NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Šta je akrivija, a šta ikonomija?

 

PITANJE: U crkvenim krugovima vrlo se često čuju reči „akrivija“ i „ikonomija“. Nema okolnosti u životu i postupanju jerarhije i vernih na koje se ne može primeniti jedan od ovih principa. Oni se ponekad toliko proširuju, ili sužavaju, a nema toga što se ne može osuditi akrivijom i opravdati ikonomijom. U nekim prilikama izgleda da su ovi principi i ustanovljeni kako bi poslužili kao sredstvo u rukama više vlasti, da može činiti šta hoće pa da uvek ima pravo.

Može li se izneti suština ovih principa da se jasno vidi šta oni znače i koje su im granice?

 

ODGOVOR: Nema toga evanđelskog i kanonskog stava koji zli ljudi neće pokušati da zloupotrebe i uprave na zlo. Đavo je protiv Sina Božjeg, kušajući Ga, upotrebio reči Svetog Pisma (Mt. 4, 6). Čuda koja je Spasitelj činio neverni fariseji pripisuju đavolu, veleći da ih čini pomoću Velzevula, kneza demonskog (Mt. 12, 14), i da je đavo u Njemu (Jn. 8, 48; 10, 20). Sveti apostol Pavle ukazuje da je zapovest Božja, data praroditeljima u raju na život, donela im smrt, ne zato što nije bila dobra, nego što su poverovali đavolu koji ju je okrenuo njima na zlo (Rim. 7, 10-11). Pojedine stavove u Poslanicima Svetog apostola Pavla, još u njegovo doba, neuki i neutvrđeni – kao i ostala Pisma – izvrću na svoju propast (2 Pet. 3, 16). I Sveti Vasilije Veliki kaže da se svako dobro Božje može zloupotrebiti, te definišući vrlinu i porok veli da je vrlina upotreba dobrih darova Božjih na dobro, a porok, upotreba tih istih dobrih darova Božjih na zlo.[1] Nije onda čudo što se tako može postupati i sa principima akrivije i ikonomije.

 

Šta je akrivija?

Iz reči Gospodnjih: Ko sluša moju reč i veruje onome koji me je poslao, ima život večni (Jn. 5, 24); Ko održi moju reč, neće videti smrti nikada (Jn. 8, 51); Heće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo Nebesko, nego koji tvori volju Oca moga (Mt. 7, 21), jasno se vidi da su Njegova nauka i zapovesti date zato da bi ljudi, ispunjavajući ih, zaslužili život večni. Samo tim evanđelskim sredstvima može se dostići život večni: Ako želiš ući u život, drži zapovesti (Mt. 19, 17).

Isto to se vidi i iz nauke Svetih apostola: Budite pak tvorci reči, a ne samo slušači, varajući sami sebe (Jak. 2, 10); Svet prolazi i želja njegova, a koji tvori volju Božju ostaje doveka (1 Jov. 2, 19); Blaženi su oni koji drže reči proroštva ove knjige (Otkr. 22, 7); Jer pred Bogom nisu pravedni oni koji slušaju Zakon, nego će se opravdati oni koji ispunjavaju Zakon (Rim. 2, 13). Zato je u Hristu Isusu bitna vera koja kroz ljubav radi (Gal. 5, 6).

Tokom istorije Crkva je u istom cilju, po ovlaštenju datom joj od Boga, donosila kako dogmatske, tako i kanonske propise obavezne za vladanje i život sviju njenih članova. Donosila ih je rukovođena Duhom Svetim, koji u Crkvi boravi vavek (Jn. 14, 16) i upućuje na svaku istinu (Jn. 16, 14). te ovi za nju nikad nisu značili ljudske propise i zakone, nego božanske. Ubeđenje u to jasno izražava već Apostolski sabor u Jerusalimu, 51. god., donevši odluke o postupanju hrišćana iz neznaboštva. Jer ugodno bi Svetome Duhu i nama da nikakvo breme više ne mećemo na vas, osim što je neophodno: da se čuvate od žrtava idolskih, i od krvi, i od udavljenog, i od bluda (D. ap. 15, 28). Istu veru iskazuje prvi kanon Sedmog Vaseljenskog sabora: „Radosno primamo, i u potpunosti, i kao nepokolebivo utvrđujemo ono što naređuju božanstveni kanoni, izdani od truba Duha, preslavnih apostola, kao i šest Svetih Vaseljenskih sabora i onih koji su pomesno sabirani radi izdavanja takvih naredaba, i Svetih Otaca naših. Jer svi jednim istim Duhom prosvećeni, odrediše što je korisno…“[2]

Po Svetom Vasiliju Velikom, sve propise koji vode spasenju duše „treba držati sa strahom kao božansku zapovest, zato što i same zapovesti Božje nemaju nešto drugo u vidu do spasenja onih koji ih ispunjavaju“.[3] Slično kazuje i Sveti Teodor Studit: „Govoriti o kanonima i Evanđelju Hristovom jedno je isto, jer su kanoni zapečaćeni Duhom Svetim, i njihovim odredbama rešava se sve što se tiče spasenja ljudi“.[4] Nijedna Crkva ne sme činiti što je protiv postavljenih zakona i kanona (kata tus kimenus nomus ke kanonas). Inače će biti nepotrebno Evanđelje, uzaludni kanoni, i svaki episkop, ako mu je slobodno da on, ili oni koji ga okružuju, čine po ličnom nahođenju, biće novi evanđelist, drugi apostol, novi zakonodavac. A mi imamo zapovest Apostola. Ako vam anđeo s neba propoveda Evanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude (Gal. 1, 8).[5]

Iz docnijeg vremena navešćemo kazivanje poznatog kanoniste Jovana Zonare, koji na početku svojih tumačenja crkvenih kanona veli: „Razjašnjavanje Tvojih reči prosvetljuje i poučava neiskusne – govori Bogu prorok David. A Božjim su rečima sasvim osnovano nazvane naredbe božanskih apostola i otaca, jer su oni izdali te naredbe prosvetljeni božanstvenim Duhom“.[6] U novije doba, isti stav zastupa prepodobni Nikodim Agiorit: „Ova je knjiga (tj. zbornik kanona, Pidalion) iza Svetog Pisma – Sveto Pismo; iza Starog i Novog Zaveta – zavet; iza prvih bogonadahnutih reči – druga bogonadahnuta reč. Ona je: Večna granica koju postaviše Oci naši, i zakoni određeni za vekove…, koje Sabori vaseljenski i pomesni kroz Duha Svetog ustanovište… Ona je zaista, kao što je i nazvasmo, „Kormilo“ (Pidalion) vaseljenske Crkve, kojim ova upravljana sigurno upućuje mornare koji su u njoj, i putnike, klirike velim i laike, prema neburnom pristaništu višnjeg Carstva. Ona je plod, i posledica, i cilj za koji su se toliki patrijarsi znojili, toliki bogonosni i duhonosni arhijereji putovali s krajeva vaseljene (često ostareli i bolesni budući) i vaseljenske i pomesne Sabore sastavljali, i toliko se vreme mučili“.[7] Profesor Crkvenog prava na Teološkom fakultetu u Atini, Konstantin Muratidis, iznosi kao učenje cele Pravoslavne crkve: „Poreklom od Svetog Duha, svešteni kanoni imaju jedinstven, večni značaj za spasenje vernih“.[8]

Svaki, dakle, hrišćanin, bio episkop, sveštenik ili vernik obavezan je beskompromisno uklanjati se od zla i činiti dobro (Ps. 33, 15). Jer se ne može služiti Bogu i Mamonu (Mt. 6, 24); iz jednog izvora ne može isticati i slatka i gorka voda (Jak. 3, 11), uz jasan stav da ko sav Zakon održi, a ogreši se o jednu Zapovest, ogrešio se o sav Zakon (Jak. 2, 10).

Traženje i od sebe i od drugih puno i tačno („akrivis“ = tačan, brižljiv, marljiv, tačno postupanje na delu) ispunjavanje zapovesti Božjih, datih u Svetom Pismu i kanonima Crkve, radi Carstva Nebeskog i spasenja duše, eto to je princip akrivije.[9]

Ovako postavljenom evanđelskom i kanonskom stavu nema se šta ni dodati ni oduzeti. On ostaje večno načelo i put spasenja, Crkva samo treba da ga primenjuje u životu svega klira i sviju vernih.

Ali tu, u postavljanju zahteva ispunjavanja evanđelskih i kanonskih propisa na svakog pojedinca, pri razlikama njihovog duhovnog uzrasta, različitim prilikama i neprilikama života i nepredvidivim okolnostima i uslovima vremena, Crkva se suočava sa neminovnošću drugog principa, principa ikonomije.

 

Šta je ikonomija?

Grčka reč „ikonomia“ prvobitno je označavala razumno upravljanje kućom, ili kojim bilo stvarima. Stari Zavet, u prevodu 70-orice, upotrebljava ovu reč dvaput, u smislu upravljanja gradom (Isa. 22, 19, 21). U Novom Zavetu upotrebljava se ona u četiri značenja: 1. Upravljanje kućom (Lk. 12, 42; 1 Kor. 4, 2); 2. Upravljanje gradom (Rim. 16, 23); 3. Za oznaku tajne ovaploćenja Gospoda Isusa Hrista i uopšte Njegovog dela spasenja ljudi (Ef. 1, 10; 2, 2-3); 4. U smislu duhovnog upravljanja Crkvom (1 Kor. 4, 4; 9, 17; Kol. 1, 25; Titu 1, 7; 1 Pet. 4, 10).[10]

Kod Svetih Otaca ova se reč upotrebljava kao i u Novom Zavetu, ali se kod njih nalazi još i u jednom drukčijem smislu, u smislu crkvenog snishođenja i ublažavanja opštevažećih crkvenih propisa, i osobito u tome smislu. Nastaju, naime, u životu Crkve prilike i okolnosti kad se strogost, tačnost u svemu kanonskih propisa ne može primeniti, nego se dozvoljava njihovo ublaženje.[11]

Princip blagosti prema ljudima i snishođenja njihovim potrebama, a u odnosu na pojedine propise Zakona Mojsijevog, koje su fariseji još pooštravali, pokazao je sam Gospod Isus Hristos (Mt. 12, 1-8; 20, 1-26; Lk. 13, 11-16 itd.). Isto tako postupaju i Sveti apostoli. Apostol Pavle, po duhu blagosti, svima je bio sve, sa slabima slab, da svakako neke spase (1 Kor. 9, 22). Zbog slabosti vernih iz obrezanja, naredio je da se obreže Timotej, a i sam je izvršio obred očišćenja sa zavetovanim (D. ap. 21, 21, 26). Na duhovno slabe verne stavio je manji teret, „hranio ih mlekom“, jer još nisu uzrasli da mogu upotrebiti tvrdu hranu zrelih (1 Kor. 3, 2).

U prvoj Crkvi takođe vidimo koliko je ukazivano snishođenja i trpeljivosti prema slabima koji su u gonjenjima pali, koliko razumevanja za razlike u pogledu dužine posta i vrsti hrane pri pošćenju, svetkovanju dana Vaskrsa, razlika u bogosluženju itd.

Dobrota i milosrđe, koji počivaju u osnovi „ikonomije spasenja“ ljudi Gospoda Isusa Hrista, ostvarivani u apostolskom i prvim vremenima Crkve, neodvojivo su vezani za život Crkve do kraja vremena, kao što veli carigradski patrijarh Flavijan, u svom pismu Četvrtom Vaseljenskom saboru: „Jer nismo deca nečovečnosti, nego čovekoljublja Božjega. Jer ako je zbog nas Bogati osiromašio i mi smo dužni Njegovom uzvišenom siromaštvu slediti, jer nas je Bog stvorio za dela čovekoljublja“.[12] Crkvena ikonomija svakako potiče iz evanđelskog milosrđa, saučešća i čovekoljublja, no obim ovih triju vrlina širi je od obima termina ikonomije i primenjuje se i u drugim oblastima crkvenog života, kako primećuje J. Koconis, dok se termin ikonomije osobito odnosi na oblast crkvenog prava. Pri tome treba takođe razlikovati pojam ikonomije od pojma „dispenzacije“. Oba ova izraza, prvi sa Istoka, drugi sa Zapada, do XI v. imali su isti smisao. Od tada je termin dispenzacije sužen i odnosi se samo na čisto crkveno-pravnu oblast, dok je pojam ikonomije širi i odnosi se i na dejstvo pastirstva.[13]

Da bismo jasnije sagledali smisao i granice ikonomije, iznećemo mišljenja pojedinih Svetih Otaca i crkvenih pisaca, starijeg i novijeg doba, koji su o tome raspravljali.

 

Sveti Oci o ikonomiji

O mogućnosti da se postupi blaže od naređenog, Sveti Vasilije Veliki preporučuje da enkratite koji prilaze Crkvi treba ponovo krstiti. No u daljem razlaganju veli: „Bojim se da… strogošću naše naredbe ne učinimo smetnju onima koji žele spasenje“, te dopušta mogućnost da se prime bez krštenja, samo miropomazanjem.[14]

Sveti Jovan Zlatoust upućuje pastire Crkve da pri nalaganju epitimija ne gledaju toliko na količinu greha, koliko na raspoloženje grešnika, iskreno pokajanje i ispravku života, „da ne bi, u nameri da zašiješ što je poderano, učinio rupu još gorom, i želeći da podigneš što je palo, da se ne bi to još porušilo“… Jer treba imati u vidu, kazuje on dalje, da oni koji su slabi i odali se svetskim nasladama „tek će malo pomalo hteti da misle o gresima svojim, i samo lagano će moći da se oslobode od nevolje u koje su pali. Pa ko hoće odjednom i strogošću da ih dovede na pravi put, može lako da postigne ni da se bar delimično pokaju“.[15]

Sveti Grigorije Bogoslov takođe kazuje da one koji se ne kaju, niti smiravaju, ne treba da primamo. One pak koji se kaju, no ne kao što treba, niti pokazuju odgovarajuće kajanje za zlom koje učiniše, treba da primimo i odredimo im držanje vrste pokajanja odgovarajućeg njihovim gresima. One, najzad, koji se iskreno kaju tako da se guše od suza, treba da primimo u zajednicu.[16]

Sveti Grigorije Niski, o postupnosti u nalaganju najpre blažih, pa težih zahteva, kaže: „Treba malo po malo uzvoditi ih napred i pobuđivati prema uzvišenijem, svetlošću svetlost darujući i istinu istinom izazivajući. Stoga i mi, izostavivši savršeniju pouku (jer još nije vreme), ovako im govorimo“.[17]

Sveti Kirilo Aleksandrijski govori još određenije o ikonomiji: „Zaista je delo ikonomije da se za malo skrene od onoga što je propisano, s tim da se ne pretrpi šteta u onom što je korisno. Jer je tako i Pavle svima bio sve, ne da dobije nešto, a ošteti deo, nego da sve dobije“.[18]

Sveti Atanasije Sinait kazuje slično: „Opet velim da kad se dođe do upotrebe po ikonomiji, ne treba u svemu da bude, nego da bude po snishođenju i u cilju spasenja nekih. Kao što Pavle obreza Timoteja hoteći da privuče Judejce. Stoga i sebe očisti. I obrezanje Hristovo na ovaj način bi po ikonomiji, da se pokaže da ne razrešava Zakon“.[19]

Patrijarh Nikola Mistik († 925. g.): „Ikonomija je spasonosno snishođenje koje spasava grešnika, pružena ruka pomoći da podigne iz pada palog, koja ne dozvoljava da pad ostane, nego pre u dubini samilosti uvodeća. Ikonomija je oponašanje božanskog milosrđa, iz čeljusti zvera, ričućeg protiv nas, otimajuća onoga koji bi bio progutan ustima propasti“.[20]

Staranje Crkve o duhovnoj koristi vernih pravi je razlog upotrebe principa ikonomije, ne samo u primenjivanju blažih, nego i strožijih propisa od naređenih. Trulski sabor, svojim 12. kanonom, naredio je da oženjeni klirici, po izboru i rukopoloženju za episkopa, ne mogu dalje živeti sa svojim ženama.[21] Sabor obrazlaže svoju odluku time što je nastavak bračnog života bivao „uzrok spoticanja i sablazni za narod“. A apostol Pavle naređuje da ne budem na sablazan ni Judejcima, ni Crkvi Božjoj (1 Kor. 10, 31). U daljem obrazlaganju Sabor veli da ova naredba nije doneta „da se ukida ili izvraća ono što je apostolski ustanovljeno, nego što se staramo o spasenju naroda i o njegovom napredovanju u dobru, i da nikakva ljaga ne ostane na svešteničkom činu“.[22]

 

Noviji pisci o ikonomiji

Iz novijeg vremena navešćemo mišljenje aleksandrijskog patrijarha Melentija: „Ikonomija je skretanje od starog kanona u nekim slučajevima, koje biva radi koristi Crkve, pri čemu se čuvaju osnovni temelji vere“.[23] Ovako kazuje i prof. P. Trembelas: „Ukratko, ne skrenuvši suštinski od akrivije, upotrebi ikonomije pristupa se kad treba da se ostvari ili veće dobro, ili izbegne veće zlo“.[24]

Pored spasenja vernih, što u stvari i jeste korist Crkve, carigradski patrijarh German veli da je cilj primene ikonomije ugađanje Bogu: „Ono što se po ikonomiji govori, ili čini, ne treba smatrati za laž, ili ipokriziju, jer su posledice ovih suprotne onome. Jer je laž od đavola, kao što je pisano. A ko sa rasuđivanjem upotrebljava ikonomiju… čini to hoteći ugoditi Bogu, što je rušenje dela đavoljih“.[25]

Bivši profesor Crkvenog prava na Bogoslovskom fakultetu u Atini, Amilkas Alivizatos, o ikonomiji veli: „Crkva je svagda, od samog početka, upotrebljavala ikonomiju, vršeći elastično dejstvo onoga što je ona izrečno nepokolebivim osveštala, u krajnjem cilju da se na svaki način ostvari spasenje duša vernih, jer prilike vremena ne dozvoljavahu držanje krajnje akrivije i strogosti crkvenog poretka“.[26]

Naš poznati kanonista, Nikodim Milaš, ne upotrebljava izraze akrivija i ikonomija, ali pominje pojam dispenzacije i veli: „Kanoni Crkve dopuštaju nosiocima crkvene vlasti da popuste od strogosti postojećeg zakona, prema pojedinim osobama i samo u vanrednim prilikama, kad je naime sa takvim popuštanjem u izgledu opće dobro Crkve i obezbeđenje dobroga reda u njoj“.[27]

U primeni ikonomije nikako ne treba gledati pokušaj da se izbegne vršenje zapovesti Božjih, ili kanonskih propisa, nego obratno, njihovo izvršenje. Jerusalimski patrijarh Dositej, u pismu beogradskom mitropolitu Mihailu, 1706. g., veli: „Crkvena pitanja razmatraju se na dva načina, po akriviji i po ikonomiji. Kada ne mogu da budu po akriviji, neka budu po ikonomiji“.[28] Sveti Kiril Aleksandrijski objašnjava to u slici i veli: „Kao lađari na moru, kad nastane opasnost za lađu, u strahu izbace nešto od tereta, da bi spasli ostale“, i lađu i ljude u njoj, „tako i mi u postupanju, kad se ne može spasti ono najtačnije, prenebregnućemo nešto, da ne bi pretrpeli štetu u svemu“.[29] U ikonomiji, dakle, biva skretanje od kanona, ali ne od njegovih ciljeva. „Tako ne biva skretanje od duha kanona, nego od slova“.[30]

J. Koconis c pravom naglašava: „Može se reći da i strogo držanje božanstvenih zapovesti kanona, i skretanje od njih po ikonomiji, streme istom cilju: da uspostave palog čoveka u njegov carstvujući položaj prema celoj božanskoj ikonomiji (spasenja), stvar koja je po prevashodstvu ugodna Bogu“.[31]

 

Granice ikonomije

Pored sve opravdanosti i duhovne koristi od upotrebe ikonomije, ne može se ona širiti do te mere da dođe u pitanje opstanak crkvenih propisa u bitnosti. Ako se dođe u položaj da se mora birati ili takav postupak ikonomije koji bi značio povredu kanonskih propisa, ili napuštanje ikonomije, bolje je napustiti ikonomiju nego kanonske propise. Sveti Kirilo Aleksandrijski izlaže jasno taj princip: „I ovo velimo, da delom saučešća prema ljudima, vršeći korist Crkvi, ne pretpostavimo njenim kanonima ništa… Jer u slučaju da jedno smeta vršenju drugog, neka se pretpostave crkveni propisi“.[32] Slično kazuje i Evlogije Aleksandrijski (580-607. g.): „Jer ako neko od onoga što su rekli Oci uzdrma nešto, to se ne bi moglo nazvati ikonomijom, nego prestupom i izdajom dogmata i nepobožnošću prema božanskom“.[33] Prepodobni Teodor Studit prekinuo je molitvenu zajednicu s patrijarhom Tarasijem zato što ovaj nije kaznio jereja Josifa, koji je nekanonski venčao cara Konstantina VI sa Teodorom, govoreći da je ispunjavanje kanona obaveza sviju članova Crkve, nezavisno od njihovog društvenog položaja, zvanja i čina, jer „Zakoni Božji gospodare nad svima“.[34]

 

Uslovi primene ikonomije

Evanđelski i kanonski propisi važe svuda i uvek. Da bi se u pojedinim prilikama života mogao primeniti princip ikonomije, neophodno je najpre da se zna šta odnosni kanon zahteva, kako bi se njegov zahtev, ako je nužno, mogao ublažiti. Zatim, potrebno je znati prilike i okolnosti datog vremena, pa duhovni uzrast vernika, o čemu je reč u kazivanju Svetog Vasilija Velikog o tri duhovna stepena: roba, najamnika i sina.[35] Sva trojica ovih ispunjavaju volju Božju, ali ne iz istih motiva, ne u istoj meri i obimu, nego svaki prema svojoj moći. Tražiti i od onih na stepenu roba da postupaju onako kako postupaju oni na višem, ili najvišem, značilo bi staviti na njihova pleća breme koje oni ne mogu nositi, i tako im onemogućiti da nose makar onoliko koliko mogu. Ako nisu zrno koje može doneti rod po sto, nerazumno bi bilo ne dopustiti im da donesu makar šezdeset, ili bar po trideset (Mt. 13, 8). Takođe se moraju imati u vidu i druge okolnosti društvenog, porodičnog i ličnog života koje ponekad otežavaju i dobrom semenu da donese rod koliko bi inače moglo.

Zbog svega toga teško je dati detaljne propise: Kako, kada, prema kome i u kojoj se meri može primeniti princip ikonomije. Tokom istorije bilo je više pokušaja sa određivanjem takvih propisa. Prof. A. Dobroklonski navodi već pomenute reči Evlogija Aleksandrijskog, da se ikonomija može primeniti onda kad je izvesno da se time ne povređuje svetost i čistota dogmata vere. Ali je ova definicija, veli Dobroklonski, uska, jer ne uzima u obzir druge oblasti života Crkve, moralne odnose sveštenstva i vernih, disciplinu i dr. Sveti Teodor Studit je postavio kao princip razliku između „neophodnog“ (kad se ikonomija ne dozvoljava) i „slučajnog“ (kad se može dozvoliti), ali nije izložio jasnu razliku između neophodnog i slučajnog. Drugi su taj princip videli u harmoniji sa najvišim ciljevima ljubavi, morala i vere; ili u razlikovanju onog što je izloženo u Svetom Pismu i onog što je istorijski formulisano. Dobroklonski smatra da bi odluku o tome mogao i trebao da donese ne pojedinac, nego svepravoslavni sabor.[36]

No život teče dalje. Zato bi, smatram, dok Crkva ne donese preciznije odluke, mogli se držati ovih koji iznosi J. Koconis. Neosporno da upotrebu ikonomije mogu opravdati zaista stvarni interesi Crkve, odnosno duša, a nikako interesi ovoga sveta, politike, nesmelosti i straha, hipokrizije, ili samovolje. Određenije, primena ikonomije može biti u ovim slučajevima i okolnostima: 1. U stanju stvarne nužde. 2. Ako bi bez nje došlo do ozbiljne duhovne i druge štete jednog ili više članova Crkve. 3. Ako oni kojima se ukaže ikonomija shvate da im se snishodi i pokažu skrušenost i kajanje.[37]

Svakako da su i ova načela umnogome uopštena i uglavnom ostavljaju donošenje odluke o primeni principa ikonomije u rukama sveštenstva i duhovnih pastira. Ali se ne može ni očekivati takva definicija, u ovoj stvari, koja bi isključila potrebu ličnosti pastira, neophodnost njegove procene sviju okolnosti i prilika, ali zato i njegovu odgovornost. Koliko god bude pastir duhovno više uzrastao, njegova će odluka o primeni akrivije i ikonomije, i njihovog obima biti sve tačnija, a izbor, šta je u datom slučaju najbolje, sve uži. A kad dostigne svetost, on će nepogrešno znati ono jedno što je u datoj prilici najcelishodnije, onako kako nam pokazuje primer Svetog apostola Pavla. Kad je u opasnosti od brodoloma, pred ostrvom Maltom, gospodar lađe čuvao tovar do krajnjih granica, a mornari izbacili tovar u more, pa onda i lađarske sprave, apostol Pavle je znao da će se pored toga lađa razbiti, a ljudima, njih 276, ni dlaka sa glave neće otpasti (D. ap. 27, 15-44). Znao je da mornari treba da ostanu na lađi, inače se niko neće spasti. Na kraju tako je i bilo, lađa se razbila, a ljudi spasli.

 

Primeri ikonomije kroz istoriju

Za svaki od navedena tri stava, kad se ikonomija može primeniti, Koconis navodi primere: 1. Stanje nužde znači „teškoću vremena“ koju je nametnula npr. da se upotrebi jedna dobronamerna neznabožkinja da hrišćanima u tamnici odnese Sveto Pričešće. Ili krštenje izvršeno od laika u smrtnoj opasnosti. Ili kad Sveti Vasilije Veliki pominje premeštaj jednog episkopa ukazujući na „teškoće vremena“.[38] Tu spadaju i prilike rata, epidemija, zemljotresa i druge teškoće vremena. 2. Stanje duhovne neuzraslosti, kad npr. 30. kanon Šestog Vaseljenskog sabora, po ikonomiji prihvata da se sveštenici u varvarskim krajevima mogu razdvojiti od svojih žena, jer još nisu uzrasli do evanđelskog stava 5. Apostolskog kanona, koji zabranjuje izgnanje žena zbog shvatanja nesaglasnosti braka sa sveštenstvom.[39] 3. Stanje pokajanja. Sveti Teodor Studit vratio se u molitvenu zajednicu sa patrijarhom Tarasijem kad se ovaj pokajao što nije kaznio klirika koji je nekanonski venčao cara.[40]

U svome delu o crkvenoj ikonomiji J. Koconis još veli da treba imati u vidu i sledeće stavove: Odluke docnijih Vaseljenskih sabora, koje su blaže od odluka ranijih, po istoj stvari, imaju opšteobavezno značenje i ne spadaju pod pojam ikonomije. No odluke sabora koje su blaže od evanđelskih spadaju pod pojam ikonomije, npr. evanđelski uzrok razvoda braka zbog preljube, i odluka 48. kanona Trulskog sabora o razvodu braka uz uzajamnu saglasnost, kad oženjeni klirik bude izabran za episkopa.[41] U pogledu odluka pomesnih Sabora treba razlikovati one koji su držani do Trulskog sabora i one koji su bili posle toga. Kako je svojim 2. kanonom Trulski sabor usvojio odluke predhodnih pomesnih sabora, one onda imaju značaj vaseljenskih. Pri upoređenju odluka ovih sa odnosnim odlukama drugih Vaseljenskih sabora, treba dati prednost blažim.[42]Odluke docnijih pomesnih sabora, ili Svetih Otaca, ako su blaže od vaseljenskih, mogu se uzeti po principu ikonomije“.[43]

 

Ko donosi odluku o primeni ikonomije?

Svakako da odluku o primeni dispenzacije, ili primeni ikonomije, ne može doneti koji bilo član Crkve, jer bi to značilo samovolju i bezvlašće, nego samo ona lica u čija prava i dužnosti to spada. Prema pozitivnim propisima Pravoslavne crkve, to su episkopi, Sveti Arhijerejski Sinod i Sveti Arhijerejski Sabor. Nesumnjivo da se i oni pri tome moraju pridržavati granica opštih ovlaštenja koja su im data po kanonskim propisima, jer pod vlašću Božjom nalazimo se svi i Njegove zapovesti upućene su svima, i sveštenstvu i vernima, te se nikom u Crkvi ne može priznati pravo na samovolju i samovlašće. Sveti Ignjatije Bogonosac upućuje đakone da se pokoravaju prezviterima, „prezviteri i đakoni… episkopu, episkop Hristu, kao Hristos Ocu“.[44] Sveti Jovan Zlatoust pak veli da su u Crkvi „starešine (arhontes) starešina zakoni“. Stoga „predstojnici Crkava podležu odgovornosti (tim) sopstvenim starešinama. Sem toga, oni još više podležu gorkim i teškim odgovornostima“.[45]

Jasno je, dakle, da i pravo dato episkopima 5. kanonom Prvog Vaseljenskog sabora, da mogu smanjivati ili uvećavati određene epitimije, nikako ne znači da to mogu činiti kako hoće, nego ispitavši raspoloženje i stepen pokajanja grešnika. Ukazali smo koliko strogost može da deluje obeshrabrujuće na slabe, no i prekomerna blagost i popuštanje može takođe da budu od štete. Sveti Jovan Zlatoust opominje da neki grešnici ne dobivši odgovarajuću epitimiju, prema težini greha, bivaju nemarni, postaju još gori i greše još više.[46] A prepodobni Nikodim Agiorit navodi kako je neki episkop, u vreme patrijarha Luke (1156-1169. g.), naložio sasvim malu epitimiju na jednog vojnika za učinjeno hotimično ubistvo. Pozvan na odgovornost Sinoda, episkop se pravdao pravom datim episkopima da smanje epitimije. No Sinod ga uputi: Arhijerejima je dozvoljeno da povećavaju ili smanjuju kanonske epitimije, ali ne i da upotrebljavaju prekomerno snishođenje i bez ispitivanja. Vojniku ubici Sinod odredi kanonsku epitimiju, a episkopu naloži privremenu zabranu sveštenodejstva.[47]

Tomos četiri istočna patrijarha iz 1663. g. u ovom pogledu upućuje: „Vezivanje i razrešavanje, dato sveštenstvu od Gospoda, svakako nije rečeno vezivati i razrešavati kako im se svidi, nego kako bi ugodili Bogu. Niti je dozvoljeno po svojoj sopstvenoj volji razrešavati, ili vezivati, nego po naređenju kanona“.[48]

 

Ikonomija i oblast dogmata

Princip ikonomije neprimenjiv je u oblasti dogmata, nepromenjivih istina vere. Ista beskompromisna vera u sve bogootkrivene dogmatske istine traži se od svih članova Crkve. To svakako ne znači da nema ni u pogledu njihovog saznavanja izvesnog uzrastanja i produbljivanja, te se drugo znanje traži od početnika u veri, od dece i neodraslih, drugo od nižih, drugo od viših klirika. Načelo postupnosti u otkrivanju božanskih dogmata vidi se jasno kako u Starom, tako i u Novom Zavetu. A tako je postupala i Crkva u pogledu njihovog raskrivanja, formulisanja i tumačenja, kako napominje o. Justin Popović.[49]

Izvesno snishođenje ukazuje se i onima koji prilaze Crkvi iz jeresi, uz nastojanje da punu istinu Pravoslavlja saznaju i prihvate docnije, uzrastajući. Sveti Kirilo Aleksandrijski u tom pogledu veli: „Ne treba tražiti suviše strogo (mi akrivologumeni) od pristupajućih Nestorijanaca“.[50] Gledište Svetog Vasilija Velikog o prihvatanju krštenja enkratita već smo naveli. Oci su takođe pokazivali razumevanje i u pogledu izvesne razlike u izlaganju dogmatskih istina i razlike u nazivima. Tako je Sveti Atanasije Veliki snishodio Zapadnjacima što su umesto termina „inostas“ upotrebljavali izraz „persona“. Takvo je shvatanje pokazivao i Sveti Grigorije Bogoslov veleći: „Ne odstupivši od suštine, u nazivu shishodeći, sjedini stvari“.[51]

Inače, u svemu drugom ostaje stav Svetog Marka Efeskog, izložen na Florentijskom saboru, kad se od njega tražilo da makar malo popusti u pogledu dogmata, a on odgovorio: „Ne dozvoljava se snishodljivost u pitanjima vere… Slično bi to bilo onome što je rekao eparh Svetom Teodoru Studitu. Rekao mu je: Samo se jednom pričestite (s mihijancima) i drugo ne tražimo, idite kuda hoćete! A Sveti mu odgovorio: Slično kazuješ kao kad bi neko rekao: Ništa od tebe ne tražim, nego samo da ti jednom odsečem glavu, pa posle idi kuda hoćeš. Jer u ovim stvarima nije malo i što izgleda malo.“[52]

 

Ikonomija u savremenom Pravoslavlju

Navešćemo primere upotrebe ikonomije u nekim oblastima crkvenog života kod pojedinih pravoslavnih Crkava, uglavnom prema J. Koconisu. U pogledu krštenja: Carigradska patrijaršija, do 1756. g., nije ponovo krštavala rimokatolike koji bi prilazili Pravoslavlju, nego ih primala samo miropomazanjem. Posle toga vremena, kao i Crkva u Grčkoj, ponovo ih krštava. Ruska pak Crkva, do 1666/67. g., krštavala ih je, a od onda to ne čini. Isto tako postupa se i u Srpskoj Crkvi.

Carigradska je Crkva, do 1765. g., primala takođe protestante: luterane, kalviniste, anglikane bez ponovnog krštavanja, a posle toga ih krštavala. Ruska pak Crkva, do 1718. g., ove je ponovo krštavala, a sada ih prima bez ponovnog krštavanja. Ako bi prelaznik iz Rimokatoličke Crkve bio u njoj kršten i miropomazan, od 1718. g., u Ruskoj Crkvi prihvata se oboje.

U pogledu braka. O vršenju čina venčanja, već Sveti Simeon Solunski smatra da u slučaju nužde, izuzetno, može se dozvoliti u Velikom postu na Cveti i Blagovesti kad padnu van Velike sedmice, no „bez pompe i pokazivanja“.[53] Još pre se to može dozvoliti u „Dvanaestodneviju“ (od Božića do Bogojavljenja), na Bogojavljenje, kao i u Tominu nedelju.[54]

U pogledu sveštenstva. Po 14. kanonu Trulskog sabora, za rukopoloženje za đakona traži se 25, za sveštenika 30 godina. U Grčkoj Crkvi sada se traži za đakona 23, a za sveštenika 28 godina.[55] U Srpskoj Crkvi i manje. Punoletstvo kod Jevreja za javnu učiteljsku službu i sveštenike bilo je 30 godina, za Levite 25. Danas se ranije sazreva i telesno i psihički, te se i granica punoletstva pomera.

U pogledu jeleosvećenja, po ikonomiji, danas ovu Svetu tajnu može da vrši manje od sedam sveštenika, u nuždi i samo jedan.[56]

Osvećenje Svetog mira. Iako pravo svakog episkopa, danas ovaj čin vrše samo poglavari autokefalnih Crkava. U Srpskoj Crkvi to je predviđeno i Crkvenim ustavom (čl. 55, t. 5).

Isto tako, po ikonomiji, bogoslužbeni se činovi skraćuju (svakako zbog nedostatka klirika i pojaca); Sveta Liturgija se vrši napolju, ili u nekoj sali. Zatim, dok je udovom eparhijom, po 25. kanonu Trulskog sabora, upravljao klir te eparhije do izbora novog episkopa, a po 74. kanonu Kartaginskog sabora, izuzetno episkop susedne eparhije, sada redovno upravlja episkop administrator koga odredi Arhijerejski Sinod. Tako je i po našem Crkvenom ustavu (čl. 70. t. 21). Zatim, sabori arhijereja, po 37. kanonu Svetih apostola, treba da bivaju dvaput godišnje, a po 6. kanonu Sedmog Vaseljenskog sabora jedanput. No u Grčkoj Crkvi zakonom je određeno da bivaju svake treće godine, a u Ruskoj ne bivaju nikako. Srpska Crkva se drži kanonskog propisa i sabor episkopa biva svake godine (Ustav SPC, čl. 59).

 

Za nas neprihvatljivo širenje ikonomije

Osvrnućemo se kritički na stanovište koje iznosi J. Koconis da onaj koji se spremao za krštenje, ali umro pre toga, i po ikonomiji, može se smatrati krštenim, jer je „imao nameru da se krsti“. On navodi slučaj neke žene sa kojom se tako desilo, pa Timotej Aleksandrijski dozvoli hrišćanski pogreb.[57] Još manje bi se moglo složiti sa mišljenjem grčkog teologa Pan. Bulisa koji veli da „u slučaju iznenadne smrti (nekrštenog) deteta, po ikonomiji, Crkva dopušta, radi njegovog spasenja, da neko od vernih triput ga podigne u vazduh“,[58] svakako u smislu njegovog krštenja na taj način. Za tako nešto nema nikakvih primera kod Otaca, niti vesti u istoriji Crkve. A bivalo je i do sada iznenadne smrti dece, kao i smrti pre krštenja, za koje se neko spremao. Ne bi li ovakvi postupci značili svođenje Svete tajne na veštinu i mađioničarstvo! ? Crkva je do sada priznavala „krštenje u krvi“, tj. onih lica koja su se prijavila za krštenje i spremala za njega, ali uhvaćeni u gonjenju ispovedili svoju veru u Hrista i poginuli. Ali da se može ostvariti krštenje, ili pričešće, samom željom i namerom, Pravoslavna crkva ne zna. Poznato je da su monasi u pustinji imali Svete Pređeosvećene Darove i njima se pričešćivali. Iz žitija Svetih, poznat je slučaj Svete Marije Egipćanke, koja je u pustinji pred smrt, pričešćena ne u duhu, samo željom, nego stvarno starcem Zosimom.[59]

Isto tako nam je neprihvatljivo stanovište prof. A. Alivizatosa, da se može, po ikonomiji, u slučaju nužde nepravoslavni pričestiti u pravoslavnoj Crkvi i obrnuto, u nuždi, pravoslavni pričestiti od nepravoslavnih. Argumenti koje on iznosi za opravdanje takvog stava, smatram da sasvim promašuju. Pozivanje na 13. kanon Prvog Vaseljenskog sabora, o pričešću pred smrt onih koji su pod epitimijom, odnosi se na pravoslavne, ne heterodoksne. Ili ukazivanje na 1. kanon Timoteja Aleksandrijskog da katihumena, koji je omaškom primio Sveto Pričešće, treba odmah krstiti, odnosi se na onog koji prilazi Crkvi, ne onog koji ostaje van nje. Što arhiepiskop D. Homatijan kazuje da beskvasni hleb, u pričešću Latina, nije običan (kina), jer je prizivanjem Gospodnjeg imena blagosloven (episfragizusis), iz daljeg njegovog kazivanja vidi se da ni on, Homatijan, ne smatra da se pravoslavni njime može pričestiti.

Pored toga, Alivizatos smatra da se Svetoj Tajni Pričešća ne može dati neko veće svojstvo (idiotis) nego ostalim Tajnama: krštenju, koje čini temelj sviju Tajni, ili Tajni sveštenstva, kojom postoje organi koji vrše sveštenodejstva u Crkvi. Pa kao što je u pogledu njih, tako i u pogledu tajne Svete Evharistije, veli, treba da se drži princip ikonomije.[60] Tu on misli na ovu Tajnu kod rimokatolika, anglikana i nekih protestantskih zajednica „čije krštenje Pravoslavna crkva, po ikonomiji, priznaje“, pa se po toj analogiji treba da prizna i pričešće rimokatolika.

Neprihvatljivost ovakvog rasuđivanja uviđa se lako kad se shvati da ne stoji stav da Pravoslavna crkva „priznaje“ krštenje nepravoslavnih hrišćanskih zajednica. Ni iz jednog kanonskog propisa, naime, ne može se izvesti zaključak šta objektivno, tj. nezavisno od prilaska Pravoslavnoj crkvi, znači krštenje onih raskolnika i jeretika za koje kanoni određuju da njihove članove ne treba krstiti u slučaju kad oni prilaze Pravoslavlju. To što se nad njima ne vrši čin krštenja još ne znači da bi Pravoslavna crkva priznavala punovažnost njihovih „tajni“, i krštenja, za spasenje, nego samo to da se ono krštenje „čiji se obred ne razlikuje od vršenog u Pravoslavnoj crkvi, ne treba da ponovi“. Božju pak blagodat te Tajne prima tako kršteni u vreme prelaska u Pravoslavlje.[61]

Ne stoji takođe ni mišljenje prof. Alivizatosa da Pravoslavna crkva ne pridaje osobiti značaj Svetoj Tajni Evharistije. Za Crkvu je ona vrhunac sviju Tajni. To se jasno vidi iz reči Svetog Simeona Solunskog: „Evharistija je, dakle, sjedinjenje Boga s nama, naše oboženje, osvećenje, punoća blagodati, prosvetljenje, odgnanje svakog protivnika, darovanje svakog dobra, ne šta drugo nego sjedinjenje i zajednica s Bogom. Ona je Tajna tajni i osvećenje Svetih, i zaista Svetinja nad svetinjama i Osvećenje sviju osvećenja…“[62]

 

Zaključak

Da ukratko izložimo suštinu svega iznetog. Evanđelski stav da se vršenjem zapovesti Božjih stiče ljubav (Jov. 14, 15; 1 Jov. 5, 3), kojom se u nas useljava Bog i Carstvo Božje (Jov. 14, 23), ostaje zauvek. Pod izrazom „akrivija“ podrazumeva se to odgovorno i savesno vršenje sviju zapovesti Božjih.

No iz postupka Svetog apostola Pavla prema duhovno neuzraslim i početnicima, kojima se mora davati lakša hrana, sagledamo činjenicu da se u pogledu vršenja evanđelskih i kanonskih propisa ne može podjednako od sviju očekivati i tražiti ona punoća i strogost kakvu mogu i obavezni su da vrše duhovno uzrasli do zrelosti. Iz objašnjenja Svetog Vasilija Velikog o tri stepena u duhovnom uzrastanju: roba, najamnika i sina, to nam biva potpuno jasno.[63] Ovo snishođenje prema duhovno neuzraslim i neojačanim, kao i uzimanje u obzir teškoća datog vremena i prilika, te nalaganje na njih manjih i lakših zahteva, naziva se principom „ikonomije“.

I jedan i drugi princip, akrivije i ikonomije, Crkva primenjuje u istom cilju, spasenja vernih vršenjem zapovesti Božjih, ali uzimajući u obzir njihove moći i okolnosti života. I onaj koji vrši manje, prema moći, pak ispunjava volju Božju, ujedno se tako snažeći za uzrastanje do punoće i strogosti vršenja naređenog po akriviji. Svakako da čini greh onaj koji može da izvrši više i savršenije, a zadovoljava se vršenjem manjeg (Jak. 4, 14). Pri razumnoj, dakle, primeni, i akrivija i ikonomija „donosila je i donosi svoj deo koristi, i svaka ima svoje dobre strane: rigoristička politika, akrivias, kao konzervativna po svojoj prirodi, popravlja crkveni život, čuvajući njegove tradicionalne stubove i zadržavajući time moguća udaljavanja od normi i nepotrebnog novačenja. No bez politike ikonomias, ona u svojoj isključivoj primeni sadrži opasnost od okivanja crkveno-društvenog života u više ili manje okamenjene forme, onemogućavajući mu progres i evoluciju. A oportunistička politika ikonomias…, samo sobom uključuje zametke slobodnijeg razvitka crkvenog života, ali s druge strane ona, bez usporavanja politikom akrivias, sadrži opasnosti da u praksi pređe u politiku proizvoljnosti i moralne nemoći…, i da život Crkve pretvori u igru promenjivog vremena. Na taj način, radi prave koristi potrebna je razumna i celishodna harmonija i jedne i druge“.[64]

Na završetku još da napomenemo da se neretko, ili iz nepoznavanja suštine principa akrivije i ikonomije, ili iz racionalističkih shvatanja, primena ikonomije, i slučajevi njene zloupotrebe, upotrebljavaju kao dokaz koliko je kanonski sistem Crkve razdrman tako da nije ostao nijedan kanon u svojoj važnosti. Život je otišao napred, a oni skamenjeni, mrtvi, ostali gde su. Negda su oni mogli biti korisni za rukovođenje, danas mogu imati samo istorijski značaj kao oznaka bivšeg vremena i prilika kroz koje je Crkva prošla. Ali se njima ne može regulisati život savremenih vernika i njihovi odnosi. Vreme ih je ostavilo iza sebe. Sada su Crkvi potrebni sasvim drugi i drukčiji, savremeniji propisi.

Iz onoga napred rečenog, mogli bismo prihvatiti da je to tako, ali pod uslovom da su kanonski propisi Crkve proizvod ljudi, društva, kao što su to svetovni, zakoni i pravni propisi, a ne odluke Svetog Duha. Ako se vreme menja, Duh Sveti ostaje isti. Jer On je Duh Istine, upravo sama Istina. A Istina uvek ostaje Istina. Otud i kanonska istina može se samo modifikovati, u primeni na dato vreme i prilike iskazati i obrazložiti na savremeni način, ali ne u suštini izmeniti. Oni ostaju večna načela života i postupanja svih njenih članova. U prilikama datog vremena, može se menjati samo slovo kanona, ne i duh njihov. Za koga to nije tako, taj može ostati sa tim ubeđenjem, ali ne i član Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve.

 

Glasnik, mart 1990.

 

NAPOMENE:


[1] Tvorenija, v russkom perevodje, S. Peterburg 1911, T. II, 332.

[2] Ep. Nikodim Milaš, Pravila Pravosl. crkve s tumačenjima N. Sad 1895, I 59; Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, 332.

[3] Slovo o podvižništvu, u Tvorenija, n. d. 332.

[4] Tvorenija, v russkom perevodje, S. Peterburg 1907, uvod, str. XXXVI.

[5] Isto.

[6] Atinska sintagma, Atina 1852, T. II, str. 1.

[7] Pidalion, n. d. str. 16.

[8] I ieri kanones, stilos ke edreoma tis orthodoksias, Atina 1972, 10.

[9] Ne bismo se mogli složiti s mišljenjem prof. dr A. Dobroklonskog da je princip akrivije proizvod judaizma, nastao posle vavilonskog ropstva, da je zatim prenet u novozavetnu Crkvu i da je on u suštini „krajnja, rigoristička odanost slovu Zakona i obredu“, kao i to da je pažnja pristalica akrivije, u staroj Crkvi „bila upućena prvenstveno u pravcu starog spoljašnjeg Zakona i starog i tačnog slova njegovog teksta“ (Crkvena politika rigoristička [i tis akrivias] i popustljiva [i tis ikonomias], u Bogoslovlju, god. I. sv. 3, Beograd 1926, str. 231, 233). Ne bismo se mogli složiti jer na mnogo mesta Bog daje zapovesti, i od toga stavlja u zavisnost život: Moj zakon vršite i moje uredbe držite, živeći po njima. Držite uredbe moje i zakone moje; ko ih vrši živ će biti kroz njih (3 Mojs. 18, 4, 5; Jezek. 20, 11). Od držanja zakona Gospodnjeg zavisi blagoslov Njegov (Is. Nav. 1, 7); priznanje naroda narodom Božjim (2 Mojs. 19, 5). Zbog neposlušnosti Zakonu, Gospod preti da će narod biti odveden u asirsko ropstvo (4 Car. 18, 12), da će trećina naroda jevrejskog pomreti od gladi i pomora, trećina biti isečena mačem, a trećina biti rasejana po narodima (Jer. 5, 7, 12), itd.

[10] Up. prof. Amilkas Alivizatos, I ikonomia, Atina 1949, 25.

[11] Isto.

[12] J. Koconis, Provlimata tis ekklisiastikis ikonomias, Atina 1957, 31, prim. 91. Da je čovekoljublje uzrok i nalaganja epitimija na prestupnike, da se oni pokaju i spasu, jasno je iz odluka još ranijih sabora: pomesnog Ankirskog (314. g., 5 kan.) i Prvog Vaseljenskog (325. g., 12. kan.), koji daju pravo episkopima da ublaže određenu epitimiju i tako postupe „čovekoljubivije“ (anthropinoteron) (Milaš, n. d. II, 8; 214; Pidalion, n. d. 374, 139).

[13] J. Koconis, n. d. 91, 85.

[14] Kan. 1, Milaš n. d. II, 343. Enkratita je bilo više vrsta, i u krilu Crkve i jeretika van nje. Zajednička im je oznaka uzdržavanje od braka, hrane životinjskog porekla, vina itd. Enkratiti jeretici, svoje pristalice koji još nisu dostigli da se od svega uzdržavaju, ne krštavahu pre, nego tek kad priđu potpunoj strogosti života.

U vreme Sv. Vasilija Velikog jedan broj tih njihovih pristalica zainteresovao se za prilazak Pravoslavlju. Da bi im to otežali, vođstvo sekte, nasuprot svome stanovištu, odluči da ih krštavaju što ranije. To su preduzimali zato da bi u njima probudili negodovanje i odbojnost prema Pravoslavnoj crkvi što ih ona ponovo krštava i time na njih gleda kao na neznabošce, idolopoklonike, primajući ih kao i sve, krštenjem. O tome je reč u pominjanju Sv. Vasilija da „čine suprotno svome običaju“ (up. Pan. Hristu, Enkratite, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1964, T. V, k. 327, 328).

[15] Milaš, n. d. II, 551. Princip da prema iskrenosti kajanja treba nalagati dužinu i vrstu epitimije izneli su već pomenuti Ankirski i Prvi Vaseljenski, a tako Četvrti Vaseljenski sabor, koji u svome 102. kanonu upućuje crkvene pastire da „nije prosta bolest greha, nego različna i sa mnogo oblika“, te da epitimiju treba upotrebljavati kao sredstvo pomoći, da bi se „oštrijim i stežućim, ili blažim i lakšim lekovima bolest zaustavila, i potrudila se da rana zaraste…“ (Milaš, n. d. I, 594). Upotrebu jačih i blažih sredstava, prema plodovima pokajanja, mudro ikonomišući, treba primenjivati u jednom cilju: „Jer je svaki razlog kod Boga i kod onoga kome je povereno (pastirsko) rukovođenje da se povrati izgubljena ovca i od zmije ujedena da se izleči, te niti da se preda razuzdanosti raspuštenog života, niti da se otisne u strminu očajanja“ (Milaš, isto; Pidalion, n. d. 312).

O potrebi uzimanja u obzir načina i iskrenosti pokajanja, a ne dužine vremena, pri nalaganju epitimije, govori u svom 84. kanonu Sv. Vasilije Veliki.

[16] Beseda na Bogojavljenje, Pidalion, n. d. 140, prim. 1.

[17] Minj. P. G. T. 36, k. 437, Beseda 41. na Pedesetnicu.

[18] Koconis, n. d. 31.

[19] Alivizatos, n. d. 34.

[20] Alivizatos. n. d. 3.

[21] Ova odluka ne stoji u suprotnosti sa 5. apostolskim kanonom, jer se u njoj ne govori o „izgnanju žene pod izgovorom pobožnosti“, nego o njenom dobrovoljnom pristanku da muž bude rukopoložen za episkopa i da više ne živi u braku, što jasno kazuje 48. kanon istog sabora.

[22] Milaš, n. d. 1, 457. Prep. Nikodim Agiorit navodi tri razloga za ovakvu odluku: 1. Što episkopi imaju najviši čin, pa treba da su savršeni i u vrlinama, pred drugim u celomudriju. 2. Što je bivalo da su oženjeni episkopi ostavljali sinovima u nasleđe episkopiju i mnoge crkvene stvari, na štetu Crkve (O tome govori više kanona: 24, 25. Antiohijski; 40. Sv. apostola; 20. Četvrtog Vaselj. sabora i dr.). 3. Što ih je briga za ženu, decu i celu kuću sprečavala da se brinu za pastvu (Pidalion, n. d. 228).

[23] Koconis, n. d. 20.

[24] Dogmatiki, Atina 1961, III, 49.

[25] Koconis, n. d. 47.

[26] N. d. 41.

[27] Crkveno pravo, Beograd 1926, 77, 78.

[28] Koconis, n. d. 30.

[29] P. Trembelas, n. d. 49.

[30] Pan. Bulis, Ikonomia, u Thiskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1966, T. IX, k. 678.

[31] N. d. 48.

[32] Koconis, n. d. 35.

[33] Isto, 36.

[34] N. d. XXXVII. Iako su ovako strogi čuvari ispunjavanja kanonskih propisa, Sv. Teodor Studit nije bio protiv ikonomije uopšte, nego protiv njenog prekomernog proširivanja i štete koja odatle nestaje.

[35] Tvorenija, n. d. II, 32.

[36] N. d. 264.

[37] Koconis, n. d. 64.

[38] N. d. 66, 67. Uzimanje u obzir prilika vremena i okolnosti određeno nam ilustruje sledeći primer Sv. Atanasija Velikog. Za vreme nasilja cara Valenta prema pravoslavnim, pristao je uz arijance i jedan broj sveštenika. Kad je nasilje prestalo, oni su, kajući se, tražili da se vrate Crkvi. Sv. Atanasije piše da im treba oprostiti i primiti ih. No za one sveštenike koji su bili u vođstvu, štitili i opravdavali arijevstvo, pa se kaju, veli da se mogu primiti, ali ne mogu imati mesta u kliru. Oni pak između njih koji su zbog nasilja prišli arijanstvu, no nikada ne primivši nečastivu nauku arijansku, mogu biti primljeni u Crkvu sa sveštenim činom. Oni su, veli, rasudili da je bolje da popuste nasilju i podnesu jaram, prividno primivši arijanstvo, kako bi ostali sa narodom i podržavali ga da bi odoleo nasilju, jer bi inače umesto njih bili postavljeni pravi arijanski sveštenici, od kojih bi narod i njegova vera imali velike nevolje. Ukazivali su na primer Arona, koji je u pustinji pristao uz prestupno traženje naroda i salio im zlatno tele, iz sgraha da se narod ne vrati u Egipat i onde potpuno podlegne idolopoklonstvu. Smatrao je da će se oni, ostavši u pustinji, lakše osloboditi od zločestija i ovog jednog idola, nego u Egiptu od mnogih (N. Milaš, Pravila, II, 338; Pidalion, 581).

[39] Koconis, n. d. 71.

[40] Isto, 77.

[41] Isto, 129, 130.

[42] Isto, 132.

[43] Isto, 135.

[44] Vivliothiki Ellinon pateron ke ekklisiastikon singrafeon, Atina 1955, T. II, 308.

[45] K. Muratidis, n. d. 11.

[46] Milaš, Pravila…, II, 551.

[47] Pidalion, n. d. prim. 2, str. 139, 140.

[48] Koconis, n. d. 109.

[49] Up. dr Justin Popović, Dogmatika, Beograd 1932, I, 44, 45.

[50] Koconis, n. d. 181.

[51] Isto, 179.

[52] Isto, 170.

[53] Minj, P. G. T. 155, k. 877.

[54] Pismo carigradskog patrijarha Antima VI ugrovlaškom mitropolitu Nifontu 1857. g. (Koconis, n. d. 53).

[55] Koconis, n. d. 213.

[56] Isto, 222; dr Lazar Mirković, Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 142.

[57] N. d. 57.

[58] B. Ikonomia, u Thriskvetiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1966, T. IX, k. 678.

[59] Nikolaj, Ohridski prolog, Beograd 1961, 247.

[60] N. d. 84.

[61] Up. Glasnik SPC za 1982. g., str. 159.

[62] O Sv. Liturgiji, Minj, P. G. T. 155, k. 253.

[63] Prema principu ikonomije, a u vezi sa ovim gledištem, Sv. Vasilije Veliki smatra da nije moguće tražiti od onih vernika koji su na početnom stepenu, stepenu roba, da svagda i u potpunosti ispunjavaju evanđelski stav o istini i laži. Svakako da i oni treba da shvate da za hrišćanina istina nije samo odnos između ideja, ili veza između stvari, za koje se može postaviti pilatovsko pitanje: Šta je istina? (Jn. 18, 38). Za njega istina mora značiti nešto nesravnjivo više. Ona je živa ličnost, najviša ličnost, Bog: Ja sam Istina… (Jn. 14, 6).

Stoga naš stav prema Istini nije i ne može biti samo intelektualni, hladno racionalno shvatanje logike prirodnih i društvenih zakona i korišćenje njima, nego moralni, odnos nas kao ličnosti prema najvišoj Ličnosti, koja je Istina, Pravda, Život, Dobrota, Ljubav; odnos nas kao dece Božje prema Bogu koji je naš Otac Nebeski.

Suprotnost istini je laž, suprotnost Bogu – đavo. Bog je Istina, đavo je laža i otac laži (Jn. 8, 44). Stoga onaj koji se opredelio za Istinu, za Boga, ne može istovremeno biti uz laž, uz đavola: Ne možete služiti Bogu i mamonu (Mt. 6, 24).

No kako je laž, uz druge grehe, duboko prožela ljudsko biće još u utrobi materinoj – (Da bi tu sveopštu naklonost prema laži jasno ilustrovao, priča se da je filosof Artur Šopenhauer jedno svoje predavanje otpočeo ovim uvodom: „Danas ćemo govoriti o laži. No pre početka izlaganja, molim vas, ko je pročitao moju knjigu o laži neka digne ruku“. Ne mali broj slušalaca podiže ruku. „Hvala, spustite ruke“, reče filosof. „Sad možemo da počnemo. Ovom svojom i vašom laži ja sam samo hteo da prikažem koliko je ona prisutna u nama. Ja uopšte nisam napisao knjigu o laži!“) – tražiti i očekivati od početnika u veri da se najedanput, prekonoć odviknu od laži, niti je moguće, niti bi moglo na njih pozitivno uticati. Biće dovoljno da oni shvate šta je za nas, Ko je za nas istina a ko laž, i da se ozbiljno bore da se oslobode navike laži.

Na drugom stupnju, po ikonomiji, moći će se razumeti da vernik u slučaju opasnosti za svoj život, za život i čast bližnjih, za opštu korist društva, ili Crkve, pribegne upotrebi laži. Dok se inače laži pribegava da se za sebe pribavi ma kakva korist, ili izbegne odgovornost, ovde se ima u vidu ono najviše, samoodržanje, i najvažnije vrednosti bližnjih (ovakvu upotrebu laži pominju Sv. Jovan Zlatoust, Sv. Vasilije Veliki, Sv. Jovan Lestvičnik i Sv. Teodor Studit).

Na trećem stepenu, stepenu sina, koji u stvari znači dostignuće pravog hrišćanstva, „u meri rasta punoće Hristove“ (Ef. 4, 13), može se očekivati pokazivanje svagda istinoljublja, a nikada laži. Pri tome, hrišćanin ne mora svagda iskazati istinu, ali ne može reći laž. Blaženi Avgustin objašnjava da je drugo reći laž, a drugo prećutati istinu. Gospod Isus Hristos nikad nije izrekao laž, a Sv. apostolima je govorio: Još vam imam mnogo govoriti, ali sada ne možete nositi (Jn. 16, 12), što znači da neiskazana istina nije isto što i rečena laž.

[64] A. Dobroklonski, n. d. 262-263.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *