Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Вршење опела над некрштеним

 

ПИТАЊЕ: Више пута дешава се да нам се обраћају верни с молбом за опело или парастос умрлом детету које је због разних узрока остало некрштено. Кад им кажемо да се то не може учинити, јер за некрштене Црква не врши никакво молитвословље, па ни опело ни парастос, јер њој не припадају, бивају веома депримирани. Тражећи неки излаз, поједини предлажу да се замоли одобрење од епископа, а неки чак предлажу да се изврши накнадно крштење, па онда опело. Кад им изнесемо да је то немогуће и укажемо, ма и најблаже, да су сами криви што је дошло до овакве ситуације, одлазе утучени, с негодовањем.

Било би потребно да у таквим случајевима можемо навести црквене канонске прописе који забрањују извршење онога што траже и указати на казне које би снашле свештеника ако би се усудио да тако нешто учини.

 

ОДГОВОР: Поред другог, и постављено питање показује ниво на коме се налазе наши верни у погледу знања суштине своje вере и основних канонских начела на којима она почива. Уједно указује и на тежину одговорности нас свештеника што је дошло до таквог стања. Не сматрам да би требало силом или вештином да намећемо хришћанска убеђења. У својој основи Православље је далеко од било каквог натурања, агресије, или вештина преваре. Али своје пастирске дужности, изложене у Светом Писму и примљене добровољно при рукоположењу, морамо имати стално пред очима и вршити их безусловно. Од почетка па до краја света, као неизмењиви принципи морају нам бити речи Светог апостола Павла: „Заклињем те пред Богом и Христом Исусом, Који ће судити живима и мртвима, и доласком Његовим и Царством Његовим: Проповедај реч, нађи доласком Његовим и Царством Његовим; Проповедај реч, нађи се на месту зван и незван, поучи, покарај, саветуј са сваком стрпљивошћу и учењем… учини дело еванђелиста, службу своју сврши“ (2 Тим. 4, 1-5). Онда, ако оваквих случајева и буде, „Велики Пастир оваца“ (Јевр. 13, 20), кад изађемо пред Њега, неће тражити душе криваца из наших руку (Језекиљ 3, 17-21), него ће нас познати као Своје и дати венац славе који неће увенути (1 Петр. 5, 4).

Мора се, дакле, наћи времена и начина да се вернима изложи православно догматско учење да Црква сачињава мистично тело Христово, коме је Он глава (Еф. 1, 22-23; Кол. 1, 18; 2, 19), и да од Њега истичу спасоносне силе које у Цркви дејствују. Сваки верни прима ове животворне силе као лоза док је на чокоту, или гранчица дивље маслине накалемљена на стабло питоме (Јов. 15, 5; Рим. 11, 17). Врата пак кроз која се улази у Цркву, начин на који срастамо са чокотом и од њега примамо благодатна средства освећења и спасења, јесте Света Тајна Крштења, по речи Господњој: „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје“ (Јов. 3, 5). Они који крштењем нису ушли у Цркву Божију, него су ван ње, нема могућности да се користе њеним благодатним средствима, као што гранчица дивље маслине ненакалемљена на питому не може имати удела у масном корену њеном.

Неопходно је затим указати им на одговорност коју канонски прописи предвиђају за родитеље хришћане због чије немарности умру деца некрштена.[1] Такође је потребно изнети им шта бива са душама деце која умру без крштења, да и о томе размисле.[2] Још им треба објаснити да се Црква не моли, не врши опело и парастос ни за оне који иако крштени, али су се одвојили од ње неверством, или преласком у јерес и раскол, који су свесно извршили самоубиство, или учинили тешке грехе оставши до смрти у непокајању.[3] Није ту у питању воља свештеника, или епископа, да им свештенодејство изврши или не изврши, него њихова органска одвојеност од Христа и Његове благодатне силе која се, без њиховог покајања, само дејством свештеникове молитве не може успоставити.

Кад се ово схвати, лако ће се увидети да и кад би свештеник попустио и извршио недозвољени чин, да то не би имало никакве користи за душу онога за кога би се свештенодејство извршило. Јер ниједан свештени чин не делује безусловно, самим тим што је извршен (ех opere operato). Дејства Цркве нису чарања врача која треба магијски да потчине божанску силу изршеном чину. Свете Тајне имају две стране: једну видљиву, коју врши свештеник, и другу невидљиву коју врши Дух Свети, Бог. Обе су потребне, али дејство Божје благодати је несравњиво више од дејства људског чиниоца: „Бог је исти који чини све у свима“ (1 Кор. 12, 6), ми људи смо само његови помоћници (1 Кор. 3, 9). Није Дух Свети наш помоћник, нити Га ми можемо присилити својим дејством да изврши оно што ми хоћемо, насупрот Његовој вољи израженој у догматским и канонским прописима, него обратно: ми смо слуге Његове, обавезни да вршимо вољу Његову. На то смо се заклели на рукоположењу: „Заклињем се свемогућим Богом… да верујем и да ћу веровати у све догмате које исповеда Света Црква, чувати сва њена правила која су прописали сабори…“. Епископ се заклиње поново пред рукоположење да ће „бљусти канони свјатих апостол, и седми всељенских и благочестивих помјесних саборов…(и) хранити крјепцје и ненарушње до кончини жизни…“. Из тога је јасно да нема места обраћања епископу за дозволу опела некрштеним, јер кад би он то дозволио, преступио би своју заклетву као и свештеник који би извршио. А за преступање заклетве, кривоклетство, 25. канон Светих апостола предвиђа рашчињење.[4] Својим преступом, дакле, не би принео никакве користи души упокојеног, а своју душу би оштетио бесконачно.

Што се тиче предлога да се крштење изврши накнадно, у канонским прописима налази се одговор и за то питање. Канони изреком забрањују не само да се умрлим врши јелеосвећење[5] или даје Свето Причешће,[6] него директно веле да се не могу ни крстити. Правило 18. Картагинског сабора, изложивши у почетку забрану давања причешћа умрлим, у наставку наређује: „Незнање пак свештеника не треба да учини да буду крштени они који су већ умрли“.[7] Под „незнањем свештеника“ без сумње Сабор подразумева незнање правог смисла речи апостола Павла из 1. Кор. 15, 29, као што веле Зонара и Валсамон. У тумачењу овог канона они казују да Сабор не допушта „ни крштавати умрлог“. „Јер је“ – настављају – „и ово бивало, те су неки крштавали саме мртве, а неки друге у име мртвих. Они који су то чинили наводиле су речи Коринћанима посланице великог Павла које говоре: Јер шта чине они који се крштавају за мртве? Ако мртви уопште не устају, зашто се и крштавају за мртве? Они који то износе и крштавају мртве не разумеју добро смисао апостолових речи. Јер апостол не говори да се крштавају мртви, или други уместо њих (мртвих), него да смо се користили схвативши силу Тајне на нама, те поред другог уче нас (апостолове речи) да се надамо, јер у крстионици погњурење означава смрт, а дизање (из воде) показује васкрсење, јер ако нема васкрсења, шта ће чинити они који се крштавају у нади да ће васкрснути мртви, и зашто се крштавају очекивајући оживљење мртвих? Дакле, узалуд се труде они који се крштавају, ако сумњају у васкрсење, кад се крштавају и погњуравају у води крстионице, и дижу објављујући смрт и васкрсење…, ако не верују у њега (васкрсење). Кад, дакле, апостол тако говори о овоме, а они не схватајући смисао речи, било да мртве крштаваху, било друге уместо мртвих, то онда канон наређује да не бива“.[8]

Смисао наведених речи апостола Павла, како разложно примећује проф. Трембелас, свакако је био разумљив вернима у Коринту, као и другим који су их у то време читали, али су доцније постале неразумљиве. То је разлог, вели, да постоји око тридесетак разних тумачења. Поред три, која помињу Зонара и Валсамон, изнећемо још нека која наводи Трембелас: 1) Крштење живих у име мртвих (други пример Зонаре и Валсамона). По Светом Јовану Златоусту: „Тада су ово место злоупотребљавали они који су били заражени Маркионовом (јереси). Ако би који од њихових катихумена умро, они би сакрили неког живог под постељу умрлог, прилазили мртвом и говорили… Доле сакривени одговарао би уместо овог да жели крштење. Тако би њега крштавали место умрлог, вршећи игру као у позоришту“. 2) Према једном мишљењу, апостол Павле не прихватајући ово сујеверје, користи га овде као доказ „ех concessio“ (по обичају). Но како би било могуће – примећује с правом Трембелас – да Апостол употреби у суштини лажан пример? 3) Према Репортсон-Плумеру пример се односи на идолопоклонике који су били расположени према хришћанству, па су онда примали крштење из љубави и поштовања према умрлим хришћанима, који су им били драги и за живота побуђивали их да приме крштење, и са којима желе да се састану и живе у будућем животу. 4) Према Годеу пак ту се ради о крштењу у крви (Лк. 12, 50; Мр. 10, 38). „Крстити се за мртве“ значи крстити се не водом да би се ушло у Цркву живих, него у Цркву упокојених, при чему је узет тај пример да би се показао хероизам овог крштења. Овакво тумачење изгледа да се саглашава и са идућим, двадесетим стихом ове 15. главе. 5) Трембелас наводи и мишљење које заступају Зонара и Валсамон, тј. да хришћани још у својству оглашених, самим приступањем крштењу показују своју веру у васкрсење, јер би без те вере крштење било бесмислено: „Верујући да постоји васкрсење мртвих тела и крштавајући се у таквој нади, зар то чине варајући се? Зашто се уопште крштавају ради васкрсења, тј. у очекивању васкрсења, ако мртви не устају?“ (Теофилакт). „Зашто онда верујемо да се у крштењу ова (тела) претварају у непропадљивост?“ (Исидор Пелусиот).[9]

Најпре ће бити да је апостол употребио наведене речи у овом последњем значењу које заступају, као што видесмо, Свети Јован Златоуст, Теофилакт, Исидор Пелусиот, Зонара, Валсамон и др.

Но без обзира који смисао оне имају, јасно је, према наведеној забрани 18. канона Картагинског сабора, да се крштење над мртвим, као и друге Тајне Цркве, не могу вршити. Свештено лице кога било чина, које би, из неумесне љубави и саучешћа према вернима, или из било којих разлога и интереса, учинило оно што дух Светог канона забрањује, ставило би себе, по речима Светог Теодора Студита, на место новог апостола, новог еванђелиста, а такве Свети апостол Павле подвргава анатеми (Гал. 1, 8).

Свакодневним читањем Светог Писма, проучавањем духа и смисла његова, као што у својој заклетви пред рукоположење обећавају, свештеници неће доћи у положај да због незнања, или лакомислености, учине нешто што Свето Писмо и канони забрањују, и тако нанети духовну штету и себи и вернима.

 

Гласник, јануар 1980.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Св. Јован Постник, у свом 37. канону вели: „Ако немаром родитеља умре дете без крштења, родитељи се лишавају причешћа за три године, и за то време морају се сухоједењем задовољавати, и метанијама, плачем и што већом милостињом настојати да Бога умилостиве“ (Милаш, Правила, Н. Сад 1896, II, 514).

[2] В. Гласник бр. 7, 1973, стр. 162.

[3] Уп. Гласник бр. 7, 1979, стр. 164.

[4] Милаш, н. д. I, 80.

[5] Прав. 164, Номоканона при Великом Требнику наређује свештенику: „Над умрлим јелеосвећење да се не дрзнеш творити“.

[6] Кан. 167. истог Номоканона, позивајући се на 83. канон Шестог Васељенског сабора који гласи: „Нико нека не даје Евхаристије тјелесима умрлих…“ (Милаш, н. д. I, 570).

[7] Милаш, исто.

[8] Атинска синтагма, Атина 1853, Т. III, 352, 353.

[9] П. Трембелас, Ипомнима ис тас епистолас тис кенис диатхикис, Атина 1956, 407.