Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига II

Смисао Чина Великог водоосвећења уочи Богојављења и на Богојављење

 

ПИТАЊЕ: Велико освећење воде врши се свега двапут годишње, и то два дана узастопце (на Крстовдан уочи Богојављења и на Богојављење).

Ако водица освећена на Богојављењу има већу важност од освећене на Крстовдан (како неки сматрају), зашто то кад се освећују потпуно истим чином? Ако ли имају исто дејство и једна и друга, који су разлози да се освећења врше у два дана, једно за другим?

 

ОДГОВОР: Још као ђаке у богословији, неке моје другове заинтересовало је питање: Откуд то да се Велико освећење воде врши само двапут годишње, и то у два узастопна дана? Наставници којима смо ова питања упућивали овако су објашњавали: На навечерје Богојављења освећење воде установљено је за спомен крштења које је вршио Јован Крститељ, а оно на сам празник Богојављења у спомен крштења Христовог. Неки су износили да се водоосвећење уочи Богојављења вршило ради крштења оглашених, па је ова пракса у Цркви остала и кад је престало масовно крштавање одраслих.

Ови одговори само су се донекле дотицали питања које нас је интересовало, остављајући га и надаље углавном нерешеним и нејасним. Да бисмо гa решили, обратили смо се опширном уџбенику проф. др Лазара Мирковића и чланцима у часописима.

У Чину Великог освећења воде проф. Мирковић помиње само спомен „крштења Господњег у коме Црква види не само прототип омивања грехова, но и стварно освећење природе воде, погружењем Бога у телу у воду“.[1] На другом месту он вели да се вршењу освећења на навечерје даје тумачење успомене крштавања оглашених, а на сам празник крштења Христовог.[2] Василије Николајевић казује исто. Типик предвиђа само једно Велико водоосвећење чудећи се што се у многим местима врши двапут. „Не треба да се чуди“, вели Николајевић, „јер се оно што се на вечерњи Богојављења свршује, чини у спомен крштења Јована и крштења оглашених…, а оно што се на сами празник Богојављења чини, свршује се у спомен крштавања Христова, прво се свршује у цркви, а друго ван цркве“.[3] Жарко Поповић, у чланку „О освећењу воде“, преведеном са руског, казује да су хришћани у дубокој старини употребљавали освећену воду, што показује пропис Апостолских установа,[4] књ. VIII, гл. 29, који се приписује апостолу Матији, да епископ, или презвитер, треба да уз молитву освети воду и уље.[5] О освећењу воде на Богојављење вели да је неизвесно да ли је вршено ради крштавања оглашених, или, као што неки мисле, ради кропљења крстионица, које обнављаху и освећиваху сваке године, или напослетку, као и данас, ради црквене и домаће употребе.[6] У чланку „Водоосвећење“ свешт. Григорије Николић за освећење воде уочи Богојављења сматра да се вршило пре за крштавање оглашених, него у спомен крштавања Јовановог. А оно на Богојављење и он држи да је у спомен крштења Спаситељевог у Јордану.[7] Такво мишљење има и хаџи Теофило Стевановић.[8]

Од руских писаца, према архиепископу Венијамину: „Ова вода (освећена уочи празника), сем потребе крштаваних, освећивана је била и на дан Богојављења Господењег и ради успомене крштења Христовог“.[9] Исто мишљење износи и Никољски: „Оно што се врши уочи празника служи за спомен крштења оглашених у старини… А водоосвећење које бива на сам празник Крштења Господњег врши се за спомен крштења Господњег на Јордану“.[10] С. Булгаков такође сматра да је чин освећења уочи Богојављења поникао из обичаја крштавања оглашених,[11] а М. Скабаланович да је у црквама Истока, кад се издвојио празник Рођења Христовог, „са Богојављењем остао само спомен крштења… Истовремено је одређено крштење оглашених, с чиме је у вези тада поникао обичај особитог поштовања воде која се освећивала за тај празник ради крштавања оглашених“.[12]

Много дубље и пуније тумачење даје И. Мансветов у свом делу „Церковниј устав“. Ту он углавном вели ово: „Обред освећења воде уочи Богојављења настао је из обичаја крштавања оглашених у ноћи тога празника, а тај последњи обичај стоји у вези са вигилијама (бденија) које су се држале уочи великих празника. Сама молитва богојављенског водоосвећења узета је из обреда крштења и није ништа друго до познија њена прерада“.[13] Даље он наводи примедбу Асеманија да је, према извештају Теодора Чтеца, Петар Фулон, архиепископ антиохијски, увео обичај да се богојављенско освећење воде врши уочи тога празника. Не да је он Чин освећења воде саставио, него само постојећи чин одвојио од Литургије и привезао за вигилије. Мансветов држи да се тада вршило једнократно освећење воде само на навечерје Богојављења, и тако је, вели, било све до XI-XII века, кад се прешло на двократно, под утицајем јерусалимског Типика. О једнократном освећењу говори се у књизи Константина VII Порфирогенита De ceremoniis aule bysantine, у кратком опису Студитског Устава, у пуним словенским Уставима студитског типа и другим изворима. У време Никона Црногорца (око 1100 год., Црна Гора код Антиохије) надвлађује јерусалимска пракса двократног освећења воде, против чега Никон устаје [„А сада видимо како неки уочи (Богојављења) и сутрадан то чине, и не нађосмо за то писмене потврде“].[14]

Кад пређемо на излагање проф. Трембеласа, видећемо да су од V века била два освећења воде: једно за потребе већ крштених, а друго за крштење оглашених. Зато ће најпре бити да је у областима где су настали Типици с примедбама о једном освећењу, кад је престало крштење одраслих, престало и освећење воде вршено у ту сврху „у поноћ“, или после јутрење на само Богојављење, а остало само освећење уочи празника. У Јерусалимској пак цркви, освећење воде на Јордану, на Богојављење, вршило се и даље пошто је нестало оглашених. Кад је Типик јерусалимски потиснуо студитски, с њим је освећење воде и на Богојављење поново увођено свуда. Биће да је на тај начин, бар једним делом, дошло до разлика у рукописима о једнократном и двократном освећењу богојављенске воде. На порекло из чина који је Јерусалимска црква вршила на Јордану јасно указују прозбе неких рукописа: „Да се благослови ова вода као јорданска…, Да се … благословимо водом Господњег Јордана“,[15] као и оне у штампаном црквенословенском Требнику: „О јеже дароватисја им благодати избављенија, благословенију Јорданову…, О јеже низпослати Господу Богу благословеније Јорданово…“. Патријарх Никон у Русији, попут Никона Црногорца, наређивао је једнократно освећење воде, само уочи празника. Но Московски сабор 1667. г. одбацује став Никонов и дозвољава двократно освећење воде.[16]

Даљи развој у правцу решавања ових питања налазимо код истакнутог грчког богословског писца прот. Константина Калиникоса († 1940. г,). Према сведочанству старих хришћанских писаца Епифанија Кипарског и Теодорита Кирског (V век), у неким приликама, вели Калиникос, поједини свештеници и монаси, уз молитву и крсни знак, освећивали су воду и употребљавали је ради одгнања дејства магија, исцељења оболеле стоке и у другим потребама.[17] То додуше, вели, још није Чин освећења воде у смислу у коме га ми данас литургички разумемо, али му се приближава. Да је у то време и такав чин већ постојао, Калиникос указује на речи Светог Јована Златоуста, који помињући празник Богојављења вели: „Јер је ово дан у који се крсти (Христос) и освети природу воде. Стога у поноћ према овом празнику сви узимају воду освећену тада, носе је кући и чувају целу годину. И бива јавни знак у томе што се током времена не квари природа ове воде, него целу годину, па и две, често и три године, данас захваћена вода остаје непокварена и свежа“. Калиникос наводи и наредбу Петра Гнафеја (Фулона) да „молитва Богојављења над водом бива увече“. Исто тако указује на извесне разлике које се сретају у рукописима чинова освећења ове воде на навечерје и на сам празник.[18]

Али потпуно решење настанка и историјског развитка Чина Великог освећења воде налазимо код Панагиотиса Трембеласа, проф. Литургике Богословског факултета у Атини († 1977. г.). Као и Мансветов, и он подвлачи велику сличност и умногоме једнакост Чина Великог освећења и Тајне Крштења, из чега изводи сличан закључак: „И површно упоређење ових двају чинова увериће нас да је један настао од другог. Пошто се Чин крштења односи на најбитнију Тајну, те је формиран раније, долазимо до закључка да је Чин освећења воде на Богојављење тај исти чин крштења мање или више измењен“.[19] Главни фактор да од Чина крштења дође до Чина освећења воде била је вера старих хришћана у очиститељну и целебну моћ воде крштења. Већ Блажени Августин помиње неке своје савременике који су журили да крсте децу очекујући од крштења више исцељење од телесних болести, него духовну благодат. Он износи и два случаја изненадног исцељења од неизлечивих болести при крштењу. Пошто је тада већ владало уверење да је вода крштења имала таква својства за оне који се крштаваху, недостајао је само један корак па да ову воду употребе и већ крштени „за исцељење душе и тела, за одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља“ и „за сваку добру корист“, као што се вели у прозбама јектеније на освећењу воде. Тај корак је, вели проф. Трембелас, и учињен. Према казивању Григорија, епископа турског (од 573-593. г.; Тур, град у Француској), једна крстионица близу шпанског града Севиље, чудотворно се пунила сама од себе уочи Васкрса за крштавање оглашених. После прочитаних молитава и кропљења ове воде уљем, „свако од присутних (верних) узео би од ње у суд, да би окропио своју кућу ради благослова, и винограде и поља ради заштите“. Исти епископ сведочи да је у његово време владао обичај у многим црквама у Галији (Француској) да пре но што ће крштавани ући у воду крштења, верни захватаху ову воду за своје потребе. Утицајем галиканских цркава, на целом Западу ушло је у обичај да свештеници, пошто улију уље у воду крштења, кропе кристионицу и присутне.[20]

Познато је да је на богослужење и обичаје галиканских цркава имала утицај богослужбена пракса Источне, особито Јерусалимске цркве, због доласка поклоника, међу њима и свештених лица, која су по повратку преносила виђену праксу код „мајке Цркава“. А у тој Цркви, вели Трембелас, врло рано је почело празновање успомене крштења Господњег, одлазак свечане литије на Јордан и крштавање онде оглашених на тај празник. Антонин Плацентинус (из Пјаченце у Италији), који је око 570. г. посетио Света места, сведочи о свеноћном бденију уочи Богојављења на оном месту где је Господ на Јордану крштен. Ту је после јутрење освећивана вода, а чим се то заврши, вели, Александринци, који су имали лађе, загњуривали су своје судове у освећену струју реке и црпили освећену воду, с циљем да њоме покропе своје лађе, пре него што почну пловљење. Онда су у воду улазили оглашени и крштавани, а после њих мноштво верних, огрнути платном, улазили су у воду, да би ово платно чували, и по смрти били у њему сахрањени.[21]

Биће да се и казивање Светог Јована Златоустог, о узимању воде у поноћ Богојављења, односи на воду освећену за крштавање оглашених, јер се из канона Иполита Римског види да је крштавање бивало око оглашавања петлова, што значи да је освећење воде морало бити још раније, тј. око поноћи.[22] Као што смо видели, освећену воду крштења у Галији, а свакако и у другим крајевима, верни су узимали пред улазак крштаваних у њу. Можемо замислити каква је гужва настајала при томе, док су верни захватали воду, а катихумени већ спремни прилазили да уђу у крстионицу. Због тога проф. Трембелас претпоставља да је Петар Гнафеј,[23] имајући у виду потребу да свештенослужитељи и оглашени без прекида и чекања, одмах по освећењу воде, изврше Чин крштења, а с друге стране да верни лакше, без журбе и гужве могу захватати освећену воду, одредио да за њих освећење воде буде уочи празника. Или је, вели, он први уочио разлику и поделу ових двају освећења, тј. освећење воде ради узимања од стране хришћана, и освећења ради крштавања оглашених.[24]

У сваком случају, од тог времена постоје два освећења воде: једно сасвим слично Чину крштења, вршено „унутра у храму“ код крстионице, за крштавање оглашених. Друго, пак, краће, вршено је код тзв. „фијала“, суда у паперти цркве, за потребе верних. Разлика ових чинова уочава се јасно у најстаријим грчим рукописима. У једнима од њих, без Глас Господењ и осталих тропара, такође без паримија, Апостола и Еванђеља, ђакон је одмах читао јектенију у којој су само прозбе „да се крштени у њој покажу као светила небеска, без мрље или мрштине; О спремнима за Свето крштење…”, без прозби: „За оне који ју црпу и узимају за освећење домова“ или „Да се удостојимо испунити освећења пијењем ове воде“ и др. У оним пак рукописима у којима постоје и ове прозбе оне немају главно место.[25] У Бодлијанском кодексу нема ни погружења крста у воду, него по молитви главоприклоњења свештеник одмах шкропи народ певајући тропар: „Придите подражајим мудрија дјеви…“. У млађим, Бодлијанском и Гротафератском, тропар је као и сада: „Во Јордање…“.[26] По другом, Барберинском кодексу, у воду се погружава трипут „енколпија“.[27] У другим пак такође старим кодексима, у краткој и простој молитви, која се читала у чину код „фијала“, моли се да ова вода буде „свима који је узимају и окушају извор освећења, исцељења од болести, за освећење домова, ослобођење од напада видљивог и невидљивог“. У млађим рукописима овај чин има тропар Глас Господењ, или сва три, затим паримије и молитву коју свештеник чита тајно док ђакон чита Велику јектенију: „Господи Исусе Христе Јединородниј Сине…“, као и ону из крштења: „Велиј јеси Господи…“. У неким од ових рукописа, испред молитве Велиј јеси Господи, постоји још и тзв. молитва Пролога. Проф. Трембелас претпоставља да је ова молитва, као и други додаци, ушла у овај чин зато да он вернима не би изгледао краћи и сиромашнији од оног у крстионици.[28]

Међутим, кад је престало крштавање одраслих, освећење воде ради њиховог крштења помешало се са оним вршеним код фијала, примивши неке његове делове (тропаре у почетку, паримије, у неким рукописима и молитву Пролога), и тако је најзад дошло до једног чина, који се по дуготрајној навици негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном, на навечерје празника, као што је напред, при навођењу Мансветова, већ речено, Али је до данас остала извесна разлика међу њима, која указује на негдашња два чина, те нпр. грчки савремени Минеји прописују да Велико освећење на навечерје бива на крају Литургије, док на дан празника оно бива после јутрење,[29] што је и разумљиво кад се узме у обзир да је крштење вршено у вези са Литургијом, да би новокрштени после крштења и миропомазања примили и Свету Тајну Причешћа.[30] Код Руса и Срба освећење воде на Богојављење свагда бива на крају Литургије, а на навечерје исто тако, сем ако би ово пало у суботу и недељу кад освећење воде бива после вечерње.

У Бодлијанском грчком рукопису, с краја XII в., за цео Чин Великог освећења воде вели се да је састав Светог Василија Великог. Но то неће бити, јер нигде у старини нема о томе вести, а и према оном што је изнето види се да је чин настао током дужег периода времена. „Но са много више вероватноће могли бисмо примити да је он аутор молитве „Велиј јеси Господи…“ (мада њу Михаило Сирски, који је око 1170. г. написао сирски Евхологион, као и писац с краја VII в., Јаков Едески, приписују патријарху Проклу), јер је ова молитва стварно величанствена, проткана местима из Светог Писма, као и молитве на Литургији Василија Великог, и очигледно, по стилу и висини мисли, превазилази све друге молитве Великог освећења воде“.[31] Нема изгледа ни да је Свети Василије писац молитве Пролога, што му приписује синајски грчки рукопис бр. 962, ХI-ХII век.

Више вероватноће има да ова молитва потиче од Светог Софронија, патријарха јерусалимског (коме је приписује јерусалимски рукопис бр. 367, као и главни текст код Гоара, н. д. 369), ако не директно, а оно да је састављена из неке његове беседе за овај празник.[32]

Није немогуће учешће Светог Германа, патријарха цариградског, како у састављању молитве „Господи Исусе Христе, Јединородниј Сине…“, коју му приписује Синајски рукопис бр. 957, IХ-Х в., тако и у коначној редакцији целог чина Великог освећења воде, како сматра Трембелас.[33]

Богојављенско освећење воде није било непознато ни на Западу, у неким крајевима, као што показује латински рукопис Националне библиотеке у Паризу бр. 820. из XI в. То је превод овог чина какав је био у грчким Евхологијима X в. и носи наслов „Benedictio aquarum sanctorum theofaniorum secundum ordinem orientalium ecclesiarum“.[34] Прот. Јован Вучковић, бивши ректор Карловачке богословије, износи да се у многим дијецезама германским, у неким црквама млетачким, и у самом Риму вршио чин богојављенског освећења воде. Чак је 1679. г. „благослов воде, који бива уочи Богојављења (Бенедикцио акве кве фит ин Вигилиа Епифание) ушао у Римски ритуал, али је после педесетак година избачен“.[35] Ово водоосвећење вршило се такође у Хрватској и Славонији, где се „благослов воде уочи Трију Краљева (тј. Богојављења) особито свечано прославља“.[36] У ђаковачком обреднику, ово освећење, носећи наслов „Велики благослов воде уочи Богојављења“, има доста сличности са чином који се врши на Истоку. Свештеник отпочиње: „Данас се отворише небеса, а море се сладко учини. Земља се радује, гора се и брда веселе. Јер Исукрст бје окрштен Иваном у Јордану“. Народ наставља: „Што је теби, море, да побјеже, а теби, Јордане, да си се повратио?“… Предпјевка псалму 28. над водом: Глас Господњи над водом, Аллелуја. Предпјевка псалму 67: У црквах благосливајте Господа, Аллелуја, из врела Израелових, Аллелуја. Онда долазе литаније за благослов воде, па свештеник трипут дуне на воду, благослови со и успе у воду. Најзад „три пута замочи криж у воду, сваки пут дубље. По том бива кропљење водом и молитва Тебе Бога хвалимо“.[37] Но 1890. г. папа потврди одлуку Конгрегације за обреде којом се забрањује вршење овог чина уочи Богојављења, али је оставио да се тада, као и других дана, може вршити обични благослов воде прописан у Ритуале Романум.[38]

Богојављенска водица („Агиазма великаја“) увек је била цењена у Цркви и употребљавана, поред осталог, за очишћење оскврњеног бунара, сасуда вина, уља, меда „и всакаго инога питија или јади ва њемже прикључит се животну некојему скверну вапасти“, како се вели у нашим рукописима. На крају чина, после молитава, свештеник „вазам воду с(ве)штенују б(о)гојављенскују валивајет ва ње тришт(и) крстаобразно…“.[39] А тако се вели и у штампаним црквенословенским Требницима. Овом се водицом кропе и поља, њиве и виногради ако их нападну инсекти и друге штеточине (црквенословенски Требник).

Кад је ради утехе покајницима, који се за време држања епитимије нису могли причешћивати, одређено да уместо причешћа могу примати „велику агиазму“,[40] њена важност је још више порасла – узимана је наштину и за то се припремало као и за причешће читањем одређеног молитвеног правила. Постојало је и посебно „Посљедованије о вкушенији свјашченија води“: „Царју небесниј“, Трисвето, „Господи, помилуј“ 12 пута, 50. псалам, Символ вере, тропари Господу Исусу и Богородици и молитва „Господи Боже наш…“, 3 метанија, тропар и кондак Богојављења.[41] Овај исти чин налази се и на крају рукописног Молитвослова манастира Хиландара бр. 361, из XVIII в.

Поред тога, у прозбама Велике јектеније и у молитви „Велиј јеси Господи“ моли се Господу да ова вода буде „за исцељење душа и тела, одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља, за освећење домова“, да Господ онима који је „узимају, окушају и мажу се њом дарује освећење, здравље, очишћење и благослов“. Стога се може у болести попити гутљај-два, њоме омити чело и лице деци кад немирно спавају и бунцају; одрасли је могу узети у болести, немиру, при тешким сновима, несаници због неприлика итд. Разуме се да се треба трудити, својим животом и владањем, да нам сила Божја преко ње помогне, јер ова вода, као и сва благодатна средства Цркве не делују механички. Ова водица се пије по освећењу на Крстовдан и Богојављење, а у Светој Гори монаси је пију све до оданија празника, сваког дана после Литургије.[42]

У неким манастирима уз Часни пост монаси и монахиње је узимају у дане кад нема ни Пређеосвећене Литургије, дакле после јутрење и часова. Свакако да је ово настало уместо свакодневног узимања антидора ван поста да би се храњење почело освећеним хлебом. Пошто се уз пост јело једном дневно, увече, онда се по богослужењу узима водица.

У Русији је понегде долазило до претераног уздизања богојављенске водице и изједначења са Светим Причешћем, те се стругао под где би канула, а палило одело на које би се просула. Претеривало се и у погледу њеног строгог узимања пре јела и анафоре. Кад је 1482. г. архимандрит Чудовског манастира у Русији Генадије дозволио на навечерје Богојављења, које је тада било у недељу, да се узима водица после анафоре и јела, митрополит Геронтије га осуди и казни „што такују сјвешченију воду обезчестил, јуже свјати отци оглашеним (кајућим се) в причастије мјесто повељеша јединоју в году, на Пасху, испивати, и непокојатељником тогда на Богојављеније пити преже дори, а он једши вељел пити“.[43] И у Служебнику Московске Синодске библиотеке бр. 360, XVII в., одређено је да се водица узима пре анафоре.[44] Да би се овом претеривању стало на крај, у штампаном московском Требнику из 1658. г. нема Посљедованија пред пијење водице, него је насупрот томе унета полемичка примедба против гледишта да се водица не може узимати после јела, уз изношење чињенице да се њоме кропе и скаредна места. Ова се примедба штампа и у новијим издањима.

У нашим старијим рукописима, и неким млађим, не помиње се пијење водице, него само раздавање анафоре.[45] У Требнику Музеја СПЦ у Београду бр. 246, XVI в., помиње се и анафора и водица и каже: „И дајет се анафора људем прежде с(ве)тије води“. Међутим, у другим рукописима говори се обратно: „Вакушајем прежде води с(ве)штеније, потом давајет се анафора људем“.[46] У Празничном пак Минеју бр. 115, XVI в., налазимо прелазну праксу: „И дајет се анафора људем и вакушајем же от води прежде, потом анафору вазимајем”.

У садашње време водица се узима пре антидора и на навечерје и на сам празник, но кад навечерје Богојављења падне у суботу и недељу, те њено освећење бива после вечерње, онда се узима после антидора и јела.

Из свега изнетог јасан је одговор на постављено питање, тј. да је Чин Великог освећења воде настао из Чина крштења; да је Петар Гнафеј одредио да освећење воде за верне бива уочи Богојављења, а за крштавање оглашених остане око поноћи, одн. на крају јутрење и пре Литургије; да је првобитно чин на навечерје, код фијала у паперти цркве, био кратак и под утицајем чина у храму, код крстионице, постајао дужи; кад је престало крштавање одраслих, оба чина су се помешала и настао један, који се негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном. Усвајањем јерусалимског Типика, он се врши у оба дана, како је остало до данас.

 

Гласник, фебруар 1981.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Л. Мирковић, Литургика, Београд 1967, II, 2, 155.

[2] Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 109.

[3] В. Николајевић, Велики Типик, изд. II, Срем. Карловци 1905, 113.

[4] У тексту погрешно „Апостолских правила“.

[5] Српски Сион, г. 1895, бр. 4, стр. 5.3.

[6] Исто, 54.

[7] Весник Српске Цркве, г. 1903, стр. 63.

[8] Т. Стевановић, Обредословље, Београд 1895, 405.

[9] Hoвaja Скрижаљ, С. Петербург 1859, 466, 467.

[10] Пособије, С. Петербург 1894, 545, 812.

[11] Настољнаја књига, Харков 1900, 18.

[12] Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 303.

[13] Церковниј Устав, Москва 1885, 156.

[14] Н. д. 158. С. Булгаков, према Мансветову, говори такође о једнократном освећењу воде (н. д. 18). Исто тако проф. Мирковић сматра да се у старини „вршило само једно освећење воде, на навечерје празника, а на сам празник Богојављења није се вршило освећење воде“. Он наводи грч. Типик Синај. библиот. из XII в., у коме се после освећења на навечерје вели да се после јутрење „не врши опет освећење (воде)“. Исто се казује и у Типику Патр. библиот. у Јерусалиму из XIV в.: „Ви треба и ово да знате да се у Типику Велике цркве једном прописује освећење воде, и то само на вечерњи, а слично кажу и Типицима добро уређених манастира, тј. Студитског и оних у Јерусалиму, увече, и једно прописују, а сада видимо неке да то чине и увече и ујутро, без писменог сведочанства, уосталом нетачно, јер Христос се једанпут крстио, а не два пута“. И пет других Типика наведених код Дмитријевског веле то исто (Хеортологија, 109).

[15] Народна библиотека у Атини бр. 2795, XII-XIV в.; Синајска библиотека бр. 973, ХI-ХII в. (Трембелас, н. д. 71).

[16] Мансветов, н. д. 159.

[17] О христианикос наос, Атина 1969, 533.

[18] Oн је уочио и интересантну чињеницу која се примећује у Типику. Често, вели, бива да кад се један чин развије и утврди, други мањи израсте поред њега, било да га украси и уздигне, било да га допуни. Тако поред Велике вечерње постоји Мала, поред Великог повечерја Мало, поред Тајне Јелеосвећења са 7 свештеника постоји Чин молебна за болне који редовно врши један свештеник; а тако ето постоји Велико и Мало освећење воде (исто, 539).

[19] Постанак и историјски развитак чина Великог освећења воде, Богословље 1970. год. XIV (XXIX), стр. 69.

[20] И на Истоку бива нешто слично, тј. до данас, по освећењу богојављенске водице свештеник одмах кропи на све четири стране и присутни народ (Трембелас, н. д. 69, 70).

[21] Исто, 70.

[22] И по Тестаменту Домини ностри Јесу Христи, из III в., верни треба до поноћи да бдију у цркви у последњу (Вел.) Суботу, док се врше ексорцизми над катихуменима, који су затим крштавани и миропомазани, да би потом, на Литургији, приступили Причешћу. Исто ово казује и Паладије Хеленопољски у животопису Св. Јована Златоуста (Л. Мирковић, Хеортологија, 193, 195).

[23] Петар Гнафеј (или Фулон), био је презвитер у храму Св. Мученице Васе у Халкидону, а затим сабрат у ман. Акимита у Цариграду. Ту је вршио послушаније бељара (грч. гнафевс), откуд му је и остао назив. Постао је монофизит, аполинарист. Кад је царев зет, Зенон, постао стратег целог Истока, у његовој пратњи Гнафеј дође у Антиохију. Ту је сплеткама унео много немира међу клир и народ да је архиеп. Мартирије (461-465. г.) био принуђен да се повуче са трона, с горчином изјавивши: „Повлачим се од клира непокорног и народа непослушног и цркве осрамоћене“. На архиепископски трон буде узведен Петар Гнафеј. Али због увођења у Трисвету песму монофизитског додатка: „Који си распет за нас…“, збацивања и анатемисања православннх епископа и постављања недостојних, бежао је неколико пута из Антиохије и слат у прогонство, па се опет враћао (Георгије Кедрин, Компендиум хисториарум, Мињ, П. Г. 121, к. 665-676). Он је потписао монофизитски Енотикон цара Зенона 482. г. и на два римска синода (484. и 485. г.) био одлучен од Цркве (В. Стефанидис, Еклисиастики историа, Атина 1970, 228).

Иако је од 465-484. г. био свега 5 година у Антиохији, нанео је Цркви много невоља. Али од њега потичу четири добра обичаја, примљена и остала до данас у Православној цркви: „Вели се да је Петар Гнафеј и ове четири одличне ствари смислио за целу Цркву: да освећење Св. мира бива у присуству целог народа; да освећење воде Св. Богојављења буде увече; да се Символ вере, који се раније само једанпут читао – на Св. и Вел. Петак, чита слободно на сваком скупу; и да се при свакој молитви призива Св. Богородица и моли њено заступништво“ (Никифора Калиста, Црквена историја, књ. II, Мињ, П. Г. 86, с. 208).

[24] Исто, 72.

[25] Трембелас, н. д. 68.

[26] Калиникос, н. д. 536.

[27] Гоар, Евхологион, Венеција 1730, 377. Енколпија је кутијица, или крст од сребра или злата, са моштима Светих, или делићем Часног крста коју епископ носи на грудима (уп. Гоар, н. д. 378; Мирковић, Литургика, Београд 1965, II, 134). Овде ће пpe бити реч о енколпији са делићем Часног крста, него са моштима Светих.

[28] Од наших рукописа неки имају молитву Пролога: „Славим те Вл(а)д(и)ко Г(оспод)и Васедржитељу, превечни Цару, се бо пречистаго јављенија Х(рист)а твојего предста нам васем и анг(е)ли са чл(о)в(е)ки празднујут и лик с(ве)тих веселит се са нами. Д(а)н(а)с благодет Прес(ве)таго Д(у)ха, ос(ве)штајушти води, чл(о)в(е)ком јављајет се…“ итд. још друга 22 стиха који почињу речју „данас“ (Дечански Требници бр. 69, крај XIV в.; бр. 68, из 1422. г.; Минеј за јануар бр. 45, б, XVI в.; Празниични Минеј штамп. Божидара Вуковића из 1538. г.; Пећке патријарш. Требник бр. 78, XVI в.; Збирке проф. Грујића: Требници бр. 3-I-67, XVI в.; бр. 3-I-71, XVII в.; бр. 23, XVII в.; Музеја СПЦ у Београду: бр. 112, XIV в.; бр. 1, XV-XVI в.; бр. 221, бр. 231, бр. 246 из XVI в.; бр. 229, XVI-XVII в.; Минеј за јан. бр. 160, XVI в.). Молитву Пролога немају: Дечански Типик из 1336-1346, сада у Публ. библиот. у Лењинграду, фотоснимци проф. Мирковића у Патр. библиот. у Беогр. бр. 2325; Типик бр. 115, крај XIV в.; Служабник бр. 129, XV в.; Збирке проф. Грујића, Требник бр. 16, XVII в.; Молитвеник штамп. у Милешеви 1545. г.; Музеја СПЦ Типици: бр. 20, XVI в.; бр. 166, XVI в.; бр. 130, из 1631. г.; Празн. минеј бр. 115, XVI в.; Минеј за јануар бр. 36 и бр. 94, XVI в.

[29] Уп. Минеј за јануар, изд. Апост. Диакониа, Атина 1970, стр. 86, као и Типик Царигр. цркве Г. Виолаки (изд. Саливеру, Атина без год. изд., стр. 143), који при томе примећује: „У неким крајевима почео је обичај да се освећење врши на крају Литургије, или зато што бива неред по освећењу и већина присутних одлази, или што већина народа долази доцкан, па се тако лишава присуства на освећењу“.

[30] Трембелес, н. д. 72. Освећење воде на навечерје и на празник после јутрење наводе грч. рукоп. Типици: Венециј. библиот. из 1387. г., и Андрејевског скита у Св. Гори, из XV в. (Мирковић, Хеортологија… 109). Од наших рукописа о двократном освећењу казује се у Типику архиеп. Никодима из 1319. г. и Хиландарском из доба цара Душана (Мирковић, исто); такође у Дечанском из 1336-1346. г.; као и у Типицима Музеја СПЦ у Београду бр. 166, XVI в.; бр. 30, из 1631. г.; бр. 67, из 1574. г. и бр. 30, XVI в.

[31] Трембелас, н. д. 75, 76.

[32] Исто, 75.

[33] Исто, 76.

[34] Мирковић, Хеортологија 109.

[35] Богојављенско водоосвећење пред римском конгрегацијом за обреде, Српски Сион, г. 1891, бр. 7, стр. 98.

[36] Др Мартин Штиглић, Католичко пасторално богословље, Загреб 1887, св. II, 372, код Вучковића, н. д. 98.

[37] Вучковић, н. д. 99.

[38] Исто, 97.

[39] Рукоп. Требник Музеја СПЦ бр. 7, XVII в.; бр. 12, XIV в. (и валијати освешћеније светих Богојављениј, л. 112, а); у Дечанским бр. 69, XIV в. (по ком иереј валивајет воду од светих Богојављени крстаобразно…); исто у бр. 68, из 1422. (и по том залијет воду свештеннују от светих Богојављениј…).

[40] „Чадо, толика љета повељевајут божествени закони да не причастишисја божествених тајин, точију да пијеши агиазму великују, сијест свјатих Богојевљениј воду“ (Требник, на крају чина исповести). Тај пропис налазимо и у рукоп. Празн. минеју Музеја СПЦ бр. 115, XVI в., на крају Литургије на Богојављење: „Аште кто будет недостојин причештати се на Пасху или ва ко(и)либо пост(т), ва мест(то) с(ве)т(а)го причештенија да срчет воду от с(ве)тих Богојављениј…“.

[41] Никољскиј, О службах руској церкви бивших о прежњих печатних богослужебних књигах, С. Петербург 1885, 290.

[42] Ј. Фундулис, Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1970, II, 1903.

[43] Прот. М. Лисицин, Первоначалниј славјано-рускиј Типикон, С. Петербург 1911, 274.

[44] Никољскиј, н. д. 290.

[45] Дечан. Типик из 1336-1346, Типик бр. 115, XIV в.; Минеј бр. 46, б, XVII в.; Требник Пећког ман. бр. 78, XVI в.; Требник Грујићеве збирке бр. 23, XVII в.; Музеја СПЦ Требник бр. 229, XVI-XVII в.; Типик бр. 166, XVI в.

[46] Музеја СПЦ Минеј за јануар бр. 36, XVI в.; исто Минеј бр. 94, XVI в.; Требник бр. 221, XVI в.; и Типик бр. 130, из 1631. г.

 

3 Comments

  1. Pomaze bog dobri ljudi

    Pre dva dana sam razgovarao sa jednim svojim prijateljem I ne znam ni kako dosli smo na temu tj on mi rekao da pravoslavni svestenik nema pravo da se zeni posle prihvacanja svestenickog cina a ja sam mu na to odgovorio ne ne ne nisi u pravu taj covek ne moze postati svestenik ako se ne ozeni tj ako nema zenu. I evo upravo citam vas clanak o tome.
    Ja sam bio ubedjen u to da svestenik moze da se ozeni jer u starom zavetu svestenik je mogao biti samo ako je iz svestenicke porodice tako da ocigledno je da su se svestenici zenili I imali potomtsvo.
    Hteo sam sam da vas pitam (uvek me malo zbunjuje) ako biste mogli da mi odgovorite.
    Ko je doneo te sve zakone I pravila u nasoj pravoslavnoj crkvi. Kako je sve to nastalo, (o svadbama, o postu, itd)
    Nemojte da shvatite nista pogresno, malo sam poceo da istrazujem stari I novi zavet pa nigde ne nailazim na takva pravila

  2. Da li crkva dozvoljava mladim mirjanima da udju u celibat?

    • Из онога што сам читао можда могу помоћи да бар на ово питање одговорим: Млади људи и требају живети целомудрено до брака. Црква не благосиља живот у блуду. Блуд је смртни грех. Ако си под целибатом подразумевала манастир, Црква дозвољава младим људима одлазак у манастир, али особа мора бити свесна страшне чињенице да када се замонаши, нема натраг.