NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Opelo samoubice. Smisao samoubistva zbog nasilnika.

 

PITANJE: Zašto je samoubistvo tako težak greh da Crkva samoubicama ne dozvoljava opelo (a pre su i sahranjivani izvan groblja)? I još: Kako Crkva gleda na samoubistvo koje je izvršila Milica Kostić iz Kruševca, braneći se od nasilnika?

 

ODGOVOR: Gotovo u svim religijama samoubistvo je osuđivano kao težak greh. U staroj Grčkoj postojao je zakon po kome su samoubice morale biti sahranjene izvan opšteg groblja, a desna ruka, kojom je izvršeno samoubistvo, odsecana im je i zakopavana posebno od trupa. Opravdanost ovog zakona zastupa i filosof Aristotel, a Platon veli da se „ni stupovima ni imenima ne označavaju ovi grobovi“.[1] Čak u budizmu, gde su neke sekte, zbog učenja o dostizanju nirvane, potpunog umrtvljenja svake želje i težnje, dopuštale samoubistvo,[2] druge su ga osuđivale govoreći da se samoubice ponovo rađaju kao demoni i da monah koji propoveda oslobođenje samoubistvom od ovog bednog života, punog muke i grehova, „u stvari propoveda ubistvo, i već više nije monah“.[3]

I muhamedanstvo, svojim učenjem da je najveća vrlina bezuslovno pokoravanje volji Božjoj, ne odobrava samoubistvo.

U Starom Zavetu se protiv samoubistva ne govori direktno, ali se njegova zabrana nalazi u šestoj zapovesti Dekaloga koja zabranjuje ubistvo uopšte. Kad Zakon govori: Ne ubij! treba razumeti da on zabranjuje i samoubistvo, naročito stoga što ne dodaje „bližnjega svoga“, dok kad zabranjuje lažno svedočenje, on govori: Ne svedoči lažno na bližnjega svoga (2 Mojs. 20, 13, 16)… Tako zapovest: Ne ubij! ostaje da se odnosi na čoveka – Ne ubij ni drugog, ni samog sebe. Jer ko ubije sebe, ubija ne šta drugo, nego čoveka.[4] Stav docnijeg Judejstva prema samoubistvu, kao grehu prema Stvoritelju, jasno izlaže Josif Flavije, koji u „Judejskom ratu“ piše: „Ili mislite da se Bog neće razgnjeviti ako čovek njegov dar drži ni za što. Jer od Njega smo primili naše postojanje, pa Njemu moramo prepustiti da nam ga uzme…“.[5]

Hrišćanstvo je svagda bilo protiv samoubistva. Istina, kao u Starom, tako se ni u Novom Zavetu ne govori direktno protiv samoubistva, ali sav njegov duh je protivan tome činu. Razloge za ovakav stav izložićemo u nekoliko tačaka:

1) Osnovna je biblijska istina da je Bog Tvorac sveta i čoveka. Stoga, čovek nije gospodar ne samo tuđeg, nego ni svog života: „Nijedan od nas ne živi sebi, i nijedan ne umire sebi; ako živimo Gospodu živimo, ako umiremo Gospodu umiremo; bilo, dakle, da živimo, bilo da umiremo Gospodnji smo“.[6] Od Duha Svetog, Životodavca, dobili smo život kao dragoceni dar da ga upotrebimo na dobro, na dostizanje cilja od Boga postavljenog, a to je da se usavršavamo „do čoveka zrelog, do mere rasta punoće Hristove“; „budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“.[7] Oduzimanjem života, tuđeg ili svog, čovek, dakle, deluje protiv volje Božje, nasuprot cilju koji je Bog čoveku postavio poslavši ga u ovaj svet.

2) Hrišćanin zna ne samo da je Bog stvoritelj sveta, nego zna i drugu osnovnu biblijsku istinu: da On, po blagosti Svojoj, upravlja, promišlja o svetu vodeći ga postavljenom cilju. Tu istinu nalazimo jasno izraženu kako u Svetom Pismu tako i kod Svetih Otaca: „On nosi sve svojom silnom rečju“, bez Njegove volje ni dlaka s glave ne pada.[8] Prema Svetom Irineju Lionskom, „Bog promišlja o svemu“,[9] a Sveti Vasilije Veliki uči: „No što s nama biva, ne biva bez promisla, kao što naučismo iz Evanđelja da ni vrabac ne pada mimo volje Oca našega, tako da ono što se desilo, desilo se po volji našeg Stvoritelja“.[10] Po Svetom Jovanu Zlatoustu: „Mi treba da smo ubeđeni u jedno: da Bog sve šalje radi naše koristi, a sam način ne istraživati, i ne roptati, i ne padati duhom kad ga ne znamo…“.[11]

Zato, ma šta ga snašlo u životu, hrišćanin ne smatra da je nastalo slučajno, slepom sudbinom, bez znanja i odobrenja Božjeg, nego ili po Njegovoj volji, ili po Njegovom dopuštenju,[12] te prihvata kao svoju dužnost da iskušenje pretrpi. Pogotovo što Sveto Pismo svedoči da Bog neće dati da iskušenje bude iznad naših snaga, niti će „pustiti da se kušamo većma nego što možemo, nego će učiniti s iskušenjem izlaz da bi ga mogli podneti“.[13]

3) Život u ovom svetu, gde su izmešani zli i dobri, ne može biti bez teškoća i nevolja. Opominjući nas na to, Spasitelj veli: „Ako svet mrzi na vas, znajte da je na mene omrznuo pre vas… Mene su gonili i vas će goniti“.[14] A apostol Pavle podvlači „da nam kroz mnoge nevolje valja ući u Carstvo Božje“.[15] Stoga biti hrišćanin ne može se bez gotovosti na svakodnevna iskušenja, muke i stradanja – nošenja krsta: „Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe, uzme krst svoj svaki dan i ide za mnom“.[16] Pripremajući sebe na suočavanje sa teškoćama života, istinski verujući čovek Hristov svagda ima na umu istinu da je Hristos, Koji od nas traži spremnost na nošenje krsta, Sam najpre uzneo krst Svoj na Golgotu, te zna težinu i muku krsta. I još – da je On uvek s nama gotov da pomogne kad se spotaknemo, ili malakšemo pod težinom nevolja, ako mu se s verom za pomoć obratimo.

4) Kao uzroci samoubistva navode se: neizlečiva bolest, gubitak imanja, tamnica i mučenje, izjalovljene nade i tako dalje. Većina slučajeva pokazuje da je glavni i osnovni jedan: vezanost za materijalno, prolazno, odnosno slabljenje i gubljenje vere u Boga, u Njegov Promisao, Njegovo prisustvo u svetu, vere u Carstvo Nebesko. Tačno zaključuje Berđajev: „Samoubica je čovek koji je izgubio veru. Za njega je Bog prestao da bude realna, dobra sila koja upravlja životom“.[17] I dalje: „Samoubica je čovek koji je izgubio svaku nadu da može dobiti dobra života. On mrzi svoj nesrećni život, a ne uopšte dobra života… Potrebna je veća obraćenost privremenom i zemaljskom, zaborav večnog i neba da bi se stvorila psihologija samoubistva“.[18] U duši samoubice ne može se naći ni treća vrlina hrišćanska, ljubav. Samoubica je egocentrik, „on misli samo na sebe, a ne misli na bližnje“.[19]

Znajući da vera bez dela slabi i najzad umire, po rečima Svetog apostola Jakova,[20] hrišćanin je stalno jača dobrim mislima i utvrđuje dobrim delima. Govoreći o pomoći koju je Hristos ukazivao Svetoj Pelagiji snažeći je, Sveti Jovan Zlatoust veli: „On je to činio ne bez uzroka, nego zato što je sama mučenica prethodno sebe učinila dostojnom Njegove pomoći“.[21] Ovu misao iznosi i mitropolit Filaret. Povodom samoubistva jednog hipohondrika, on piše: „Božje proviđenje ne pušta slučajno neočekivane događaje, nego ili radi kazne, ili radi pouke. Kakvu pouku možemo dobiti od ovog što se desilo? Zar je malo na svetu hipohondrika i duševnih bolesnika koji podnose neprijatnosti svog života, i ako se sami ne čuvaju, čuva ih Proviđenje. Otkud to? Zar ne otud što su u njima od pre bile ukorenjene neke dobre misli i osećanja, i u ranijem njihovom životu dobra dela, zbog čega ih ne ostavlja sasvim blagodat koja ih čuva. A kad se popusti neprijatelju duša da se igra sa životom čoveka, nije li to stoga što u njemu nisu bila otpre utvrđena načela dobra, s čime biva sjedinjeno blagodatno čuvanje“.[22] Prema ispitivanju naučnika „većina samoubistava izvršava se u punom saznanju, a u duševnoj bolesti otprilike jedna četvrtina“.[23] Dakle, u većini slučajeva, što je u njemu zavladala bogohulna misao samoubistva, i ništavni razlozi za napuštanje života, kriv je sam čovek. Zlu misao, ubačenu od „neprijatelja duša naših“, nije na vreme odgonio dobrim mislima i delima. Vera je slabila, a zla misao jačala, dok ga nije potpuno uhvatila u svoje mreže i dovela do žalosnog kraja.

5) Po učenju Pravoslavne crkve, nema čoveka na zemlji koji bi živeo makar jedan dan a ne bi bio grešan. Otuda je jasno koliki je značaj pokajanja za čišćenje od greha i sticanje svetosti „bez koje niko neće videti Gospoda“, koji za cilj svog dolaska na zemlju stavlja pozivanje grešnika na pokajanje.[24] Samoubistvom čovek onemogućava pokajanje, obraćanje Bogu za oproštaj, i ispravku svog života.

Blaženi Avgustin opširno raspravlja o pitanju samoubistva, i smatra ga svagda neumesnim, „gnusnim prestupom i zločinom dostojnim osude“.[25] Protiv njega iznosi više razloga koje na kraju sažima u ove glavne: „Mi govorimo jedno, jedno potvrđujemo, jedno dokazujemo na svaki način: da samovoljno niko ne treba da sebi pričinjava smrt, ni radi izbegavanja vremenske žalosti, jer će se inače podvrći večnoj žalosti; ni zbog tuđih grehova, zato što bi inače još neoskvrnjen tuđim grehom on izvršio sopstveni najteži greh; ni zbog svojih pređašnjih grehova, zbog kojih je sadašnji život osobito neophodan da bi se oni mogli izlečiti pokajanjem; ni zbog želje za boljim životom u koji se nada posle smrti, zato što za krivca za svoju sopstvenu smrt nema boljeg života posle smrti“.

U grehu samoubistva, kako je neko primetio, smrt, koja onemogućava pokajanje, biva istovremeno sa grehom, smrt i greh se poklapaju. Time upravo samoubica sebe lišava blagodatne pomoći molitava Crkve, jer je njoj naređeno da se moli za one koji umru u pokajanju. To se jasno vidi iz činjenice da onima koji se kaju, ma kakav greh da su učinili, Sveta Crkva dozvoljava pričešće u smrtnoj opasnosti,[26] a u slučaju smrti ne lišava ih ni svojih molitava, ni hrišćanskog pogreba. Zato je tačna primedba da je Juda izvršio samoubistvo i time, oduzevši sebi mogućnost pokajanja, učinio veći greh nego izdajstvom Hrista, koji bi mu svakako oprostio da se iskreno pokajao i oproštenje zamolio.[27]

Prema tome, kad se s izvesnošću može zaključiti da je neko, poznavajući evanđelske razloge protiv samoubistva, ipak ga učinio, u takvom slučaju ne bi bilo moguće snishođenje za dozvolu opela, ma i naknadnog, niti zaupokojenih molitava. U slučajevima pak u kojima se zna da počinilac nije bio svestan težine greha koji čini, bilo što je „bio van sebe“,[28] bilo zbog nepoznavanja svoje vere, za šta nije samo on kriv, nego i drugi koji ga nisu o tome poučili, viša crkvena vlast može dozvoliti naknadno opelo takvog samoubice, u tišini i u prisustvu najuže rodbine.

Suština greha samoubistva jeste, dakle, u tome što čovek, vezujući se za prolazna dobra ovog sveta, gubi veru u Promisao Božji, u Carstvo Nebesko, u krajnjoj liniji veru u Boga. U zamenu za izgubljenu veru u čoveku se utvrđuje misao o besmislenosti života, da bi se najzad, po rečima prof. dr Justina Popovića, kao kod Jude „bogoubistvo završilo samoubistvom“.[29] Time se samoubica odvaja od Crkve i njene blagodatne pomoći u zaupokojnim molitvama i pomenima.

*

Nasuprot samoubistvu, Pravoslavna crkva vrlo visoko ceni mučeništvo, žrtvovanje svog života iz ljubavi prema Bogu i bližnjima. Od sviju Svetih, mučenici su prvi koje je Crkva dobila i počela da proslavlja (Sveti Arhiđakon Stefan, Sveti apostol Jakov Zevedejev i dr.). Koliko je izuzetno poštovanje koje sveta Crkva ukazuje mučeništvu vidi se i po tome što onima koji su pretrpeli muke i smrt za Hrista još nekršteni, uzima mučeništvo za krštenje (krštenje u krvi) i ubraja među svoje Svete.[30]

Na osnovu evanđelske nauke, sveštenomučenik Sveti Petar Aleksandrijski izneo je principe hrišćanskog mučeništva, utvrđujući da hrišćani ne treba da se sami predaju mučiteljima, jer je Gospod rekao: „Predavaće vas“, a ne predavajte se sami, „Vodiće vas“, a ne sami sebe povedite; i opet, čujemo gde On kaže: „Kad vas poteraju u jednom gradu, bežite u drugi“. Motiv za ovakvo postupanje jeste ljubav hrišćanska prema braći – da se traženjem mučeništva ne raspaljuje prema njima oganj gonjenja, kao i ljubav prema samim neprijateljima – da ih time ne navodimo da broj smrti množe.[31] Sveti Grigorije Bogoslov formulisao je opšte pravilo: Zakon je mučeništva ne ići bez potrebe na mučenje.[32]

Prema vestima u dnevnoj štampi i iscrpnoj reportaži u Glasu Koncila,[33] Milica Kostić nije htela smrt, htela je da živi, ali upavši, bez svoje krivice, u situaciju da brani obraz, slobodu i dostojanstvo ljudske ličnosti, oduprla se nasilnicima i život izgubila.[34] Nemajući nikoga da joj pomogne, s poslednjom snagom ona traži spas skakanjem kroz prozor. Rodom sa sela, gde su kuće prizemne i gde se ne jednom spasavalo bekstvom kroz prozor, ona u tom magnovenju nije imala ni vremena da misli na kome se spratu nalazi, niti da će skočivši kroz prozor skočiti u smrt. Prema opisu njenih poslednih trenutaka i iznošenju pred dr Petrom Mašićem šta joj se desilo, vidi se da se ona bacila s jedanaestog sprata tražeći spasenje: „Spas sam našla u ambisu. Zaplivala sam i evo me, čika Pero. Sad sam slobodna“.

No ako ove reči znače da je ona svesno skočila s jedanaestog sprata da čast i dostojanstvo svoje ličnosti ma i smrću spase od nasilnika, ima primera u istoriji Crkve da takav postupak nije karakterisan kao samoubistvo, nego kao mučeništvo. U doba gonjenja Crkve od Rimljana, bilo je više slučajeva da su pojedine žene i devojke hrišćanke, bežeći od gonitelja – nasilnika, skakale u vodu, ili provaliju da ne budu oskvrnjene, i time zasluživale čast mučeništva. Tako Sveti Jovan Zlatoust, u pohvalnoj besedi, iznosi primer majke-hrišćanke Domnine, koja se, bežeći pred nasilnicima – vojnicima u Jerapolju, sa kćerima Vernikom i Prosdokom, bacila u reku: „Uđe u reku majka sa dve kćeri. Neka čuju ovo matere, neka čuju ovo devojke; matere da bi tako vaspitavale svoje kćeri, a devojke zato da se tako pokoravaju materama… I tako dvostruko beše mučeništvo ove žene, štaviše trostruko, jer jedno beše njeno, a zbog dveju kćeri dvaput je pretrpela mučeništvo“.[35]

Još bliži je primer Svete device Pelagije, koji takođe s pohvalom iznosi Sveti Jovan Zlatoust. Vojnici su došli da je, kao hrišćanku, povedu na mučilište. Bila je sama u kući; nikog da je posavetuje, da je podrži. „No ona nije bila sama u domu“ – veli Sveti Zlatoust – „nego je imala za svog savetnika Isusa. On je bio kod nje, On joj doticao srce, On bodrio dušu, On sam progonio strah“.[36] Zamolila je vojnike da ode i preobuče se. Ovi to dopuste. Pelagija pak ode na krov kuće, baci se s njega i tako pogine. Nije to ona učinila zbog straha od mučenja koje ju je očekivalo, nego što se bojala javnog sramoćenja kome su često podvrgavane hrišćanke na sudu. „Da je bilo moguće i devstvenost sačuvati, i dobiti venac mučeništva, ona se ne bi odrekla ići na mučilište…“, veli Sveti Zlatoust, koji u ovom njenom postupku vidi izraz volje Božje. „A da bi se ubedili da je ono što se desilo bilo ne bez božanske pomoći, to je osobito jasno iz same snage rešenosti; takođe iz toga što vojnici nisu prozreli prevaru te dali dozvolu, kao i iz toga što je delo prišlo cilju“.[37]

S pohvalom se o ovakvim slučajevima izražavaju Sveti Amvrosije, Blaženi Jeronim, istoričar Jevsevije Kesarijski.[38]

Blaženi Avgustin pak, kao što smo naveli, smatra da ni u slučaju preteće opasnosti pada u greh, ili gubljenja celomudrenosti, samoubistvo nije dozvoljeno. „Ko bi bio toliko bezuman“, veli on, „da kaže: Bolje je sada zgrešiti, da ne bi možda zgrešili posle; bolje je sada izvršiti čovekoubistvo, da ne bi možda docnije pali u preljubu“.[39] Neopravdanost ovakvog rasuđivanja pre svega je u tome što nije izvesno da će u budućnosti doći do ostvarenja pretpostavljenog greha, a samoubistvo se izvršuje izvesno, sada. Drugo: „Ako već laž caruje u tolikoj meri da se došlo do izbora ne između nevinosti i greha, nego između greha i greha, to i u takvom slučaju verovatnost buduće preljube nije li bolja nego nesumnjivost sadašnjeg čovekoubistva? Zar je učiniti takav greh koji može biti izglađen pokajanjem gore nego takav zločin posle koga već nema mesta pokajanju“?[40] Žene hrišćanke ukazuje on, i kad je nad njima izvršeno nasilje, nisu se ubijale. Smatrale su sebe nevinim kad je nasilje učinjeno bez pristanka njihove volje i učešća osećanjem u delu. Stoga „one sebe ne kažnjavaju za tuđi prestup, da ne bi tuđim zlodelima dodavale svoje. A to bi bilo kad bi, zbog toga što su ih neprijatelji, predavši se strasti, sramotili, one… izvršile nad sobom čovekoubistvo. One imaju unutrašnju slavu celomudrija, svedoka savesti. Imaju je pred licem Boga svoga“.[41]

No pored ovako obrazloženog stava, Blaženi Avgustin zna za slučajeve da su „mnoge svete žene, izbegavajući, u vreme gonjenja, napasnike na svoje celomudrije, bacale se u reku zato da bi ih ona odnela i potopila. Mada su umirale na taj način, njihovo mučeništvo ipak veoma ceni katoličanska Crkva“.[42] Ovakav postupak on može da shvati samo ako su one to učinile po Božjoj naredbi, datoj im na neki određen način. U tom slučaju, samoubistvo ne bi bilo prestup, nego dužnost: „Stoga, ko čuje da je ubiti sebe nedozvoljeno, neka se ubije čim mu naredi Onaj čije naredbe ne smeju ostati neispunjene; neka samo pazi da li ima za to nesumnjivu božansku naredbu“.[43]

Prema tome, da su Milicu Kostić nasilnici savladali i izvršili nasilje, pošto se nije mogla odbraniti, jasno je da bi ona moralno ostala nedužna, kao što veli i Mojsijev zakon: „Jer kao kad ko skoči na bližnjega svoga i ubije ga, takva je i ta stvar; i devojka vika, ali ne bi nikoga da je odbrani“.[44] Ili kao što veli Blaženi Avgustin: „Videći u sjedinjenju ovih dvaju tela prljajuće sladostrašće jednog, i čistu volju drugog, i uzimajući u obzir ne ono što se činilo sjedinjenjem organa, nego razliku koja je bila u dušama…“, moglo bi se reći: „Bilo ih je dvoje, no preljubu je učinilo jedno“.[45]

Sa Milicom se to nije desilo. Ona je pošla u smrt nesavladana. Pitanje je samo: Da li je to učinila zbog svog religioznog stava prema moralu, zbog poštovanja zakona Božjeg koji osuđuje blud, i cenjenja devojačke časti.[46] U tom slučaju njen postupak, i u starini, kao što videsmo, a pogotovu danas, u vreme moralnog pada, bio bi ne samoubistvo, nego mučeništvo.

Ili njen postupak znači protest ponosa, cenjenja slobode i dostojanstva ljudske ličnosti, koja ne dozvoljava da bude upotrebljena kao stvar ni po cenu života. Onako kako su mnogi mladići i devojke, u vreme pada naših krajeva u tursko ropstvo, radije odlazili u smrt, nego u ropstvo i sramotu. Istočnjačka požuda nije se ustručavala da tada zapiše o našoj zemlji: „Kamo god pogledaš čini ti se rajski perivoj ispunjen rajskim hurijama i lepim dečacima. Nevernicima na vidiku izljubiše mladiće i devojke; potezali su ih i u kraj. Nevernik je zavijao kao pas“.[47] U tim nevoljama „mnogi su nevernik i nevernica, mladić i devojka i deca, iz straha da ih Turčin ne bio uzeo (silovao) ispuštali dušu skačući svojevoljno u provaliju“.[48]

Smrt iz ovih pobuda uzdigla bi Milicu u visinu borca za slobodu i dostojanstvo ljudske ličnosti. Pogotovo što je ona potresla savesti mnogih roditelja i društvenih činilaca da ozbiljnije razmisle i preduzmu korake protiv siledžijstva, zloupotrebe svoje na račun tuđe slobode i dostojanstva.[49]

Koji je od ova dva motiva (ili oba zajedno) pobudio Milicu Kostić da braneći se pođe u smrt, trebalo bi sagledati dublje, ne samo prema novinskim izveštajima, pa će se onda moći doneti određeni stav prema njenom postupku. Sad se o tome može govoriti samo uopšteno.

 

Glasnik, maj 1975.

 

NAPOMENE:


[1] P. Dimitropulos, Avtoktonia, u Triskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1963, 501.

[2] Pri tome su neke odobravale samoubistvo koje donosi smrt trenutno, dok su Jainisti taj metod osuđivali, a preporučivali smrt gladovanjem, smatrajući da se strpljivim očekivanjem kraja života izbegava želja smrti.

Takođe se u Kini dozvoljavalo vojskovođi koji pretrpi poraz, upravniku palom u nemilost kod cara, zaverenicima čija je zavera otkrivena, da se sami ubijaju ne čekajući da to učini dželat. Dozvoljavalo se samoubistvo ženi koja ne bi htela da se uda za nekog, ako smatra da bi je taj brak ponizio; zarobljeniku da ne padne u ropstvo; robu koji odbije da ispuni volju svog gospodara, itd.

Od filosofskih sistema preporučivali su samoubistvo cinici, osobito stoici, od kojih je Seneka učio da je mudracu slobodno da sebe izvede iz ovog života u nesrećnim prilikama sudbine, a car Marko Aurelije da svako može napustiti život kao što napušta sobu punu dima. Jedan od prvaka hedonističke kirinejske škole, Hegesije, koji je svojim spisom „Samoubica“ mnoge pridobio za samoubistvo (zbog čega ga je Ptolomej Lag prognao iz Aleksandrije), učio je da smrt treba pretpostaviti životu.

Od novijih filosofa dozvoljavaju samoubistvo: Hjum, Montenj, Monteskje, Volter, Bentam, Holbah, Šopenhauer; u iznimnim slučajevima Paulzen i Cigler i dr. (P. Dimitropulos, n. d. 495-497.)

[3] P. Dimitropulos, n. d. 496, 498.

[4] Tvorenija Bl. Avgustina Episkopa Iponijskago, čast III, Kijev 1906. gl. XX, 37, 39.

[5] Judejski rat, preveo dr D. Glumac, Beograd 1967, 275. Dalje on razlaže ovako: „Neko će reći da je junački same sebe ubiti. No to nikako, jer je to najgori kukavičluk. Jer ja smatram da je najgori onaj krmanoš koji iz straha od bure potopi svoju lađu još pre nego što orkan izbije. No samoubistvo je protiv zajedničke prirode svih živih bića, a zločin je i protiv Boga koji nas je stvorio… Duše onih koji podigoše ruke protiv sebe uzima najmračniji ad i da Bog, njihov otac, sveti se na potomstvu za grehe otaca“ (n. d. 275, 276).

[6] Rim 14, 7.

[7] Ef. 4, 13; Mt. 5, 48.

[8] Jevr. 1, 3.

[9] P. Trembelas, Dogmatiki, Atina, 1959, 363.

[10] Epistole, izd. Paterike ekdosis „Grig. Palamas“, Tesaloniki 1972, T. II, pismo 6. supruzi Nektarija, str. 350.

[11] Tvorenija Sv. Ioana Zlatoustago, S. Peterburg 1895, Stagiriju monahu I, 7, 182.

[12] „Po volji Božjoj bivaju ona dela koja su neosporno dobra, a po dopuštenju – suprotna“, Sv. Jovan Damaskin, Izloženje pravoslavne vere II, 29.

[13] 1 Kor. 10, 13.

[14] Jov. 15, 18, 20.

[15] D. ap. 14, 22.

[16] Luka 9, 23.

[17] O samoubistve, Pariz 1931, 15.

[18] Isto, 17, 18.

[19] Isto, 15.

[20] Jak. 2, 17.

[21] Tvorenija Sv. Ioana Zlat., S. Peterburg 1899, T. II, 625.

[22] Pismo arhiep. tverskom Aleksiju, kod S. Bulgakov, Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 1250.

[23] I. V. Popov, Samoubijstvo, Sergijev Posad 1898, 13.

[24] Jov. 15, 14, 16; 2 Dnev. 6, 36; Mt. 9, 13.

[25] Tvorenija Bl. Avgustina Ep. Iponijskago, Kijev 1906, gl. XXV, str. 45.

[26] 13. kanon Prvog Vaseljenskog sabora, Milaš, Pravila Pravosl. crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, I, 215; V. isti, Crkveno pravo, Beograd 1926, 531; dr L. Mirković, Liturgika, Beograd 1967, II, 2, str. 106.

[27] U Sv. Pismu se, doduše, kaže da Juda, videvši da je Hristos osuđen „raskaja se“, baci srebrnike u hramu i reče: „Zgreših što izdadoh krv pravu“ (Mat. 27, 3, 4). No to nije bilo iskreno kajanje, koje znači mržnju na svoj greh, smireno pripadanje Bogu za oproštaj i ispravku života, nego površno, „nekorisno“, „kobno“, kako vele Oci (Bl. Avgustin, n. d. knj, I, gl. XVII, 31. U grčkom, na tom mestu, nije upotrebljen glagol „metanoeo“, koji obično označava pravo pokajanje, nego „metamelome“, da bi se označilo kajanje površno. – Up. P. Trembelas, Ipomnima is to kata Mateon evangelion, Atina 1951, 495), čemu je najbolji dokaz pad u očajanje i samoubistvo.

[28] 11. kan. Timoteja Aleksandrijskog, Milaš, Pravila… II, 447.

[29] Pravoslavna crkva i ekumenizam, Solun 1974, 136.

[30] X. Andrucos, Dogmatiki, Atina 1956, 326; P. Trembelas, Dogmatiki, Atina 1961, III, 103.

[31] Pidalion, Atina 1970, 568; Milaš, Pravila, II, 320.

[32] Milaš, n. d. II, 6.

[33] Br. 20. od 20. X 1974, str. 10,11.

[34] Novinarima iz Glasa Koncila majka je pokazivala proste, plave pantalone koje je Milica tada imala na sebi, i koje su nasilnici iscepali.

[35] Tvorenija Sv. Ioana Zlatoustago, S. Peterburg 1906, II, 685, 686.

[36] Isto, 625.

[37] Isto, 627.

[38] P. Dimitropulos, Avtoktonia, n. d. 499.

[39] N. d. gl. XXV, 45.

[40] Isto.

[41] Isto, gl. XIX, 37. Ovakav stav nalazimo i u kanonskim propisima Crkve. U 1. kan. Sv. Grigorija Čudotvorca veli se da ne treba osuđivati žene koji su, zarobljene od varvara, bile oskvrnjene, a koje su pre bile čistog života, jer su „zbog nasilja potpale oskvrnjenju“ (Pidalion, Atina 1970, 554; Milaš, Pravila… II, 309.).

[42] N. d. gl. XXVI, 46.

[43] N. d. gl. XXVI, 47.

[44] 5 Mojs. 22, 26, 27.

[45] N. d. gl. XIX, 34.

[46] Kao što neko, od rodbine joj, reče: „Da nije verovala, ne bi to ni učinila” (Glas Koncila, str. 11).

[47] M. Panić-Surep, Kad su živi zavideli mrtvima, Beograd 1963, 34.

[48] Isto, 50, 51.

[49] U izjavama pojedinih društvenih činilaca i stručnjaka podvučena je ova strana Miličinog postupka, tj. da svojom smrću ona nije branila samo sebe: „Ko zna koliko bi to trajalo. Koliko bi čestitih devojaka posrnulo i dokle bi trajalo orgijanje obesnih i besprizornih kruševačkih siledžija da tog kobnog dana nije u „Rubin“ zakoračila Milica Kostić, čestita devojka, dobra učenica, koja je imala hrabrosti da se nasilnicima suprotstavi najdražim što je imala – životom“ (Dopis M. Dobrića, Ilustrovana Politika 10. IH 1974, str. 20). Ona se žrtvovala i za njih, za one slabije koje nisu mogle da se brane, niti smele da se žale protiv nasilnika. Branila je svoju čast i ljudsko dostojanstvo uopšte, slobodu ljudske ličnosti (Dopis V. Blagojevića, Ilustrovana Politika od 22. II 1975, str. 22).

Drugi pak ne vide da bi Miličin postupak mogao značiti protest ponosa i slobodarskih tradicija našeg naroda, nego ga smatraju posledicom seoskog primitivizma, patrijarhalne sredine i vaspitanja: „Pod pritiskom iste te sredine Milica je morala da izabere smrt“; ili delovanjem zaostalih predrasuda „da je devojačka čast vrednija od ljudskog života“ (Glas Koncila, str. 10, 11). Kao da nisu nastrano siledžijski, svakako ne patrijarhalno, vaspitani „bezprizorni“, u Kruševcu, vršili nasilje nad devojkama i dečacima, i terali ih ili u smrt, ili sramotu „grozniju i od same smrti u nečisti“, kako bi rekao M. Panić-Surep (n. d. 34). Nego je, znači, Milicu Kostić napadao primitivizam njenog patrijarhalnog vaspitanja, gasio cigarete po njenom telu, cepao joj proste plave pantalone, i najzad predrasuda o devojačkoj časti oterala ju je u ambis. Još bi se moglo postaviti pitanje: Zašto uopšte da se sudi tim mladićima? Pa oni su se samo kulturno razonodili, a ona je, ne shvatajući duh vremena, svojom zaostalošću i nekulturom „morala“ otići u smrt. Nisu, dakle, oni krivi što je ona otišla u smrt, nego obratno, ona je kriva što su oni otišli u zatvor! Prosto da se čovek izgubi i da više ne zna ko je kriv za nesreću koja se desila, koga da osuđuje, koga da žali?!

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *