NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Nepromenjivost kanona i život savremenog čoveka u Crkvi

 

PITANJE: Na kraju opširnog odgovora na pitanje o akriviji i ikonomiji, stav koji ste izneli o bezuslovnoj važnosti kanonskih propisa po mome mišljenju je suviše konzervativan i znači sputavanje, kočenje savremenog života Crkve i njenih članova vezama koje je stvorio život u prvih sedam vekova. Rasudite i sami: Zar se u Crkvi nije ništa izmenilo i ne može izmeniti u dvadesetom od onog što je nastalo do osmog veka!

 

ODGOVOR: Rasudio sam i shvatam, ne samo da može, nego se i izmenilo u Crkvi Hristovoj mnogo toga, i dobro je što se izmenilo ono što može i treba da se izmeni. Ali ima i onog što se nije izmenilo i što je dobro da se nije izmenilo, jer i ne treba da se izmeni. Ima, dakle, stvari gde je dobro i potrebno da budemo konzervativni, a ima i takvih gde to ne treba da budemo. Kao što u pogledu akrivije i ikonomije biva nesrećno da onde gde treba da se držimo akrivije mi budemo ikonomisti, i obratno, gde treba da primenimo ikonomiju mi budemo akrivisti, tako je i ovde. Biti na pravoslavnom stanovištu znači: Imati poverenje da Crkva zna šta je neizmenjivo i drži ga neizmenjivim, i zna šta je dostupno izmeni i izmenjuje ga kad je potrebno.

Izneli smo da su svešteni kanoni volja Duha Svetog, a Duh Sveti je Bog koji je uvek isti i ne menja se (Malah. 3, 6). On je Istina koja je uvek dosledna sebi. Kao što su istine vere, dogmati, od Boga i zato neizmenjivi, tako je i sa kanonskim propisima i etičkim pravilima, koji u stvari nisu ništa drugo nego dogmati vere primenjeni na život vernih. Oni se mogu samo postupno nalagati, prema duhovnom uzrastu vernih i prilikama vremena, mogu se izneti i obrazložiti savremenim jezikom, ali se njihova suština ne može menjati.

Slično biva i u životu. Živa klica razvija se u zemlji, pa u vazduhu, sve dok ne donese plod, nikako ne prekidajući vezu sa svojim korenjem. Ako vlat prekine vezu sa korenom, on se suši i ploda ne može doneti. Tako biva i u životu Crkve izraženom u njenim kanonskim propisima. Ona ne prekida vezu s njima, jer su izraz Duha Svetoga, Životvornog, u rukovođenju Crkvom njenom cilju, od Njegovog silaska na Svete apostole do kraja sveta.

Ali Crkva ne ostaje na njihovom slovu, nego na duhu, „jer slovo ubija, a duh oživljuje“ (2 Kor. 3, 6), niti na onim crkveno-pravnim odredbama koje je ona donosila u pojedinim krajevima i vremenima u cilju sprovođenja duha kanona u život. Smatrati da su ovi propisi, koji su odgovarali tadašnjem vremenu i prilikama, ali delo nas ljudi kao saradnika Božjih, iste važnosti sa suštinom, duhom kanona, bilo bi svakako pogrešno i dovelo do sasvim pogrešnih zaključaka. Značilo bi izjednačavati božansko i ljudsko, zadržavati razvoj Crkve na nečem nebitnom, načinu primene, koji je u novim uslovima prevaziđen, i tako kočiti dalji hod njenog razvoja. To bi isto bilo kao kad bi vlat zaustavio svoje rašćenje na nekom dostignutom stupnju, ma koliko on bio važan, ali bi se time onemogućavalo donošenje ploda, što u stvari znači promašaj postojanja i razvića uopšte.

Tako, dakle, propisi doneti da korisno posluže za dato vreme i prilike, koji u drugo vreme ne bi odgovarali svojoj nameni, mogu i treba da se promene i zamene efikasnijim. Zadržavati se pošto-poto na njima kao nepromenjivim, rekosmo, bilo bi štetno za život Crkve, dovodilo bi do razmirica, cepanja, raskola.

Ne samo to, nego ako nove prilike u kojima se Crkva nađe budu zahtevale, Crkva će znati i moći doneti odgovarajuće kanonske propise. Nije ona iscrpela svoje rukovođenje životom vernih i njihovim spasenjem kanonskim propisima donetim u prvih osam vekova, niti se zaustavila na njima. Nije Duh Sveti rukovodio Crkvom samo tokom tog vremena. On deluje u njoj i danas i delovaće do kraja vremena, te će ona, pod Njegovim rukovodstvom, dočekivati i odgovarati na prilike i okolnosti života kao i do sada.

I. Šta treba razumeti pod „duhom“ kanona, a šta pod „slovom“, razmotrićemo na primeru 11. kanona Šestog Vaseljenskog sabora. U tom kanonu se naređuje da nijedan klirik ni laik ne može jesti judejska azima (presne hlebove, jevr. masot), niti sa Judejcima imati opštenje, niti ih u bolesti prizivati i primati od njih lečenje, niti se s njima kupati u kupatilima, a koji se usudi da to čini, ako je klirik da se svrgne, a laik odluči.[1] I više drugih kanona nalažu slične odredbe. Zabranjuju praznovanje novozavetne Pashe (Vaskrsa) zajedno sa judejskom Pashom;[2] pošćenje sa Judejcima, praznovanje njihovih praznika i primanje prazničnih darova;[3] ne primati od njih presne hlebove, niti imati zajednicu u njihovom nečestiju (asevies);[4] da hrišćani ne smeju judejski svetkovati subotu, nego osobito poštovati nedelju;[5] niti ići u sinagogu da se mole, niti odnositi ulja i tamo sveće paliti.[6]

U ovim se propisima, pod izrazom Judejci, ne misli na njih kao narod, nego na njihovu veru, te nam mora biti jasno da se tu ne radi o nekom rasizmu, ni antisemitizmu, potpuno stranom hrišćanstvu i Pravoslavlju. To određeno potvrđuje i činjenica da često isti kanoni što zabranjuju vernima u odnosu na Judejce, isto to zabranjuju i u odnosu na neznabošce, bez obzira kome narodu pripadaju, kao i na hrišćanske jeretike i šizmatike.[7]

Očigledno da je duh ovih propisa u tome da se pravoslavni vernici sačuvaju od opasnosti po svoju veru od „nečestija“ (asevias) ne samo judejskog i neznabožačkog, nego i od vere hrišćanskih jeresi i raskola.[8] Po tome svakako ovi propisi važe i danas i važiće do kraja sveta. Ako dođe u pitanje opasnost za dušu od nasrtljivosti propagande jeretika, ili neznabožaca i ateista, bez obzira koje su nacije, hrišćanin je dužan izbegavati opštenje sa njima. Jer truditi se oko koristi za telo, oko njegovog lečenja, čistoće i drugih potreba ovog sveta, a pri tome izgubiti dušu i Carstvo Nebesko, za hrišćane bi bio rđav trud, ne dobitak, nego gubitak onog najdragocenijeg, života večnoga.

Ali izvršavanje zahteva da izbegavamo opštenje u verskim stvarima, zbog opasnosti za svoju veru, nikako ne može značiti netrpeljivost i neprijateljstvo prema drugim ljudima drugih vera, sa kojima nas vezuje opšta ljudska priroda, poreklo od istih praroditelja i od Boga darovana nam svima moralna i duhovna sloboda. Zato prigovor što se danas svi, i pravoslavno sveštenstvo i verni, lečimo u bolnicama gde su lekari i osoblje i jevrejske i drugih nacionalnosti, raznih vera i bezvernici, iznositi kao dokaz da je 11. Trulski kanon preživeo, „jer ga se niko ne drži“, ako ga uzmemo u bukvalnom smislu, možemo razumeti. No da duh ovog kanona za hrišćanina ostaje u važnosti svagda, treba da nam je jasno i danas, kao što je bilo onda kada je kanon nastao. Onaj pravoslavni hrišćanin koji bi i sada odstupio od duha kanona, izgubio dušu zbog tela, ponavljamo, ma koliko to proglašavano konzervativnim, niti je hrišćanin, niti bi, ne pokaje li se i svoj stav ne izmeni, to mogao biti.

II. Šta je pak u propisima Crkve ono što je izmenjivo, što je udeo nas ljudi kao saradnika Božjih (1 Kor. 3, 9), doneto radi toga da se u datom vremenu duh kanona uvede u život, pokušaćemo da razjasnimo na sledećem primeru. Po rečima apostola Pavla, vaskrsenje Hristovo je suština vere hrišćanske (1 Kor. 15, 14), pa je stoga od početka Vaskrs najveći hrišćanski praznik, Praznik nad praznicima. Praznovan je u celoj Crkvi u proleće, u vreme judeskog praznika Pashe, u godišnje doba kad se i desio, ali ga svi hrišćani nisu praznovali u isti dan. Maloazijski verni praznovali su ga 14. dana jevrejskog meseca nisana, u koji bilo sedmičan dan da taj datum padne. Hrišćani pak u Egiptu, Grčkoj i Rimu praznovali su ga u to vreme, ali svagda u nedeljni dan. Tako je bivalo da su jedni hrišćani bivali u prazničnoj radosti, dok su drugi još držali predpraznički post.

Da bi u tom pogledu cela Crkva bila jedinstvena, Prvi Vaseljenski sabor u Nikeji, 325. g., doneo je odluku da svi hrišćani slave Vaskrs u nedeljni dan, posle proletnje ravnodnevnice i punog meseca. Postojala je, rekosmo, takođe odluka da se novozavetna Pasha, Vaskrs, ne sme praznovati u isti dan sa judejskom Pashom.[9] Istovremeno je Sabor poverio Aleksandrijskoj Crkvi da ona izračunava, prema iznetim propisima, u koji će mesečni dan pasti Vaskrs, i s tim u vezi početi post, pripremne nedelje za post itd., i o tome blagovremeno izveštava sve Crkve. Aleksandrijska crkva činila je to za duži niz godina.

No dešavalo se, međutim, da obaveštenja na ovaj način ne stignu na vreme u pojedine udaljenije krajeve, pa je već 388. g. Teofil, aleksandrijski episkop, sastavio jednu preglednu tablicu iz koje su se potrebni podaci mogli videti za 40 godina unapred. Sveti Kirilo Aleksandrijski je ovu tablicu dopunio za 95 godina. Nešto docnije, učeni egipatski monah Anijan izradio je „Veliki pashalni indiktion“ za 532 godine, koji je, po isteku tog niza godina, ponovo otpočinjao, tako da su početna godina tog indiktiona i ostale za njom ponovo tekle ravnomerno, te u iste dane padaju kako faza punog meseca, tako i mesečni datumi u koje Vaskrs treba da padne. U VI veku dopunio je ovaj indiktion rimski monah Dionisije Mali. Tako je nastala „Neishodimaja pashalija“, tj. Stalna pashalija, koja se po isteku 532 godine ponavlja i koja je u upotrebi još i danas.

Pri tome treba obratiti pažnju na to da sve navedene saborske odluke, o praznovanju Vaskrsa, ne navode niti pominju ni kalendarske mesece, ni mesečne dane, nego događaje u prirodi: proletnju ravnodnevnicu, pun mesec i nedeljni dan. U Pashalnim pak tablicama ti propisi su izraženi u datumima tada postojećeg julijanskog kalendara, a to nikako nije isto. Sveti Oci, naime, prosvetljeni Duhom Svetim, nisu Crkvu vezivali ni za šta ljudsko, relativno, nego za određeno, za kozmičke događaje, date od Boga. Znali su da nijedan kalendar ne može biti apsolutno, nego samo približno tačan, jer dužina godine ni po jednom od njih nikad ne može potpuno, nego samo približno odgovarati stvarnoj dužini tropske godine u prirodi. Jedan kalendar od drugog može biti tačniji, dužina godine po računanju jednog može biti bliža stvarnosti u toku vekova, od računanja drugog, ali je apsolutna tačnost nedostižna.

Proletnja pak ravnodnevica je jedan određeni moment u prirodi, kad zbog nagiba zemljine osovine i njenog obilaska oko sunca ona dospe u položaj da sunce toga dana bude u zenitu iznad severnog povratnika. U doba Prvog Vaseljenskog sabora, po julijanskom kalendaru, koji je tada važio u celom Rimskom carstvu, proletnja ravnodnevnica je bila 21. marta. No kako taj kalendar zadocnjeva svakih 128 godina za jedan dan, to je od Prvog Vaseljenskog sabora do sada zadocnio za 13 dana.[10]

Slično stoji stvar sa fazama meseca, koje nastaju zbog obrtanja meseca oko zemlje i zajedno s njom oko sunca. Podaci Pashalnih tablica o tim fazama, u doba Prvog Vaseljenskog sabora i dugo posle njega, odgovarali su stvarnosti. Iako izračunate u to davno vreme, u pogledu srednje tačnosti mesečnih faza, ove tablice izazivaju priznanje, ali su za tako dugo vreme, od onda do danas, zadocnile za nekoliko dana. Danas smo u mogućnosti da ih izračunavamo nesravnjivo tačnije.

Stav da pogreške Pashalnih tablica, izrađenih na osnovu nedostataka julijanskog kalendara i tadašnjih dostignuća u izračunavanju mesečevih faza, nisu od značaja da ih se Crkva ne bi mogla držati i nadalje, odnosno da nije od značaja da se Vaskrs praznuje kako je odredio Prvi Vaseljenski sabor, u prvu nedelju po stvarnoj proletnjoj ravnodnevnici i punom mesecu u stvarnosti, nesumnjivo da se ne bi mogao opravdati. Još manje bi bilo opravdano shvatanje da je Pashalne tablice i julijanski kalendar, sa njihovim netačnostima, usvojio Prvi Vaseljenski sabor, te da kao takvi imaju ostati nepromenjivo u Crkvi i nadalje. Kao što izložismo, Sabor je zauzeo određeni stav kako u pogledu propisa o praznovanju Vaskrsa, vezavši ih za određena kozmička zbivanja, tako i u pogledu njihovog što tačnijeg izračunavanja, poverivši ga Aleksandrijskoj Crkvi, u kojoj je znanje za to bilo na najvišem nivou, a ne vezujući Crkvu za relativne mogućnosti koga bilo kalendara, niti za niže mogućnosti izračunavanja mesečevih faza, kad smo u mogućnosti da ih izračunavamo tačnije. Nasuprot ovakvom jasnom stavu Prvog Vaseljenskog sabora, insistirati na mišljenju da čuvanje navedenih netačnosti znači čuvanje Pravoslavlja kuda bi nas odvelo?

Kad je u Grčkoj, 1923. g., država prešla na novi grigorijanski kalendar, a nepripremljeno odmah za tim novi kalendar uvela i Grčka Crkva, jedan broj sveštenika, monaha i naroda, čak i tri episkopa, odvojila su se u starokalendarski raskol, koji u Grčkoj Crkvi postoji do danas. Pored drugih razloga, starokalendarci svoj stav opravdavaju i ovima za koje malopre rekosmo da se ne mogu održati. Tako oni pišu: „Sveti Prvi Vaseljenski sabor… pokrenut Sv. Duhom, uveo je julijanski kalendar u upotrebu u Crkvi i ustanovio na njemu Večnu pashaliju preko Aleksandrijske crkve…“;[11] „Sveti Prvi Vaseljenski sabor… znajući njegove (julijanskog kalendara) nedostatke u pogledu vremena, stavio je, po odluci, proletnju ravnodnevnicu na 21. mart, prema julijanskom kalendaru, i na njegovom osnovu sastavio Večni pashalni kanon“.[12] S julijanskim kalendarom spojena je Pashalija Prvog Vaseljenskog sabora, koji je ustanovio Pashalni kanon.[13]

Očigledno da se ovde ne razlikuje božansko od ljudskog, propisi koji potiču od Duha Svetog, koji je rukovodio Prvim Vaseljenskim saborom, od Pashalnih tablica, ustanovljenih docnije od ljudi, radi praktičnih ciljeva, primene u život propisa o praznovanju Vaskrsa.[14]

Smatram da je iz ovoga jasno kakva je razlika u značaju nepromenjivih kanonskih propisa od promenjivih ljudskih, izdatih u datom vremenu da bi se ovi uveli u život. Otuda da je za pravoslavno shvatanje neprihvatljiv svaki pokušaj da se pod nepromenjivo, božansko, podvuče i ono što je ljudsko i kao takvo promenjivo. A to smo i hteli da prikažemo.

 

Glasnik, jun 1990.

 

NAPOMENE:


[1] Pidalion, izd. Astir 1970, 227; N. Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, Novi Sad 1895. T. I, 456.

[2] Kan. 7. Sv. apostola; 1. kan. Antiohijskog sabora.

[3] Kan 70. Sv. apostola; 37. kan. Laodikijskog sabora.

[4] Kan. 38. Laodikijskog sabora.

[5] Kan. 29. Laodikijskog sabora.

[6] Kan. 64. Sv. apostola.

[7] I u judejskoj zbornici jeretičkoj hrišćanin se ne sme moliti – kan. 64. Sv. apostola; ne sme odneti ulja u sinagogu judejsku i svetilište neznabožačko – kan. 7. 1 Sv. apostola; ne smeju se primati praznični darovi ni od Judejaca, ni od jeretika – kan. 37. Laodikijskog sabora; ne sme se hrišćanin moliti zajedno sa jereticima – kan. 45. Sv. apostola; niti praznovati zajedno sa neznabošcima – kan. 39. Laodikijskog sabora; ni Jelinima – 60. Kartaginskog sabora. Razume se, i tu se pod Jelinima ne shvataju oni u etničkom smislu, nego u verskom, kao neznabošci.

[8] Valsamon, tumačeći 112. Trulski kanon, veli da izbegavanje zajednice sa Judejcima znači čuvanje od slabljenja svoje vere, uzvišenije od judaizma. Naša Pasha je viša od njine, jer se tu prinosi beskrvna žrtva „koju nam je Gospod naš Isus Hristos predao u vreme svoje smrti i praznika Pashe“, dok je judejska „sa jagnjetom, presnim hlebom i gorkim zeljem“. Naređenje da se ne jedu njihova azima ne znači nejedenje presnog hleba kao takvog, „jer i mi slobodno jedemo azima, tzv. anavata…, nego da preko azima ne praznujemo sa Judejcima (njihovu Pashu)“ (Atin. sintagma, Atina 1852, T. II, 337).

[9] Up. Patrijaršijski Glasnik 1982, str. 273, 274.

[10] Godine 2117. ta razlika će biti 14 dana.

[11] I petra tis amomitu orthodoksu hristianikis imon pisteos, Atina 1953, 27.

[12] Isto.

[13] Akrivis thesis.

[14] U suštini ovakav stav ima i prof. Branko Cisarž koji piše: „Kanoni su nepromenljivi ukoliko su jedini mogući i apsolutni izraz obaveznih istina vere i morala – ali su promenljivi ukoliko su oni izraz privremenih sredstava za sprovođenje ovih istina u životu“ (Crkveno pravo I, Beograd 1970, str. 11). On, dakle, razlikuje kanone koji izlažu „istine vere i morala“ od onih koji izražavaju „pravničko-praktične odredbe Crkve“, „privremena sredstva za sprovođenje ovih istina (vere i morala) u život, ne dajući pritom primere i objašnjenja, koji su to jedni, a koje drugi. Po našem shvatanju, svi kanoni imaju apsolutno značenje, po duhu, ne po slovu, kako smo u iznetim primerima pokušali da objasnimo i jedne i druge.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *