NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Vršenje opela nad nekrštenim

 

PITANJE: Više puta dešava se da nam se obraćaju verni s molbom za opelo ili parastos umrlom detetu koje je zbog raznih uzroka ostalo nekršteno. Kad im kažemo da se to ne može učiniti, jer za nekrštene Crkva ne vrši nikakvo molitvoslovlje, pa ni opelo ni parastos, jer njoj ne pripadaju, bivaju veoma deprimirani. Tražeći neki izlaz, pojedini predlažu da se zamoli odobrenje od episkopa, a neki čak predlažu da se izvrši naknadno krštenje, pa onda opelo. Kad im iznesemo da je to nemoguće i ukažemo, ma i najblaže, da su sami krivi što je došlo do ovakve situacije, odlaze utučeni, s negodovanjem.

Bilo bi potrebno da u takvim slučajevima možemo navesti crkvene kanonske propise koji zabranjuju izvršenje onoga što traže i ukazati na kazne koje bi snašle sveštenika ako bi se usudio da tako nešto učini.

 

ODGOVOR: Pored drugog, i postavljeno pitanje pokazuje nivo na kome se nalaze naši verni u pogledu znanja suštine svoje vere i osnovnih kanonskih načela na kojima ona počiva. Ujedno ukazuje i na težinu odgovornosti nas sveštenika što je došlo do takvog stanja. Ne smatram da bi trebalo silom ili veštinom da namećemo hrišćanska ubeđenja. U svojoj osnovi Pravoslavlje je daleko od bilo kakvog naturanja, agresije, ili veština prevare. Ali svoje pastirske dužnosti, izložene u Svetom Pismu i primljene dobrovoljno pri rukopoloženju, moramo imati stalno pred očima i vršiti ih bezuslovno. Od početka pa do kraja sveta, kao neizmenjivi principi moraju nam biti reči Svetog apostola Pavla: „Zaklinjem te pred Bogom i Hristom Isusom, Koji će suditi živima i mrtvima, i dolaskom Njegovim i Carstvom Njegovim: Propovedaj reč, nađi dolaskom Njegovim i Carstvom Njegovim; Propovedaj reč, nađi se na mestu zvan i nezvan, pouči, pokaraj, savetuj sa svakom strpljivošću i učenjem… učini delo evanđelista, službu svoju svrši“ (2 Tim. 4, 1-5). Onda, ako ovakvih slučajeva i bude, „Veliki Pastir ovaca“ (Jevr. 13, 20), kad izađemo pred Njega, neće tražiti duše krivaca iz naših ruku (Jezekilj 3, 17-21), nego će nas poznati kao Svoje i dati venac slave koji neće uvenuti (1 Petr. 5, 4).

Mora se, dakle, naći vremena i načina da se vernima izloži pravoslavno dogmatsko učenje da Crkva sačinjava mistično telo Hristovo, kome je On glava (Ef. 1, 22-23; Kol. 1, 18; 2, 19), i da od Njega ističu spasonosne sile koje u Crkvi dejstvuju. Svaki verni prima ove životvorne sile kao loza dok je na čokotu, ili grančica divlje masline nakalemljena na stablo pitome (Jov. 15, 5; Rim. 11, 17). Vrata pak kroz koja se ulazi u Crkvu, način na koji srastamo sa čokotom i od njega primamo blagodatna sredstva osvećenja i spasenja, jeste Sveta Tajna Krštenja, po reči Gospodnjoj: „Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božje“ (Jov. 3, 5). Oni koji krštenjem nisu ušli u Crkvu Božiju, nego su van nje, nema mogućnosti da se koriste njenim blagodatnim sredstvima, kao što grančica divlje masline nenakalemljena na pitomu ne može imati udela u masnom korenu njenom.

Neophodno je zatim ukazati im na odgovornost koju kanonski propisi predviđaju za roditelje hrišćane zbog čije nemarnosti umru deca nekrštena.[1] Takođe je potrebno izneti im šta biva sa dušama dece koja umru bez krštenja, da i o tome razmisle.[2] Još im treba objasniti da se Crkva ne moli, ne vrši opelo i parastos ni za one koji iako kršteni, ali su se odvojili od nje neverstvom, ili prelaskom u jeres i raskol, koji su svesno izvršili samoubistvo, ili učinili teške grehe ostavši do smrti u nepokajanju.[3] Nije tu u pitanju volja sveštenika, ili episkopa, da im sveštenodejstvo izvrši ili ne izvrši, nego njihova organska odvojenost od Hrista i Njegove blagodatne sile koja se, bez njihovog pokajanja, samo dejstvom sveštenikove molitve ne može uspostaviti.

Kad se ovo shvati, lako će se uvideti da i kad bi sveštenik popustio i izvršio nedozvoljeni čin, da to ne bi imalo nikakve koristi za dušu onoga za koga bi se sveštenodejstvo izvršilo. Jer nijedan svešteni čin ne deluje bezuslovno, samim tim što je izvršen (eh opere operato). Dejstva Crkve nisu čaranja vrača koja treba magijski da potčine božansku silu izršenom činu. Svete Tajne imaju dve strane: jednu vidljivu, koju vrši sveštenik, i drugu nevidljivu koju vrši Duh Sveti, Bog. Obe su potrebne, ali dejstvo Božje blagodati je nesravnjivo više od dejstva ljudskog činioca: „Bog je isti koji čini sve u svima“ (1 Kor. 12, 6), mi ljudi smo samo njegovi pomoćnici (1 Kor. 3, 9). Nije Duh Sveti naš pomoćnik, niti Ga mi možemo prisiliti svojim dejstvom da izvrši ono što mi hoćemo, nasuprot Njegovoj volji izraženoj u dogmatskim i kanonskim propisima, nego obratno: mi smo sluge Njegove, obavezni da vršimo volju Njegovu. Na to smo se zakleli na rukopoloženju: „Zaklinjem se svemogućim Bogom… da verujem i da ću verovati u sve dogmate koje ispoveda Sveta Crkva, čuvati sva njena pravila koja su propisali sabori…“. Episkop se zaklinje ponovo pred rukopoloženje da će „bljusti kanoni svjatih apostol, i sedmi vseljenskih i blagočestivih pomjesnih saborov…(i) hraniti krjepcje i nenarušnje do končini žizni…“. Iz toga je jasno da nema mesta obraćanja episkopu za dozvolu opela nekrštenim, jer kad bi on to dozvolio, prestupio bi svoju zakletvu kao i sveštenik koji bi izvršio. A za prestupanje zakletve, krivokletstvo, 25. kanon Svetih apostola predviđa raščinjenje.[4] Svojim prestupom, dakle, ne bi prineo nikakve koristi duši upokojenog, a svoju dušu bi oštetio beskonačno.

Što se tiče predloga da se krštenje izvrši naknadno, u kanonskim propisima nalazi se odgovor i za to pitanje. Kanoni izrekom zabranjuju ne samo da se umrlim vrši jeleosvećenje[5] ili daje Sveto Pričešće,[6] nego direktno vele da se ne mogu ni krstiti. Pravilo 18. Kartaginskog sabora, izloživši u početku zabranu davanja pričešća umrlim, u nastavku naređuje: „Neznanje pak sveštenika ne treba da učini da budu kršteni oni koji su već umrli“.[7] Pod „neznanjem sveštenika“ bez sumnje Sabor podrazumeva neznanje pravog smisla reči apostola Pavla iz 1. Kor. 15, 29, kao što vele Zonara i Valsamon. U tumačenju ovog kanona oni kazuju da Sabor ne dopušta „ni krštavati umrlog“. „Jer je“ – nastavljaju – „i ovo bivalo, te su neki krštavali same mrtve, a neki druge u ime mrtvih. Oni koji su to činili navodile su reči Korinćanima poslanice velikog Pavla koje govore: Jer šta čine oni koji se krštavaju za mrtve? Ako mrtvi uopšte ne ustaju, zašto se i krštavaju za mrtve? Oni koji to iznose i krštavaju mrtve ne razumeju dobro smisao apostolovih reči. Jer apostol ne govori da se krštavaju mrtvi, ili drugi umesto njih (mrtvih), nego da smo se koristili shvativši silu Tajne na nama, te pored drugog uče nas (apostolove reči) da se nadamo, jer u krstionici pognjurenje označava smrt, a dizanje (iz vode) pokazuje vaskrsenje, jer ako nema vaskrsenja, šta će činiti oni koji se krštavaju u nadi da će vaskrsnuti mrtvi, i zašto se krštavaju očekivajući oživljenje mrtvih? Dakle, uzalud se trude oni koji se krštavaju, ako sumnjaju u vaskrsenje, kad se krštavaju i pognjuravaju u vodi krstionice, i dižu objavljujući smrt i vaskrsenje…, ako ne veruju u njega (vaskrsenje). Kad, dakle, apostol tako govori o ovome, a oni ne shvatajući smisao reči, bilo da mrtve krštavahu, bilo druge umesto mrtvih, to onda kanon naređuje da ne biva“.[8]

Smisao navedenih reči apostola Pavla, kako razložno primećuje prof. Trembelas, svakako je bio razumljiv vernima u Korintu, kao i drugim koji su ih u to vreme čitali, ali su docnije postale nerazumljive. To je razlog, veli, da postoji oko tridesetak raznih tumačenja. Pored tri, koja pominju Zonara i Valsamon, iznećemo još neka koja navodi Trembelas: 1) Krštenje živih u ime mrtvih (drugi primer Zonare i Valsamona). Po Svetom Jovanu Zlatoustu: „Tada su ovo mesto zloupotrebljavali oni koji su bili zaraženi Markionovom (jeresi). Ako bi koji od njihovih katihumena umro, oni bi sakrili nekog živog pod postelju umrlog, prilazili mrtvom i govorili… Dole sakriveni odgovarao bi umesto ovog da želi krštenje. Tako bi njega krštavali mesto umrlog, vršeći igru kao u pozorištu“. 2) Prema jednom mišljenju, apostol Pavle ne prihvatajući ovo sujeverje, koristi ga ovde kao dokaz „eh concessio“ (po običaju). No kako bi bilo moguće – primećuje s pravom Trembelas – da Apostol upotrebi u suštini lažan primer? 3) Prema Reportson-Plumeru primer se odnosi na idolopoklonike koji su bili raspoloženi prema hrišćanstvu, pa su onda primali krštenje iz ljubavi i poštovanja prema umrlim hrišćanima, koji su im bili dragi i za života pobuđivali ih da prime krštenje, i sa kojima žele da se sastanu i žive u budućem životu. 4) Prema Godeu pak tu se radi o krštenju u krvi (Lk. 12, 50; Mr. 10, 38). „Krstiti se za mrtve“ znači krstiti se ne vodom da bi se ušlo u Crkvu živih, nego u Crkvu upokojenih, pri čemu je uzet taj primer da bi se pokazao heroizam ovog krštenja. Ovakvo tumačenje izgleda da se saglašava i sa idućim, dvadesetim stihom ove 15. glave. 5) Trembelas navodi i mišljenje koje zastupaju Zonara i Valsamon, tj. da hrišćani još u svojstvu oglašenih, samim pristupanjem krštenju pokazuju svoju veru u vaskrsenje, jer bi bez te vere krštenje bilo besmisleno: „Verujući da postoji vaskrsenje mrtvih tela i krštavajući se u takvoj nadi, zar to čine varajući se? Zašto se uopšte krštavaju radi vaskrsenja, tj. u očekivanju vaskrsenja, ako mrtvi ne ustaju?“ (Teofilakt). „Zašto onda verujemo da se u krštenju ova (tela) pretvaraju u nepropadljivost?“ (Isidor Pelusiot).[9]

Najpre će biti da je apostol upotrebio navedene reči u ovom poslednjem značenju koje zastupaju, kao što videsmo, Sveti Jovan Zlatoust, Teofilakt, Isidor Pelusiot, Zonara, Valsamon i dr.

No bez obzira koji smisao one imaju, jasno je, prema navedenoj zabrani 18. kanona Kartaginskog sabora, da se krštenje nad mrtvim, kao i druge Tajne Crkve, ne mogu vršiti. Svešteno lice koga bilo čina, koje bi, iz neumesne ljubavi i saučešća prema vernima, ili iz bilo kojih razloga i interesa, učinilo ono što duh Svetog kanona zabranjuje, stavilo bi sebe, po rečima Svetog Teodora Studita, na mesto novog apostola, novog evanđelista, a takve Sveti apostol Pavle podvrgava anatemi (Gal. 1, 8).

Svakodnevnim čitanjem Svetog Pisma, proučavanjem duha i smisla njegova, kao što u svojoj zakletvi pred rukopoloženje obećavaju, sveštenici neće doći u položaj da zbog neznanja, ili lakomislenosti, učine nešto što Sveto Pismo i kanoni zabranjuju, i tako naneti duhovnu štetu i sebi i vernima.

 

Glasnik, januar 1980.

 

NAPOMENE:


[1] Sv. Jovan Postnik, u svom 37. kanonu veli: „Ako nemarom roditelja umre dete bez krštenja, roditelji se lišavaju pričešća za tri godine, i za to vreme moraju se suhojedenjem zadovoljavati, i metanijama, plačem i što većom milostinjom nastojati da Boga umilostive“ (Milaš, Pravila, N. Sad 1896, II, 514).

[2] V. Glasnik br. 7, 1973, str. 162.

[3] Up. Glasnik br. 7, 1979, str. 164.

[4] Milaš, n. d. I, 80.

[5] Prav. 164, Nomokanona pri Velikom Trebniku naređuje svešteniku: „Nad umrlim jeleosvećenje da se ne drzneš tvoriti“.

[6] Kan. 167. istog Nomokanona, pozivajući se na 83. kanon Šestog Vaseljenskog sabora koji glasi: „Niko neka ne daje Evharistije tjelesima umrlih…“ (Milaš, n. d. I, 570).

[7] Milaš, isto.

[8] Atinska sintagma, Atina 1853, T. III, 352, 353.

[9] P. Trembelas, Ipomnima is tas epistolas tis kenis diathikis, Atina 1956, 407.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *