NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga II

Smisao Čina Velikog vodoosvećenja uoči Bogojavljenja i na Bogojavljenje

 

PITANJE: Veliko osvećenje vode vrši se svega dvaput godišnje, i to dva dana uzastopce (na Krstovdan uoči Bogojavljenja i na Bogojavljenje).

Ako vodica osvećena na Bogojavljenju ima veću važnost od osvećene na Krstovdan (kako neki smatraju), zašto to kad se osvećuju potpuno istim činom? Ako li imaju isto dejstvo i jedna i druga, koji su razlozi da se osvećenja vrše u dva dana, jedno za drugim?

 

ODGOVOR: Još kao đake u bogosloviji, neke moje drugove zainteresovalo je pitanje: Otkud to da se Veliko osvećenje vode vrši samo dvaput godišnje, i to u dva uzastopna dana? Nastavnici kojima smo ova pitanja upućivali ovako su objašnjavali: Na navečerje Bogojavljenja osvećenje vode ustanovljeno je za spomen krštenja koje je vršio Jovan Krstitelj, a ono na sam praznik Bogojavljenja u spomen krštenja Hristovog. Neki su iznosili da se vodoosvećenje uoči Bogojavljenja vršilo radi krštenja oglašenih, pa je ova praksa u Crkvi ostala i kad je prestalo masovno krštavanje odraslih.

Ovi odgovori samo su se donekle doticali pitanja koje nas je interesovalo, ostavljajući ga i nadalje uglavnom nerešenim i nejasnim. Da bismo ga rešili, obratili smo se opširnom udžbeniku prof. dr Lazara Mirkovića i člancima u časopisima.

U Činu Velikog osvećenja vode prof. Mirković pominje samo spomen „krštenja Gospodnjeg u kome Crkva vidi ne samo prototip omivanja grehova, no i stvarno osvećenje prirode vode, pogruženjem Boga u telu u vodu“.[1] Na drugom mestu on veli da se vršenju osvećenja na navečerje daje tumačenje uspomene krštavanja oglašenih, a na sam praznik krštenja Hristovog.[2] Vasilije Nikolajević kazuje isto. Tipik predviđa samo jedno Veliko vodoosvećenje čudeći se što se u mnogim mestima vrši dvaput. „Ne treba da se čudi“, veli Nikolajević, „jer se ono što se na večernji Bogojavljenja svršuje, čini u spomen krštenja Jovana i krštenja oglašenih…, a ono što se na sami praznik Bogojavljenja čini, svršuje se u spomen krštavanja Hristova, prvo se svršuje u crkvi, a drugo van crkve“.[3] Žarko Popović, u članku „O osvećenju vode“, prevedenom sa ruskog, kazuje da su hrišćani u dubokoj starini upotrebljavali osvećenu vodu, što pokazuje propis Apostolskih ustanova,[4] knj. VIII, gl. 29, koji se pripisuje apostolu Matiji, da episkop, ili prezviter, treba da uz molitvu osveti vodu i ulje.[5] O osvećenju vode na Bogojavljenje veli da je neizvesno da li je vršeno radi krštavanja oglašenih, ili, kao što neki misle, radi kropljenja krstionica, koje obnavljahu i osvećivahu svake godine, ili naposletku, kao i danas, radi crkvene i domaće upotrebe.[6] U članku „Vodoosvećenje“ svešt. Grigorije Nikolić za osvećenje vode uoči Bogojavljenja smatra da se vršilo pre za krštavanje oglašenih, nego u spomen krštavanja Jovanovog. A ono na Bogojavljenje i on drži da je u spomen krštenja Spasiteljevog u Jordanu.[7] Takvo mišljenje ima i hadži Teofilo Stevanović.[8]

Od ruskih pisaca, prema arhiepiskopu Venijaminu: „Ova voda (osvećena uoči praznika), sem potrebe krštavanih, osvećivana je bila i na dan Bogojavljenja Gospodenjeg i radi uspomene krštenja Hristovog“.[9] Isto mišljenje iznosi i Nikoljski: „Ono što se vrši uoči praznika služi za spomen krštenja oglašenih u starini… A vodoosvećenje koje biva na sam praznik Krštenja Gospodnjeg vrši se za spomen krštenja Gospodnjeg na Jordanu“.[10] S. Bulgakov takođe smatra da je čin osvećenja uoči Bogojavljenja ponikao iz običaja krštavanja oglašenih,[11] a M. Skabalanovič da je u crkvama Istoka, kad se izdvojio praznik Rođenja Hristovog, „sa Bogojavljenjem ostao samo spomen krštenja… Istovremeno je određeno krštenje oglašenih, s čime je u vezi tada ponikao običaj osobitog poštovanja vode koja se osvećivala za taj praznik radi krštavanja oglašenih“.[12]

Mnogo dublje i punije tumačenje daje I. Mansvetov u svom delu „Cerkovnij ustav“. Tu on uglavnom veli ovo: „Obred osvećenja vode uoči Bogojavljenja nastao je iz običaja krštavanja oglašenih u noći toga praznika, a taj poslednji običaj stoji u vezi sa vigilijama (bdenija) koje su se držale uoči velikih praznika. Sama molitva bogojavljenskog vodoosvećenja uzeta je iz obreda krštenja i nije ništa drugo do poznija njena prerada“.[13] Dalje on navodi primedbu Asemanija da je, prema izveštaju Teodora Čteca, Petar Fulon, arhiepiskop antiohijski, uveo običaj da se bogojavljensko osvećenje vode vrši uoči toga praznika. Ne da je on Čin osvećenja vode sastavio, nego samo postojeći čin odvojio od Liturgije i privezao za vigilije. Mansvetov drži da se tada vršilo jednokratno osvećenje vode samo na navečerje Bogojavljenja, i tako je, veli, bilo sve do XI-XII veka, kad se prešlo na dvokratno, pod uticajem jerusalimskog Tipika. O jednokratnom osvećenju govori se u knjizi Konstantina VII Porfirogenita De ceremoniis aule bysantine, u kratkom opisu Studitskog Ustava, u punim slovenskim Ustavima studitskog tipa i drugim izvorima. U vreme Nikona Crnogorca (oko 1100 god., Crna Gora kod Antiohije) nadvlađuje jerusalimska praksa dvokratnog osvećenja vode, protiv čega Nikon ustaje [„A sada vidimo kako neki uoči (Bogojavljenja) i sutradan to čine, i ne nađosmo za to pismene potvrde“].[14]

Kad pređemo na izlaganje prof. Trembelasa, videćemo da su od V veka bila dva osvećenja vode: jedno za potrebe već krštenih, a drugo za krštenje oglašenih. Zato će najpre biti da je u oblastima gde su nastali Tipici s primedbama o jednom osvećenju, kad je prestalo krštenje odraslih, prestalo i osvećenje vode vršeno u tu svrhu „u ponoć“, ili posle jutrenje na samo Bogojavljenje, a ostalo samo osvećenje uoči praznika. U Jerusalimskoj pak crkvi, osvećenje vode na Jordanu, na Bogojavljenje, vršilo se i dalje pošto je nestalo oglašenih. Kad je Tipik jerusalimski potisnuo studitski, s njim je osvećenje vode i na Bogojavljenje ponovo uvođeno svuda. Biće da je na taj način, bar jednim delom, došlo do razlika u rukopisima o jednokratnom i dvokratnom osvećenju bogojavljenske vode. Na poreklo iz čina koji je Jerusalimska crkva vršila na Jordanu jasno ukazuju prozbe nekih rukopisa: „Da se blagoslovi ova voda kao jordanska…, Da se … blagoslovimo vodom Gospodnjeg Jordana“,[15] kao i one u štampanom crkvenoslovenskom Trebniku: „O ježe darovatisja im blagodati izbavljenija, blagosloveniju Jordanovu…, O ježe nizposlati Gospodu Bogu blagoslovenije Jordanovo…“. Patrijarh Nikon u Rusiji, poput Nikona Crnogorca, naređivao je jednokratno osvećenje vode, samo uoči praznika. No Moskovski sabor 1667. g. odbacuje stav Nikonov i dozvoljava dvokratno osvećenje vode.[16]

Dalji razvoj u pravcu rešavanja ovih pitanja nalazimo kod istaknutog grčkog bogoslovskog pisca prot. Konstantina Kalinikosa († 1940. g,). Prema svedočanstvu starih hrišćanskih pisaca Epifanija Kiparskog i Teodorita Kirskog (V vek), u nekim prilikama, veli Kalinikos, pojedini sveštenici i monasi, uz molitvu i krsni znak, osvećivali su vodu i upotrebljavali je radi odgnanja dejstva magija, isceljenja obolele stoke i u drugim potrebama.[17] To doduše, veli, još nije Čin osvećenja vode u smislu u kome ga mi danas liturgički razumemo, ali mu se približava. Da je u to vreme i takav čin već postojao, Kalinikos ukazuje na reči Svetog Jovana Zlatousta, koji pominjući praznik Bogojavljenja veli: „Jer je ovo dan u koji se krsti (Hristos) i osveti prirodu vode. Stoga u ponoć prema ovom prazniku svi uzimaju vodu osvećenu tada, nose je kući i čuvaju celu godinu. I biva javni znak u tome što se tokom vremena ne kvari priroda ove vode, nego celu godinu, pa i dve, često i tri godine, danas zahvaćena voda ostaje nepokvarena i sveža“. Kalinikos navodi i naredbu Petra Gnafeja (Fulona) da „molitva Bogojavljenja nad vodom biva uveče“. Isto tako ukazuje na izvesne razlike koje se sretaju u rukopisima činova osvećenja ove vode na navečerje i na sam praznik.[18]

Ali potpuno rešenje nastanka i istorijskog razvitka Čina Velikog osvećenja vode nalazimo kod Panagiotisa Trembelasa, prof. Liturgike Bogoslovskog fakulteta u Atini († 1977. g.). Kao i Mansvetov, i on podvlači veliku sličnost i umnogome jednakost Čina Velikog osvećenja i Tajne Krštenja, iz čega izvodi sličan zaključak: „I površno upoređenje ovih dvaju činova uveriće nas da je jedan nastao od drugog. Pošto se Čin krštenja odnosi na najbitniju Tajnu, te je formiran ranije, dolazimo do zaključka da je Čin osvećenja vode na Bogojavljenje taj isti čin krštenja manje ili više izmenjen“.[19] Glavni faktor da od Čina krštenja dođe do Čina osvećenja vode bila je vera starih hrišćana u očistiteljnu i celebnu moć vode krštenja. Već Blaženi Avgustin pominje neke svoje savremenike koji su žurili da krste decu očekujući od krštenja više isceljenje od telesnih bolesti, nego duhovnu blagodat. On iznosi i dva slučaja iznenadnog isceljenja od neizlečivih bolesti pri krštenju. Pošto je tada već vladalo uverenje da je voda krštenja imala takva svojstva za one koji se krštavahu, nedostajao je samo jedan korak pa da ovu vodu upotrebe i već kršteni „za isceljenje duše i tela, za odgnanje svakog napada vidljivih i nevidljivih neprijatelja“ i „za svaku dobru korist“, kao što se veli u prozbama jektenije na osvećenju vode. Taj korak je, veli prof. Trembelas, i učinjen. Prema kazivanju Grigorija, episkopa turskog (od 573-593. g.; Tur, grad u Francuskoj), jedna krstionica blizu španskog grada Sevilje, čudotvorno se punila sama od sebe uoči Vaskrsa za krštavanje oglašenih. Posle pročitanih molitava i kropljenja ove vode uljem, „svako od prisutnih (vernih) uzeo bi od nje u sud, da bi okropio svoju kuću radi blagoslova, i vinograde i polja radi zaštite“. Isti episkop svedoči da je u njegovo vreme vladao običaj u mnogim crkvama u Galiji (Francuskoj) da pre no što će krštavani ući u vodu krštenja, verni zahvatahu ovu vodu za svoje potrebe. Uticajem galikanskih crkava, na celom Zapadu ušlo je u običaj da sveštenici, pošto uliju ulje u vodu krštenja, krope kristionicu i prisutne.[20]

Poznato je da je na bogosluženje i običaje galikanskih crkava imala uticaj bogoslužbena praksa Istočne, osobito Jerusalimske crkve, zbog dolaska poklonika, među njima i sveštenih lica, koja su po povratku prenosila viđenu praksu kod „majke Crkava“. A u toj Crkvi, veli Trembelas, vrlo rano je počelo praznovanje uspomene krštenja Gospodnjeg, odlazak svečane litije na Jordan i krštavanje onde oglašenih na taj praznik. Antonin Placentinus (iz Pjačence u Italiji), koji je oko 570. g. posetio Sveta mesta, svedoči o svenoćnom bdeniju uoči Bogojavljenja na onom mestu gde je Gospod na Jordanu kršten. Tu je posle jutrenje osvećivana voda, a čim se to završi, veli, Aleksandrinci, koji su imali lađe, zagnjurivali su svoje sudove u osvećenu struju reke i crpili osvećenu vodu, s ciljem da njome pokrope svoje lađe, pre nego što počnu plovljenje. Onda su u vodu ulazili oglašeni i krštavani, a posle njih mnoštvo vernih, ogrnuti platnom, ulazili su u vodu, da bi ovo platno čuvali, i po smrti bili u njemu sahranjeni.[21]

Biće da se i kazivanje Svetog Jovana Zlatoustog, o uzimanju vode u ponoć Bogojavljenja, odnosi na vodu osvećenu za krštavanje oglašenih, jer se iz kanona Ipolita Rimskog vidi da je krštavanje bivalo oko oglašavanja petlova, što znači da je osvećenje vode moralo biti još ranije, tj. oko ponoći.[22] Kao što smo videli, osvećenu vodu krštenja u Galiji, a svakako i u drugim krajevima, verni su uzimali pred ulazak krštavanih u nju. Možemo zamisliti kakva je gužva nastajala pri tome, dok su verni zahvatali vodu, a katihumeni već spremni prilazili da uđu u krstionicu. Zbog toga prof. Trembelas pretpostavlja da je Petar Gnafej,[23] imajući u vidu potrebu da sveštenoslužitelji i oglašeni bez prekida i čekanja, odmah po osvećenju vode, izvrše Čin krštenja, a s druge strane da verni lakše, bez žurbe i gužve mogu zahvatati osvećenu vodu, odredio da za njih osvećenje vode bude uoči praznika. Ili je, veli, on prvi uočio razliku i podelu ovih dvaju osvećenja, tj. osvećenje vode radi uzimanja od strane hrišćana, i osvećenja radi krštavanja oglašenih.[24]

U svakom slučaju, od tog vremena postoje dva osvećenja vode: jedno sasvim slično Činu krštenja, vršeno „unutra u hramu“ kod krstionice, za krštavanje oglašenih. Drugo, pak, kraće, vršeno je kod tzv. „fijala“, suda u paperti crkve, za potrebe vernih. Razlika ovih činova uočava se jasno u najstarijim grčim rukopisima. U jednima od njih, bez Glas Gospodenj i ostalih tropara, takođe bez parimija, Apostola i Evanđelja, đakon je odmah čitao jekteniju u kojoj su samo prozbe „da se kršteni u njoj pokažu kao svetila nebeska, bez mrlje ili mrštine; O spremnima za Sveto krštenje…“, bez prozbi: „Za one koji ju crpu i uzimaju za osvećenje domova“ ili „Da se udostojimo ispuniti osvećenja pijenjem ove vode“ i dr. U onim pak rukopisima u kojima postoje i ove prozbe one nemaju glavno mesto.[25] U Bodlijanskom kodeksu nema ni pogruženja krsta u vodu, nego po molitvi glavopriklonjenja sveštenik odmah škropi narod pevajući tropar: „Pridite podražajim mudrija djevi…“. U mlađim, Bodlijanskom i Grotaferatskom, tropar je kao i sada: „Vo Jordanje…“.[26] Po drugom, Barberinskom kodeksu, u vodu se pogružava triput „enkolpija“.[27] U drugim pak takođe starim kodeksima, u kratkoj i prostoj molitvi, koja se čitala u činu kod „fijala“, moli se da ova voda bude „svima koji je uzimaju i okušaju izvor osvećenja, isceljenja od bolesti, za osvećenje domova, oslobođenje od napada vidljivog i nevidljivog“. U mlađim rukopisima ovaj čin ima tropar Glas Gospodenj, ili sva tri, zatim parimije i molitvu koju sveštenik čita tajno dok đakon čita Veliku jekteniju: „Gospodi Isuse Hriste Jedinorodnij Sine…“, kao i onu iz krštenja: „Velij jesi Gospodi…“. U nekim od ovih rukopisa, ispred molitve Velij jesi Gospodi, postoji još i tzv. molitva Prologa. Prof. Trembelas pretpostavlja da je ova molitva, kao i drugi dodaci, ušla u ovaj čin zato da on vernima ne bi izgledao kraći i siromašniji od onog u krstionici.[28]

Međutim, kad je prestalo krštavanje odraslih, osvećenje vode radi njihovog krštenja pomešalo se sa onim vršenim kod fijala, primivši neke njegove delove (tropare u početku, parimije, u nekim rukopisima i molitvu Prologa), i tako je najzad došlo do jednog čina, koji se po dugotrajnoj navici negde nastavio da vrši u oba dana, a negde samo jednom, na navečerje praznika, kao što je napred, pri navođenju Mansvetova, već rečeno, Ali je do danas ostala izvesna razlika među njima, koja ukazuje na negdašnja dva čina, te npr. grčki savremeni Mineji propisuju da Veliko osvećenje na navečerje biva na kraju Liturgije, dok na dan praznika ono biva posle jutrenje,[29] što je i razumljivo kad se uzme u obzir da je krštenje vršeno u vezi sa Liturgijom, da bi novokršteni posle krštenja i miropomazanja primili i Svetu Tajnu Pričešća.[30] Kod Rusa i Srba osvećenje vode na Bogojavljenje svagda biva na kraju Liturgije, a na navečerje isto tako, sem ako bi ovo palo u subotu i nedelju kad osvećenje vode biva posle večernje.

U Bodlijanskom grčkom rukopisu, s kraja XII v., za ceo Čin Velikog osvećenja vode veli se da je sastav Svetog Vasilija Velikog. No to neće biti, jer nigde u starini nema o tome vesti, a i prema onom što je izneto vidi se da je čin nastao tokom dužeg perioda vremena. „No sa mnogo više verovatnoće mogli bismo primiti da je on autor molitve „Velij jesi Gospodi…“ (mada nju Mihailo Sirski, koji je oko 1170. g. napisao sirski Evhologion, kao i pisac s kraja VII v., Jakov Edeski, pripisuju patrijarhu Proklu), jer je ova molitva stvarno veličanstvena, protkana mestima iz Svetog Pisma, kao i molitve na Liturgiji Vasilija Velikog, i očigledno, po stilu i visini misli, prevazilazi sve druge molitve Velikog osvećenja vode“.[31] Nema izgleda ni da je Sveti Vasilije pisac molitve Prologa, što mu pripisuje sinajski grčki rukopis br. 962, HI-HII vek.

Više verovatnoće ima da ova molitva potiče od Svetog Sofronija, patrijarha jerusalimskog (kome je pripisuje jerusalimski rukopis br. 367, kao i glavni tekst kod Goara, n. d. 369), ako ne direktno, a ono da je sastavljena iz neke njegove besede za ovaj praznik.[32]

Nije nemoguće učešće Svetog Germana, patrijarha carigradskog, kako u sastavljanju molitve „Gospodi Isuse Hriste, Jedinorodnij Sine…“, koju mu pripisuje Sinajski rukopis br. 957, IH-H v., tako i u konačnoj redakciji celog čina Velikog osvećenja vode, kako smatra Trembelas.[33]

Bogojavljensko osvećenje vode nije bilo nepoznato ni na Zapadu, u nekim krajevima, kao što pokazuje latinski rukopis Nacionalne biblioteke u Parizu br. 820. iz XI v. To je prevod ovog čina kakav je bio u grčkim Evhologijima X v. i nosi naslov „Benedictio aquarum sanctorum theofaniorum secundum ordinem orientalium ecclesiarum“.[34] Prot. Jovan Vučković, bivši rektor Karlovačke bogoslovije, iznosi da se u mnogim dijecezama germanskim, u nekim crkvama mletačkim, i u samom Rimu vršio čin bogojavljenskog osvećenja vode. Čak je 1679. g. „blagoslov vode, koji biva uoči Bogojavljenja (Benedikcio akve kve fit in Vigilia Epifanie) ušao u Rimski ritual, ali je posle pedesetak godina izbačen“.[35] Ovo vodoosvećenje vršilo se takođe u Hrvatskoj i Slavoniji, gde se „blagoslov vode uoči Triju Kraljeva (tj. Bogojavljenja) osobito svečano proslavlja“.[36] U đakovačkom obredniku, ovo osvećenje, noseći naslov „Veliki blagoslov vode uoči Bogojavljenja“, ima dosta sličnosti sa činom koji se vrši na Istoku. Sveštenik otpočinje: „Danas se otvoriše nebesa, a more se sladko učini. Zemlja se raduje, gora se i brda vesele. Jer Isukrst bje okršten Ivanom u Jordanu“. Narod nastavlja: „Što je tebi, more, da pobježe, a tebi, Jordane, da si se povratio?“… Predpjevka psalmu 28. nad vodom: Glas Gospodnji nad vodom, Alleluja. Predpjevka psalmu 67: U crkvah blagoslivajte Gospoda, Alleluja, iz vrela Izraelovih, Alleluja. Onda dolaze litanije za blagoslov vode, pa sveštenik triput dune na vodu, blagoslovi so i uspe u vodu. Najzad „tri puta zamoči križ u vodu, svaki put dublje. Po tom biva kropljenje vodom i molitva Tebe Boga hvalimo“.[37] No 1890. g. papa potvrdi odluku Kongregacije za obrede kojom se zabranjuje vršenje ovog čina uoči Bogojavljenja, ali je ostavio da se tada, kao i drugih dana, može vršiti obični blagoslov vode propisan u Rituale Romanum.[38]

Bogojavljenska vodica („Agiazma velikaja“) uvek je bila cenjena u Crkvi i upotrebljavana, pored ostalog, za očišćenje oskvrnjenog bunara, sasuda vina, ulja, meda „i vsakago inoga pitija ili jadi va njemže priključit se životnu nekojemu skvernu vapasti“, kako se veli u našim rukopisima. Na kraju čina, posle molitava, sveštenik „vazam vodu s(ve)štenuju b(o)gojavljenskuju valivajet va nje trišt(i) krstaobrazno…“.[39] A tako se veli i u štampanim crkvenoslovenskim Trebnicima. Ovom se vodicom krope i polja, njive i vinogradi ako ih napadnu insekti i druge štetočine (crkvenoslovenski Trebnik).

Kad je radi utehe pokajnicima, koji se za vreme držanja epitimije nisu mogli pričešćivati, određeno da umesto pričešća mogu primati „veliku agiazmu“,[40] njena važnost je još više porasla – uzimana je naštinu i za to se pripremalo kao i za pričešće čitanjem određenog molitvenog pravila. Postojalo je i posebno „Posljedovanije o vkušeniji svjaščenija vodi“: „Carju nebesnij“, Trisveto, „Gospodi, pomiluj“ 12 puta, 50. psalam, Simvol vere, tropari Gospodu Isusu i Bogorodici i molitva „Gospodi Bože naš…“, 3 metanija, tropar i kondak Bogojavljenja.[41] Ovaj isti čin nalazi se i na kraju rukopisnog Molitvoslova manastira Hilandara br. 361, iz XVIII v.

Pored toga, u prozbama Velike jektenije i u molitvi „Velij jesi Gospodi“ moli se Gospodu da ova voda bude „za isceljenje duša i tela, odgnanje svakog napada vidljivih i nevidljivih neprijatelja, za osvećenje domova“, da Gospod onima koji je „uzimaju, okušaju i mažu se njom daruje osvećenje, zdravlje, očišćenje i blagoslov“. Stoga se može u bolesti popiti gutljaj-dva, njome omiti čelo i lice deci kad nemirno spavaju i buncaju; odrasli je mogu uzeti u bolesti, nemiru, pri teškim snovima, nesanici zbog neprilika itd. Razume se da se treba truditi, svojim životom i vladanjem, da nam sila Božja preko nje pomogne, jer ova voda, kao i sva blagodatna sredstva Crkve ne deluju mehanički. Ova vodica se pije po osvećenju na Krstovdan i Bogojavljenje, a u Svetoj Gori monasi je piju sve do odanija praznika, svakog dana posle Liturgije.[42]

U nekim manastirima uz Časni post monasi i monahinje je uzimaju u dane kad nema ni Pređeosvećene Liturgije, dakle posle jutrenje i časova. Svakako da je ovo nastalo umesto svakodnevnog uzimanja antidora van posta da bi se hranjenje počelo osvećenim hlebom. Pošto se uz post jelo jednom dnevno, uveče, onda se po bogosluženju uzima vodica.

U Rusiji je ponegde dolazilo do preteranog uzdizanja bogojavljenske vodice i izjednačenja sa Svetim Pričešćem, te se strugao pod gde bi kanula, a palilo odelo na koje bi se prosula. Preterivalo se i u pogledu njenog strogog uzimanja pre jela i anafore. Kad je 1482. g. arhimandrit Čudovskog manastira u Rusiji Genadije dozvolio na navečerje Bogojavljenja, koje je tada bilo u nedelju, da se uzima vodica posle anafore i jela, mitropolit Gerontije ga osudi i kazni „što takuju sjveščeniju vodu obezčestil, juže svjati otci oglašenim (kajućim se) v pričastije mjesto povelješa jedinoju v godu, na Pashu, ispivati, i nepokojateljnikom togda na Bogojavljenije piti preže dori, a on jedši veljel piti“.[43] I u Služebniku Moskovske Sinodske biblioteke br. 360, XVII v., određeno je da se vodica uzima pre anafore.[44] Da bi se ovom preterivanju stalo na kraj, u štampanom moskovskom Trebniku iz 1658. g. nema Posljedovanija pred pijenje vodice, nego je nasuprot tome uneta polemička primedba protiv gledišta da se vodica ne može uzimati posle jela, uz iznošenje činjenice da se njome krope i skaredna mesta. Ova se primedba štampa i u novijim izdanjima.

U našim starijim rukopisima, i nekim mlađim, ne pominje se pijenje vodice, nego samo razdavanje anafore.[45] U Trebniku Muzeja SPC u Beogradu br. 246, XVI v., pominje se i anafora i vodica i kaže: „I dajet se anafora ljudem prežde s(ve)tije vodi“. Međutim, u drugim rukopisima govori se obratno: „Vakušajem prežde vodi s(ve)štenije, potom davajet se anafora ljudem“.[46] U Prazničnom pak Mineju br. 115, XVI v., nalazimo prelaznu praksu: „I dajet se anafora ljudem i vakušajem že ot vodi prežde, potom anaforu vazimajem“.

U sadašnje vreme vodica se uzima pre antidora i na navečerje i na sam praznik, no kad navečerje Bogojavljenja padne u subotu i nedelju, te njeno osvećenje biva posle večernje, onda se uzima posle antidora i jela.

Iz svega iznetog jasan je odgovor na postavljeno pitanje, tj. da je Čin Velikog osvećenja vode nastao iz Čina krštenja; da je Petar Gnafej odredio da osvećenje vode za verne biva uoči Bogojavljenja, a za krštavanje oglašenih ostane oko ponoći, odn. na kraju jutrenje i pre Liturgije; da je prvobitno čin na navečerje, kod fijala u paperti crkve, bio kratak i pod uticajem čina u hramu, kod krstionice, postajao duži; kad je prestalo krštavanje odraslih, oba čina su se pomešala i nastao jedan, koji se negde nastavio da vrši u oba dana, a negde samo jednom. Usvajanjem jerusalimskog Tipika, on se vrši u oba dana, kako je ostalo do danas.

 

Glasnik, februar 1981.

 

NAPOMENE:


[1] L. Mirković, Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 155.

[2] L. Mirković, Heortologija, Beograd 1961, 109.

[3] V. Nikolajević, Veliki Tipik, izd. II, Srem. Karlovci 1905, 113.

[4] U tekstu pogrešno „Apostolskih pravila“.

[5] Srpski Sion, g. 1895, br. 4, str. 5.3.

[6] Isto, 54.

[7] Vesnik Srpske Crkve, g. 1903, str. 63.

[8] T. Stevanović, Obredoslovlje, Beograd 1895, 405.

[9] Hovaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 466, 467.

[10] Posobije, S. Peterburg 1894, 545, 812.

[11] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 18.

[12] Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, I, 303.

[13] Cerkovnij Ustav, Moskva 1885, 156.

[14] N. d. 158. S. Bulgakov, prema Mansvetovu, govori takođe o jednokratnom osvećenju vode (n. d. 18). Isto tako prof. Mirković smatra da se u starini „vršilo samo jedno osvećenje vode, na navečerje praznika, a na sam praznik Bogojavljenja nije se vršilo osvećenje vode“. On navodi grč. Tipik Sinaj. bibliot. iz XII v., u kome se posle osvećenja na navečerje veli da se posle jutrenje „ne vrši opet osvećenje (vode)“. Isto se kazuje i u Tipiku Patr. bibliot. u Jerusalimu iz XIV v.: „Vi treba i ovo da znate da se u Tipiku Velike crkve jednom propisuje osvećenje vode, i to samo na večernji, a slično kažu i Tipicima dobro uređenih manastira, tj. Studitskog i onih u Jerusalimu, uveče, i jedno propisuju, a sada vidimo neke da to čine i uveče i ujutro, bez pismenog svedočanstva, uostalom netačno, jer Hristos se jedanput krstio, a ne dva puta“. I pet drugih Tipika navedenih kod Dmitrijevskog vele to isto (Heortologija, 109).

[15] Narodna biblioteka u Atini br. 2795, XII-XIV v.; Sinajska biblioteka br. 973, HI-HII v. (Trembelas, n. d. 71).

[16] Mansvetov, n. d. 159.

[17] O hristianikos naos, Atina 1969, 533.

[18] On je uočio i interesantnu činjenicu koja se primećuje u Tipiku. Često, veli, biva da kad se jedan čin razvije i utvrdi, drugi manji izraste pored njega, bilo da ga ukrasi i uzdigne, bilo da ga dopuni. Tako pored Velike večernje postoji Mala, pored Velikog povečerja Malo, pored Tajne Jeleosvećenja sa 7 sveštenika postoji Čin molebna za bolne koji redovno vrši jedan sveštenik; a tako eto postoji Veliko i Malo osvećenje vode (isto, 539).

[19] Postanak i istorijski razvitak čina Velikog osvećenja vode, Bogoslovlje 1970. god. XIV (XXIX), str. 69.

[20] I na Istoku biva nešto slično, tj. do danas, po osvećenju bogojavljenske vodice sveštenik odmah kropi na sve četiri strane i prisutni narod (Trembelas, n. d. 69, 70).

[21] Isto, 70.

[22] I po Testamentu Domini nostri Jesu Hristi, iz III v., verni treba do ponoći da bdiju u crkvi u poslednju (Vel.) Subotu, dok se vrše eksorcizmi nad katihumenima, koji su zatim krštavani i miropomazani, da bi potom, na Liturgiji, pristupili Pričešću. Isto ovo kazuje i Paladije Helenopoljski u životopisu Sv. Jovana Zlatousta (L. Mirković, Heortologija, 193, 195).

[23] Petar Gnafej (ili Fulon), bio je prezviter u hramu Sv. Mučenice Vase u Halkidonu, a zatim sabrat u man. Akimita u Carigradu. Tu je vršio poslušanije beljara (grč. gnafevs), otkud mu je i ostao naziv. Postao je monofizit, apolinarist. Kad je carev zet, Zenon, postao strateg celog Istoka, u njegovoj pratnji Gnafej dođe u Antiohiju. Tu je spletkama uneo mnogo nemira među klir i narod da je arhiep. Martirije (461-465. g.) bio prinuđen da se povuče sa trona, s gorčinom izjavivši: „Povlačim se od klira nepokornog i naroda neposlušnog i crkve osramoćene“. Na arhiepiskopski tron bude uzveden Petar Gnafej. Ali zbog uvođenja u Trisvetu pesmu monofizitskog dodatka: „Koji si raspet za nas…“, zbacivanja i anatemisanja pravoslavnnh episkopa i postavljanja nedostojnih, bežao je nekoliko puta iz Antiohije i slat u progonstvo, pa se opet vraćao (Georgije Kedrin, Kompendium historiarum, Minj, P. G. 121, k. 665-676). On je potpisao monofizitski Enotikon cara Zenona 482. g. i na dva rimska sinoda (484. i 485. g.) bio odlučen od Crkve (V. Stefanidis, Eklisiastiki istoria, Atina 1970, 228).

Iako je od 465-484. g. bio svega 5 godina u Antiohiji, naneo je Crkvi mnogo nevolja. Ali od njega potiču četiri dobra običaja, primljena i ostala do danas u Pravoslavnoj crkvi: „Veli se da je Petar Gnafej i ove četiri odlične stvari smislio za celu Crkvu: da osvećenje Sv. mira biva u prisustvu celog naroda; da osvećenje vode Sv. Bogojavljenja bude uveče; da se Simvol vere, koji se ranije samo jedanput čitao – na Sv. i Vel. Petak, čita slobodno na svakom skupu; i da se pri svakoj molitvi priziva Sv. Bogorodica i moli njeno zastupništvo“ (Nikifora Kalista, Crkvena istorija, knj. II, Minj, P. G. 86, s. 208).

[24] Isto, 72.

[25] Trembelas, n. d. 68.

[26] Kalinikos, n. d. 536.

[27] Goar, Evhologion, Venecija 1730, 377. Enkolpija je kutijica, ili krst od srebra ili zlata, sa moštima Svetih, ili delićem Časnog krsta koju episkop nosi na grudima (up. Goar, n. d. 378; Mirković, Liturgika, Beograd 1965, II, 134). Ovde će ppe biti reč o enkolpiji sa delićem Časnog krsta, nego sa moštima Svetih.

[28] Od naših rukopisa neki imaju molitvu Prologa: „Slavim te Vl(a)d(i)ko G(ospod)i Vasedržitelju, prevečni Caru, se bo prečistago javljenija H(rist)a tvojego predsta nam vasem i ang(e)li sa čl(o)v(e)ki prazdnujut i lik s(ve)tih veselit se sa nami. D(a)n(a)s blagodet Pres(ve)tago D(u)ha, os(ve)štajušti vodi, čl(o)v(e)kom javljajet se…“ itd. još druga 22 stiha koji počinju rečju „danas“ (Dečanski Trebnici br. 69, kraj XIV v.; br. 68, iz 1422. g.; Minej za januar br. 45, b, XVI v.; Prazniični Minej štamp. Božidara Vukovića iz 1538. g.; Pećke patrijarš. Trebnik br. 78, XVI v.; Zbirke prof. Grujića: Trebnici br. 3-I-67, XVI v.; br. 3-I-71, XVII v.; br. 23, XVII v.; Muzeja SPC u Beogradu: br. 112, XIV v.; br. 1, XV-XVI v.; br. 221, br. 231, br. 246 iz XVI v.; br. 229, XVI-XVII v.; Minej za jan. br. 160, XVI v.). Molitvu Prologa nemaju: Dečanski Tipik iz 1336-1346, sada u Publ. bibliot. u Lenjingradu, fotosnimci prof. Mirkovića u Patr. bibliot. u Beogr. br. 2325; Tipik br. 115, kraj XIV v.; Služabnik br. 129, XV v.; Zbirke prof. Grujića, Trebnik br. 16, XVII v.; Molitvenik štamp. u Mileševi 1545. g.; Muzeja SPC Tipici: br. 20, XVI v.; br. 166, XVI v.; br. 130, iz 1631. g.; Prazn. minej br. 115, XVI v.; Minej za januar br. 36 i br. 94, XVI v.

[29] Up. Minej za januar, izd. Apost. Diakonia, Atina 1970, str. 86, kao i Tipik Carigr. crkve G. Violaki (izd. Saliveru, Atina bez god. izd., str. 143), koji pri tome primećuje: „U nekim krajevima počeo je običaj da se osvećenje vrši na kraju Liturgije, ili zato što biva nered po osvećenju i većina prisutnih odlazi, ili što većina naroda dolazi dockan, pa se tako lišava prisustva na osvećenju“.

[30] Trembeles, n. d. 72. Osvećenje vode na navečerje i na praznik posle jutrenje navode grč. rukop. Tipici: Venecij. bibliot. iz 1387. g., i Andrejevskog skita u Sv. Gori, iz XV v. (Mirković, Heortologija… 109). Od naših rukopisa o dvokratnom osvećenju kazuje se u Tipiku arhiep. Nikodima iz 1319. g. i Hilandarskom iz doba cara Dušana (Mirković, isto); takođe u Dečanskom iz 1336-1346. g.; kao i u Tipicima Muzeja SPC u Beogradu br. 166, XVI v.; br. 30, iz 1631. g.; br. 67, iz 1574. g. i br. 30, XVI v.

[31] Trembelas, n. d. 75, 76.

[32] Isto, 75.

[33] Isto, 76.

[34] Mirković, Heortologija 109.

[35] Bogojavljensko vodoosvećenje pred rimskom kongregacijom za obrede, Srpski Sion, g. 1891, br. 7, str. 98.

[36] Dr Martin Štiglić, Katoličko pastoralno bogoslovlje, Zagreb 1887, sv. II, 372, kod Vučkovića, n. d. 98.

[37] Vučković, n. d. 99.

[38] Isto, 97.

[39] Rukop. Trebnik Muzeja SPC br. 7, XVII v.; br. 12, XIV v. (i valijati osvešćenije svetih Bogojavljenij, l. 112, a); u Dečanskim br. 69, XIV v. (po kom ierej valivajet vodu od svetih Bogojavljeni krstaobrazno…); isto u br. 68, iz 1422. (i po tom zalijet vodu sveštennuju ot svetih Bogojavljenij…).

[40] „Čado, tolika ljeta poveljevajut božestveni zakoni da ne pričastišisja božestvenih tajin, točiju da piješi agiazmu velikuju, sijest svjatih Bogojevljenij vodu“ (Trebnik, na kraju čina ispovesti). Taj propis nalazimo i u rukop. Prazn. mineju Muzeja SPC br. 115, XVI v., na kraju Liturgije na Bogojavljenje: „Ašte kto budet nedostojin pričeštati se na Pashu ili va ko(i)libo post(t), va mest(to) s(ve)t(a)go pričeštenija da srčet vodu ot s(ve)tih Bogojavljenij…“.

[41] Nikoljskij, O službah ruskoj cerkvi bivših o prežnjih pečatnih bogoslužebnih knjigah, S. Peterburg 1885, 290.

[42] J. Fundulis, Apantisis is liturgikas aporias, Atina 1970, II, 1903.

[43] Prot. M. Lisicin, Pervonačalnij slavjano-ruskij Tipikon, S. Peterburg 1911, 274.

[44] Nikoljskij, n. d. 290.

[45] Dečan. Tipik iz 1336-1346, Tipik br. 115, XIV v.; Minej br. 46, b, XVII v.; Trebnik Pećkog man. br. 78, XVI v.; Trebnik Grujićeve zbirke br. 23, XVII v.; Muzeja SPC Trebnik br. 229, XVI-XVII v.; Tipik br. 166, XVI v.

[46] Muzeja SPC Minej za januar br. 36, XVI v.; isto Minej br. 94, XVI v.; Trebnik br. 221, XVI v.; i Tipik br. 130, iz 1631. g.

 

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. AnaMarija

    Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *