krštajet sa rab Božji imerek oljejem krsta va pokoj večnij, va ime Otca i Sina S (ve)t(a)go D(u)ha, ninja…“.[62]

Šta bi značile ovde ove reči? Nikoljskij u prelivanju uljem upokojenog vidi „znak Hristov i pečat toga da su, otišavši u Hristu, podvizavali se za Hrista, za osvećenje svojih tela i blagočestno živeli ovde“.[63] Duhovitije tumači ovo Psevdodionisije, dovodeći ga u vezu sa pomazivanjem tela pri krštavanju: „I tada pomazivanje uljem poziva na sveštenu borbu onog nad kojim se svršava. A sada izlivano ulje pokazuje upokojenog da se prema onoj sveštenoj borbi borio i završio ju“.[64] Navodeći Psevdodionisija, o tom izlivanju ulja na upokojenog govori i Sveti Simeon Solunski: „I vaskrsenje javljamo pečateći mošti krstom, ili izlivajući na njih krstoobrazno ulje iz kandila…“.[65] A malo dalje: „Stoga i po stavljanju u grob, jelej se liva iznad njega krstoobrazno kao što su predali apostoli, i Dionisije o tome piše. Zato i pri sahrani treba upokojenog pomazivati. Jer kao što je u krštenju voda i ulje, to treba da se učini za oznaku onih koji su verno i pobožno živeli. Otud, dakle, i sa vodom, sunđerom otiru krstoobrazno mošti po licu, očima, ustima, grudima; takođe kolena i ruke pomazuju. Jer ulje je znak borbi, i da se upokojeni dobro i pobožno se boreći upokojio, te da će se udostojiti božanskog milosrđa i divne radosti božanske svetlosti“.[66]

Ovim dovođenjem u vezu krštenja – ulaska u Crkvu vojinstvujuću, vidljivu – i smrti – ulaska vernog u Crkvu toržestvujuću, nebesku – smatram da se najbolje može objasniti kako su nastale reči naših rukopisa: „Krštajet se rab Božji…“, pri sahrani vernih. Verovatno da su ove reči postojale i u nekim grčkim rukopisima, i da su iz njih preuzete u naše, iako ih nisam našao u navedenim rukopisima, ni kod Goara, ni kod Dmitrijevskog.

Kao što napomenusmo, ulje za prelivanje upokojenih je iz kandila pred ikonom u domu, ili koga Svetog u crkvi, ili preostalo od Tajne Jeleosvećenja, ako je ona vršena. Ali u Barberinskom rukopisu kod Goara pominje se miro: „Molitva na grobu kad stavlja miro ili ulje krstoobrazno triput po moštima (pokojnog)“.[67] Taj običaj pominje i Valsamon: „Stari običaj je vladao u Aleksandrijskoj oblasti, da se upokojeni sveštenici i arhijereji Svetim mirom pomazuju i sahranjuju…“, što Valsamon ne odobrava veleći: „Oni koji Svetim mirom pomazuju upokojene jereje i arhijereje, ili neke druge, i tako ih sahranjuju, dostojni su velike kazne“.[68]

Napomenuću još o jednom činu, u vezi sa upokojenim, koji je negde postojao i kod Grka i kod nas, a koji se sada više ne nalazi u Trebniku. To je „Čin bivajem na osveštenije masla usapšim inokom i belcem“[69] (Akoluthia tu evheleu is kimithentas kosmikus te ke monahus, foresanton epano tu tafu ton epta ereon), sa kanonom u početku,[70] sa po sedam Apostola, Evanđelja i molitava po Evanđeljima, i malim jektenijama čitanim svakim od sedam sveštenika koji vrše ovaj čin. Pomazivanjem uljem ne pominje se. U našim rukopisima nalazimo ovaj čin u XIV v., a u grčkim se pojavio u XIII v.[71]

Kakav je smisao ovog čina i zašto je on nastao? Smatram da je njegovu pojavu izazvala želja da se upokojenim pomogne da dobiju milost od Boga, za šta se tvrdo verovalo da se može postići ovim činom sličnim Tajni Jeleosvećenja, za koju već Sveti Jakov brat Gospodnji veli da se njome opraštaju gresi (5, 15). Sveti Simeon Solunski za jeleosvećenje kaže: „Vidite silu ovog čina: i bolesti leči i ležeće podiže i grehe oprašta“, a na drugom mestu: „Stoga i razrešenje grehova pruža i iz bolesti diže i puni osvećenja“.[72]

Pored svega nastojanja patrijarha carigradskog Nikifora VII (1260-1261 g.) protiv ovog čina, on se vrši i u XV v. Po svedočanstvu Svetog Simeona Solunskog, u njegovo vreme neki su episkopi bili protiv njegovog vršenja, „jer nije predan u Svetom Pismu“, dok su ga drugi dozvoljavali, „jer je bivao za duše“. Sveti Simeon smatra da se može vršiti, jer to osvećenje ulja nije „ono koje su Spasitelj i apostoli predali“ i za koje se veli u Evanđelju: I mazahu uljem mnoge bolesnike i isceljivahu, i o kome govori Jakov brat Gospodnji kao o Tajni Jeleosvećenja. „Za upokojene“, veli, „prinosi se ulje za čast i prinos Bogu, radi milosrđa i blagosti prema otišlome (upokojenome), kao sveće i tamjan i ostalo što se prinosi hramu i pri sahrani njihovoj. To je određeno da bude dar, i molimo za otišavše da prime božansko milosrđe, kao što Crkva sledstveno uči“.[73]

U rukopisima nalazimo ovaj čin do XVII v. Pošto Nomokanon pri Velikom Trebniku, svojim 164. pravilom naređuje svešteniku: „Nad umeršim že maslosvjaščenija da ne derzaješi tvoriti otnjud“, to ovaj čin nije unet u crkvenoslovenski Trebnik, te se danas više ne vrši.

U nekim rukopisima XVI v. nalazimo novi momenat pri sahrani sveštenika, tj. da se obnosi tri puta uokolo kroz crkvu, pevajući pri tome tropar gl. 3: „Crkva vapije tražeći jereja i žrtvenik traži pastira…“,[74] ili to čine triput oko crkve.[75] Po običaju kod nas, kako veli Vasilije Nikolajević, upokojeni arhijerej se obnosi jedanput oko crkve. Smisao koji ima ovo obnošenje, imalo bi, veli, obnošenje upokojenog jereja jedanput oko crkve pri kojoj je služio, te da, pogotovo u onim krajevima gde se i do sada vršio, ne treba taj običaj sprečavati.[76]

Pojedini rukopisi navode da se upokojenom svešteniku u desnu ruku stavlja hartija sa tekstom molitve.[77] Crkvenoslovenski Trebnik iz 1625. g. predviđa da se stavlja svešteniku u ruke krst, a tako i neki ruski i naši pisci.[78] Međutim, prof. Mirković o tome ne govori ništa, pominjući, kao što stoji u crkvenoslovenskom Trebniku, samo da „polažu na njega (u ruke) Sveto Jevanđelije (s kojim se sahranjuje, u znak da je javljao ljudima Jevanđelije)“, a lice mu se pokriva vozduhom u znak da je bio vršilac Tajana, osobito Svete Evharistije.[79] O pokrivanju lica vozduhom i stavljanju na upokojenog jereja Evanđelja govori i grčki rukopisni Evhologion Sinajskog manastira br. 974, iz XVI v., kao i čin u Evanđelju manastira Pantelejmona u Svetoj Gori iz 1535. g.[80] Iako nalazimo dosta rukopisa koji ne pominju pokrivanje lica upokojenog sveštenika vozduhom, ipak je ovaj običaj veoma star. To potvrđuje i odluka Zapadne crkve koja njegovo vršenje zabranjuje, doneta na saboru u Avernu 541. g.: „Pokrovom tela Gospodnjeg nikada ne treba pokrivati svešteničko telo nošeno na pogreb, jer se upotrebljavanjem sveštenog pokrova na mrtvim telima oskvrnjavaju oltari“.[81] Pravoslavna crkva drži ovaj običaj i danas, ne smatrajući ga nedoličnim, pogotovo što se ovaj pokrovac više ne upotrebljava na Liturgiji, nego sahranjuje zajedno sa sveštenikom.

Napomenućemo još i to da se upokojeni pri opelu okreću istoku, koji simvoliše Hrista i njegov Drugi dolazak. Običaj okretanja sveštenih lica pri opelu na zapad, „kao kad uči i blagosilja s oltara“, rimokatoličkog je porekla.[82]

*

Kako svešteničko opelo, zbog svoje sadržine, ne biva monasima, kao odgovor na postavljeno pitanje ukratko se može reći: Sva monaška lica, bez sveštenog čina, kao i sveštenomonasi (jerođakoni, jeromonasi, igumani, arhimandriti), sahranjuju se sa kamilavkom i panakamilavkom uz monaško opelo. Sveštenomonasima s jerejskim činom (jeromonasi, igumani, arhimandriti) stavlja se epitrahilj, i krst u ruku.

Iz istog razloga, mirski đakoni opojavaju se mirskim opelom. Samo na jektenijama, otpustu i razrešnoj molitvi treba ih pomenuti kao đakone, odnosno protođakone.[83]

 

Glasnik, oktobar 1981.

 

NAPOMENE:


[1] Moskva 1884, l. 108a.

[2] Ke i men ierevs estin o ekdimisas adelfos tithete to tutu lipsanon en to meso tu nau. I de idiotis, en to narthiki, Astir, Atina 1970, 422.

[3] N. d. Venecija 1730, 450.

[4] Isto.

[5] Minj. P. G. T. 155, k. 677.

[6] A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 135, 136.

[7] Isto, 249.

[8] „Va crkov ili va usapnicu“, rukopisni Trebnik Muzeja SPC u Beogradu br. 112, XIV v., s dodacima iz XVI v., l. 46a. I u grčkom starom venecijanskom rukopisu navedena je ista primedba: Meta de apokomistihine to lipsanon en narthiki i en to kimitiro (Goar, n. d. 448).

[9] 3bornik pravila, uredaba i naredaba Arhijerejskog sabora Pravoslavne crkve u Kraljevini Srbiji, Beograd 1900, 172.

[10] N. d., Peterburg 1859, 501.

[11] Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 184; Posobije k izučeniju Ustava Pravosl. cerkvi, S. Peterburg 1900, 779.

[12] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 1222, prim. 1.

[13] „Ako je umrli bio sveštenomonah-jeromonah, on se donosi u crkvu i meće na sredinu hrama; ako li je bio samo monah, on se nosi u papertu…“ (Obredoslovlje, Beograd 1895, I, 366).

[14] Ukazujući na propis crkvenoslov. Trebnika i navedenu odluku Arhijerej. sabora u Srbiji od 1854. g. on veli: „Može, dakle, i naš Sv. Sinod doneti o tome svoju odluku, ali će i ta glasiti kao i ostalih vlasti, da se naime: arhijereji i sveštenici (svetovni) opojavaju opelom svešteničkim; a monasi, jeromonasi, igumani i arhimandriti monaškim opelom“ (Praktični sveštenik, Zemun 1910, II, 118).

[15] Jeromonasi, sinđeli, igumani, protosinđeli i arhimandriti sahranjuju se sa epitrahiljem, kamilavkom, panakamilavkom i krstom u ruci. Opelo monaško (Pitanja i odgovori, Beograd 1929, 102).

[16] O hristianikos naos, Atina 1969, 556.

[17] M. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1913, II, 146.

[18] Prakt. sveštenik II, 118; Liturgika, n. d. 186; Obredoslovlje, I, 364; Pitanja i odgovori 286.

[19] Posobije, 780; Nastoljnaja knjiga, 1222; Popečenije Pravosl. cerkvi o spaseniji mira, S. Peterburg 1894, 523.

[20] 2. kanon X pomesnog sabora Carigrad., Pidalion, Atina 1970, 364.

[21] Vidi Glasnik 1980, 260-265.

[22] Ralu-Potli, Sintagma1852, II, 75.

[23] Isto, 76.

[24] Samo u Blaženima 1,2, 7. i 8. monaškog opela (5, 6, 7. i 8. mirskog) obraća se živim, bez  poziva da se mole za upokojenog, kao i u 3, 4. i 5. stihiri na Pridite posljednjeje cjelovanije…, monaškog i mirskog opela (5. monaškog je 10. mirskog opela).

[25] Up. K. Nikoljskij, n. d. 780; S. Bulgakov, n. d. 1222, prim. 3.

[26] Bulgakov, isto.

[27] N. d. I, 364.

[28] N. d. II, 119, 120.

[29] N. d. 101.

[30] N. d. 188.

[31] Izdanje M. Saliveru, Atina, bez god. izdanja, str. 439.

[32] Na knj. Jova, III. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, I, 140.

[33] Isto.

[34] Isto, 314.

[35] Isto.

[36] Up. Glasnik 1977, 187.

[37] Dmitrijevskij, n. d. 136, 139.

[38] Npr. u Evhologionu Sinajske biblioteke br. 959, iz XI v.: „Veliki Arhijereju Pravedni, onoga koji Ti je s nama služio, a od nas otišlog jereja pokaži, Čovekoljubče, naslednikom onamošnjeg života; što je on ovde sagrešio zaboravi, kao slobodan od greha, i naš život u miru provedi, da bi služeći Tebi ugodno, dobili što je pripremljeno onima koji Ti služe. Vozglas: Jako blagoslovisja…“ (Dmitrijevskij, n. d. 293).

[39] Opelo jeromonaha samo jedna molitva, rukopis Lavre Sv. Atanasija Atonskog br. 961, HI-HII vek (A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, str. 81).

[40] Atono-Vatopedske biblioteke rukopis br. 133, iz 1341-1347. god. (isto, str. 282).

[41] Atono-Dionisijevskog man. rukopis br. 450, XVI vek (isto, str. 389).

[42] Goar, Edicio sekunda, Venecija 1730, ima čin opela: monaha (str. 438-448); jereja (str. 451-465); mirjanina (str. 468-471), kanon za upokojene žene (str. 471-474); čin upokojenja dece (str. 474-478).

[43] Goar, n. d. 449, 450.

[44] Evhologion Sinaj. bibliot. br. 959, X v., Dmitrijevskij, n. d. 57; Iste bibliot. br. 961, HI-HII v., Dmitrijevskij, n. d. 81; Pariske Nacion. bibliot. br. 213, iz 1127. g., Dmitrijevskij, n. d. 1013; Goar, n. d. 434.

[45] Barberinski rukop., Goar, n. d. 437.

[46] Dmitrijevskij, n. d. 57, 1013.

[47] Isto, 110.

[48] L. 56b-57b.

[49] N. d. 135, 136. U rukopisima navedenim kod Dmitrijevskog, Evhologion Sinaj. bibliot. br. 990 tek u XIV v. navodi Čin opela mirjana, a zatim u XV v. Čin opela sveštenika Evholog. Atonodionisijat. bibliot. br. 405, iz 1407. g. (n. d. 326, 391).

[50] Npr. u rukopisnom Trebniku man. Dečana br. 69, kraj XIV v.; br. 68, iz 1422 g.; br. 70, XV v.; Muzeja SPC br. 212, XV-XVI v.; br. 221, XVI v.; br. 229, XVI-XVII v; br. 246, XVI v.; Molitvenik-Trebnik Božidara Goraždanina iz 1540. g.

[51] Antifoni stepeni – nastali po ugledu na 15 psalama koji nose naziv, jevrejski „šir hammaalot“, grč. „odi ton anavatmon“ = pesma za pevanje, bilo što su ovi psalmi pevani na 15 stepenica koje su u hramu Solomonovom vodile iz dvorišta za Jevrejke u dvorište za Jevreje – kako objašnjava Talmud – ,bilo pri putovanju Jevreja iz raznih krajeva u jerusalimski hram za velike praznike (up. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, I, 239; M. Moraitis, Anavathmi, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1963, T. II, k. 450) – pevaju se, pored nedeljne i praznične jutrenje, još i na opelu, biće zato što izobražavaju „uzvođenje od zemlje na nebo…, odlazak verujućih iz ovog života u večni“ (G. Deboljskij, n. d. 217), ili što „napominju o spogrebavanju sa Hristom da bi s njim i vaskrsli“ (Skabalanovič, n. d. 239).

[52] Evhologion Sinaj. bibliot. br. 978, XVI v. (Dmitrijevskij n. d. 864).

[53] Nikoljskij, n. d. 737.

[54] Vukov Rječnik, a tako i Miklošićev rečju punje („punije“), nazivaju samo „vino koje se (o Krsnom imenu) daje u crkvu (u C. Gori i Lici) i s kojim se i u Slavu ustaje.

[55] Mitropol. Kiprijan u pismu igumanu Atanasiju (Nikoljskij, isto).

[56] Kpecta Tvojega, Čelovjekoljupče…, a tako i po grčkom Evhologionu Sinaj. bibliot. br. 985, XVI v. (Dmitrijevskij, 88).

[57] Sinaj. bibliot. br. 977, iz 1516. g. (Dmitr. 718).

[58] Svetogrob. bibliot. u Carigradu, br. 615 (757), iz 1512. g. (Dmitr. 727).

[59] Lavre Sv. Atanasija br. 21, iz 1536. g.; Evhologion Sinaj. bibliot. br. 980, iz 1476. g. (Dmitr. 426).

[60] Ovo ulje se ovde naziva „maslo drveno“, svakako za razliku od masla životinjskog porekla.

[61] Iste bibliot. br. 68, iz 1422. g.; Muzeja SPC br. 237, XV v.; Molitvenik-Trebnik Bož. Goraždanina, iz 1540. g.

[62] Ovako isto iznose Dečanski Trebnici br. 69, kraj XIV v.; br. 68, iz 1422. g.; br. 70, XVI v.; Muzeja SPC br. 221, XVI v., br. 229, XVI-XVII v.; br. 246, XVI v.; Zbirke prof. Grujića br. 23, XVI v. Molitv.-Trebn. Bož. Goražd. iz 1540. g. („Jelenom krasota“,umesto „krsta“).

[63] N. d. 777; up. dr L. Mirković, n. d. 184.

[64] Kod K. Kalliniku, n. d. 560.

[65] O činu sahrane, n. d. k. 685.

[66] Isto, k. 688.

[67] N. d. 437.

[68] U K. Kalliniku, n. d. 560.

[69] Muzeja SPC br. 112, XIV v.; br. 257, XVI v.; br. 246, XVI v.; Dečan. br. 69, kraj XIV v.

[70] Evhologion Sinaj. bibliot. br. 981, XIV v. s. dodacima iz XVI v.; iste bibliot. br. 980, iz 1475. g.; iste bibliot. br. 995, iz 1481. g.; Svetogrob. bibliot. br. 615 (757), iz 1522. g. (Dmitr., n. d. 336, 426, 449, 722).

[71] I. Kalogiru, Evheleon, Thriskevtiki ke ithiki enkiklop., Atina 1964, T. V. k. 1139. g.

[72] N. d. k. 517; k. 520. Iz ovoga bi bio pogrešan zaključak da jeleosvećenje može zameniti Tajnu Pokajanja i Ispovesti. No ako je ne može zameniti, može je dopuniti i pomoći vernima za opraštanje grehova, „ne svesno i namerno prećutanih (na ispovesti), nego onih učinjenih u neznanju da su (to) gresi; ili koje je sasvim zaboravio ispovedati, ili izostavio da ispovedi zbog gubljenja (moći) govora, ili pomućenja svesti zbog bolesti, i da za to potraži božansko oproštenje, pored sveg iskrenog raspoloženja koje je imao da to učini“ (P. Trembelas, Dogmatiki, Atina 1961, III, 362).

[73] N. d. 521.

[74] Evholog. Sinaj. Bibliot. br. 2 /4, XVI v. (Dmitr. n. d. 669).

[75] Evholog. Esfigmenskog man. br. 214, XVI v., n. d. 846.

[76] N. d. 251, 252. O obnošenju arhijereja oko crkve, a ponegde i sveštenika, pominje i prof. Mirković, n. d. 187.

[77] U grč. Evanđelju man. Pantelejmona, iz 1535. g. i Evhologionu Patmoskog man. br. 646, iz 1707. g. (Dmitr. 748 i 970).

[78] Up. Deboljskij, n. d. 524; V. Nikolajević, n. d. 113; Teofilo Stevanović, n. d. 363; Radovan Dimitrijević, n. d. 101. Po odluci Arh. Sabora Kralj. Srbije iz 1894. g. i upokojenim sveštenomonasima (sem jerođakonu) stavlja se krst u ruku (Zbornik pravila, uredaba… n. d. 173).

[79] N. d. 186.

[80] Dmitrijevskij, n. d. 527, 748.

[81] Novaja Skrižalj, n. d. 508.

[82] V. Nikolajević, n. d. 109.

[83] U troparu glasa drugog pred trećim Apostolom, treba reč „svjaščenik“ zameniti rečju „dijakon“, a treću hvalitnu stihiru izostaviti.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *