NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

O čitanju molitava stoci

 

PITANJE: U odgovoru na pitanje treba li da odrasli sinovi slave Slavu za života oca (Patrijaršijski Glasnik 1976, br. 10, str. 183) rečeno je da ako pop bude čitao molitvu govedu, ili ovci, ili golubu da se raščini. Međutim, i danas sveštenici čitaju molitvu stoci po potrebi vernih, te u Trebniku ima „Čin blagoslovenija stad ovčijih i inih skotov“. Kakav onda smisao ima navedena zabrana?

 

ODGOVOR: Kako je po biblijskom učenju Bog stvorio čoveka od tela i duše, Sveta Crkva ne zauzima neprijateljski stav prema telu i njegovim potrebama, kakav zauzimaju npr. platonski i neki drugi filosofski sistemi, i pojedine gnostičke hrišćanske sekte: markioniti, pavlikijani, bogomili i dr. Štaviše, učenjem da se Sin Božji ovaplotio, vaskrsnuo u telu, uzneo ga na nebo i posadio sa desne strane Oca, da ćemo i mi vaskrsnuti i sa telima ući u besmrtnost, ona je telo uznela na najveću visinu i dostojanstvo.[1]

Zbog takvog gledišta na telo, Crkva se od davnina molila kako za duhovne potrebe ljudi („Dobrih i poleznih dušam našim…“), tako i za njihove nasušne telesne potrebe: obilje plodova zemaljskih, hleba, vina i ulja, za njihove useve, vinograde, stoke, pčele itd.

U Starom Zavetu sam Bog blagosilja životinje da se množe (1 Mojs. 1, 22); Petefrijevo imanje „u domu i polju“ On blagosilja zbog Josifa (1 Mojs. 39, 5); za poslušnost Bogu Mojsije obećava blagoslov stoke, goveda i ovaca (5 Mojs. 28, 4); a takođe David: „Ovce na tisuće i tovne volove“ (Ps. 144, 13, 14).

U Novom Zavetu osnov molitvenog obraćanja Bogu za telesne potrebe dao je Spasitelj u molitvi Gospodnjoj, gde se pod „hlebom nasušnim“ podrazumeva i druga potrebna hrana. I apostol Pavle pokazuje staranje za telesne potrebe vernih: hranu, odeću (1 Tom. 6, 8; 1 Kor. 16, 1; 2 Kor. 8, 14); takođe apostol Jakov (2, 15, 16). Ukazivanje telesne pomoći, kao projavu ljubavi, apostol Pavle naziva ugodnim mirisom, žrtvom prijatnom, ugodnom Bogu (Filip. 4, 18).

Nije, dakle, čudo što se u Trebniku do danas nalaze molitve blagosiljanja sira, jaja, mesa, gumna, vinograda, polja i – kao što je u pitanju navedeno – stada ovaca i druge stoke. Stoga, odmah možemo zaključiti da zabrana svetosavskih „nomokanunaca“ ima u vidu molitvu koju je sveštenik čitao „govedu li, ovci li, golubu“ u nekom drugom smislu i shvatanju, nesaglasnom i neopravdanom sa crkvenog stanovišta. Iz samog teksta zabrane ne vidi se u čemu bi to pogrešno shvatanje bilo, ali ćemo posrednim dokazima i zaključivanjem pokušati da do njega dođemo.

U jednom rukopisu, navedenom kod Goara, postoji molitva „u pomen svetih“, u kojoj se, pored koljiva, takođe pominju meso, hleb i vino prineseno u cilju deljenja siromašnim (Evhi epi mnimis tu agiu, dia doseos kreon, ke inu, artu ke kolivon), o kojoj Goar daje ovakvo objašnjenje: „Grci takođe običavaju ne samo koljivo, nego i meso, i hleb, i vino, Crkvom blagosloveno, da dele siromašnima na svešteni dan nekog Svetog“.[2] Slična se molitva nalazi i u rukopisnom Evhologionu Pariske biblioteke br. 213, iz 1027. g.[3] U rukopisu pak Svetogrobske biblioteke u Carigradu, br. 355, iz HII-HIII v., nalazi se molitva za žrtvu goveda (Evhi epi thisias is vun), u kojoj se moli Gospodnji blagoslov da ovo govedo bude na svetu žrtvu, ugodnu dobroti Tvojoj, za odgnanje naših grehova, za spomen pred Tobom, kroz Gospoda našeg Isusa Hrista.[4]

Verovatno je ovo žrtvovanje vršeno na način na koji navodi D. Ikonomidis da se vrši do danas u pojedinim krajevima Grčke. Radi napretka, ili zbog bolesti kog člana porodice, ili u drugoj nekoj potrebi, davan je zavet da će se nešto žrtvovati Svetom čije ime nosi bolesnik, gotovo svi Grci žrtvovahu životinje. Obično je svako žrtvovao od sitne ili od krupne stoke, za neki praznik pri kakvoj bolesti ukućana, šteti, bolesti stoke itd. Žrtva treba da je muškog roda, najobičnije jednogodišnje jagnje, ili jare, ili petao, a klala se ili kod crkve, ili u samoj crkvi. „U svakoj seoskoj crkvi“ – veli ovaj pisac – „na hramovni praznik, ili koji drugi dan kada su imali zavet, klali su žrtvu. Ispred Časne trapeze, u crkvicama beše veliki kamen, četvrtast ili okrugao. Nazivali su ga thali (lithari). On je bio ukopan i nepokretan, ali bez temelja i pokretan. S gornje strane, u sredini, imao je udubljenje. U to udubljenje lila se krv životinje koju su žrtvovali. Onaj koji je hteo da žrtvuje, trebalo je zorom, po detetu, da uputi kurban Svetom. Dete bi ga doteralo i povezalo pred vratima crkve. Malo docnije došao bi sveštenik, pročitao nad kurbanom molitvu i ušao u crkvu. Posle sveštenika, došao bi domaćin, čija je bila žrtva, sa porodicom, i ušli bi u crkvu. Zapalili bi sveće, stavili žar s tamjanom u udubljenje (na kamenu), molili se i pričekali. Neko od dece, ili ko od ukućana, donosio bi venac spleten od vinove loze, ili od bršljana, obavijen zelenilom i cvećem i uvenčavao kamen. Kad sveštenik počne Slavoslovlje, domaćin je izlazio napolje, odvezivao životinju, uvodio unutra i s njom triput obilazio oko kamena. Deca bi bacala na kurban zelenilo i cveće, uz molitvu da bude na dobro. Domaćin bi zatim prekrstio triput nožem žrtvu, okrenuo joj glavu prema istoku i zaklao. „Gospod da primi!“, govorio je. To je isto govorio i sveštenik koji je stajao kod Časne trapeze i kadio žrtvu i one koji su tu stajali. Pri klanju žrtve domaćin je pazio da krv padne na podnožje kamena. Posle klanja, žrtvu su iznosili napolje, odrali i isekli na komade“, podelili prisutnima, ili priređivali zajedničku trpezu u crkvenom dvorištu.[5]

U Paladariju (Prusa), donosili su petla, sveštenik bi očitao molitvu, potom bi petla zaklali na crkvenom pragu. U Sigi (Vitinija) vršena je zamena žrtvovanja. Dolazio bi narod iz okolnih sela i donosio priloge Arhanđelu: jagnjad, telad, ulje itd. To bi prikazali pred ikonom Arhanđelovom, zatim predavali crkvenim odbornicima, koji bi to prodali i novac predavali crkvi.[6] U Tiroloi (Istočna Trakija), na praznik Svetog Georgija klali bi potpuno belo jagnje, pošto bi ga okupali i glavu mu crveno obojili. Prstom umočenim u krv jagnjeta „svi su se pomazivali po čelu, da budu dobro cele godine“. Potom bi meso ispekli i podelili.[7]

Ikonomidis zaključuje: „Većina novogrčkih običaja u vezi sa žrtvama, ostatak su idolopokloničkog kulta… S ovim ostacima starogrčke religije pomešali su se elementi hrišćanskog kulta“.[8]

Pre primanja hrišćanstva, u našoj paganskoj veri, kao i kod drugih naroda, pored molitve, glavni čin bogopoštovanja bio je prinošenje žrtava. U svima krajevima sveta ljudi su osećali potrebu da se najvišem biću približe, izraze mu svoju odanost, blagodarnost i svoje potrebe. Prema prof. D. Glumcu, ljudi su to izražavali na dva načina: rečima, tj. molitvom; ili pak, kad su rečima hteli dati što silniji izraz, te ih pretvarali u čin, radnju – prinošenjem žrtava. Na žrtvu su prinosili izvesne plodove, ili životinje koje su njima samima bile od potrebe i oko kojih su ulagali trud.[9] Prokopije, vizantijski pisac iz VI veka, pominjući Južne Slovene, veli da su vrhovnom bogu, gospodaru munje i groma, prinosili na žrtvu goveda i sve ostale žrtvene životinje.[10] U jednom pismu carigradskog patrijarha, oko 865. g., veli se da neverni Bugari kolju životinje i prinose ih na žrtvu. Isto tako veli solunski arhiepiskop Nikita, iz početka HII veka, za Slovene iz okoline tog grada.[11]

Prolazeći kroz narod, Sveti Sava je nesumnjivo dobro sagledao koliko su u njemu još bili živi neznabožački običaji i shvatanja. Kad je kod Grka, koji su već devet vekova bili hrišćani kad smo hrišćanstvo mi tek počeli primati, klanje žrtava uz sveštenikovu molitvu vršeno kod crkava, ili u njima, opstalo do najnovijeg vremena, šta je tek bilo kod naših predaka u to doba! Nema sumnje da su i oni dovodili žrtvene životinje kod crkava na dan Krsnog imena i na daće, posle sveštenikove molitve tu ih klali uz neznabožačke običaje (uvenčavanje vencima, pomazivanje krvlju „za dobro i napredak“,itd.), a zatim priređivali gozbu i žrtveno meso jeli kao sveto. To očigledno iščitavamo iz same zabrane nomokanunaca. Čim se naglašava da se na dan Svetoga, ili za pokoj, ne sme donositi crkvi ništa sem sveća, prosfora, tamjana i vina, svakako da se dotle donosilo i drugo (volovina npr.); „ni dovoditi što“ – dovoditi se može samo stoka, koja se u daljem tekstu nabraja: goveda, ovce, golubovi. Do sada je tako bivalo, ubuduće ne sme! – to hoće zabrana da kaže.

Prema Domentijanovoj biografiji, Sveti Sava, pored Žiče „i druge svete crkve, u svima izbranim mestima počevši i svrši, i stare (crkve) utvrdi, i nove sazda… Podobeći se Vladici svome Hristu, koji je ukrasio nebo zvezdama, po istom činu on ukrasi svoje otačastvo svakom dobrom verom i svetim crkvama polja i udolja i brda, a gde ne stiže stvoriti crkve tu podiže krst, da se na svakom mestu proslavlja ime Božje…“.[12] Sasvim je moguće da je Sveti Sava, ne samo zbog potreba pravoslavnog bogosluženja nego i da bi paralisao neznabožački kult u narodu, neke od ovih crkava podizao na mestima neznabožačkih svetišta, a krstove namesto fetiša, bolvana, kao što primećuje prof. V. Čajkanović.[13] Tako bi se mogle uzeti u bukvalnom smislu Domentijanove reči da se u Nemanjinoj državi „razrušiše žrtvenici – podigoše se crkve Hristove; i razbiše se idoli – javiše se ikone Svetih; besi pobegoše – i svečasni krst Hristov osveti svu zemlju“.[14]

Da bi onemogućio neznabožačke običaje u vezi sa žrtvama klanim kod crkava, Sveti Sava je naredio da se stoka, potrebna za gozbu na Krsnu slavu, mora spremati kod kuće i tu priređivati gozbe, a sveštenikova dužnost je da tu jelo blagoslovi. Time je odlučno presečena veza slavske gozbe sa neznaboštvom i ona vezana za dom, dobivši na taj način porodični karakter i smisao slavlja „domaće“ i „male crkve“, što je ona ostala do danas.[15]

Zabrana, dakle, nomokanunaca HIII i XIV veka, da pop ne sme „tvoriti molitvu“ govedu, ili ovci, golubu, dovedenih crkvi na „pamet Svetoga“, ili za daću „za pokoj“, da se tu kolju i jedu (Ašte kto ot ljudi doneset va crkov ili dovedet čto… i primet pop to, i sed sa ljudmi jast i pijet pred crkviju), odnosi se na neznabožačko poimanje slavlja, a ne hrišćansko. Kad je do danas ostalo da se, u nekim krajevima, pri smrti domaćina žrtvuje „dušni brav“, a pri podizanju kuće, na temeljima obavezno kolje jagnje ili petao, jasno je koliko su takvi neznabožački običaji bili živi u vreme Svetog Save. Njegova zabrana je imala za cilj iskorenjivanje neznabožačkog karaktera proslavljanja Krsnog imena, Slave, a utvrđivanje hrišćanskog. Koliko je ova zabrana bila efikasna pokazuje držanje ovog našeg običaja i danas. Kroz nemanjićki period, pa kroz vekove ropstva, sve do naših dana, Slava ostaje praznik doma, porodice, bez primesa neznaboštva, kao specifična oznaka našeg Pravoslavlja.

 

Glasnik, avgust 1977.

 

NAPOMENE:


[1] Istina, sada u ogrehovljenom ljudskom biću, duh vojuje protiv tela i telo protiv duha (Gal. 5, 17); u telu dejstvuje drugi zakon koji vojuje protiv zakona uma (Rim. 7, 23), te se i kod Otaca i u crkvenim pesmama često suprotstavlja telo duši, ali i materija tuži zbog takvog stanja i željno očekuje svoje oslobođenje (Rim. 8, 19, 22).

[2] Evhologion, Venecija 1730, 526.

[3] A. Dmitrijevskij, Evhologia, Kijev 1901, 1014.

[4] Isto, 1054.

[5] Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, T. VI, Atina 1965, 568, 569.

[6] Tako se činilo u mnogim selima i kod nas u Makedoniji i južnoj Srbiji. U knjizi „Ogledalo“, izdanoj u Budimu 1816. god., troškom Koste Stošića, sveštenika iz Prizrena, Kiril Pejčinović Tetovac navodi kako pojedini hrišćani u njegovom kraju na dan Sv. Atanasija kolju kurban (str. 68), a pop u crkvi nad kurbanom „čati ni, na rogovi te so sveća zapaljena“ (str. 72). On veli da je to neznabožački običaj i savetuje: „A vi e ako volete doma kolite i jadite, a vi e u crkva ga kolete so popom i velite: Kurban go praćamo Bogu…“ (str.73).

[7] Isto, 569.

[8] Isto, 570.

[9] Biblijska arheologija, skripta, Beograd 1954, 49, 50.

[10] K. Jireček, Istorija Srba, Beograd 1952, I, 49, 50; Đ. Slijepčević, Istorija Srpske pravoslavne crkve, Minhen 1962, I, 25.

[11] Srpski mitološki rečnik, Beograd 1970, 127.

[12] Životi Sv. Save i Sv. Simeona, preveo L. Mirković, Beograd 1938, 102, 103.

[13] Mit i religija u Srba, Beograd 1973, 54.

[14] N. d. 247.

[15] Da tu nije reč o zabrani molitvi za stoku uopšte, za napredak, ili zdravlje npr., nego samo neznabožačkih običaja pri Slavama i daćama, kazuje nam sam tekst zabrane: „Jegda tvorite pamet ili Svetomu, ili za pokoj… Ašte li se obreštet pop molitvu tvore govedu li, ovci li, golubu…“, tj. na dan Svetoga, ili na daći, tada ako bude sveštenik čitao molitvu za žrtvu dovedenom govedu, ili ovci, ili golubu – da je kriv i da se raščini.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *