NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Koji je smisao ikosa „Sam jedin jesi bezsmertnij“?

 

PITANJE: Ikos „Sam jedin jesi bezsmertnij…“, posle VI pesme kanona na opelu i panihidi upokojenih, svojom me sadržinom zbunjuje. Povezujući ga sa 1 Mojs. 3, 19, ipak ne mogu da mu nađem potpuno opravdanje, jer suviše, čini mi se, izražava stanovište da je čovek prah i materija: Zemlja jesi i vo zemlju otideši…

Kako shvatiti i hrišćanski opravdati njegovu sadržinu?

 

ODGOVOR: Hrišćansko bogosluženje u apostolsko doba sastojalo se iz „psalama, himni i pesama duhovnih“ (Ef. 5, 19; Kol. 3, 16) uz čitanje Svetog Pisma Starog i Novog Zaveta. Ovu sadržinu ono je zadržalo kroz celu svoju istoriju. Svaki čin opšteg i posebnog bogosluženja sadrži i danas ove iste elemente.

Šta su psalmi nema potrebe objašnjavati. Himne (pjenija) potiču takođe iz starozavetne Biblije. To su npr. onih devet poznatih obrazaca savremenog kanona na jutrenji i drugim bogosluženjima (Prva pesma iz 2 Mojs. 15, 1-19; druga iz 5 Mojs. 32, 1-43; treća: Ane, matere proroka Samuila, 1 Car. 2, 1-10 itd.). Pesme pak duhovne (grčki: ode) su specifično proizvod novozavetne Crkve. Svi su izgledi da jednu od njih navodi već apostol Pavle: „Bog se javi u telu, opravda se u Duhu, pokaza se anđelima, propovedi se narodima, verova se u svetu, vaznese se u slavi“ (1 Tim. 3, 16), a neke druge Otkrivenje Svetog Jovana Bogoslova (gl. 4, 8, 11; 15, 3). Razumljivo da je spočetka ovih pesama bilo malo. Bogosluženje se većinom sastojalo iz psalama i starozavetnih himni, uz čitanje odeljaka iz Svetog Pisma.

Ali u V veku nastaje velika promena. Počinju da se razvijaju kondaci, duge pesme od po 20-30 strofa, u stvari „crkvene himne našim praznicima, odn. svetim licima i događajima koji se u te dane svetkuju… Po sklopu svom kondak je čitav mali spev, i sastoji se po pravilu iz dva dela. Prvi je deo sporedniji i manji; to je kao neki pesnikov uvod u pravu pesmu…“.[1] Ovaj uvod (proimion, predpev) navodio je ukratko značaj praznika ili Svetog, a njegov završetak služio je kao refren sviju ostalih kondaka-strofa, npr. završetkom sadašnjeg kondaka na Božić „Otroča mlado, prevječnij Bog“, završavale su se sve 24 strofe starog kondaka za taj praznik. Prof. Lazar Mirković veli da je stari opširni kondak „poetska lirska propoved koja se pojala, a refren je odgovarao hor“.[2] Tvorcem ovih poetskih propovedi, starih opširnih kondaka, smatra se Sveti Roman Melod s početka VI veka.[3]

U IX veku nastaje treća faza u razvoju „pesama duhovnih“. Pomenute duge kondake sve više zamenjuju i istiskuju iz upotrebe novonastala vrsta pesama, kanoni, koji se upotrebljavaju i danas. Od starih kondaka, pod tim imenom, ostao je samo proimion i uz njega jedna strofa pod imenom „ikos“, koji se sada upotrebljavaju posle VI pesme kanona na jutrenji.[4]

Za nas je ovde od značaja da podvučemo vezu između kondaka i ikosa, koja je između njih postojala i u starini, a postoji i sada, tako da je ikos tesno vezan za svoj kondak i bez njega se samostalno ne upotrebljava. Kondak je, međutim, samostalniji i upotrebljava se i bez ikosa (npr. na Liturgiji, Izobraziteljni, povečerju i polunoćnici). Veza između ovih pesama nije samo u ovom formalnom pogledu, nego i u pogledu sadržaja. I stari i noviji liturgički pisci uočavaju ovu vezu i na nju ukazuju. Sveti Simeon Solunski o kondaku i ikosu veli: „Kondak sadrži … složenu pohvalu praznika, a tzv. ikos sadržavajući sve značenje praznika, ili život svakog od Svetih, i završetkom kondaka s kratkom melodijom“.[5] Goar, u objašnjenju za ove pojmove, veli: „Kondak je kratka himna… koja sadrži nekolike pohvale kome od Svetih, ili prazniku. Ikos je vrsta himne u slavu Božju, ili nekog od Svetih, tako sastavljena kao neki sklop, zgrada, radionica njegovih vrlina i slave, i stoji iza svoga kondaka, no od njega je prostija i opširnija“.[6] Prof. L. Mirković jedinstvo sadržaja iskazuje još jasnije: „Otuda veza između kondaka i ikosa, tj. imaju jednu istu temu“.[7] To isto kazuje grčki pisac Sp. Makris: „… između proimiona i ikosa postoji tesna veza, jer sadržaj ikosa potiče od sadržaja proimiona i opeva se u njima svešteno lice, ili događaj kome je posvećen kondak“.[8] Odgovarajuću vezu u pogledu sadržine možemo i sami uočiti na celom nizu kondaka i ikosa u Minejima i drugim crkvenim knjigama.

Ako sa ovog stanovišta razmotrimo poznati kondak „So svjatimi upokoj…“ posle VI pesme kanona na opelu mirjana i parastosu, i njegov ikos „Sam jedin jesi bezsmertnij…“, videćemo da ta veza postoji i među njima. U kondaku se moli za dušu pokojnika, da je Gospod upokoji u Carstvu Nebeskom „gde nema bolesti, ni žalosti, ni uzdisanja“. Ikos nam pak kazuje da nismo samo duše, nego i tela, koja su od zemlje (zemni ubo ot zemlji sozdahomsja), te se stoga vraćaju u zemlju (i vo zemlju tujužde pojdem). Prema samom kondaku, čovek bi bio samo duša, prema samom ikosu – samo telo. A čovek to nije, on je dvojno biće – i duša i telo. Tek kad uzmemo u obzir da kazivanje kondaka o čoveku nije završeno, nego u njemu samo početo, a nastavljeno u ikosu, tek tada sagledamo čoveka u celini, i po duši i po telu. Dvojstvom, dakle, kazivanja kondaka i ikosa izraženo je dvojstvo bića čovekovog.

Ovo dvojstvo istine o čoveku nalazimo i u biblijskom kazivanju o njegovom postanku. Ako uzmemo odvojena kazivanja Biblije o tome, čovek će biti samo telesno biće, stvoreno od zemlje kao i sva ostala živa bića: „A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskoga“ (1 Mojs. 2, 7); „… dok se ne vratišu zemlju od koje si uzet; jer si prah i u prah ćeš se vratiti“ (1 Mojs. 3, 19). No, ako obratimo pažnju i na druge momente pri njegovom stvaranju, tek tada ćemo sagledati koliko se on, kao duhovno biće, razlikuje i u pogledu postanka od svega drugog živog na zemlji. Pre stvaranja biva savet Svete Trojice: „Da stvorimo čoveka po liku svojemu i podobiju… I stvori Gospod Bog čoveka po liku svojemu, po liku Božijemu stvori ga, muško i žensko stvori ih“ (1 Mojs. 1, 26). Sva druga pak živa bića postaju iz zemlje „po vrstama svojim“ na jednu reč Božju (Neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovijem… 1 Mojs. 1, 24). Ova dva različita izraza Biblija upotrebljava da označi bitnu razliku između stvaranja životinjskog i biljnog sveta i ljudi. „Po vrstama i po liku (obrazu) Božjem – to su formule koje uzajamno isključuju jedna drugu“, kako primećuje prof. S. Trojicki,[9] tj. niti se na životinje može primeniti princip stvaranja „po obrazu i podobiju“, niti na ljude „po vrstama svojim“.[10] Stvaranje po obrazu (liku) Božjem (koje je u sposobnosti razuma i u slobodi volje) i podobiju (sličnosti) (koje je u sposobnosti usavršavanja u dobru) daje čoveku sasvim drugi kvalitet, suštinski različit od svega živog; on ima besmrtnu dušu, on je metafizičko biće, ličnost. Životinja to nije. „Kod životinja kao kod stvorenih „po vrstama“ individualno postojanje nema metafizičkog značenja“.

Nešto slično možemo videti u razlici opisa Hristove ličnosti kod sinoptičara i u Jovanovom Evanđelju, za koju pojedini protestantski pisci tvrde da ide dotle da jedna isključuje drugu. Sinoptičari govore o Hristu i Njegovom poreklu kao o čoveku – Jovan kao o Bogu; po sinoptičarima, On je delao u Galileji i govorio prosto, u kratkim pričama, parabolama – po Jovanu, hodio je u Judeji i Svoju nauku izlagao sistematski, uzvišenim stilom i pojmovima, itd. Ali kad znamo da je Hristos bio ne samo čovek, nego i Bog; da Jovan zna o Njegovom radu i bavljenju i u Galileji, a sinoptičari u Judeji; da je prostim Galilejcima govorio prema njihovim potrebama, a učenim književnicima u Judeji i Jerusalimu prema njihovim; zatim da je, po svedočanstvu Klimenta Aleksandrijskog, Evanđelje Jovanovo napisano posle sinoptičkih, sa ciljem da ih dopuni,[11] nestaje dilema: ili sinoptičari, ili Jovan. Biva nam jasno da se „Jovanov Isus ni u kom slučaju ne sme odvajati od Isusa sinoptičkih Evanđelja, već treba u dubokoj sintezi Jovana i sinoptičara potpunije upoznati Isusa Hrista, pravog Boga i pravog čoveka“.[12]

Da zaključimo: Čovek je dvojno biće, sačinjen od duše – o kojoj govori kondak „So svjatimi“, i tela – o kome se kazuje u ikosu „Sam jedin jesi bezsmertnij“. Tako uzeti zajedno, i kondak i ikos, izražavaju celu istinu o biću čovekovom.

 

Glasnik, mart 1983.

 

NAPOMENE:


[1] Dr Dragutin Anastasijević, roman „Slatkopevac“,Zbornik Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta 1950, I, str. 16.

[2] Liturgika, Beograd 1965, I, 234.

[3] Da bismo imali pojma kako su ovi stari kondaci izgledali, možemo se obavestiti iz dva ovakva kondaka Romana Meloda, koje u prevodu sa grčkog navodi prof. Anastasijević. To je, na Veliki Utorak, kondak o deset devojaka, sa dva pretpeva, proimiona, i 30 strofa (Zbornik Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, n. d. 26, 27), i na Veliki Četvrtak, o Petrovom odricanju, takođe sa dva proimiona i 23 strofe, sa refrenom: „Pohitaj spasi, Svetitelju, svoju pastvu!“ (str. 18-25).

[4] Up. dr Lazar Mirković, n. d. I, 235. Sp. Makris, Ikos, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1966, T. IX, k. 687. Kondak i ikos ponekad dolaze i posle III pesme kanona.

Od kondaka i ikosa (po 12) sastoje se i Akatisti, pesme u čast Isusa Hrista, Sv. Bogorodice i pojedinih Svetih.

[5] Minj. P. G. T. 155, k. 572.

[6] Evhologion, Venecija 1730, nota 31 i 32, str. 47.

[7]Liturgika, n. d. 235.

[8] Kondak, n. d., T. VII, k. 785.

[9] Hrišćanska filosofija braka, Beograd 1934, 100.

[10] Isto, 101.

[11] Up. dr Dimitrije Stefanović, Četiri kanonska Evangelija, Srem. Karlovci 1910, 48-57; 76-87; dr Vas. Joanidis, Isagogi is tin Kenin Diathikin, Atina 1960, 144.

[12] Dr Emilijan Čarnić, Uvod u Sv. Pismo Novog Zaveta, Beograd  1970.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *