NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Stav Srpske pravoslavne crkve prema kremiranju njenih vernika

 

PITANJE: Kakav je zvanični stav Srpske pravoslavne crkve u pogledu kremiranja njenih vernika? Može li sveštenik da vrši opelo, pomen i parastos licu koje se kremira? Ako može, u kojim slučajevima to može?

 

ODGOVOR: Prema rečima Božjim, upućenim Adamu posle greha: „Jer si zemlja i u zemlju ćeš se vratiti“ (1 Mojs. 3, 19), u Svetom Pismu Starog Zaveta redovno se govori o sahranjivanju pokojnika u zemlju, te se u jevrejskom narodu tako postupalo kroz celu njegovu istoriju. I kod ostalih Semita pokojnici su sahranjivani, a i kod mnogih drugih naroda: Asiraca, Vavilonaca, Persijanaca, Egipćana, Skita, Kelta, Kineza, kao i kod Azteka i Inka u Severnoj i Južnoj Americi.

Kod nekih drugih starih naroda, umesto sahranjivanja mrtvi su spaljivani: u Indiji, Japanu, kod Grka i Rimljana, Tračana, Germana, od Slovena: kod Rusa i Čeha.[1] No ima dokaza da je kod tih naroda prvobitno bilo sahranjivanje, pa tek docnije došlo do spaljivanja.[2] Još stari latinski pisac i besednik, Ciceron o tome kazuje: „Meni se čini da je stariji običaj sahranjivanja, koji je upotrebljen za Kira, po Ksenofontu, jer je predavano telo zemlji“.[3] Za istinitost ovog stava govori i činjenica što su Rimljani pred kraj republike spaljivali svoje mrtve, ali je kod najstarijeg plemstva produžen i nadalje tradicionalni običaj sahranjivanja. Tako je činilo i najuglednije pleme Kornelija. Patricijima u inat, plebejac Marije naredi da ga posle smrti sahrane. Kad se Sula, jedan od Kornelija, vratio u Rim, oborivši demokratski režim, naredi da se Marije iskopa iz groba i baci u Tibar. Kako je Marijevim postupkom profanisan starinski običaj, naredi da se od sada svi Korneliji spaljuju.[4]

I Grci su u staro Mikensko doba mrtve zakopavali u zemlju. Tek na kraju tog perioda (oko 1100 g. pre Hrista), u vreme najezde Doraca, javlja se u Grčkoj spaljivanje mrtvih.[5] U Homerovo doba spaljivanje se javlja kao redovan postupak sa mrtvima. U Ilijadi čitamo: „A za mrtvace neću da branim – neka se spale. Jerbo ne čuva nitko mrtvaca, nego kad ljudi umru, brzo ih drugi umiriti nastoje ognjem“.[6]

Postojao je i treći način postupanja sa telima mrtvih. Kod nekih naroda u Indiji ostavljana su ona na posebnim mestima da ih divlje ptice raznesu: kod Čukča i Samojeda u Sibiru odnošena su na planinske vrhove i izlagana divljim zverovima.[7]

O spaljivanju mrtvih kod srpskog naroda u starini, nasuprot Simi Trojanoviću, prof. V. Čajkanović smatra da ga nije bilo, jer da ga je bilo moralo bi od njega ostati traga u tradiciji i običajima, a toga nema. Spaljivanje vampira , „jedino sigurno spaljivanje za koje naša srpska religija zna“, nastalo je, veli, docnije. Od vampira se osiguravalo probadanjem glogovim kocem, što je poznato u celom našem narodu i od starine postoji u tradiciji i izrekama. Pa i kad se spaljivao, vampir se najpre probadao glogovim kocem.[8] Verovatno da Zakonik cara Dušana ima u vidu spaljivanje vampira naređujući svojim 20. članom: „O grobovima. I ljudi koji po gatanju uzimaju (tela) iz grobova te ih sažižu, selo koje to učini da plati vraždu. Ako li na to bude došao pop, da mu se uzme popovstvo“.[9] Kod Bugara su pak, na crnomorskoj obali, kako veli Jireček, „do pre najkraćeg vremena, spaljivali sve mrtvace iz straha da se ne povampire“.[10]

Rekli smo da se u Bibliji, kao o redovnom postupku sa telima umrlih pominje polaganje u grob. Ipak dodajmo da se u Starom Zavetu pominje i spaljivanje mrtvih kod Jevreja, ali kao kazna za teške prestupe: Ko bi uzeo ženu i mater njezinu – veli se u 3. knjizi Mojsijevoj – zlo je, ognjem da se spali on i ona, da ne bude zla među vama (gl. 20, 14).[11] Pominje se i spaljivanje tela cara Saula i sina mu Jonatana, skinutih sa zidova filistejskog grada Vet Sana (1 Sam. 31, 12).

U Svetom Pismu Novog Zaveta o spaljivanju mrtvih nema pomena, govori se samo o sahranjivanju.[12] Sam Spasitelj veli: „Ostavi neka mrtvi sahranjuju svoje mrtve“ (Mt. 8, 22), pominje sahranu bogataša (Lk. 16, 22); posle mučeničke smrti sahranjuju u zemlju telo Svetog Jovana Krstitelja (Mr. 6, 29), Svetog Stevana arhiđakona (D. ap. 8, 2), Ananiju i Sapfiru (D. ap. 5, 7, 10); u grob je sahranjeno telo Gospoda Isusa.

Od starih hrišćanskih pisaca sahranjivanje spominje, pored Minucija Feliksa, Tertulijan, koji za spaljivanje kaže da ne odgovara hrišćanima, jer je nečovečno, a na sahranjivanje gleda kao na milosrđe prema umrlom.[13] Zatim Blaženi Avgustin: „Stoga se ne preziru i ne odbacuju tela umrlih, osobito pravednih i vernih, čijim se organima i članovima, za svako dobro, koristio Duh Sveti“.[14] Istoričar Jevsevije Kesarijski navodi da su neki mučitelji hrišćana spaljivali i uništavali tela mučenika, da im tako unište nadu na vaskrsenje, gledište za koje Jevsevije smatra da ne postiže cilj.[15]

I u docnije hrišćansko doba, običaj sahranjivanja bio je opšti. Istina, po primanju hrišćanstva nije se mogao običaj spaljivanja, kao i druge neznabožačke navike, najednom i lako istisnuti kod pojedinih evropskih naroda, te je još 785. god. sabor u Paderbornu, koji je sazvao car Karlo Veliki, naredio svojim 7. pravilom: „Ko na neznabožački način jednog mrtvaca spali, treba smrću da bude kažnjen“.[16]

Sve do kraja XVIII v. sahranjivanje je bilo kod hrišćanskih naroda sveopšte. Pojavom Francuske revolucije i njenim neprijateljskim stavom prema hrišćanstvu i svemu hrišćanskom, dolazi do odluke Direktoriuma od 1797. g. da se sahranjivanje mora zameniti spaljivanjem mrtvih. Ustanovom carstva, ovi su propisi obesnaženi. Ali na kongresima ustanika iz 1848. g. dolazi ponovo do zahteva za uvođenje spaljivanja. Ovi se zahtevi postavljaju ne samo u Francuskoj nego i u Nemačkoj, Italiji, Engleskoj i drugim zemljama, te se osnivaju društva pristalica spaljivanja mrtvih, i podižu krematoriji, posebne peći za spaljivanje mrtvih.

Rimokatolička crkva je prema spaljivanju zauzela negativan stav. Dekretom konregacije Sankti oficii, od 19. V 1886. g., zabranjeno je vernicima članstvo u društvima za spaljivanje, a drugim od 15. HII iste, 1886. g., proglašena su lica, koja za života narede da ih posle smrti spale, nedostojnim crkvenog pogreba. Ukoliko bi takva lica, i pored ubeđivanja, ostala pri svojoj odluci, dekretom od 27. VII 1892. g., zabranjeno je da im se vrše tajne za samrtnike.[17] Ipak je ostavljeno biskupima pravo da mogu, u nekim prilikama, dozvoliti opelo u kući i crkvi, ali ne u krematorijumu, i onom koji će biti spaljen. To je obično bivalo u slučajevima kad se spaljivanje vršilo ne po volji umrlog, nego po volji drugih lica.[18] Sistem Crkvenog prava, Korpus juris kanonici, Zapadne crkve govori o spaljivanju u svoja tri člana: 1203, 1204 i 1240.

U najnovije vreme, dekretom iste Kongregacije od 8. V 1963. g., stav prema spaljivanju umrlih Rimokatolička crkva je umnogome ublažila. U početku akta, ova promena obrazlaže se time što je Crkva ranije osobito isticala sahranjivanje vernih zbog onih koji su iz sektaškog, ili neprijateljskog stava prema Crkvi, zastupali spaljivanje „u znak nasilnog negiranja hrišćanskih istina, osobito istine o vaskrsenju mrtvih i besmrtnosti ljudske duše“.[19] No pošto „spaljivanje tela“ – veli se dalje u dekretu – „niti se odnosi na dušu, niti sprečava svemogućstvo Božje da povrati telo, zbog toga (spaljivanje) ne sadrži objektivno negiranje tih hrišćanskih istina. Prema tome, ne radi se o stvari koja bi bila sama po sebi zla, ili koja bi vređala hrišćansku veru. Tako je Crkva uvek smatrala, jer je u izvesnim okolnostima, kad je bilo sigurno da se spaljivanje obavlja iz opravdanih i važnih razloga, naročito kad se radilo o razlozima opšteg značaja, nije opirala, niti se opire kremiranju…“.[20] Najzad dekret određuje: 1. Treba iznad svega nastojati da se održava običaj u vezi sa sahranjivanjem (u zemlju) pokojnika…; 2. Smatra se razboritim, da se u kanonskom pravu ublaže propisi koji se odnose na spaljivanje, i to tako da se odredbe iz kanona 1203 … i iz kanona 1240… ne primenjuju uopšteno, nego samo u onim slučajevima kada je sigurno da se kremacija traži zbog negiranja hrišćanskih istina, ili iz sektaških razloga, ili najzad iz mržnje prema katoličkoj veri i Crkvi; 3. Iz toga takođe sledi da ne treba po onim propisima uskratiti Svete Tajne (sakramente) i javne molitve onima koji su odredili spaljivanje svoga tela, osim ako je sigurno da su oni taj zahtev učinili iz gore navedenih razloga koji se protive hrišćanskom životu; 4. Da se ne bi naškodilo pobožnim hrišćanskim osećanjima prema crkvenoj tradiciji, i da se jasno pokaže da je spaljivanje tuđe crkvenom duhu, crkveni obred sahrane i pripadajuće molitve ne mogu se nikada vršiti na samom mestu spaljivanja, čak ni u vidu obične pratnje pokojnikovog tela“. Ovaj dekret potvrdio je 5. VII 1963. g. papa Pavle VI.[21]

Što se tiče protestanata, oni u ovom pitanju nemaju jedinstven stav. Martin Luter je o spaljivanju imao pozitivno mišljenje. On je hvalio stare Rimljane „jer se oni nisu iznosili napolje, nego sve ljude u pepeo spaljivali, da vazduh ostane čist“.[22] Na osnovu toga, neke protestantske sekte u Nemačkoj dozvoljavaju spaljivanje. Pri tome, pastor kome savest ne bi dozvoljavala da izvrši obred pred kremiranje, bio bi dužan da izda dozvolu drugom pastoru koji bi pristao da ga izvrši.[23]

Evangelička crkva u Nemačkoj, 1898. g, usvojila je sledeći stav: „Spaljivanje, mada protiv sebe nema Božje zabrane, i nijedan član hrišćanske vere mu ne protivreči, a takođe ni u Ispovedanju Evangeličke crkve nigde nije odbačeno, ipak sa Svetim Pismom vezanim opštim, prastarim običajem, koji postoji uopšte u svima crkvama, stoji nasuprot“. Na osnovu takvog shvatanja, odlučila je: „Ne dopušta se sveštenicima (den Geistlichen) da službeno učestvuju pri spaljivanju i svima obredima koji su s tim u vezi“.[24]

U Pravoslavnoj crkvi sahranjivanje upokojenih u zemlju držano je do najnovijeg doba. Mada se u Svetom Pismu i Starog i Novog Zaveta ne govori direktno protiv spaljivanja, ali je vekovnom praksom, sahranjivanjem članova i Starozavetne i Novozavetne Crkve, a osobito tela Gospoda Isusa Hrista, u svesti pravoslavnih sahranjivanje dobilo hrišćansko obeležje, a na spaljivanje se gledalo kao na neznabožački običaj. Svakako da mišljenje onih koji smatraju da je Crkva zauzela stav protiv spaljivanja zato što se ono protivi dogmi o vaskrsenju mrtvih, nema nikakvog osnova, kao što je govorio još Jevsevije Kesarijski.[25] Tela mnogih Svetih su spaljena, no to ne znači da Bog neće biti kadar da i njih vaskrsne u poslednji dan, niti su time izgubili nešto od svoje svetosti.

Isto tako ne izgleda ni da bi se direktno mogli izneti neki drugi dogmatski razlozi protiv spaljivanja upokojenih, jer je u suštini i truljenje sagorevanje, jedinjenje organske materije sa kiseonikom putem bakterija, dok to ognjem biva neposredno.[26] Zato u pojedinim slučajevima Pravoslavna crkva i može dozvoliti, i pre spaljivanja i posle njega, da se upokojenom izvrši opelo, pomen i parastos. Inače se to ne bi moglo dopustiti nikako. Negativan stav prema spaljivanju ljudskih tela Pravoslavna crkva, dakle, ima „ne zato što Bog nije u stanju da vaskrsne i umrlo, i spaljeno, i pojedeno i bilo na koji način uništeno telo. Jer je moćan Bog da iz praha sabere i vaskrsne svako telo ljudsko, kao što je moćan bio i da ga iz nebića stvori…“, nego „između ostaloga i zato što nas postupak kremiranja braće svoje vraća unazad u tamne vekove neznabožačkog mraka… i novog neznaboštva, Hitlera i njegovih slugu, u Aušvicu, Dahau ili Jasenovcu“.[27]

U Rusiji do 1917. g. nije bilo krematorija, niti je bilo dozvoljeno kremiranje. Vlasti nisu dozvoljavale ni unošenje urne s pepelom nekog od pravoslavnih Rusa koji bi bili spaljeni u inostranstvu. Dozvolu za opelo nad pepelom kremiranog mogao je dati samo Sveti Arhijerejski Sinod.[28]

Mitropolit Antonije (Hrapovicki), u svom pismu patrijarhu Varnavi od 24/6. maja 1932. g., o stanovištu prema spaljivanju mrtvih veli: „Stari hrišćani pogrebavali su svoje mrtve, nasuprot običaju neznabožaca koji su ih spaljivali… Opelo nad telom umrlih u onim slučajevima kad se od ranije zna da neće biti predani zemlji, nego ognju, bilo bi jednako saglasnosti na narušavanje blagočestivog običaja, primljenog u Crkvi od početka hrišćanstva. Stoga ja lično nikad ne bih blagoslovio takvo opelo, i smatram da će se naš Sabor saglasiti sa mojom tačkom gledišta“.[29]

Kod nas Srba, kao što s pravom reče prof. Čajkanović, ni u neznabožačko doba nije bilo spaljivanja mrtvih a pogotovo posle primanja hrišćanstva.

U Grčkoj crkvi sahranjivanje pokojnika u zemlju je sveopšta pojava. Samo u pojedinim slučajevima, iznimno se dozvoljava crkveno opelo nad telom pokojnika koje će se spaliti. Kako kremacija ne stoji u suprotnosti sa osnovnim hrišćanskim dogmatima, veli Spiridon Makris, ako dođe do uvođenja spaljivanja umrlih, „smatramo da se naša Crkva neće tome protiviti“.[30] Kao stav Pravoslavne crkve, te i Srpske, episkop Nikodim Milaš, još 1902 g. veli da je zabranjeno opojati telo onog vernika „koji je za života svoga naredio bio da mu se tijelo spali… i tu naredbu hoće da rodbina i izvrši“.[31] Pitanje kremacije postalo je kod nas aktuelno između dva rata. Polovinom 1926. god., jedan pravoslavni žitelj Pančeva umre u Parizu i onde, po svojoj želji, bude spaljen. Urnu s njegovim pepelom prenese mu brat u Pančevo i položi u porodičnu grobnicu, potraživši od sveštenika da održi pomen. Sveštenik se obrati Svetom Arhijerejskom Sinodu, a Sinod, ispitavši okolnosti pod kojima je spaljivanje izvršeno, potraži od dr Dušana Jakšića, prof. Bogoslovije u Sremskim Karlovcima, stručno mišljenje po ovoj stvari. Dobivši ovo mišljenje, Sveti Sinod ceo predmet uputi Sv. Arhijerejskom Saboru Srpske pravoslavne crkve na konačno rešenje.[32] Sabor, pod A. S. br. 4/zap. 65, od 11/24. X 1928. g., donese ovu odluku: „Pravoslavna crkva – verni čuvar učenja Svetog Pisma i Svetog Predanja – ne može svojim vernim dozvoliti spaljivanje mrtvih i pri tome nikakvog crkvenog učešća pravoslavnog klira, kako pri aktu samog spaljivanja, tako i posle njega pri sahrani pepela sažeženog pokojnika. Učešće pravoslavnog sveštenika mogao bi u takvom slučaju dozvoliti nadležni episkop samo onda ako je pokojnik sažežen ne po svojoj naredbi, već po želji njegovih rođaka i drugih lica, ili usled kakvih isključivih prilika. Ako je spaljen po svojoj volji, uskratiti mu sve; ako je spaljen protiv njegove volje, dozvoliti mu sve“. Tokom 1928. g., Sveti Arhijerejski Sinod dostavio je svima eparhijskim arhijerejima ovu odluku.

Iz ovog predmeta, u arhivi Svetog Arhijerejskog Sinoda, vidi se dalje da je Sabor ponovio ovu odluku od reči do reči na pitanje jednog sveštenika iz inostranstva 1953. g. Isti takav stav Sabor je zauzeo 1967. godine: „Po pitanju učešća sveštenika pri sahrani kremiranih lica, ostati pri već postojećim odlukama Sv. Arhijerejskog Sabora A. S. br. 4/zap. 65 iz 1928. i A. S. br. 3/zap. 74 iz 1953. godine“. Iduće, 1968. godine, predsednik Internacionalnog saveza za spaljivanje mrtvih, iz Stokholma, uputio je pismo Svetom Arhijerejskom Sinodu interesujući se da li je Srpska pravoslavna crkva ublažila svoj stav, poput Rimske, s obzirom da se zbog povećanja gradova kremacija uvodi u mnogim zemljama. Sveti Arhijerejski Sinod, iste godine, pod br. 1245, odgovorio je da naša Crkva ostaje i dalje pri odluci A. S. br. 4/zap. 65 od 24. X 1928. g.

Prema svemu što je rečeno, u pitanju kremiranja, kao i mogućnosti vršenja opela od strane pravoslavnog sveštenstva, nad telom koje će se kremirati, Srpska pravoslavna crkva ima jasno određen stav. Ako se pravoslavni hrišćanin kremira mimo svoje volje, sveštenik mu može održati opelo pre kremiranja, ali ne u krematoriju, nego ili u crkvi i kapeli, ili u domu. Može to učiniti i nad urnom sa njegovim pepelom, ili na mestu gde je ona postavljena. Posle izvršenog opela, mogu mu se činiti pomeni i parastosi u propisane dane, i na Zadušnice, a takođe vaditi za njega čestice i pominjati ga na proskomidiji i na Liturgiji kad je to propisano. Ako je spaljen po svojoj želji, ništa od ovoga ne može mu se vršiti.

 

Glasnik, septembar 1983.

 

NAPOMENE:


[1] Dr Veselin Čajkanović, Mit i religija u Srba, Beograd 1973, 254; dr Jevsevije Popović, Opća crkvena istorija, Srem. Karlovci 1912, T. II, 364.

[2] Prof. Čajkanović smatra da je taj običaj nastao u vreme kad se „javljala već jedna nova religijska ideja… To je ideja o opštem organizovanom carstvu mrtvih“ (n. d. 251). Kad čovek umre, po mišljenju tadašnjih ljudi, njegova duša teži da uđe u mir carstva mrtvih. Ali to ne može postići, jer je vezana za telo dogod se ono ne raspadne. To je čini nezadovoljnom i nesrećnom, pa uznemirava i dosađuje živima. Uništiti, dakle, telo, upravo one njegove delove u kojima se duša zadržava, tj. mišiće, krv, srce, oči, utrobu itd., znači pomoći duši da što pre uđe u carstvo mrtvih. Ujedno to znači pomoći ljudima da se oslobode od neprilika koje duša čini živima. Uništavanje tela vršeno je na razne načine: mrcvarenjem, probijanjem tela kocem, docnije puškama, odsecanjem. Njime se uništi sve osim kostiju koje duše ne vezuju (isto). „Spaljivanjem tela možemo, dakle,“ – veli Čajkanović – „učiniti dvoje: osloboditi dušu pokojnikovu od tela, koje joj smeta na njenom putu, i osigurati sebe lično. To je bio razlog što je u davnoj prošlosti prodrla ideja da mrtve treba spaljivati…“ (isto, 252).

[3] Referat dr Dušana Jakšića o spaljivanju mrtvih, u arhivi Sv. Arh. Sinoda, br. 146, od 17/30. I 1928. g., str. 4. Ovaj referat štampan je u Glasniku 1928. g., br. 13, str. 197-200.

[4] Čajkanović, n. d. prim. 3, str. 480.

[5] K. Georgulis, u članku „Nekri“, Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1966, T. IX, k. 382.

[6] Pevanje VII, stih 408-410, prev. T. Maretića, Zagreb 1961, str. 143. Dalje se kazuje: „A kad vidjelo svijeta, već deseta osvanu zora, onda roneći suze izneše Hektora smjelog, na vrh lomače metnu mrtvaca i zapale vatru“ (Pevanje XXIV, stih 785-787, str. 504). „Pošto mu skupe kosti u zlatni kovčeg, kovčeg prekriju porfirnim pokrivačima i u raku iskopanu polože, veliko kamenje navaljuju i grobnu humku naspu“ (isto, stih 795-799, str. 504).

[7] Georgulis, n. d. k. 378. Pomenućemo još i ovaj način. Sv. Atanasije veli da su „Egipćani voleli pri sahrani da obvijaju platnom tela uglednih pokojnika, osobito Sv. mučenika, i da ih ne polažu u zemlju. Stavljahu ih na mrtvačke postelje i čuvahu ih u svojim kućama. Smatrahu da na taj način ukazuju čast upokojenim“ (Vios ke politia tu osiu Antoniu, Vivliothiki Ellinon pateron ke ekklisiastikon singrafeon, Atina 1963, 54). Sv. Antonije nije odobravao takav postupak, te je više puta „molio episkopa da to zabrani narodu. I prekorevao je verne i obličavao žene govoreći da ovo nije ni zakonito, ni uopšte pobožno. Jer se i tela patrijaraha i proroka nalaze do sada u grobovima. Pa i samo telo Gospodnje stavljeno je u grob, i postavljeni veliki kamen sakri ga dok ne vaskrse trećeg dana“ (isto, 55). Svakako da se ovako postupalo po ugledu na stare Egipćane i njihovo mumificiranje uglednih ličnosti.

[8] Čajkanović, n. d. 255.

[9] N. Radojčić, Dušanov zakonik po Prizrenskom rukopisu, Beograd 1953. Po Atonskom rukopisu naslov je: „O resniceh koji telesa mrtvih žegut“ (N. Radojčić, Zakonik cara Stefana Dušana, Beograd 1960, 47). Up. dr A. Solovjev, Zakonodavstvo Stefana Dušana, Skoplje 1928, 178.

[10] Čajkanović, n. d. 256.

[11] Prof. dr Dušan Jakšić navodi da je Zapadna crkva prema ovome propisala spaljivanje jeretika, te je sabor u Albi 1254. g., u 25. čl. naredio da se leševi, ili kosti jeretika iskopaju i javno spale (n. d. str. 2).

[12] U Otkrivenju se kazuje o lažnom proroku i zveri koji živi biše bačeni u jezero ognjeno, koje gori sumporom… i biše mučeni dan i noć na vek veka (19, 20, 20, 10). Tu je reč o paklu i mukama paklenim: „Gde crv njihov ne umire i oganj se ne gasi“ (Mr. 9, 44).

[13] Sp. Makris, To zitima tis kavseos ton nekron, Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1966, T. IX, k. 385.

[14] Jakšić, n. d. str. 3.

[15] Makris, n. d.

[16] Jakšić, n. d. str. 4.

[17] Dr Jochan Haring, Grundzüge des katholischen Kirchenrechtes, Graz 1910, 561.

[18] Jakšić, n. d. 8.

[19] Tekst dekreta u arhivi Sv. Arh. Sinoda za 1928. g.

[20] Isto.

[21] Isto.

[22] Jakšić, n. d. 5, 6.

[23] Isto.

[24] Isto, str. 6.

[25] Ovakvo mišljenje iznosi i rektor bogoslovije Miloš Parenta u članku „Kremacija“, veleći: „Ne može se u strogom smislu peći da bi se kremacija kosila s dogmatskim učenjem Pravoslavne crkve uopće, a posebice sa učenjem o uskrsnuću mrtvih… U kremaciji nema ničeg što bi se kosilo sa učenjem Crkve o uskrsnuću“ (Glasnik SPC, za 1928. g., br. 19, 295). Isti stav navodi u brošuri „Grob ili krematorium“ i prota-profesor Jordan Hadži Vidojević: „… dogmati ništa ne kažu i o sahranjivanju mrtvih. Prema tome, ne kaže ni to: zašto bi se spaljivanje mrtvih kosilo sa dogmatima o nesumnjivom vaskrsenju i životu posle smrti“ (Beograd 1930, str. 24). Zastupajući mišljenje o potrebi kremiranja, on ne iznosi nikakve bitne činjenice za svoj stav, nego u izrazito polemičkom tonu sa protivnicima toga, ne ostavlja na miru ni Sv. Vasilija Velikog, nego pominjući njegov Šestodnev, u kome se navodi tadašnje naučno mišljenje da se zemlja ne okreće oko sunca, veli: „I njemu se verovalo i možda je i zbog toga dobio ime Veliki“ (isto, str. 23). O Mojsiju pak, koji „u ime Jehove veli Adamu“ da će jesti zelje poljsko, a Evi da će joj volja stajati pod voljom muža, kaže: „Da se malo i nasmejemo! Šta li bi ovaj mudrac napisao kad bi pročitao današnje jelovnike, prošetao se po korzou, video istovetni smokov list i čuo feministkinje koje neće ni da čuju za Evino prirodno: razumem“ (isto).

[26] O tome M. Parenta kaže: „Konačni je pak ishod kako spaljivanja, tako i sahranjivanja isti: od tela ostaje samo prašina, pepeo, u koji se ono pretvorilo“ (n. d. 295).

[27] Dr Atanasije Jevtić, „Svetinja tela ljudskog“, Kalendar Crkva 1980, str. 49, 50.

[28] Jakšić, n. d. str. 9.

[29] U arhivi Sv. Arh. Sinoda u Beogradu.

[30] To zipima, tis kavseos ton nekron, u Triskevtiki ke ithiken enkiklopedia, Atina 1966, T. 9, k. 386.

[31] Crkveno pravo, Mostar 1902, str. 730.

[32] U predmetu se nalazi prepis vesti iz bugarskog lista „Hristijanskij Vesnik“, br. 20 iz 1926. g., o smrti ruskog publiciste Grigorija Petrova, koji je po emigriranju iz Rusije 1920. g., došao u Jugoslaviju, tu održao oko 1500 predavanja i izdao nekoliko zapaženih knjiga i brošura: Jevanđelje i život, Škola i život, Dostojevski i dostojevština, Srpskoj omladini, itd. Petrov je umro od raka u Parizu i po svojoj želji spaljen. Urna s njegovim pepelom bude predata njegovoj sestri, koja je živela u Bugarskoj. U listu se postavlja pitanje o umesnosti ovog postupka s obzirom na reči Sv. Pisma: Jer si zemlja i u zemlju ćeš se vratiti, i nesaglasnosti kremiranja sa stavom Pravoslavne crkve.

Takođe se nalazi izveštaj o smrti i kremiranju dr Čede Mijatovića, u Londonu 1932. g., kao i opelu koje je nad njim izvršio ruski episkop Nikolaj.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *