NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Može li žena za vreme menstrualnog perioda pričešćivati se i posećivati hram?

 

PITANJE: Može li žena ulaziti u hram na molitvu, celivati ikone i pričestiti se kad je „nečista“ (u vreme menstrualnog perioda)?

 

ODGOVOR: Još u III veku postavljeno je slično pitanje Svetom Dionisiju, episkopu aleksandrijskom († 265 g.), i on je odgovorio da žene u takvom stanju, „ako su verne i pobožne, neće se usuditi niti da pristupe Svetoj Trapezi, niti da prime Telo i Krv Hristovu“, jer primajući Svetinju treba da smo čisti i telom i dušom. Pri tom, on navodi primer krvotočne žene koja se nije usudila dotaći tela Hristovoga, nego samo kraja njegove odeće (Mt. 9, 20-22). U daljem razlaganju Sveti Dionisije kaže da moliti se, ma u kom stanju da se ko nalazi, uvek je dozvoljeno.[1] Sto godina, docnije, na pitanje: Može li žena, „kojoj se desi obično ženama“, pričestiti se, odgovara Timotej, takođe episkop aleksandrijski († 385 g.), i veli da ne može dok taj period ne prođe i ona se ne očisti.[2] Isto stanovište zauzima i Sveti Jovan Posnik (VI vek), određujući i epitimiju ako bi se žena u takvom stanju ipak „dohvatila Sv. Tajni“.[3]

Sva tri ova odgovora, kazuju u suštini jedno isto, tj. da se žene u tom stanju ne mogu pričešćivati. Reči Svetog Dionisija da one tada ne mogu „da pristupe Svetoj Trapezi“ u stvari znače to – pričestiti se, jer su Svetoj Trapezi pristupale samo u tom cilju.

Tako o ovome misli i Prepodobni Nikodim Svetogorac veleći: „Samo se ne dozvoljava da se približi Svetinji nad svetinjama, tj. da se pričesti Svetinja onaj koji nije čist dušom i telom, kakve su i žene u mesečnom (čišćenju)“.[4] Biće, naime, da su u staro vreme, za pričešće svi verni ulazili u oltar pred Časnu trapezu, pa i žene, kako veli Valsamon: „Izgleda da su u starini ulazile žene u oltar i pričešćivale se sa Svete Trapeze“.[5] Slično kazuje i Matija Vlastar u svojoj Sintagmi: „No ovakve (žene) sada, ne samo iz oltara, u koji je u davnini bilo dozvoljeno ulaziti, nego i iz hrama, i mesta pred hramom izbacuju se“.[6]

U Starom Zavetu kod Jevreja, žena „kad ima vreme,[7] kad ide krv od tela njezina“, odvajala se od ostalih, jer je svaki dodir s njom, u to vreme, značio za njih kultnu, molitvenu nečistotu (3 Mojs. 15, 19). Isto je bivalo i za 40 dana po rođenju muškog, a 80 dana po rođenju ženskog deteta (3 Mojs. 12, 2-5). I kod drugih starih naroda stav prema ženi u tom stanju bio je sličan.[8]

U Novom Zavetu na tu se stvar gleda drukčije. Nikakva telesna nečistota ne čini nas moralno i molitveno nečistim. Stvoreni od Boga, veli Sveti Atanasije Veliki, „mi nemamo u sebi ničega nečistoga, nego se samo tada prljamo kada činimo greh koji je gori od svakoga smrada. A kad se bez naše volje dogodi kakvo prirodno istečenje, mi moramo, po prirodnoj neophodnosti… trpeti pored drugog i ovo“.[9]

Razumljivo da se osobito kod vernih iz jevrejstva nije mogao starozavetni pogled na kultnu nečistotu žena lako i brzo prevladati, pogotvo što su se javljala i kriva učenja raznih jeretika, koji su imali pogrešan pogled na ženu i sve u vezi s njom, brak, rađanje itd. Tako stari hrišćanski spis, Apostolske Ustanove, polemiše oštro protiv jednog takvog gledišta prema kome se od žene, u vreme menstruacije, udaljuje Duh Sveti a prilazi nečisti duh, te ona zato tada ne treba ni da se moli, ni da se dotiče Svetog Pisma, ni da ga čita, niti sluša kad se čita, itd. Iznevši ovo krivo učenje, u spisu se daje ovakvo uputstvo ženama: „Stoga odvrati se od praznih reči, o ženo, i sećaj se uvek Boga koji te je stvorio, i moli mu se, jer je tvoj i sviju Gospod. I uči Njegove zakone ne obzirući se ništa na fizičko čišćenje…, ni porođaj, ni pobačaj,[10] ni nečistotu telesnu, jer su ovakva obziranja pronalasci glupih ljudi koji nemaju uma. Jer niti sahrana čoveka, niti mrtve kosti, niti grob, niti kakvo jelo, niti noćno istečenje može isprljati ljudsku dušu, nego samo nepobožnost i bezakonje prema Bogu, i prema bližnjem nepravda, tj. otmica, velim, ili nasilje, ili nešto protiv pravednosti prema njemu, preljuba i blud“.[11] Biće da suočen sa ovim istim krivim učenjem, u cilju očuvanja vernih od njega, Sveti Dionisije, u navedenom pravilu, dodaje da se žene, ma u kakvom stanju bile, mogu moliti.

Svakako na osnovu navedenog starozavetnog gledišta na kultnu nečistotu žena u menstruaciji, kao i odgovora trojice episkopa, docnije je došlo do gledišta da one u tom stanju ne treba da dolaze u crkvu na zajedničku molitvu, a takođe za 40 dana posle porođaja i pobačaja.[12] Biće da je na ovakav stav uticala i mogućnost da se slučajnim istečenjem krvi hram ne bi učinio nečistim, te bi ga trebalo osveštavati.[13] A verovatno i zbog zadaha koji izazivaju materije čišćenja raspadanjem. Na pitanje: Zbog čega se ne samo u Starom Zakonu, nego i po rečima Otaca mesečno pranje žena smatra nečistotom – prepodobni Nikodim Agiorit navodi tri razloga: 1. Zbog, shvatanja naroda, jer svi ljudi smatraju nečistotom što se iz tela, preko pojedinih organa izbacuje kao nekorisno ili suvišno, kao npr. iz uha, nosa, pluća pri kašljanju itd. 2. Ovo se naziva nečistim, jer Bog preko telesnog poučava o duhovnom, tj. moralnom. Ako je nečisto telesno, koje biva mimo volje čovečije, toliko su nečistiji gresi koji se čine svojom voljom. 3. „Bog naziva nečistotom mesečno pranje žena (a to je uistinu jedini i glavni razlog), da spreči muževe da se ne sjedinjuju s njima kad imaju mesečno pranje, kao što kaže Teodorit, jedno zbog dostojanstva muževa i poštovanja žena, kao što veli Isidor (Pelusiot), i poštovanja Zakona i prirode, prema Filonu, a najglavnije i osobito zbog staranja o porodu, deci“.[14]

Videli smo da su, po Vlastarevim rečima, žene u starini dolazile u oltar na pričešće u ovom stanju. Posredno to dokazuju i postavljena pitanja Svetom Dionisiju i Timoteju, tj. da su dotle one (ili bar neke od njih) dolazile u crkvu i pristupale Svetom Pričešću. No i kad je doneta odluka da se tada ne mogu pričešćivati, one su dolazile u crkvu na molitvu, kako iznosi poznati kanonista Valsamon (XII v.), veleći da su, osobito u ženskim manastirima, žene u mesečnom tečenju, dolazile crkvi i pošto se nisu mogle pričestiti, stajale su u paperti i molile se Bogu.[15] On je protiv toga njihovog dolaska i stajanja u paperti, te veli da ne bi trebalo da dolaze uopšte u krug crkve.[16] Ovakvo je gledište zastupao i Matija Vlastar, kao što smo već izneli. Isti stav izražava 64. pravilo Nomokanona pri Velikom Trebniku. Od liturgičkih pisaca, S. Bulgakov veli da po crkvenim pravilima (ne navodeći kojim), „žena u periodu mesečnog ili porođajnog očišćenja ne treba da ulazi u hram i pričešćuje se“.[17] Njegovo gledište ponavljaju doslovno prot. V. Nikolajević i prof. dr L. Mirković, pozivajući se na 2. pravilo Svetog Dionisija i 7. Timoteja Aleksandrijskoga.[18]

Smatram da su ovo pojedinačna mišljenja Valsamona i navedenih pisaca, ili mišljenja njihovih savremenika o ovoj stvari, nepotvrđena od nekog višeg autoriteta, vaseljenskog ili pomesnog sabora, te se ne mogu uzeti kao stav cele Pravoslavne crkve. Pogotovo kad znamo da je Crkva dozvoljavala, od najdublje starine da u paperti stoje i još nekršteni (katihumeni), kao i pojedini stepeni pokajnika, tj. onih hrišćana koji su posle krštenja, u gonjenjima pali i odrekli se Hrista, ili učinili ubistvo, preljubu, ili druge teške grehe, „da bi i oni“ – kako veli Sveti Simeon Solunski – „slušanjem i gledanjem učestvovali u božestvenom, ustima i jezikom ispovedili veru i pobožne reči pevali“.[19]

Nije moguće da bi Crkva strožije postupala prema ženama u afedronu, nego prema moralnim prestupnicima, i ne dozvoljavala im da i one slušanjem i gledanjem „učestvuju u božanstvenom“ ispovedanju vere i pobožne reči pevale. To bi potvrđivalo i gledište prepodobnog Nikodima Agiorita koji, s pozivom čak na Valsamona, veli da žene i u to vreme mogu da se mole „bilo nasamo u svom domu, bilo u paperti hrama, moleći Boga i tražeći pomoći i spasenja od Njega“.[20]

Stoga, držim da se iz navedenog pravila Svetog Dionisija može sigurno zaključiti samo da se žena u vreme menstruacije ne može pričestiti. Dodato uputstvo da se žene mogu moliti svagda, i u tom i u drugom stanju, mislim da pre govori da im, u cilju molitve, ne bi bilo zabranjeno dolaziti u crkvu. To utoliko pre što on navodi primer krvotočne žene iz Evanđelja, koja je prišla Gospodu i dotakla se kraja Njegove odeće, ali ne i Njegovog tela, što Svetom Dionisiju služi za dokaz da se u afedronu ne mogu pričestiti. Još određenije ovo bi se moglo zaključiti iz kazivanja pomenutog starohrišćanskog spisa, Apostolskih Ustanova, u kome se takođe iznosi primer krvotočne žene i podvlači da Spasitelj na taj njen postupak „nije se oneraspoložio, niti je pak okrivio, nego naprotiv iscelio, rekavši: Vera tvoja spase te.“[21] Ovaj Spasiteljev postupak kazuje nam jasno da „telesno čišćenje nije odvratno Bogu koji ga je dao da biva ženama u periodu od 30 dana, prema telesnom sastavu, te po snazi nepokretne postaju, i obično sede u kući“. U zaključku spis se obraća muževima naređujući: „I ženama, pri telesnom čišćenju, muževi da ne prilaze, brinući se za porod. Jer Zakon naredi: Ženi, veli, kad je u afedronu ne prilazi, niti sa trudnima opšti. Jer to se ne čini radi rođenja deteta, nego zbog uživanja. A nedolično je da ljubitelj Boga bude ljubitelj uživanja“.[22]

Nesumnjivo je Svetom Dionisiju i Apostolskim Ustanovama rukovodstvo za stav u ovom pitanju bio evanđelski događaj i odnos Gospodnji prema krvotočnoj ženi, pa to treba da bude i nama. Pošto je krvotočna žena po Mojsijevom Zakonu takođe bila nečista, te se nije smela doticati nikoga (3 Mojs. 15, 25), u postupku Spasiteljevom prema njoj za nas je od osobitog značaja: 1. Što se žena nije dotakla tela Hristovog, nego kraja Njegove haljine; 2. Ona to nije učinila negde nasamo, nego u mnoštvu naroda skupljenog oko Njega; 3. Iako je ona po Zakonu bila nečista, Gospod je zbog njenog postupka nije odagnao od Sebe, niti iz društva, nego njenu veru pohvalio i iscelio je.

U tumačenju ovog događaja kod pojedinih Svetih Otaca i crkvenih pisaca vidi se ovaj isti stav. Prema Origenu, Gospod je iscelio krvotočivu „i da pokaže da niko koji ima bolest bez svoje krivice nije nečist pred Bogom, priziva je da bi Zakon praobraza preveo u duhovno gledanje. Naziva je kćerju, jer je (to) postala verom. Stoga i bi isceljena jer ču: Vera tvoja spase te“.[23] Po Svetom Jovanu Zlatoustu krvotočna nije prišla Hristu sa smelošću „zato što se stidela svoje bolesti i smatrala sebe nečistom. Ako se žena u vreme mesečnog očišćenja smatrala nečistom, utoliko pre mogla je sebe smatrati takvom ona koja je stradala od takve bolesti. Ova je bolest po Zakonu smatrana vrlo nečistom“.[24] U daljem izlaganju, na pitanje: Zašto Hristos otkriva njeno isceljenje mnoštvu? Sveti Jovan iznosi ove razloge: „Prvo, On je oslobađa od straha, da pritiskana savešću da je ukrala dar, ne bi vodila život u mučenju. Drugo, ispravlja je, jer je smatrala da je (ostala) neprimećena. Treće, otkriva svima njenu veru da bi joj i drugi podražavali. Još da pokaže da je to što On zna sve, tako veliko čudo kao i zaustaviti tečenje krvi“.[25] Dakle, ne obličava je kao nečistu, nego umiruje i njenu veru ističe kao primer, što podvlači i Zigaben veleći: „Ne boj se ni Mene ni Zakona, jer si se dotakla zbog vere, a ne zbog preziranja (Zakona)“.[26]

U duhu iznetog evanđelskog i kanonskog shvatanja, smatram, dakle, da mesečno pranje žene ne čini je ritualno, molitveno nečistom. Ta nečistota je samo fizička, telesna, kao i lučenje iz drugih organa. Van toga procesa, žena, a tako i ostali, svakako treba da se trudi da čistog tela dolazi na zajedničku molitvu, pogotovo na pričešće.[27] No, još više da se trudi oko čistote duše, ukrašavanja „unutrašnjeg čoveka srca s neraspadljivim (nakitom) krotkoga i mirnoga duha, jer je to pred Bogom dragoceno“ (1 Pet. 3, 4).

Osim toga, kako savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje, smatram da i sa te strane nema smetnje da žena za vreme mesečnog pranja, uz potrebnu obazrivost i preduzete higijenske mere može dolaziti u crkvu, celivati ikone, primiti naforu i osvećenu vodicu, kao i učestvovati u pojanju. Pričestiti se u tom stanju, ili nekrštena krstiti se, ne bi mogla. No, u smrtnoj bolesti može se i pričestiti i krstiti. Posle porođaja, u pogledu potreba molitava za dolazak u crkvu i ucrkovljenja deteta treba se i dalje držati propisa Trebnika.

 

Glasnik, novembar 1983.

 

NAPOMENE:


[1] Kan. 2. Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, T. II, 306; Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, 547.

[2] Kan. 7. Milaš, n. d., T. II, 445; Pidalion, n. d. 669.

[3] Kan. 28. Milaš, n. d., 511, 512.

[4] Pidalion, n. d., 549. Skabalanovič navodi da se u starom hrišćanskom spisu Testamentum Domini … nije dozvoljavalo crkvenim udovicama u periodu očišćenja „pristupati oltaru“ (Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, T. I, 94).

[5] Atinska Sintagma, Atina 1854, T. IV, 9.

[6] Isto, 8. VI, 106. Up. Glasnik SPC 1979 g., str. 46.

[7] U grč. tekstu „en afedro“, izraz koji znači „odvajanje ovih od sedenja sa ostalima“ (Valsamon n. d., 8. IV, 8).

[8] Up. Čajkanović, Mit i religija u Srba, Beograd 1973, 67.

[9] Pismo Amunu monahu, Milaš, n. d., T. II, 329.

[10] Razume se, ovde je reč o nehotičnom pobačaju deteta.

[11] Knj. VI, gl. XXXVII, izd. Vivliothiki Ellinon pateron… Atina 1955, T. II, 113, 114.

[12] Što je ušlo i u liturgičke knjige i izazvalo posebno molitvoslovlje: Molitva ženje rodilnicje o 40 dneh. No i tu je reč o čistoti za pričešće: Rabu Tvoju… očisti ot vsjakago grjeha i ot vsjakija skverni… da neosuždeno spodobitsja pričastitisja svjatih Tvojih tajin (Prva molitva). Omij jeja skvernu tjelesnuju i duševnuju… tvorjaj ju dostojnu i pričaščenija čestnago tjela i krove Tvojeja (Molitva druga).

[13] Up. Čin otverzenija i očiščenija cerkve idježe… kroviju čelovječeskoju… okropitsja; L. Mirković, Liturgika Beograd 1967, II, 2, str. 227; Učiteljnoje izvjestije: Vešči pred služenijem…

[14] Pidalion, n. d., 548.

[15] Is ta ginekia ke malon monastiria adeos tiavtas istamenas ginekas is tus pronaus.

[16] N. d., T. IV, 8.

[17] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 1057.

[18] Praktični sveštenik, Zemun 1910, II, 26; Liturgika, n. d. II, 2, 72.

[19] Minj, P. G. T. 155, k. 357.

[20] Pidalion, n. d. 549.

[21] N. d. 115.

[22] Isto.

[23] Odlomci izd. Vivliothiki Ellinon pateron, Atina 1958, T. XII, 286.

[24] Tvorenija… v ruskom perevodje., S. Petrburg 1901, T. VII, 340.

[25] Isto, 341.

[26] P. Trembelas, Ipomnima is to kata Lukan evangelion, Atina 1952, 267.

[27] Tu potrebu čistote tela i duše na Sv. Liturgiji napominje nam pranje ruke sveštenika pred početak proskomidije, a episkopa posle oblačenja, i osobito na Heruvimskoj pesmi, na carskim dverima. Sv. Kirilo Jerusalimski o tome kaže da biva „ne radi pranja telesne nečistote. Nije to. Jer mi s telesnom nečistotom ne ulazimo u hram. Nego umivanje ruku treba da bude simvol da sebe čistimo od svih grehova i bezakonja“ (V mistagoška katiheza, izd. Vivliothiki Ellinon pateron, Atina 1969, t. 39, str. 258).

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *