NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Gde se vrši Čin obručenja?

 

PITANJE: Zašto se kod nas Čin obručenja vrši pred Carskim dverima, a važniji, Čin same Tajne Braka, venčanja, u sredini crkve?

Ne bi li bilo bolje Čin obručenja vršiti u paperti, odnosno u dnu hrama, kao što se čini u nekim pravoslavnim Crkvama?

 

ODGOVOR: Vršeći čin obručenja pred oltarom, sveštenici kod nas ne čine to po nekom našem običaju, nastalom nasuprot propisima Trebnika. Po savremenom crkvenoslovenskom Trebniku, obručenje se vrši po Svetoj Liturgiji, pri čemu sveštenik stoji u oltaru, a obručnici „pred Svjatimi dvermi“. Ovako, kao u našim Trebnicima, od reči do reči stoji i u savremenim grčkim Evhologionima.

Još određenije, da je reč o stajanju obručnika pred Carskim dverima oltara, govore naši stari rukopisi. I po njima „prihodit sveštenik va žrtavnik“, a mladenci „stanut pred Svetimi dvarmi žrtavnika“. Onda sveštenik uzima prstenje, stavlja na Časnu trapezu i otpočinje sam čin obručenja.[1]

Ovaj propis nije ušao u naše rukopise proizvoljno, nego je, kao i ostali činovi, nastao prevodom iz grčkih. Beć u starom grčkom Evhologionu iz H v., u „Tačnom kanonu za obručenje“ (Kanon ekklisiastikos ikrivomenos is (μνιστια)), propisuje se: „Stoje: jerej u oltaru (ieratio), a obručnici pred vratima žrtvenika (tu thisiastiriu). Kad sveštenik uzme prsten od mladoženje i stavi ga na Časnu trapezu, đakon počinje jekteniju“.[2] I po drugom starom Evhologionu, iz 1153. g., sveštenik stoji u oltaru, a obručnici pred dverima oltara.[3] Da obručnici „dolaze i staju pred Carske dveri“, od naših crkvenih pisaca kazuje prota Vasilije Nikolajević.[4]

No po drugim starim grčkim rukopisima, čin obručenja vršen je „izvan crkve, u predvorju (propilejima)“,[5] u „narteksu“.[6] I Sveti Simeon Solunski veli da se Čin obručenja vrši „u narteksu, ili u hramu do vrata (endon ton pilon)“, s objašnjenjem da tako biva „pošto se daje početak blagoslova“, jer je obručenje „predverje dela“ venčanja.[7] Isto tako stoji u savremenom bugarskom Trebniku: „Novobračni staju u zapadnom delu hrama, mladoženja desno, a nevesta levo. Pred njima je stočić, a na njemu njihovi prstenovi“.[8]

Dobar broj liturgičkih pisaca pominje da je u starini obručenje vršeno „u pritvoru hrama, ili pri samom ulazu u hram“;[9] „pred ulaznim vratima hrama, u tzv. pritvoru… gde je uobičajeno da se vrši litija“.[10] Obično je, objašnjava S. Bulgakov, do ulaznih vrata hrama postavljan jedan nalonj za vršenje obručenja, a drugi usred hrama (sa Evanđeljem i venčilima), kamo je sveštenik dovodio mladence po obručenju radi venčanja.[11] I prof. dr Lazar Mirković veli da obručenje „treba da se vrši na samom ulasku u hram, u pritvoru“, smatrajući da izraz Trebnika „pred Svetim dverima“ znači „pred dverima pritvorskim“,[12] što bi značilo da i crkvenoslovenski Trebnik potvrđuje ovu praksu.[13] Isto gledište zastupa prof. J. Fundulis veleći da se „obručenje vrši u narteksu, a venčanje u sredini hrama“.[14] Profesori P. Trembelas i Evang. Teodoru pak pominju vršenje obručenja u paperti, ali znaju da se prema većini rukopisa ono vrši pred dverima oltara.[15]

U Rimokatoličkoj crkvi takođe je obručenje (sponsalia) „bivalo, u srednjem veku, obično van crkve (sada u crkvi), na crkvenim vratima…“,[16] ili „na slobodnom prostoru ispred crkve…, pred tzv. nevestinim vratima“.[17]

Razlozi za nastanak ove prakse, vršenja obručenja u paperti, sagledaju se i prihvataju lako, dok to nije slučaj sa onom prvom, iako je ona izvesno starija. Zato je potrebno da ih potražimo i razmotrimo detaljnije.

Odmah da kažemo da je Tajnu braka novozavetna Crkva primila, kao i neke druge činove i ustanove, iz starozavetne. Ova tajna je ustanovljena još u Raju. Prisustvo Gospoda Isusa Hrista na braku u Kani Galilejskoj ne znači ustanovljenje ove Tajne, nego samo njeno osvećenje i primanje u broj novozavetnih Tajana, što se jasno vidi iz Njegovog kazivanja o braku: „Zar niste čitali da je Stvoritelj njih od početka stvorio kao muža i ženu?… Tako nisu više dvoje, nego jedno telo. Što je, dakle, Bog sastavio čovek da ne rastavlja“ (Mt. 19, 4-6).

Sklapanje braka kod Jevreja iz starine su sačinjavala dva posebna čina: obručenje, veridba (kidušim) i sam čin braka (nisuim). Sve do XVI v. ova dva čina vršena su redovno u izvesnom vremenskom razmaku (5 Mojs. 22, 23). U doba patrijaraha, ovo vreme bilo je oko deset dana (1 Mojs. 24, 55), a docnije, po Talmudu, brak sa devojkom sklapao se 12 meseci posle veridbe, a sa udovicom posle 30 dana.[18]

Veridba kod Jevreja prvobitno ne izgleda da je imala neki poseban čin. Mladoženja je davao verenici darove (jevr. mohar)[19] i njenoj rodbini (migdanot). Svakako da je pri tome otac verenice, ili ko od rodbine, izricao blagoslov (up. Ruta, 4, 11; Tovit 7, 12). Docnije je nastao naročiti obred obručenja, koji je vršio rabin, a sastojao se iz psalma 100, blagosiljanja čaše sa vinom, iz koje su mladenci pili, posle čega je obručnik stavljao, na prst desne ruke, obručnici prsten uz reči: „Ti si mi verena po zakonu Mojsijevom i Izrailjevom“.[20]

Čin obručenja je imao značenje braka i obručnici su već pripadali jedno drugom, iako su i posle obručenja živeli odvojeno, kod svojih roditelja. U 5. knjizi Mojsijevoj jasno se obručnica naziva žena svoga obručnika (22, 24). Isto se tako u Evanđelju Sveta Djeva naziva ženom obručnika Josifa, a Josif mužem njezinim (Mt. 1, 19-20).

U drugom činu, samom obredu braka, čitan je bračni ugovor, u kome su izložene obaveze muža u braku i određeno staranje o ženi u slučaju muževljeve smrti ili razvoda. Zatim je izgovarano sedam blagoslova bračnicima, prinošena čaša vina iz koje oni piju, posle čega mladoženja razbija čašu. Iza ovog čina bračnici treba da žive zajedno, te nevesta prelazi u dom mladoženjin. Brak se kod Jevreja nije mogao zaključiti u vreme posta.[21]

Upoređen sa navedenim jevrejskim, vidi se da i novozavetni bračni obred sadrži oba čina, obručenje i venčanje, a takođe se u njemu nalazi upotreba prstena[22] i opšte čaše. Pored toga, za dugo vreme ni u hrišćanstvu nije venčanje vršeno neposredno u nastavku obručenja, nego posle izvesnog, kraćeg ili dužeg vremena. Svedočanstvo za to pruža nam, u početku IV v., Ankirski sabor svojim 11. kanonom, naređujući da se imaju oduzeti zaručene devojke od onih koji ih otmu. Krajem toga veka Sveti Vasilije Veliki, svojim 22. kanonom, naređuje slično kao i ankirsko pravilo, a zatim, u 69. kanonu, govori o čatcu koji bi imao odnos sa svojom zaručnicom pre braka. U VI v., 98. kanon Šestog Vaseljenskog sabora, nalaže kaznu preljube onome koji bi se oženio čijom zaručnicom, potvrđujući tako i za hrišćanstvo shvatanje da obručenje znači početak braka.[23] U docnije vreme, ovu praksu potvrđuju rukopisni grčki Evhologioni i naši Trebnici. Od njih jedni to kazuju neposrednije tako što Čin obručenja završavaju otpustom posle koga obručnici odlaze: „I po vozglasu prezviter ih blagosilja i otpušta“.[24] U drugim se to kazuje posredno, tako što se ostavlja mogućnost da se venčanje izvrši istog dana, ili pak docnije: „Ako će biti blagoslov (obručenje) i venčanje… Ako li jedno od (toga) dvoga…“.[25] Isto je tako i po navedenim našim, srpskim rukopisima, kao i po savremenim crkvenoslovenskim i grčkim Trebnicima i Evhologionima, u kojima se takođe na kraju obručenja navodi otpust, a u primedbi daje mogućnost da se odmah nastavi venčanje.

U Rusiji je svetovna vlast naredila 1702. g. da se obručenje vrši 6 nedelja pre venčanja. No 1775. g., da bi se izbegle nesuglasice među obručnicima, Sveti Sinod naredi da se venčanje vrši odmah po obručenju,[26] što je ostalo sve do sada.

Prof. Fundulis tačno primećuje da obručenje ima pravi smisao samo onda kada se vrši dosta ranije od venčanja.[27] Razloge da se spoji sa venčanjem on vidi u nastojanju da se izbegnu posledice imovinske i moralne prirode koje mogu nastupiti pri njihovom razdvajanju. I Milaš veli slično, tj. da se izbegnu slučajevi koje pominje 98. kanon Trulskog sabora.[28]

Po rimokatoličkim propisima, obručenje je takođe prethodilo za neko vreme zaključenju braka. Odlukom Četvrtog lateranskog koncila, obručenje (sponsalia) vrši se tri dana pre zvaničnog blagoslova braka (benedikcio nupcialis) i predavanja neveste mladoženji.[29]

U novozavetnoj crkvi, bračni obredi takođe ne bivaju u vreme posta, četiri višednevna, sredom i petkom preko godine, na Usekovanje i Krstovdan.[30]

No iz svega do sada iznetog ne vidi se jasan razlog zašto bi se obručenje vršilo pred Carskim dverima.

Kao što je već ukazano, u Činu obručenja bitan je elemenat prstenovanje obručnika. I sada po Trebniku, kao i u starini, ne vidi se da sveštenik posebno blagosilja prstenje, nego ih samo postavlja na Časnu trapezu,[31] a zatim mladencima na ruke. Arhiepiskop Venijamin veli da se iz starine ovo „polaganje na Časnu trapezu i ležanje na njoj smatra dovoljnim za njihovo osvećenje“.[32] Iako polaganje prstenja na Časnu trapezu možemo pratiti do X veka, neće biti ni da je ovaj čin izazvao potrebu vršenja obručenja pred oltarem. Sveštenik je mogao doneti prstenje na Časnu trapezu i kad obručnici stoje u paperti, i s nje im odneti kad je trebalo.

U stvari, ono bitno hrišćansko u obručenju, što je dovelo do toga da obručnici stoje pred otvorenim Carskim dverima, bilo je vezivanje ovog čina sa Svetom Tajnom Evharistije, Pričešćem. U starini, naime, nastojalo se da se crkveni činovi i Tajne vrše tako da bi verni posle njih učestvovali na Svetoj Liturgiji i pričestili se. U jednom ranijem odgovoru izneto je to jasno za Čin venčanja.[33] No mnogi stari grčki i naši rukopisi pokazuju da se tako postupalo i na kraju obručenja, kad se ono vršilo posebno od Čina venčanja. U vreme kad zbog daljine, ili bračnih običaja, obručnici nisu mogli stići na Liturgiju, ostavljana je čestica Svetog Hleba na isti način kao za Pređeosvećenu Liturgiju, kojom su oni pričešćivani. Beć pomenuti rukopis iz X veka navodi da je, odmah posle predavanja prstena nevesti, đakon uzglašavao: „Vonmem“, i sveštenik, podižući Sveti putir: „Preždeosvjaščenaja Svjataja svjatim“. I kad se oni pričeste, govori đakon: „Prosti priimše…“. I po vozglasu prezviter ih blagosilja i otpušta.[34] Onim pak obručnicima koji nisu bili spremni da se pričeste, ili toga nisu bili dostojni,[35] umesto pričešća davano je da piju iz opšte čaše. Ovu praksu nalazimo i u našim rukopisnim Trebnicima u kojima se, posle prstenovanja i molitve: Gospodi Bože naš, iže ot jezik obručiv…, redovno upućuje na molitvu „obštenija čaše“ sa venčanja, ujedno primećujući: „Ako će se u taj dan venčati, ne daje im da piju iz Čaše, nego po Liturgiji, na venčanju“.[36]

Pričešćivanje mladenaca, posle Čina obručenja, vršeno je i u Rimokatoličkoj crkvi. Kroz tri dana oni bi donosili prinos za Liturgiju, prisustvovali na njoj i pričešćivali se. Posle tog je vršen, u užem smislu bračni blagoslov (benedikcio nupcialis), koji je sastojao iz molitava, čitanih u sastavu bračne mise, posle kanona. Ovaj bračni blagoslov, po rimskom obredu, nije se mogao odvojiti od bračne mise.[37]

Potreba pričešćivanja mladenaca posle obručenja uslovila je, dakle, vršenje ovog čina pred oltarom i otvorenim Carskim dverima.

To nam je sada jasno. No ostaje pitanje: Kako postupiti u naše vreme, kad se obručenje vrši istog dana kad i venčanje, i kad se mladenci neće pričestiti ne samo posle obručenja, nego ni posle venčanja.

Izgleda sasvim na svom mestu, kad se već ne vrši pričešće, zbog koga je i došlo da obručnici prilaze oltaru, da se obručenje, kao početak obreda venčanja, vrši na početku hrama, na ulazu, kao što se sada čini u Grčkoj i Bugarskoj crkvi. Na taj bi se način ujedno ukazalo na veću važnost čina venčanja (koji se vrši u sredini hrama) nad obručenjem.

No kao što je već jednom ranije napomenuto, smatram da je u ovoj stvari najbitnije „da novobračni, i verni uopšte, shvate važnost Svete Tajne Pričešća, njeno centralno mesto među svima Tajnama i u celom našem duhovnom životu“, pa i u tako važnom momentu, za pojedinca i društvo, kao što je sklapanje braka. Kad to shvatimo i prihvatimo, i mi sveštenici i verni lako će se ustrojiti da se i poredak činova vrši po redu: obručenje u paperti, venčanje u sredini hrama, a na kraju venčanja pristupanje mladenaca oltaru i Pričešću. Prenositi sada obručenje na dno hrama samo bi unelo zabunu da se uvodi neka novotarija, ili nedoumicu da li su sadašnji sveštenici neznalice, ili su to bili dosadašnji kad su drugačije postupali. Time pak što bi se manje važnom činu dalo i manje važno mesto u hramu ne bi se dobilo mnogo, jer u Crkvi postoje i drugi činovi; nije ovo jedini koji se vrši na važnijem mestu hrama nego Svete Tajne. Tako npr. biva sa Činom ucrkovljenja, koje biva pred oltarom, pri čemu se muško dete obnosi kroz oltar, a Sveta Tajna Krštenja, nesumnjivo važnija, dalje od oltara. Doduše, može se reći da je dete na krštenju još neznabožac, a ucrkovljenje se vrši kad je ono već postalo hrišćanin. Ali je tako i sa vršenjem Svete Tajne Miropomazanja, koja biva nad hrišćaninom, pa ipak dalje od oltara.

Stoga držim da je najbolje ostati pri dosadašnjoj praksi, u pogledu vršenja Čina obručenja pred otvorenim Carskim dverima, s tim da nam to stalno napominje dužnost da svim pastirskim sredstvima poradimo na tome da verni shvate da njihov brak treba da „bude u Gospodu“,a ne „u strasnoj želji“, kao kod neznabožaca (1 Kor. 7, 39; 1 Sol. 4, 5), pa otuda da žele da jedinstvo u braku ostvare jedinstvom u Gospodu, pričešćem Njegovim Telom i Krvlju.

*

To bi bio uglavnom naš odgovor na postavljeno pitanje.

No u vezi sa Činom obručenja, smatram da treba još razmotriti izvesne razlike koje se nalaze u pojedinim rukopisima, a odnose se kako na broj prstenja i materiju od koje su načinjeni, tako i na postupak s njima pošto ih sveštenik stavi na ruke zaručnika.

Neki od najstarijih rukopisa pominju samo jedan prsten, koji sveštenik stavlja na Časnu trapezu i posle ga „daje mladoženji, a mladoženja devojci, celivajući njenu glavu, a ona celiva desnu ruku mladoženje“.[38] I Kliment Aleksandrijski, krajem II veka, pominje prsten koji je mladoženja davao mladoj: „Daju im (ženama), dakle, zlatni prsten, ali ne za ukras, nego za znak nadziranja kućnih vrednosti marljivošću kućne domaćice“.[39] „Prsten je, dakle, u starini služio umesto pečata“, veli protojerej K. Kallinikos. „Muž je od prvog dana braka predavao svoj pečat supruzi da pečati, što se odnosi na kućno staranje, priznavajući je za svog zamenika i upraviteljicu porodice“.[40] Ovaj smisao prstenu pridaje se i u molitvi obručenja: Gospodi Bože naš, otroku patrijarha Avrama…, u kojoj se veli da je faraonovim prstenom Josif dobio vlast u Egiptu; prorok Danilo u Vavilonu, a bludni sin u domu po povratku ocu.

Vrlo rano, umesto jednog pominju se dva prstena, i to najpre zlatni i gvozdeni, potom zlatni i srebrni, dok su danas obično oba zlatna.

O dva prstena, zlatnom i gvozdenom, govori se već u starom Kriptoferatskom kodeksu iz IX-X v., a takođe u Kislijanskom, pariskom, iz 1027. god. kao i u rukopisu br. 981, XIV v.[41] Isto takvo prstenje pominje Sveti Simeon Solunski,[42] kao i naši rukopisi.[43] Grčki rukopis Sinajske bibliot. br. 966, XIII v., pominje zlatni i srebrni prsten.[44] Dečanski rukopisni Trebnik br. 68, iz 1422. g. pominje dva prstena: „zlatna, ili srebrna, ili železna“.[45]

Kad se u Činu obručenja došlo do dva prstena, nastao je i običaj, pošto ih sveštenik metne na ruke obručnika, da ih promeni bilo on sam,[46] ili obručnici,[47] ili kum,[48] ili neko od rodbine.[49]

Menjanje prstenja bilo je jedanput ili, prema Svetom Simeonu Solunskom, triput, u čast Svete Trojice, „kojom se sve svršava i potvrđuje“.[50] Smatram da najbolje objašnjenje ovog menjanja daje M. Kritopulos veleći: „Menjanje prstenja označava predavanje jednog drugom i da ni jedno od njih ne vlada sobom, nego jedno drugim“.[51]

Prema izloženom, sada nam je jasno da je, zbog potrebe pričešćivanja, obručenje mladenaca vršeno na kraju Liturgije, pred Carskim dverima, koje je sveštenik otvarao, stavljao prstenje mladenaca na Časnu trapezu, i posle kratkog molitvenog čina naticao im na prst desne ruke, pa kad se oni pričeste, otpuštao. Onda kad oni nisu stizali da prisustvuju Liturgiji, pričešćivani su Pređeosvećenim Darovima. Dolaženje pred oltar nastavljeno je i onda kad se prestalo sa njihovim pričešćivanjem i kad im se davalo vino iz opšte čaše, kao i onda kada se i to prestalo, jer je odmah po obručenju nastavljen Čin venčanja sa opštom čašom na njegovom kraju. Tako je ostalo do danas.

U naše vreme, najbitnije je u ovoj stvari podizati svest kod vernih o značaju Svetog Pričešća u svim prilikama života, te nastojati da mu se pristupa i posle venčanja, radi osvećenja svoje bračne veze i dostizanja jedinstva sa Hristom, a preko Njega do jedinstva bračnika jednog sa drugim.

 

Glasnik, jul 1984.

 

NAPOMENE:


[1] Rukop. Trebnik man. Dečana: br. 68, iz 1422 g., kao i u br. 69, kraj XIV v. i br. 70, XVII v. Isto je tako i u Trebnicima Muzeja SPC u Beogradu: br. 212, XV-XVI v.; br. 1, XV-XVI v.; br. 229, XVI-XVII v.

[2] Sinajske bibliot. br. 958, v. A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 28.

[3] Iste biblioteke br. 973, Dmitrijevskij, n. d. 96.

[4] Praktični sveštenik, Zemun 1910, II, 59.

[5] Br. 21 (91) Lavre Sv. Atanasija iz 1536 g. (Dmitrijevskij, n. d. 759).

[6] Br. 966, XIII v., Sinaj bibliot (Dmitrijevskij, n. d. 213).

[7] O braku, gl. 277, Minj, P. G. T. 155, k. 508.

[8] Sofija 1929, 114.

[9] P. Lebedev, Nauka o bogosluženiji Pravosl. cerkvi, Moskva 1881, č. II, 147.

[10] S. Bulgakov, Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 1152.

[11] Isto.

[12] Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 134.

[13] Moglo bi tako biti, jer se na kraju navedene primedbe veli da sveštenik daje obručnicima zapaljene sveće „i vodeći ih u hram, kadi krstoobrazno“ (Trebnik, Beograd 1983, 89). Ali je moguće da je prvobitno stojalo: „pred Sv. dverima oltara“, pa kad je, prema drugim rukopisima, na kraju dodata primedba da ih sveštenik uvodi u hram, onda je reč „oltara“ izostavljena.

[14] Apantisi is liturgikas aporias, Atina 1970, II, 34.

[15] P. Trembelas, Mikron Evhologion, Atina 1970, II, 34.

[16] Dr. Valentin Thalhofer, Handbuch der katholischen Liturgik, Freiburg in Bresgau 1890, 521.

[17] Dr. Johan Haring, Grundriss des katholischen Kirchenrechtes, Graz 1910, 431.

[18] Up. Dr Dušan Glumac, Brak i socijalni položaj žene kod Jevreja, Bogoslovlje 1927. g., str. 91; Vithold Tiloh, Religiozni običaji, obredi i simboli Bliskog istoka i Judaizma, u knj.: Religiozni obredi, običaji i simboli, Beograd 1980, 278.

[19] Glumac, n. d. 261; Tilhofer, n. d. 278. Neće biti da je „mohar“ znak negdašnjeg kupovanja žena kod Jevreja, kao što drže neki naučnici, jer je pripadao mladoj, a ne njenim roditeljima (D. Glumac, n. d. 86).

[20] „Mohar“ koji je davao obručnik obručnici obično se sastojao iz zlatnih i srebrnih ukrasa: grivne, narukvica (1 Mojs. 24, 22). Pominje se i pojas, „ili kao najdragoceniji dar, ili možda kao oznaka da je devojka verena“ (Evang. Theodoru, Mnistia, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1966, T. VIII, k. 1235).

[21] Up. V. Tiloh n. d. 279.

[22] Milaš veli da je prstenovanje novobračnih hrišćanstvo primilo od Rimljana (Crkv. pravo, Beograd 1926, 622). Prstenovanje su imali i mnogi stari narodi, pa i Rimljani, no nesumnjivo će pre biti da ga je hrišćanstvo primilo od Jevreja.

[23] N. Milaš, Pravila Pravosl. crkve s tumačenjima, N. Sad 1896, T. II, 379, 411; T. I, 588.

[24] Sinaj. bibliiot. br. 958, X v. (Dmitrijevskij, n. d. 31). Isto br. 966, XIII v.; br. 21, iz 536. g. (Dimitrijevskij, n. d. 214; 760); Goar, glavni tekst, n. d. 312. lavre Sv. Atanasija br. 105, XV v., Kislijanski br. 213, iz 1027 g. (Dmitrijevskij, n. d. 595;  488, 633; 1016).

[25] Sin. biblioteke, br. 984, XV v.; Atonopantokratorskog manastira br. 149, XV v.

[26] G. Deboljskij, Popečenije Pravosl. cerkvi o spaseniji mira, S. Peterburg 1894, 392.

[27] „Po staroj praksi Crkve, Čin obručenja… vršen je odeljeno od Čina braka. Inače ne bi imao razloga za postojanje“ (n. d. 34).

[28] Fundulis, n. d. 521.

[29] V. Talhofer, n. d. 521.

[30] Prof. Stefan Bobčev navodi da se u Bugarskoj crkvi, odlukom Sv. sinoda br. 8, 9, iz 1895. g., Božićni i Petrovski post ne smatraju zabranjenim vremenom za venčanje (Cerkovno pravo, Sofija 1927, 340).

[31] Po Evhologionu Svetogrobske bibliot. u Carigradu, br. 8 (182), iz XV v., prstenje se postavlja na Evanđelje koje je na Časnoj trapezi (Dmitrijevskij, n. d. 459), a tako i po br. 668, XVII v., Narod. bibliot. u Atini (Trembelas, n. d. 29).

[32] Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 441.

[33] V. Glasnik 1983, str. 17-22.

[34] Dmitrijevskij, n. d. 28. Isto tako biva po rukopisima iste biblioteke br. 962, HI-HII v., br. 973, iz 1153. g. (Dmitrijevskij, n. d. 74, 96), kao i br. 685, XV v., Narod. bibliot. u Atini (Trembelas, n. d. 21).

[35] Kao i u činu venčanja, up. Glasnik 1983, str. 19, 20.

[36] Rukop. Služabnici Muzeja SPC u Beogradu br. 212, XV-XV1 v., l. 29b; br. 1, XV-XVI v., l. 166 a; br. 229, XVI-XVII v., l. 16a; rukop. man. Dečana: br. 68, iz 1422 g., l. 342a; br. 69, kraj XIV v., l. 160a; br. 70, XVI v., l. 26a.

[37] V. Talhofer, n. d. 523.

[38] Evhologion Sinaj. bibliot. br. 958, X v., a takođe br. 962, HI-HII v. (Dmitrijevskij, n. d. 28; 73).

[39] Pedagogos, III, 11, izd. VEPES, Atina 1956, T. VII, 214.

[40] O hristianikos naos, Atina 1969, 509.

[41] Dmitrijevski, n. d. str. 1016; i str. 341.

[42] N. d. k. 508.

[43] Dečanski Trebnici br. 69, kraj XIV v. i br. 70, XVI v.; Muzeja SPC br. 212, XV-XVII v.; br. 229, XVI-XVII v.

[44] A tako i br. 984, XV v., iste biblioteke; br. 968 iz 1426 g.; br. 8 (182) Svetogrobske biblioteke XV v.; br. 149 Atonopantokratorskog manastira, XV v. (Dmitrijevskij n. d. 214; 595; 401; 461; 488).

[45] L. 242a.

[46] U rukopisu br. 981, XIV v.: „I posle Amin daje mužu zlatni, a ženi železni, i menja ih triput“ (Dmitrijevskij, n. d. 341). Isto tako br. 877, XV v. i br. 64, XVI v., Narod. bibliot. u Atini (Trembelas, n. d. 36).

[47] Kislijanski iz 1027. g.: Sveštenik daje mladoženji zlatni, a nevesti železni prsten. „A oni dajući jedno drugom, promene ih“ (Dmitrijevskij, n. d. 1016); Kriptoferatski: „I menjaju među sobom (prstenje)“(Goar, n. d. 312); Sinajske bibliot. br. 968, iz 1426 g.: Pošto sveštenik metne „mužu zlatni, a ženi srebrni, i menjaju ih tri puta“; isto u br. 149 Atonopantokrator. manastira; takođe br. 984, XV v.; u br. 322 (934) Vatoped. bibliot.: „I menjaju ih oba triput, i opet dolazi zlatni mužu“ (Dmitrijevskij, n. d. 401, 488, 595, 420). Isto se kazuje u rukopisima Narod. bibliot. u Atini: br. 984. XV v.; br. 69, Protata Aton (Trembelas, n. d. 37). Ovako je i po našim dečanskim rukopisima: br. 68 iz 1422. g.: „Sveštenik stavlja zlatni ili srebrni prsten mužu, železni ženi“, (l. 242a) a slično i br. 69, kraj XIV v. (l. 160a), i br. 70, XVI v. (l. 26a); Muzeja SPC: br. 212, XV-XVI.

[48] Goar, glavni tekst, n. d. 312; grčki i crkvenoslovenski savremeni Trebnici.

[49] Nikoljski: „Prstenje menja kum, ili ko bilo od rodbine, za dokaz da pored pristanka obručnika postoji i saglasnost roditelja ili rodbine“ (n. d. 727). Prema Nikoljskom, ovo menjanje prstenja nekog od rodbine pominju S. Bulgakov i prof. L. Mirković.

[50] O braku, gl. 278, n. d. k. 508.

[51] Kalinikos, n. d. 509.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *