NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Može li se izvršiti parastos onome koji se odrekao hrišćanstva i nad kojim nije izvršeno opelo?

 

PITANJE: Kad sam po Bogojavljenju, sa osvećenom vodicom, išao po parohiji radi osvećenja domova vernih, jedan čovek mi je rekao da će me primiti u kuću, ali ne kao sveštenika, jer njemu ne treba ni vodica, ni osvećenje, ni šta drugo crkveno. Nije prošlo ni pola godine, ovaj čovek umre od leukemije. Na sahrani mu nisam bio, nisam bio ni pozvan. No, posle dva meseca zamoli me pokojnikova supruga da mu održim parastos. Odgovorio sam joj da se njen muž za života izjasnio kao neverujući, odvojio od Crkve i rečima i delima: niti je dolazio na zajedničku molitvu, niti Slavu slavio, niti se ispovedao i pričešćivao, itd.

Posle mi pade na um: Nije li ovakav stav prestrog, s obzirom na reči Gospodnje: „Ljubite neprijatelje svoje i molite se Bogu za one koji vas gone i čine vam zlo, da budete sinovi Oca vašega koji je na nebesima…“ (Mt. 5, 44, 45; Luka 6, 28). Može li se, dakle, izvršiti parastos onome koji se odrekao hrišćanstva i nad kojim nije izvršeno opelo?

 

ODGOVOR: Jedna od glavnih osobina koja čoveka čini čovekom jeste njegova sloboda. On je moralno slobodno biće. Po učenju Svetog Pisma, čovek je stvoren „po slici“ i „prilici“ Božjoj. „Po slici označava razum i slobodu volje“, veli Sveti Jovan Damaskin, „a po prilici upodobljavanje u vrlinama koliko je moguće“.[1] Na bezbroj mesta Sveto Pismo potvrđuje istinu čovekove moralne slobode. Sve Božje zapovesti date ljudima kao osnov pretpostavljaju njihovu slobodu. Bez nje bi one bile besmislene. Postoje i mesta koja slobodu pominju direktno: Ko hoće da ide za mnom, neka uzme krst svoj i ide za mnom (Mt. 16, 24); Ako hoćeš da uđeš u život večni, drži zapovesti… Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj sirotinji i imaćeš blago na nebu (Mt. 19, 17, 21); A fariseji i književnici odbaciše što je Bog hteo s njima… (Lk. 7, 30).

Pored Svetog Pisma, istinu da je Bog stvorio našu volju slobodnom nalazimo jasno izraženu u delima Svetih Otaca. Tako Sveti Atanasije kaže: „Osobina je pobožnosti ne da prisiljava, nego ubeđuje… I sam Gospod ne prisiljava, nego ostavljajući dobroj volji govoraše svima: „Ako ko hoće da ide za mnom…“.[2] A Sveti Vasilije Veliki: „Ne traži spolja uzroka onome čega si ti sam gospodar, nego znaj da je zlo, uzeto u pravom smislu, dobilo početak od dobrovoljnog pada. A kad ono ne bi bilo dobrovoljno i ne bi zavisilo od nas, to ma koliko zakoni pretili prekršiocima takvim strahom, isto tako i kazne koje nalažu sudovi na prestupnike prema meri krivice, tada bi bilo neizbežno“.[3] I Sveti Grigorije Bogoslov slično poučava: „No Onaj koji je stvorio čoveka u početku, stvorio ga je slobodnim, ograničivši ga samo jednim zakonom zapovedi“. A zatim: „Ovog čoveka odlikovao je slobodom, da bi dobro prinadležalo ne manje onom koji vrši izbor, nego Onom koji je položio semena toga (slobode)“. Sloboda čovekova jasno se vidi i iz njegovih reči da „čovečja volja ne sledi uvek, nego često protivreči i suproti se volji Božjoj“.[4] Sveti Jovan Damaskin: „Od onog što biva jedno je od nas, a drugo nije od nas. Od nas je ono što smo mi samovlasni da činimo, ili da ne činimo, tj. sve ono što mi hotimično činimo (jer ne bi se reklo hotimično činjenje kad u nama ne bi bila mogućnost činjenja). I prosto (rekavši): Za koje postoji kuđenje i za koje postoji opominjanje i Zakon. Uglavnom od nas (zavisi) sve duhovno i ono što hoćemo“.[5]

Osobito jasna i brojna svedočanstva moralne slobode čoveka nalazimo kod Svetog Jovana Zlatousta: „Vidiš li kako je Bog stvorio našu prirodu slobodnom! Zbog čega su, reci mi, oni (savremenici Nojevi) stremili poroku i navlačili na se kaznu, a ovaj (Noje) izbravši vrlinu i pobegavši od zajednice s njima nije pretrpeo kaznu? Nije li očevidno da svako po svojoj volji izabira porok ili vrlinu? Kad ne bi bilo tako, kad naša priroda ne bi imala vlasti, ne bi sledovalo ni da ovi pretrpe kaznu, niti oni prime nagradu za vrlinu. No zato što sve, posle blagodati odozgo, zavisi od naše volje, grešnicima je spremljena kazna, a onima koji žive u vrlinama plate i nagrade“;[6] „Evanđelist svuda odbija prinudu i pokazuje slobodu volje i nezavisnost čoveka“.[7] Vrednost dobra sastoji se u tome što se ono vrši ne prisilno, nego dobrovoljno. Bog „želi da ljudi ne vrše vrlinu nasilno, nego dobrovoljno, pobuđeni tome ne kaznama koliko dobročinstvima. No reći će (neko): Nije li mnogo bolje biti dobar prisilno, nego zao po slobodnom raspoloženju? – Nemoguće je biti dobar prisilno. Ko je dobar samo zato što je svestan, taj neće ostati dobar svagda, nego dobivši slobodu vratiće se zlu. A ko se vaspitava tako da postane dobar po slobodnom raspoloženju, i učini se takvim, taj će ostati čvrst u dobru“.[8] Štaviše, Sveti Jovan Zlatoust veli: „Sloboda u čoveku važnija je od suštine; čovek je više prvo nego poslednje. Ne baca u pakao suština, niti ona uvodi u Carstvo (Božje), nego samo sloboda“.[9] Zato se, po njemu, đavo ni za šta toliko ne trudi koliko da čoveku uništi veru u njegovu slobodu,[10] jer se na taj način uništava osnova morala. Čovek bi tako bio neodgovoran za svoja dela, razlika između dobra i zla bi se ukinula, ne bi bilo ni raja ni pakla pa u krajnjoj liniji ni Boga, ni duše.

Kroz celu svoju istoriju Crkva je potvrđivala istinu čovekove moralne slobode. Njena borba protiv Origenovog učenja da će na kraju Bog pomilovati grešnike i demone u paklu, te da će na taj način doći ponovo do prvobitne harmonije (apokatastasis ton panton), bila je, smatram, koliko zbog toga što se ono direktno protivi Hristovim rečima da će muke biti večne (Mt. 18, 8; 25, 41, 46; 2 Petr. 2, 17; Juda 6, 7; 2 Sol. 1, 9), isto toliko i zbog odbrane slobode razumnih bića, ljudi i anđela. Jer, ako mi nismo slobodni u onom svetu, nismo slobodni ni u ovom Ako zli ljudi i demoni, utvrdivši sebe voljno u stavu van zajednice sa Bogom, protiv njega, dejstvom Božjim budu ipak okrenuti Njemu, to ne bi moglo značiti ništa drugo do nasilje. A tako nešto je nezamislivo u odnosu na Boga.[11]

Zato Pravoslavna crkva nikada nije bila agresivna, nikad silom nije nametala svoje učenje ljudima, nego ga je, poštujući njihovu slobodu, samo predlagala, propovedala. Kao što lepo veli Sveti Jovan Zlatoust: „Naša je dužnost ne da ubedimo slušaoce, nego samo posavetujemo; naša je stvar da pouku predložimo, a da se ubede – njihova stvar“.[12] Stoga, ako smo sa svoje strane učinili što možemo da ljudi rođeni u hrišćanskoj porodici i kršteni ostanu u veri, nikog ne sablažnjavajući, nego svoju veru propovedajući i svojim životom, a oni ipak napuste veru u Boga, primićemo tu njihovu odluku mirno, više žaleći ih, nego gneveći se na njih. Ovaj mir neće značiti ravnodušnost da li će se ko spasti ili propasti nego poštovanje čovekove slobode, a time ujedno Boga koji ju je dao.

Jasno je, dakle, da onima koji su živeli i umrli kao nevernici, i ni pred smrt se nisu pokajali, pravoslavni sveštenik ne može vršiti za upokojne molitve, jer one pripadaju onima koji su umrli u veri i pobožnosti, u zajednici sa Crkvom,[13] kao što samo vernim pripadaju: Sveto Pričešće, Tajne i druga sredstva osvećenja: antidor, vodica, blagoslov i dr., te se ne mogu dati nevernim.[14] U pogledu osvećujućih sredstava Crkve postoji presudna razlika između vernih i nevernih: „Jer šta ima pravednost sa bezakonjem, ili kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom…. kakav deo ima verni sa nevernim?“ (2 Kor. 6, 14, 15).

Pored toga, vršiti im opelo, ili pomen, značilo bi naturati im, protiv njihove volje, ono što su, odrekavši se hrišćanstva za života, jasno i slobodno izjavili da ne žele, i tako ignorisati njihovu slobodu datu im od Boga. A to se sa hrišćanskog stanovišta ne može pravdati.

Druga je stvar ako bi pokojnik bio verujući, ali ga rodbina – bilo zbog svog ateizma, bilo da zbog toga ne bi imali prigovora i teškoća – sahranila bez sveštenika, ili kremirala protiv njegove želje.[15] U takvom slučaju sveštenik može da izvrši opelo i pomen na zadušnice, ili u drugim prilikama.

Ako stvar stoji tako da sveštenik ne može činiti pomen za neverne koji ga nisu primili u kuću kao sveštenika, kako se onda može moliti za one koji su otišli još dalje, gone ga i čine mu zlo, kad reči Gospodnje moraju ostati u važnosti svagda?

Da bi se došlo do pravilnog odgovora na ovo pitanje, treba imati u vidu da, pored crkvene molitve, postoji i privatna. Moliti se Bogu za svoje rođake koji su nevernici, ili raskolnici, ili jeretici, svaki pravoslavni, pa i sveštenik može, ali ne u crkvenoj, nego u privatnoj molitvi. Majka hrišćanka, kojoj je umro sin, ili kći, nekršteni bez njene krivice, ili koji su postali subotari, ili nevernici, zar da se ne moli Bogu nja njih? Svakako treba da se moli i čini dobra dela za njihovu dušu, ali ne može dati prinos, niti sveštenik može primiti prinos hleba i vina za Liturgiju za njih, niti vaditi čestice i pominjati ih po imenu na proskomidiji i po osvećenju darova.[16] Ne može činiti opelo, ni pomene, kao što rekosmo, kako za nekrštene tako ni za one koji su kršteni ali su se vere odrekli, jer ni jedni ni drugi ne pripadaju Crkvi.

Ne samo za svoju rodbinu umrlu van zajednice sa Crkvom nego i za druge može se sveštenik moliti, kao i svaki drugi pravoslavni vernik, u privatnoj molitvi. Istorija Crkve pruža mnogo primera takvih molitava koje su vršili Sveti. Majka Blaženog Avgustina, Monika, sa suzama se molila Bogu za svog sina još dok je bio neznabožac, da ga Gospod obrati. I Gospod nije odbacio molitvu majke. U žitiju Svetog Makarija Egipatskog govori se kako je on jedanput prolazeći pustinjom naišao na suhu ljudsku lobanju. Na njegovo pitanje, lobanja odgovori da je za života pripadala vraču neznabožaca koji su tu negda obitavali. A ti si, reče, ava Makarije, ispunjen Duhom Božjim. Na dalja pitanja, mrtvi odgovori da se nalazi u paklu u večitom ognju: Koliko je od zemlje do neba, toliki je oganj iznad nas, ispod nas i sa svake strane. Niko nikog u tom ognju ne vidi. No, kad se ti, po milosrđu svome, moliš za nas, ovaj se oganj rastupi, mi vidimo jedan drugog i to nam je olakšanje.[17]

Ne znači, dakle, da je to nemilosrđe i nepoštovanje reči Gospodnjih o molitvi za one koji nas mrze i gone, ako sveštenik odbije da izvrši opelo ili parastos na molbu rodbine, nekrštenima ili onima koji su se javno odrekli vere i pripadanja Crkvi, ili prešli u raskol ili jeres. Baš obratno, to znači poštovanje kanonskih propisa, kao i slobode svakog čoveka da sam odlučuje o svojoj duši. U privatnoj svojoj molitvi, svešteniku nije zabranjeno da se i za takve Bogu moli.

Parastos, panihida, može se vršiti upokojenima po smrti do sahrane i opela, a zatim posle sahrane u dane koji su propisani, ili i u druge, na molbu vernih.[18] Onima koji su sahranjeni bez opela najpre treba izvršiti opelo, pa se tek onda mogu vršiti parastosi.

 

Glasnik, jul 1979.

 

NAPOMENE:


[1] Ekdosis akrivis tis orthodokshu pisteos, izd. Bonifacius Koter, Berlin-Njujork 1973, II, 26, str. 76.

[2] „Svima monasima o onom što su učinili arijani pri Konstanciju“, izd. Apost. Diakonia, Atina 1962, T. 31, 279.

[3] Tvorenija, u ruskom prevodu, S. Peterburg 1911, T. I, 18.

[4] Tvorenija, u ruskom prevodu, S. Peterburg 1895, T. I, 221; 527; 436.

[5] N. d. str. 97.

[6] N. d. str. 202.

[7] H. beseda na Sv. Jovana, T. VIII, str. 71.

[8] H. d. T. V, S. Peterburg 1899, str. 123.

[9] N. d. T. XI, 421.

[10] Up. dr D. Jakšić, Život i učenje Sv. Jovana Zlatousta, Sr. Karlovci 1934, 81.

[11] Origenov stav mogao bi se razumeti s pozicija vere u predodređenje. Po tom učenju, pakleni položaj demona i ljudi, tj. konačna odvojenost od Boga, kidanje svake zajednice s Njim, posledica je Božje osude. Kad bi ulazak u raj ili pakao bio posledica samo Božje volje i Božje presude, onda bi logički bilo shvatljivo da Bog, na kraju krajeva, svojom voljom i dejstvom izvodi iz pakla i uvodi u raj. No u suštini stvar stoji drukčije. Postupajući suprotno Božjoj volji, grešeći, ljudi sebe spremaju za pakao, prokletstvo, tj. svesno se okreću od Boga, konačno se opredeljuju paklu, što Bog onda svojom presudom priznaje i potvrđuje: „Idite od mene prokleti u oganj večni…“ (Mt. 25, 41). Čovekovo biće stvoreno Bogom po prirodi teži Bogu, kao što se suncokret okreće suncu i gvožđe teži magnetu. Grešnici to prirodno stremljenje obrću neprirodno, suprotno od Boga. To znači, kad bi ih Bog uveo u raj, oni, utvrdivši se grehom u mržnji prema Bogu, zar bi mogli osetiti blaženstvo, koje je, u stvari, u osećanju blizine i zajednice s Bogom? Kao što pijanac postepeno tako preradi svoju prirodu da mu postane neprirodno ono što je prirodno, i obratno – prirodno ono što je neprirodno, te neće mleko koje je hrana, nego alkohol koji ga uništava, tako bi se osetili grešnici kad bi ih Bog, pošto su se spremili za pakao, nasilno uveo u raj. Slično tome pravednici, postupajući saglasno Božjoj volji, postepeno sebe spremaju za raj, za blaženstvo koje dolazi od blizine i zajednice s Bogom, postaju „blagosloveni“. Gospod, Sudija Pravedni, tom postojanom stremljenju njihove volje i približavanju celokupnog bića Njemu izlazi u susret, približavajući se njima (Jak. 4, 8), i svojom presudom njihov stav potvrđuje: „Hodite blagosloveii Oca moga…“. Kad pravednici tako konačno ostvare blaženstvo zajednice sa Bogom, i da ih Bog svojom presudom baci u pakao, oni ne bi osetili paklene muke, jer je njihovo biće, prožeto ljubavlju, osposobljeno samo za blaženstvo, postalo neosetljivo za „bol, žalost i uzdisanje“.

[12] N. d. T. I, O bogatašu i Lazaru, str. 772.

[13] „Upokojenog u veri“, „vernog slugu Tvog“; „verne koji su ovaj život ostavili u svetosti“ (II tropar 5, 7, 8. pesma kanona pogreba mirjana); „Sluge Tvoje, koji su ti poslužili čisto, upokoji u dvorovima Tvojim, Gospode, Koji primaš one koji su u veri umrli…“; „i izbavi, Spase naš, sve u veri umrle“; „Postavi sa desne strane Tvojih ovaca one koji su Ti pravoslavno poslužili Hriste“; „Gospode slave, učini sinovima vaskrsenja Tvoga sve umrle u veri…“ (3. stihira na Gospodi vozvah, subota mesopusna; na jutrenji 2. stihira 2. pesma kanona; 4. tropar 5. pesma kanona; 3. tropar 7. pesma kanona; 1. tropar 8. pesma kanona). Iz istih razloga Crkva uskraćuje zaupokojne molitve samoubicama. Samoubica je čovek koji je izgubio veru u Boga, u Njegov Promisao, Njegovo prisustvo u svetu. Pokajanjem bi se čovek mogao očistiti i od ovih greha, ali samoubistvo oduzima čoveku mogućnost pokajanja, jer smrt biva istovremeno sa grehom, smrt i greh se poklapaju. Time upravo samoubica sebe lišava blagodatne pomoći molitava Crkve, jer je njoj naređeno da se moli za one koji umru u pokajanju (up. Glasnik 1975, br. 5, str. 94, 95). Zato kanonski propisi traže da se ispita da li je samoubistvo izvršeno svesno, jer se u tom slučaju opelo ne bi moglo dozvoliti; ili van sebe, u nervnoj bolesti. Odobrenje opela samoubicama obično se dozvoljava, jer znamo da većina naših vernih nema jasno saznanje šta duhovno znači samoubistvo. Ukoliko je ovo posledica nemarnosti u propovedanju hrišćanskih istina sveštenika pre nas, ili nas samih, bićemo odgovorni pred Bogom, te bi u takvom slučaju nedozvoljavanje zaupokojenih molitvi značilo kažnjavati ljude za ono za šta smo, u krajnjoj liniji, mi krivi.

[14] Ne mogu se dati ni vernim koji učine teške grehe pa im se naloži epitimija, dok se ne pokaju i ne očiste ispovešću (V. Nikolajević, Praktični sveštenik, Zemun 1910, 11, 54).

[15] Na žalost, takvi se slučajevi dešavaju. Iz jednog mesta kod N. Pazara, na odsluženju svog vojnog roka, umre vojnik koji je, kao i njegova porodica, bio verujući. Ožalošćeni roditelji pozovu dva sveštenika na sahranu. No kad su oni došli, oficir koji je s vodom vojnika došao da učini pokojnome poslednju počast, ne dozvoli sveštenicima da obave opelo, niti da kao obični građani prisustvuju sahrani, nego ih stavi pod stražu sve dok se sahrana nije završila. I u Gornjokarlovačkoj eparhiji bivalo je skandala oko mrtvaca i grobova, terorisanja savesti ljudi u nevolji. Neka vojna lica i politički rukovodioci zabranjivali su sveštenicima da opevaju bivše borce, iako su se oni deklarisali kao verujući (Pravoslavlje 1. IV 1977,. br. 265. str. 3). Ima, dakle, i sada, a ne samo da je bilo u evanđelsko i rimsko doba, u vizantijskoj i nekim drugim hrišćanskim državama, a kamoli nehrišćanskim, ljudi od vlasti, „koji imaju pušku“, vrlo sklonih ubeđenja da zato imaju i pamet i istinu, i još pravo na nasilje, tj. da svoju istinu dokazuju „argumentis baculinis“ (dokazima batinom), „ovako ili nikako“! Zbog toga je Sv. Jovan Krstitelj bio prinuđen da opominje ljude od oružja: „Nikome ne činite nasilja“ (Lk. 3, 14).

[16] Crkva je rano odredila da se od ostataka prinosa za Sv. Evharistiju ne može dati ni nevernim, ni oglašenim, niti se može primiti ovakav prinos od nevernog, mada bi mu žena i deca bili verni, svakako zato što bi se za njega molilo direktno u molitvi „Bože, Bože naš… pomjani prinesših…“ (up. Glasnik 1973, 123; 1975).

[17] Dr Justin Popović, Žitija svetih za januar, Beograd 1972, 587.

[18] Dr L. Mirković, Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 175.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *