NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Besmrtnost duše i smisao vere u zagrobni život

 

PITANJE: Više puta do mene su dopirale reči kritike zbog naše vere u besmrtnost i propovedi o zagrobnom životu u Carstvu Božjem. Smisao im je da mi, sveštenici, držimo narod u veri strahom od pakla. Kao što policija drži narod strahom od kazne, tako, vele, i mi tim strahom vladamo dušama. Ljude treba osloboditi od tog ropskog straha, da slobodno izraze svoju veru i postupaju kao slobodna bića

Kako najbolje odgovoriti na takve prigovore, koji ne izgledaju uvek da su iz zle namere?

 

ODGOVOR: Najpre će biti da takvi prigovori dolaze od ljudi materijalističkog ubeđenja, samo izneti u blažem obliku da se odmah ne prepoznaju. Materijalisti i ateisti i ranije, a pogotovo posle drugog svetskog rata, kad su bili u punoj vlasti jednopartijskog sistema, stvar su tako postavljali.[1] Strah od smrti stvorio je ideju besmrtnosti.[2] Kad se čovek oslobodi toga straha shvatiće da besmrtnosti nema, Boga nema, raja i pakla nema: Postoji samo ovaj zemaljski život, jer smrću nestaje ceo čovek bez ostatka. Otuda je svaka religija, pogotovo hrišćanstvo, jedna fikcija i prevara. Nju, „opijum za narod“ izmislili su sveštenici da uljuljkaju mase siromaha da se ne bune protiv vladajućeg sloja bogataša i ostave ih da uživaju ovde u prolaznom životu na zemlji. Sirotinji pak obećavaju uživanje „u neprolaznom svetu“ Carstva Nebeskoga.

Stojeći na marksističkom stavu, predratni profesor Beogradskog univerziteta, dr Dušan Nedeljković, u svojoj studiji „Nemoralnost besmrtnosti i etička funkcija smrti“ (Beograd 1928), upotrebiće i Bibliju za dokaz da i ona „otvoreno poriče besmrtnost i drugi život“, citirajući iz knjige Propovednikove: „Jer što biva sinovima ljudskim, to biva i stoci, jednako im biva; kako gine ona, tako ginu i oni… Sve ide na jedno mesto; sve je od praha i sve se vraća u prah“ (Gl. 3 , 19). Ni blizu mu nije misao da je tu reč šta smrt znači za ljudska tela, a ne i za duše, o čemu se jasno kazuje u istoj knjizi: „I vrati se prah u zemlju kako je bio, a duh se vrati Bogu koji ga je dao“ (Prop. 12 , 7).[3]

Još navodi za svoj stav, iz iste knjige: „Nema ništa bolje čoveku pod suncem nego da jede i da pije i da se veseli; i to mu je od truda njegova za života njegova“ (Gl. 8, 15). A ne navodi, iz iste knjige, jer bi njegov stav obesnažilo: „Raduj se mladiću za mladosti svoje i neka te veseli srce dok si mlad, i hodi kuda te srce tvoje vodi i kuda gledaju oči tvoje; ali znaj da će te za sve to Bog izvesti na sud“ (Gl. 11, 9). Dabome da ne navodi ni zaključke cele Propovednikove knjige: „Glavno je svemu što si čuo: Boga se boj, i zapovesti Njegove drži, jer to je sve čoveku. Jer će svako delo Bog izneti na sud i svaku tajnu, bilo dobra ili zla“ (Gl. 12, 13-14).

Na isti način on će navoditi kazivanje Hristovo, izostavljajući iz njega bitne reči, da bi onda dao komentar koji smisao tome kazivanju potpuno izvrće. Govoreći o bogatašu i Lazaru, on usvaja gledište jednog drugog pisca koji iz reči Avramovih bogatašu u Adu, – da je on primio dobra svoja u životu svome, a Lazar zla, zato se on (Lazar) sada teši, a ti se mučiš (Luka 16, 25), izvodi zaključak da Isus uopšte „isključuje bogate iz neba, a obećava ovo siromašnima kao odštetu za njihove duge nesreće, ne vodeći računa o dobru koje su prvi (bogati) mogli učiniti, ni o zlu koje su drugi (siromašni) sposobni učiniti“.[4]

Ni to mu nije dosta, te će još da kaže: „Na drugom mestu Isus objavljuje da u Carstvu Božijem prvi će biti poslednji, a poslednji prvi“ (Mt. 19, 30), u smislu da će kao i svi bogati tako i svi moćni biti isključeni iz Carstva Nebeskog, namerno izostavljajući reč Hristovu „mnogi“ (Mnogi će prvi biti poslednji, a poslednji prvi.). Pa onda još odlučnije, da time Isus „prosto zamenjuje jedno nepoštenje (što silnici ugnjetavaju sirotinju) drugim beskrajno ga pogoršavajući, čineći ga večitim (tj. što se silnici osuđuju na večne muke).“

Samo zlonamernost može tako nešto pripisati Hristu. Da je „teško“ bogatome ući u Carstvo Nebesko to Hristos kaže. Ali je drugo „teško“, a drugo „nemoguće“. I jedno je da će „mnogi“ prvi biti poslednji, a drugo da će svi prvi biti poslednji. Iz Hristovog kazivanja na Poslednjem sudu jasno se vidi da će „izaći oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda“ (Jn. 5, 29; Mt. 26, 31-46). I da neće propasti plata ni onome koji napoji žednoga čašom studene vode (Mt. 10, 42), a kamoli onome ko učini više, bio bogat ili siromašan, prvi ili poslednji.

Sveti Jovan Zlatousti podvlači da patrijarh Avram upućuje bogatašu u paklu reč „primio si (grčki, apelaves) dobra svoja u životu svome“, kao ono što mu pripada i što mu se duguje, a ne „dobio si“ (grčki, elaves) kao dar – a tako i Lazar zla.

Pa onda kaže: „Smisao tih reči je: Ako si ti učinio šta bilo dobro, i tebi za to sleduje nagrada, ti si ju već primio u onom svetu živeći u veselju i bogatstvu … A on (Lazar) ako je učinio nešto rđavo, primio je sve, stradavši od bede, gladi, podvrgnut krajnjem zlu. I svaki od vas je došao ovamo, on bez greha, a ti bez pravednih dela. Zato on ovde ima čistu utehu, a ti trpiš bezutešnu kaznu“.[5]

Za dr Nedeljkovića i njegove jednomišljenike, vera u „besmrtnost znači prostu nemoralnost“ (str. 64), zato što ta vera ograničava čoveku puno uživanje u ovom zemaljskom, jedino postojećem životu. Vera u besmrtnost, veli on, „diktira uvek po kakav asketizam“, te je vera i moral koji se na nju oslanja „moral protiv života (antivita), etika negacije, dok je konkretno uzeta smrt i sećanje na nju neizbežnu, izvor pozitivne moralnosti i egzaltacije života“.[6] Oto Vajninger, sa toliko poznavanja, ozbiljnosti i sagledanja sa svih strana pitanja čovekove besmrtnosti, ovako rasuđuje: „Kome je njegova prošlost vredna, ko ceni svoj duševni život više nego telesni, taj neće hteti da ga žrtvuje ni smrti. Stoga se primarna, originalna potreba za besmrtnošću najjače i najtrajnije javlja kod najvećih genija čovečanstva, ljudi sa najbogatijom prošlošću“.[7] Iz toga sami možemo zaključiti da onaj koji nema šta da ceni u svom životu, nema poštovanja prema svojoj ličnosti (biću), ne shvata i negira besmrtnost.

Otuda on traži bezuslovno da se ljudi oslobode vere u besmrtnost da bi se tako svim bićem mogli okrenuti ovome svetu „i tako egzaltirati svoj život i to u smislu višeg i boljeg“.[8] Što on to pod „višim i boljim“ podrazumeva objasniće na primeru starih Egipćana i Rimljana, koji, „kako pričaju Herodot i Plutarh, kad se htela kakva svečanost ili gozba da učini naročito veselom i uzvišenom, onda se jelo, pilo, sviralo, igralo, besedilo i pevalo u prisustvu prosutih ljudskih kostura“. Pa dalje nastavlja: „Zato i studentska omladina, svojom internacionalnom studentskom pesmom, ceća se smrti da bi se nadahnula pravom životnom radošću za najidealnija i najmoralnija uzvišenja“. A ta studentska himna, koja treba da ih nadahne „najidealnijim i najmoralnijim uzvišenjima“ glasi:

 

Gaudeamus igitur,
Juvenes dum sumus,
Post iucundam iuventutem,
Post molestam senectutem
Nos habebit humus.

Veselimo ce svagda
Jep smo mladi.
Posle ugodne mladosti,
Posle mučne starosti
Postaćemo prašina?[9]

 

Savremenim jezikom, a takvog shvatanja mladih, ona se sada peva:

 

Uzmi sve što ti život pruža.
Danas si cvet, sutra uvela ruža.

 

Zaista, bilo bi pravo čudo da čovek takvih shvatanja ne kaže: „Sramno je bazirati moralnost na strahu od pakla i nadi raju“,[10] a da je samoubeđenje da se smrću svršava život celokupnog čoveka, celokupne njegove ličnosti, „izvor svakog početka moralnog iskustva i postavljač osnove svake konkretne etike.“[11]

No sličan stav prema strahu od kazne u zagrobnom životu ima i čovek drukčijeg kova, tvorac teorije relativiteta, Albert Ajnštajn, koji na jednom mestu, u svojoj knjizi „Moja slika svijeta“ kazuje: „Žalosno bi to bilo sa ljudima kada bi oni morali da se krote strahom od kazne i nadom u nagradu posle smrti“.[12]

Takav njegov stav biće nam razumljiviji iz saznanja da je on panteist, da ne veruje u postojanje ličnog Boga, te da slično ateistu Ludvigu Fojerbahu smatra da kod primitivnog čoveka religiju izaziva na prvom mestu strah: od gladi, divljih životinja, bolesti, smrti.[13] Tokom vremena taj strah u ljudima uobličava shvatanje da strašni doživljaji zavise od volje i delovanja bića koja treba odobrovoljiti žrtvama. Tako dolazi do nastanka svešteničke klase, koja religiju, veli Ajnštajn, ne stvara, ali je „bitno stabilizuje“.[14] Umetnuvši se kao posrednik između strašnog bića i naroda, sveštenička klasa postaje glavna sila. To ona osobito biva kad se, zbog zajedničkog interesa, udruži sa vladajućom klasom.

U daljem razvoju, u čovečanstvu se javlja socijalni ili moralni pojam boga. To je bog koji „vodi i unapređuje život plemena, čovečanstva, čak i život uopšte, utešilac u nesreći… koji čuva duše pokojnika“.[15] Ajnštajn dalje veli: „U Svetom Pismu jevrejskog naroda da se lepo pratiti razvitak od straha-religije ka moralnoj religiji. Svoj nastavak našao je on u Novom testamentu. … Religije svih kulturnih naroda, naročito naroda Orijenta, uglavnom su moralne religije“, i svima im je „zajednički antropomorfni (čovekoliki) karakter ideje boga“.[16]

Iznad ovakvog religijskog stava, Ajnštajn stavlja „kozmičku religioznost“, koja se sadrži „u zanosnom divljenju pred harmonijom prirodne zakonomernosti, u kojoj se ispoljava tako jedan nadmoćan um da je sve ono razumno u ljudskom mišljenju i određivanju prema tome samo jedan potpuno ništavan odsjaj“. „Takvom stavu“ – veli – „ne odgovara nikakav antropomorfni pojam boga“.[17]

Ajnštajn ne veruje ni u slobodu čovekove volje veleći da „čovek radi po spoljnoj i unutrašnjoj nužnosti, pa, dakle, sa stanovišta boga ne bi bio odgovoran kao ni beživotni predmet za svoje kretanje“.[18]

Svakako da čovek kao telo podleže dejstvovanju zakona prirode: inercije, zemljine teže, slobodnog padanja itd. Ali u duhovnom-moralnom pogledu sloboda je jedna od bitnih komponenata ličnosti. Spasitelj naglašava slobodu toliko puta: „Ako hoće ko za mnom ići…; Ako hoćeš savršen da budeš… A fariseji i zakonici odbaciše volju Božju o njima…“ (Mt. 16, 24; Mr. 8, 37; Lk. 9, 23; Mt. 19, 21; Lk. 7, 30).

Isti evanđelski stav o slobodi volje čoveka izlažu Sveti Apostoli, kao i Sveti Oci i Učitelji Crkve.[19] Navešćemo samo osobito jasno kazivanje Svetog Jovana Zlatousta koji kaže: „Evanđelist svuda odbija prinudu i pokazuje slobodu volje i nezavisnost čoveka“. Bog „želi da ljudi ne vrše vrlinu nasilno nego dobrovoljno… No reći će (neko): Nije li mnogo bolje biti dobar prisilno nego zao po slobodnom raspoloženju? – Nemoguće je biti dobar prisilno. Ko je dobar samo zato što je svezan, taj neće ostati dobar svagda, nego dobivši slobodu vratiće se zlu. A ko se vaspitava tako da postane dobar po slobodnom raspoloženju i učini se takvim, taj će ostati čvrstu dobru.“ Najzad, u tom smislu on kazuje da se „đavo iznad svega trudi da ubedi nerazumne (ljude), da nije u njihovoj vlasti vrlina ni porok, da oni nisu obdareni slobodnom voljom, želeći na taj način postići dve zle stvari: oslabiti podvige vrline, i lišiti ih najvećeg dara – slobode“.[20]

Svi ljudi sa ovakvim stavom, bilo iz materijalističkih ili drugih ubeđenja, ne shvataju, ili neće da shvate, suštinu problema, koju tako jasno iznosi Sveti Vasilije Veliki. On stvar usavršavanja u dobru postavlja razvojno, govoreći da u duhovnom uzrastanju postoje uglavnom tri stepena. Prvi je stepen, veli, stepen roba. U ono doba kad je u svetu vladao robovski sistem, gospodar je, po zakonu, imao pravo da roba, koji ne izvrši sve što mu on naredi, kazni svakom kaznom, čak smrću. Rob iz straha od kazne izvršuje naređenje. Na duhovnom planu, na tome stepenu je onaj hrišćanin koji iz straha od pakla vrši volju Božju. Ne isplati se i hiljadu godina da na ovom svetu činimo ugodne nam grehe, pa onda na svagda da se mučimo u paklu, „gde crv njihov ne umire i oganj se ne gasi“ (Mr. 9, 44).

Drugi je stepen najamnika. I u ono doba bilo je slobodnih ljudi koji su radili za platu. Na duhovnom planu na tome je stepenu onaj hrišćanin koji iz želje da u raju bude na što višem stupnju, u višem blaženstvu vrši volju Božju. Taj je motiv viši, ali nije najviši.

U jednoj bogatoj porodici bilo je robova, najamnih radnika, ali i sinova. Sin izvršava volju očevu ne iz straha od kazne – on nije rob; niti iz očekivanja plate – on nije najamnik, nego iz ljubavi prema ocu, da otac bude zadovoljan. Na duhovnom planu na tome je nivou onaj hrišćanin koji iz ljubavi prema Bogu vrši ono što Bog želi. Dok ona dvojica misle na sebe, stavljaju sebe u centar, ovaj ne misli na sebe, nego na Boga, koga stavlja u centar. To je u stvari pravi hrišćanin. Ali se na taj stepen ne može niko ispeti nego preko ona dva stepena. Koliko će ko ostati na kome od njih, i većom revnošću brže se uspeti do ljubavi prema Bogu, zavisi od njegovog truda i shvatanja.

Oni, dakle, koji ne shvataju da se ne može najedanput postati pravi hrišćanin, te sav život i postupak svode na strah od pakla, i celokupno hrišćanstvo baziraju samo na tome, neminovno promašuju suštinu stvari. Ne vide da bi očekivanje i zahtevanje od početnika u duhovnom životu da odmah vrše ono što vrše oni na višem, ili najvišem stepenu, značilo stavljati na njih teret koji ne mogu nositi. A to bi onemogućilo da izvrše i ono što mogu u stanju i uzrastu u kome su. Apostol Pavle ukazuje na to u slici, govoreći da početnicima u veri „treba mleko, a ne jaka hrana… A jaka hrana je za savršene, čija su čula navikom izvežbana za razlikovanje dobra i zla“ (Jevr. 5, 12-14).

Nastojanje da dobronamerni ljudi to sagledaju nikako ne bi smelo da nam umanji trud oko pomoći onima koji su stupili na put uzrastanja u dobru, kako bi dospeli do čoveka savršena u meru rasta punoće Hristove“ (Ef. 4, 13). Bitno je, i za nas i za njih, da im sobom pokazujemo kako se to može postići, po zapovesti Hristovoj: „Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima“ (Mt. 5, 16). Svakako da se pri tome moramo uzdržavati od naturanja, poštujući slobodu čoveka koju i Bog poštuje.

Najzad, ne treba se žalostiti, ni smatrati uvredom ako nas ljudi pomenutih ubeđenja sa prezirom nazivaju duhovnom policijom. Podsetiti se na reč Božju proroku Jezekilju: „Sine čovečiji, postavih te stražarem domu Izrailjevu da slušaš reči iz mojih usta i opominješ ih od mene. Kad rečem bezbožniku: poginućeš, a ti ga ne opomeneš i ne progovoriš mu da bi odvratio bezbožnika od bezbožnoga puta njegova, da bi ga sačuvao u životu, onaj će bezbožnik poginuti sa svojega bezakonja; ali ću krv njegovu iskati iz tvojih ruku. A kad ti opomeneš bezbožnika, a on se i ne vrati od bezbožnosti svoje i sa zloga puta svojega, on će poginuti s bezakonja svojega, a ti ćeš sačuvati dušu svoju. Ako li se pravednik odvrati od pravde svoje, i stane činiti bezakonje, i ja mu podmetnem na šta će se spotaći, te pogine, a ti ga ne opomenu, on će poginuti sa svoga grijeha, i neće se pomenuti pravedna djela njegova što je činio, ali ćy krv njegovu iskati iz tvoje ruke. Ako li ti opomeneš pravednika da ne griješi pravednik, i on prestane griješiti, on će živjeti, jer primi opomenu, i ti ćeš sačuvati dušu svoju“ (Jezek. 3, 17-21).

To da bude naš stav i objašnjenje, i sebi i drugima, na dobronamerne i zlonamerne primedbe koje nam se u tim prilikama upućuju. I najbolji odgovor onima koji imaju uši da čuju što treba čuti i znaju ono jedino od potrebe što treba znati.

 

Glasnik, oktobar 1997.

 

NAPOMENE:


[1] Sasvim onako, kako kaže biskup Bjenveni: „Oni koji su uspeli da pribave sebi taj divni materijalizam, imaju tu radost da se osećaju neodgovornim i da zamišljaju da mogu sve proždrati, ne prezajući ni od čega: mesta, sinekure, dostojanstva, vlast dobrim ili zlim prigrabljenu, lukrativna prevrtanja verom, korisna izdajstva, prefinjene kapitulacije savesti i da će ući u grob kad sve to budu svarili“ (Viktor Igo, Jadnici, I, str. 43., Beograd, izdavač: „BPEME“).

[2] Biblijski stav razložno potvrđuje Oto Vajninger, određeno veleći da stvar stoji suprotno: Potreba besmrtnosti izazvala je strah od smrti. (Pol i karakter, prev. Irma Šosberger, Beograd 1986, str. 200).

[3] D. Nedeljković, n. d. str. 88.

[4] N. d. str. 63.

[5] Minj, P. G. T. 47-48, De Lazaro koncio, s. 996-997.

[6] D. Nedeljković, n. d. str. 90.

[7] Vajninger, n. d. 191.

[8] Isto str. 87.

[9] Isto str. 87.

[10] Isto, str. 48.

[11] Isto str. 81.

[12] Moja slika svijeta, Sarajevo 1955, str. 16.

[13] N. d. str. 14.

[14] Isto.

[15] Isto str. 15.

[16] Isto.

[17] Str. 17, 15.

[18] Str. 16.

[19] Up. Glasnik SPC 1979, str. 163.

[20] Tvorenija Sv. Ioana Zlatousta, v russkom perevode, S. Peterburg 1900, T. VII, knj. II, str. 34.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *