NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

O čitanju molitve „Bože duhov…“

 

PITANJE: Molitvu „Bože duhov…“, na opelu u pomenima, neki sveštenici svagda čitaju glasno, dok drugi samo jedanput glasno, inače tajno, pogotovo kad služi đakon. Da li spada u oblast dobre volje sveštenikove da ovu molitvu čita ili ne čita, ili postoje o tome određeni propisi?

 

ODGOVOR: Kako zaključujemo iz novozavetnih spisa, Poslanica i Dela apostolskih, u najranijem dobu hrišćanstva bogosluženje se sastojalo, kao i danas, iz čitanja Svetog Pisma (1 Sol. 5, 27; Kol. 3, 16); pojanja (Ef. 5, 19; Kol. 3, 16; Jak. 5, 19); molitve (D. ap. 1, 24; 24-30; 12, 5, 12; 14; 23; 1 Tim. 2, 1) i propovedi (Dela apostolska 1, 16-22; 2, 14-36; 10, 34-43; 20, 7, 18-35). Od ova četiri elementa bogosluženja, u Delima apostolskim osobito se uočava propoved, što je i razumljivo u novonastaloj crkvenoj zajednici još neutvrđenoj dovoljno u učenju tek primljene vere.[1] U docnije doba, na hrišćanskom bogosluženju je osobito primetna molitva. Tako u Apostolskim Ustanovama, kako primećuje Skabalanovič, molitve na bogosluženju imaju dominantan položaj, „te pisac o drugim elementima prelazi ćutke“.[2] Iz opisa jerusalimskog bogosluženja kod Eterije vidi se, pre nego stigne episkop, u hramu upotreba psalama, himni i molitava. Po dolasku pak episkopa za Liturgiju i učešću u njoj, pominju se samo molitve.[3] I u V veku molitve „zauzimaju ne manje od polovine svake crkvene službe“.[4] U to doba one se čitaju glasno, a narod sluša. No vremenom je počeo i đakon da uzima učešća u molitvama na taj način što je kratkim uzglasima, koji su izražavali sadržinu molitve,[5] pobuđivao narod na pažnju, a takođe da molitvenim uzvicima i narod učestvuje u njima.[6] Skabalanovič smatra da su ovakvi molitveni uzglasi đakona na hodatajstvenoj molitvi, po osvećenju darova na Liturgiji, bili početak nastajanja jektenija, koje su se zatim dalje razvijale i umnožavale.[7]

Na postanak i uvođenje jektenija u bogosluženje uticalo je svakako više činilaca. Jedan od njih je, kao što napomenusmo, pobuđivanje pažnje vernih na sadržaj molitve. Dok sveštenik čita molitvu, s početka se lakše prati njen sadržaj. No što dalje, sve je teže slediti ga s neoslabljenom pažnjom. Da bi se to omogućilo, javlja se jektenija. „Jektenija je molitva osobitog karaktera. Ona ima u vidu što manje umaranje pažnje, upravo njeno stalno pobuđivanje. U tom cilju cela molitva deli se na niz kraćih pojedinačnih prozbi, koje se prekidaju pevanjem još kraćih molitvenih usklika: Gospodi pomiluj! Podaj Gospodi!“[8]

Postavši na ovaj način, jektenije, dakle, iznose u suštini ono isto što i molitve. Zato je docnije i bilo moguće da ih zamene ili na taj način što je jekteniju đakon čitao glasno, dok je istovremeno sveštenik čitao molitvu tajno, ili pak što je molitva sasvim izostavljena, a sveštenik je, na kraju jektenije, izgovarao samo vozglas, kojim se negda molitva završavala. Ovako se danas postupa na mnogim bogosluženjima, pa i na Svetoj Liturgiji, gde se veći deo molitve, čak kanona evharistije, čita tajno, dok za to vreme narod peva određenu himnu.

Molitva za pokojne „Bože duhov…“ potiče iz davnine. U Evhologionu Serapiona, episkopa tmuitskog (pre 350. g.) nalazi se „molitva za upokojenog i sahranjivanog“ (Evhi peri tethneotos ke ekkomizomenu), koja ovako počinje: „Bože, koji imaš vlast života i smrti, Bože duhova i Gospodaru svakog tela…“, i u kojoj se moli „za pokoj i mir sluge tvoga (rekavši ime)… dušu, duh njegov upokoji u mestu zelenila, u dvornicama odmora sa Avramom, i Isakom, i Jakovom i svima Tvojim Svetima…“.[9] Nađen je i jedan hrišćanski nadgrobni spomenik, iz 344. god., na kome je ova molitva uklesana.[10] U jednom grčkom rukopisnom Evhologionu iz 1522. god. nalazi se ova molitva pod nazivom: „Vasilija Velikog“,[11] što bi moglo ukazivati da je on izvršio njenu konačnu redakciju. G. Deboljskij beleži da ova molitva potiče od Svetog Jovana Zlatousta,[12] što, prema iznetom, neće biti tačno.

S početka je svakako ova molitva, kao i druge, čitana glasno. Kad su uvedene jektenije – onda tajno. Crkvenoslovenski štampani Veliki Trebnik, u činu „pogrebenija mirskih čelovjek“, iza jektenije po Evanđelju, ima ovakvu primedbu: „Pošto se svrši ovo (tj. prozbe jektenije), govori prvi sveštenik – ili arhijerej, ako bude – molitvu „Bože duhov“ veleglasno, došavši blizu upokojenog. A tako i svi prisutni sveštenici. Treba da se zna da kad god đakon govori prozbe, dok on to govori, svaki sveštenik, po redu, govori tajno, blizu upokojenog, gore pomenutu molitvu i uzaglašava: Jako ti jesi. A sada molitvu Bože duhov govori glasno prvi sveštenik, ili arhijerej, kao što se napred kaza“.[13]

Ovaj propis Trebnika u celini navodi K. Nikoljskij u svom „Posobiju k izučeniju ustava bogosluženija Pravoslavnoj cerkvi“;[14] slično i prof. dr Lazar Mirković,[15] a takođe S. Bulgakov u Nastoljnoj knjizi. U primedbi pod tekstom Bulgakov daje ovakav zaključak: „Odakle se vidi jasno da se molitva „Bože duhov“, na tom mestu, izgovara glasno. Pored ostalog, ovo može poslužiti za osnovu da se pomenuta molitva izgovara glasno i na panihidi pred otpustom, kao što čine mnogi arhipastiri“.[16] I prot. Vasilije Nikolajević, u Praktičnom svešteniku, veli da se ova molitva na opelu svagda govori tajno, a samo po jekteniji iza Evanđelja govori je najstariji sveštenik glasno, a ostali tajno.[17] Navodeći ovaj propis Trebnika, u svom radu o pominjanju upokojenih, ep. Afanasij takođe objašnjava: „Ustav naročito podvlači ovaj isključivi slučaj glasnog čitanja označene molitve, i ovde se objašnjava da u svim drugim slučajevima ona treba da se čita uvek samo tajno“.[18]

Navedeni propis crkvenoslovenskog Trebnika nalazi se doslovce u grčkom činu opela mirjana u Goarovom Evhologionu (str. 431), u koji je svakako preuzet iz nekih starijih grčkih rukopisa. Na isti način dospeo je svakako i u rukopisne slovenske Trebnike, a iz njih u štampane.

U grčkim rukopisima, navedenim kod Goara i Dmitrijevskog, imamo celu jednu skalu razlika upotreba molitve „Bože duhov“: 1) U malom pomenu, na početku Čina opela mirjana kod Goara, molitva se navodi u celini, bez ikakvog objašnjenja da li se čita glasno ili tajno. Čak pred vozglasom Jako ti jesi… nema oznake „vozglasno“,[19] što će značiti da je preuzeta iz starijih rukopisa nastalih u vreme kad je čitana glasno. 2) U rukopisu Sinajske biblioteke br. 963, iz XII v., iza tropara po neporočni u Činu opela monaha, nalazi se Velika jektenija sa prozbama za upokojenog. Na kraju jektenije, posle Presvjatuju, prečistuju…, upućuje se Mir svima i poziv glavopriklonjenja, a zatim „sveštenik se moli: Bože duhov i vsjakija ploti…“.[20] Možemo pretpostaviti da je glavopriklonjenje tu došlo da bi se molitva Bože duhov za to vreme čitala tajno. 3) Iz mlađih rukopisa vidi se neposrednije da je sveštenik ovu molitvu čitao tajno, dok je đakon govorio jekteniju, za šta govori već oznaka „vozglasno“ pred njenim završetkom: Jako ti jesi…[21] 4) Neki rukopisi na pojedinim mestima, po jekteniji uopšte ne pominju molitvu „Bože duhov“, nego samo vozglas Jako ti jesi…,[22] što znači da je molitva čitana tajno, ili da nije čitana nikako. Osnov za takvu mogućnost daje nam Evhologion Sinajske biblioteke br. 974, XVI v., u kome se na kraju jerejskog opela veli da sveštenik „govori plačno (meta klavthmu): Pomiluj nas, i ostalo, i ako hoće molitvu: Bože duhov“.[23] 5) U pojedinim rukopisima nalaze se mesta na kojima određeno stoji da se molitva „Bože duhov“ čita tajno.[24] 6) Najzad, na već ukazanom mestu kod Goara, nalazi se, kao i u crkvenoslovenskom štampanom Trebniku, objašnjenje da se posle Evanđelja na opelu, molitva „Bože duhov“ uzima glasno, a na ostalim mestima tajno.

Slično šarenilo, u upotrebi ove molitve, vidimo i u savremenim izdanjima činova za pokojne kod Grka, Bugara i kod nas. Po grčkom Malom evhologionu ova se molitva čita glasno na malom pomenu, bilo da se on drži samostalno, bilo u domu upokojenog pred opelo,[25] a takođe iza jektenije po Evanđelju, sa sličnim objašnjenjem kao u crkvenoslovenskom Trebniku: „Prvi po činu od jereja, došavši blizu upokojenog, govori glasno ovu molitvu; takođe i svi ostali sveštenici tajno“.[26] Glasno se čita ova molitva i na grobu pred spuštanje u njega pokojnika. U ostalim slučajevima (iza svakog od tri dela 17. katizme, posle svakog tropara po neporočni – ako ima više sveštenika – da bi svaki uzeo učešća, pošto se kod Grka kanon na opelu ne uzima) govori se samo vozglas Jako ti jesi…[27]

U knjižici: Činovi opela i pomeni (Akoluthie nekrosimi ke epimnimosina), izdatoj od bratstva Svetog groba u Jerusalimu 1970. g., u opelu monaha, po troparima po neporočni, molitva „Bože duhov…“ čita se glasno. Dalje u Činu dolazi samo vozglas Jako ti jesi, bez molitve. Po Evanđelju i jekteniji čita se glasno druga molitva (Gospodi Bože naš..) sa vozglasom, a na kraju, po troparima So duhi pravednih… čita se opet glasno molitva „Bože duhov…“, takođe na grobu pred sahranjivanje. – U činu opela mirjana, molitva „Bože duhov“ čita se glasno na malom pomenu u domu, zatim posle tropara po neporočni, na kraju po troparima So duhi pravednih i na grobu pred sahranom. Po Evanđelju čita arhijerej razrešnu molitvu. U ovom, dakle, činu molitva „Bože duhov“ ne uzima se tajno nijedanput. – U Činu pogreba Svetle sedmice čita se glasno u domu upokojenog, a u hramu ne navodi se nikako, nego samo vozglas Jako ti jesi. – U Činu parastosa uzima se glasno posle tropara po neporočni, inače samo vozglas Jako ti jesi.

Po Mikron evhologionu protosinđela Evstatia Skarpa,[28] u Činu opela mirjana, molitva „Bože duhov“ uzima se na malom pomenu u domu upokojenog i u hramu iza Evanđelja; takođe pred spuštanje upokojenog u grob. Samo vozglas, bez molitve, govori se – ako ima više sveštenika – posle druge statije katizme 17. Ovako je isto predviđeno u Činu opela pashalne sedmice, ali se po dolasku u hram, iza Hristos voskrese i jektenije, uzima samo vozglas: Jako ti jesi, a tako i po svakoj pesmi kanona, ako ima više sveštenika.

U Posljedovaniju usopših na Svetu Pashu, koje je izdao u Beogradu 1867. godine mitropolit Mihailo, u Činu parastosa (O usopših posljedovaniju), u prvoj statiji 17. katizme stoji: „Svjaščenik glagoljet molitvu tajno: Bože duhov… Vozglas: Jako ti jesi…“.[29] Isto tako u činu Pominovenija o vsjeh za vjeru i otečestvo na brani život svoj položivših, posle tropara po neporočni: „Arhijerej ili svjaščenik glagoljet molitvu siju tajno: Bože duhov…“ (str. 48). U Posljedovaniju usopših na Svetu Pashu, ovu molitvu navodi u početku, ali ne veli da se čita tajno (str. 4). Posle Š i VI p. kanona isto tako: „Taže jektenija s molitvoju i vozglas: Jako ti jesi …“. Iza Pashalnih stihira, ova molitva „veleglasno ot arhijereja ili svjaščenika čtetsja, bliz moščej“ (str. 13).

Firmilijanov Parohijalnik (Beograd 1890.) navodi molitvu „Bože duhov“, u Činu opela mirjana, na pomenu u domu usopšeg (Svjaščenik glagoljet molitvu siju: Bože duhov…), isto tako posle prve statije 17. katizme. Posle III i VI pesme kanona i na kraju čina navodi se ukratko da đakon govori „Paki i paki“. Po Evanđelju navodi se cela primedba Velikog Trebnika da ovu molitvu čita arhijerej, ili prvi od sveštenika glasno, a na drugim jektenijama tajno.[30]

Po bugarskom Trebniku (Sofija 1919). molitva „Bože duhov“ čita se glasno u domu pokojnika pred opelo,[31] posle Evanđelja i pred spuštanjem u grob.[32] Po prvoj statiji 17. katizme, molitve „Bože duhov“ sveštenik treba da čita tiho (str. 419), a po drugoj i trećoj govori đakon samo Gospodu pomolimsja, a sveštenik: Jako ti jesi (str. 420, 421). Isto tako posle tropara po neporočni. Iza III, VI i IX pesme kanona đakon govori jekteniju, a sveštenici samo vozglas: Jako ti jesi (str. 436). Na pogrebu Svetle sedmice ova molitva čita se glasno u domu na pomenu, zatim iza III, VI i IX pesme kanona, kao i pred spuštanje tela u grob. Na panihidi molitva se čita glasno u početku po Velikoj jekteniji i na kraju iza Apostola i Evanđelja, koje bugarski Trebnik predviđa na parastosu, dok kod nas, Grka i Rusa ovi se tada ne čitaju.

Pored sviju razlika u raznim činovima za upokojene, opšti je, dakle, stav da se molitva „Bože duhov“ čita glasno samo na određenim mestima, inače tajno dok đakon govori zaupokojenu jekteniju. No nastaje pitanje kako postupiti kad služi sam sveštenik bez đakona? Odgovor na to nalazimo u crkvenoslovenskom Oktoihu i Tipiku. Na parastosu u službi subotnoj (O usopših posljedovaniju), predviđeno je da sveštenik, a ne đakon, čita jekteniju za usopše posle prve statije 17. katizme. Pošto u isto vreme ne može čitati tajno molitvu „Bože duhov“ (a u tekstu jasno stoji da ju čita tajno), to je čita na kraju jektenije a za to vreme pojci poju 40 puta Gospodi pomiluj (Svjaščenik molitvu vtaj glagoljet… Lik: Gospodi pomiluj 40 (puta) tihoglasno).[33]

Ovakav propis nalazimo i u našim starim rukopisima. Tako rukopisni Tipik Muzeja Srpske pravoslavne Crkve u Beogradu br. 166, XVI v., u činu „O ježe kako po(do)bajet peti va pe(ta)k več(er) o usopših posledovaniju“, posle prve statije 17. katizme, veli: „Jerej: Paki i paki mirom G(ospod)u pomolimse. I ljudije: G(ospod)i pom(i)luj. Ješte m(o)lim se o pokoji prisnopametnih rabeh Božijih, bratiji naših. O ježe prostiti se im vasakomu sagrešeniju voljnomu i nevoljnomu, G(ospod)u pomolimse. M(o)l(itvu) taj: B(ož)e duhovom. Nam glagoljuštim: G(ospod)i pomiluj. I tako vazlaš jerej: Jako ti jesi život“.[34] I na kraju parastosa, posle tropara Sa duhi pravednimi… i jektenije (koju govori sveštenik): „g(lago)ljet jerej m(o)l(itvu) taj: Bože duhovom…“ svakako na isti način, tj. da za to vreme narod peva Gospodi pomiluj. Ovako isto stoji i u rukopisu ove biblioteke br. 130 iz 1631 g. U rukopisima br. 20, XVI v. i br. 206, XVI v., po prvoj statiji 17. katizme stoji: I molitvu B(ož)e d(u)hovom – ne veli se „taj“ (tajno), ali na kraju, posle tropara Sa duhi pravednimi, stoji kao i u br. 166: Jerej molitvu taj: Bože duhovom; u br. 67, iz 1574. g. takođe nema, po prvoj statiji primedbe „taj“, a kako je bilo na kraju čina ne znamo, jer ti listovi nedostaju.

Zaključak iz izloženog sledi ovaj: Kao molitve Svete Liturgije i ostalih crkvenih činova, tako je vrlo stara i molitva za upokojene „Bože duhov…“ prvobitno čitana svagda glasno. Kad su uvedene u upotrebu jektenije, koje ukratko iznose ceo sadržaj odgovarajućih molitava, onda su molitve ili čitane tajno, ili sasvim izostavljane.

U činu pogreba mirjana propisano je da se molitva „Bože duhov“ obavezno čita glasno na kraju jektenije posle Apostola i Evanđelja; na drugim mestima, dok đakon govori jekteniju, čita je tajno sveštenik, a glasno samo vozglas Jako ti jesi… Ako nema đakona, sveštenik čita ovu molitvu glasno po Evanđelju, a na ostalim mestima ili je čita tajno – pri čemu pojci tiho poju 40 puta Gospodi pomiluj – ili molitvu izostavlja sasvim, završavajući jektenije samo uzglasom Jako ti jesi…

Na Opelu Pashalne sedmice čita se ova molitva glasno na kraju, iza pashalnih stihira i poslednjeg celovanija.

Na svešteničkom opelu molitva „Bože duhov“ čita se glasno u domu i na grobu, kao i na opelu mirjana i monaha, a takođe pred poslednje celivanje.

Na monaškom opelu ova se molitva čita glasno kao i na ostalim, tj. po Evanđelju, a takođe na malom pomenu u keliji pred odnošenje upokojenog u crkvu i na kraju pred spuštanje u grob.

Na pogrebu dece molitva „Gospodi Isuse Hriste Bože naš…“, analogno molitvi „Bože duhov“ opela odraslih, čita se glasno u domu i na grobu, a takođe posle Evanđelja, odnosno posle tropara So duhi pravednih…

Na malom pomenu, bilo da se on vrši samostalno, bilo u domu upokojenog pred opelo, i na kraju opela pred spuštanje tela u grob, molitvu „Bože duhov“ treba čitati glasno po jekteniji iza tropara So duhi pravednih, bilo da đakon učestvuje ili ne učestvuje.

Na parastosu (panihidi) čita se ova molitva glasno na kraju posle tropara So duhi pravednih i jektenije.

 

Glasnik, septembar 1977.

 

NAPOMENE:


[1] M. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, I, 23.

[2] Isto, 168.

[3] Isto, 163. Up. dr L. Mirković, Hadžiluk Eterije u Sveta mesta, Heortologija, Beograd 1961, 291, 292.

[4] Skabalanovič, n. d. 167.

[5] Svakako da se zbog tog razloga jektenije nazivaju „đakonstva“ (diakonika).

[6] Možda drugi grčki naziv za jekteniju „sinapti“ – veza, sjedinjenje, „jer sjedinjuje, vezuje u jednu molitvu mnoge prozbe“ (L. Mirković, Liturgika, Beograd 1965, I, 207), dolazi i od ovog sjedinjenja sviju – i sveštenika, i đakona i vernih – u molitvi.

[7] N. d. II, 79. Beć sasvim razvijen oblik jektenija, za verne, katihumene, fotizomene, energumene, pokajnike, nalazimo u Liturgiji VIII knj. Apostolskih Ustanova (Vivliothiki Ellinon pateron, izd. Apost. Diakonia, Atina 1955, T. II, 144-149; Up. „Glasnik“ br. 3 1977, str. 04).

[8] Skabalanovič, n. d. II, 75.

[9] Vivlioth. Ellinon pateron, Atina 1971, T. 43, str. 83, 84.

[10] Irinej, ep. bački, Sv. Pedesetnica, Ujvidek 1942, 389.

[11] Br. 615. Svetogrobske biblioteke u Carigradu, A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 735.

[12] Popečenija Pravosl. cerkvi o spaseniji mira, S. Peterburg 1894, 519.

[13] Trebnik, Moskva 1855, l. 104, b.

[14] S. Peterburg 1900, 773.

[15] Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 183.

[16] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 1225.

[17] 3emun 1910, II, 128, 129.

[18] O pominoveniji usopših po ustavu Pravoslavnoj cerkvi, u Vestnik russkago Zapadno-evropejskago patrijaršego ekzarhata, Pariz 1974, br. 85-88, sgr. 222.

[19] Goar, Evhologion, Venecija 1730, 424.

[20] Dmitrijevskij, n. d. 136.

[21] Goar, Evhologion, posle druge statije „sveštenik uzglašava: Jako ti jesi…“ (425); Po III p. kan. jektenija „I po uzglasu katizma“ (428); isto na kraju opela: „I molitva sveštenika. Po vozglasu…“ (432).

[22] Rukop. man. Sv. Save Osvećenog br. 373, XV v., kad se dođe u hram: Velika jektenija s prozbama za pokojnika… Presvjatuju, Prečistuju… Jako ti jesi… (Dmitrijevskij, n. d. 529).

[23] Dmitrijevskij, n. d. 676.

[24] Rukop Evhologij, Vatopedske bibliot. br. 134, iz 1538. g., na kraju opela jektenija. „Onda tajno molitvu Bože duhov…“ U istom rukopisu, na opelu monaha jektenija „Pomiluj nas Bože i ostalo, Molitvu tajno Bože duhov“ (Dmitrijevskij, n. d. 771); Evholog. Esfigmenske bibl. br. 214, XVI v., u opelu monaha, pošto se dođe u hram, po 90. ps. i jekteniji: „Sveštenik tajno molitvu: Bože duhov“ (Dmitr. 847). U Činu opela monaha, po prvoj statiji 17. katizmi: „I tako prozbe od đakona, molitva jereja tajno i vozglas…“ (Goar, n. d. 439).

[25] Izd. Aposg. Diakonia, Atina 1968, 237, 198.

[26] Isto, str. 211.

[27] Isto, str. 218.

[28] Izd. Saliveru, Atina, bez god. izdanja.

[29] Str. 24, 25.

[30] Na kraju ovog čina nalazimo primedbu: „Sije ubo posljedovanije, jakože više rečesja, pojetsja i o ženah i otrocjeh pravoslavnih, izmjenjajemu tokmo imeni, mužeska polu ili ženskago, sirječ rabaTvojego, ili rabi Tvojeja, a ne inoje“ (l. 92a, 92b). Još s više detalja nalazi se ova primedba u Goarovom Evhologionu: „Treba da se zna da ovaj čin biva i za upokojene žene, iako neki rasejaše štampom činove posebno za žene i decu. Pa se čudim kako zaboraviše da štampaju i za evnuhe osobit čin, i za careve! Ovaj, dakle, čin, kao što je gore iznet, poje se i ženama, i deci pravoslavnih, menjajući samo muško ime u žensko, i ništa drugo“ (str. 433). Iz toga se da zaključiti da je prvobitno isti čin opela bio kako za odrasle tako i za decu. Tek u doba iz koga potiču rukopisi koje je za svoje izdanje upotrebio Goar javlja se posebno opelo dece, a to kao nešto novo, izaziva kod pojedinaca negodovanje. U grčkim rukopisima koje je objavio Dmitrijevskij javlja se poseban čin opela dece krajem XV v. (rukopisni Evhologion manastira Sv. Save Osvećenog, br. 369, iz 1497 g., str. 451) sličan sadašnjem činu.

Kako po učenju Crkve niko nije čist od greha pred Prečistim Bogom ma i jedan dan živeo na zemlji, nije suvišno moliti se za oproštenje grehova i spasenje i na opelu dece, te se opšti čin opela može upotrebljavati i za njih. Ali ipak, pojedini izrazi u molitvama čina pogreba odraslih, na opelu deteta zvuče teško (npr. da im Gospod oprosti grehe „rečima, ili delima, ili pomislima“ [Zbog tog razloga biće da kod Grka, kod kojih je jektenija za upokojenu decu ista kao i za odrasle, dolazi s primedbom da se uzima samo za odrasliju decu a za odojčad ne uzima, nego samo: Gospodu pomolimsja, pred molitvu Hranjaj mladenci… koju oni uzimaju na opelu dece, umesto Bože duhov]; ili: Gde je sada privezanost za svet, gde staranje za privremeno, gde je zlato i srebro…). Otuda je u Crkvi docnije nadvladalo gledište da na opelu dece glavna misao bude ne oproštenje grehova, nego milost Gospoda, Koji, znajući bol Svoje Majke pri Njegovoj smrti, olakša bol roditelja za detetom (I tropar IX pesma kanona), a dušu deteta, po Svojim rečima: „Pustite decu neka dolaze k meni…, jer je takvih Carstvo Nebesko“ (Lk. 18, 16), i: „Ako ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo Nebesko“ (Lk. 18, 16-17; Mt. 18, 3; Mr. 10, 14-15), uvede u rajska naselja. Poseban čin opela dece, do 7 godina, postoji sada u celoj Pravoslavnoj crkvi.

[31] Pred vozglasom Jako ti jesi… nema oznake „vozglasno“, nego Gospodu pomolimsja.

[32] Na kraju opela u hramu, tropari So duhi pravednih i jektenija ne uzimaju se, nego po Bogorodičnu „Molitvami roždšija tja…“ odmah dolazi otpust (str. 451).

[33] Oktoih, Moskva 1898, l. 84a; Tipik, Moskva 1877, l. 20b.

[34] Na prozbu: Jako da Gospod Bog učinit duhi ih ideže vsi pravedni pokojet se, odgovaralo se: Tebe Gospodi (verovatno da bi bilo slično jektenijama na drugim činovima i Liturgiji), a ne Gospodi pomiluj, kao što je danas, a što bolje odgovara smislu prozbe.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *