NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Stav Pravoslavne crkve prema slobodi volje i predestinaciji (predodređenju)

 

PITANJE: U molitvi Svetog Simeona Novog Bogoslova, molitvenog pravila pred pričešće, stoji: U knjizi Tvojoj zapisano je i ono što još nije učinjeno.

Ne izgledaju li ove reči nekako kao vera u predodređenje? I kako ih pomiriti sa učenjem Pravoslavne crkve o slobodi čoveka?

 

ODGOVOR: Sloboda čoveka kao duhovno-moralnog bića, neodvojivi je deo učenja kako Starog tako i Novog Zaveta. Već naredba Božja, data prvim ljudima, izražava taj stav (a isto tako zapovesti Dekaloga, kao i ostale), jer: „Ne jedi s njega, i u koji dan budeš jeo s njega umrećeš“, jasno pretpostavlja slobodu – da jede ili ne jede – onoga kome je upućena. Na mnogim mestima Sveto Pismo kazuje i direktno da je u čovekovoj vlasti izbor: ili da postupa u saglasnosti sa voljom Božjom, tj. moralno dobro, ili suprotno tome – zlo, poput ovoga: „Evo sam stavio pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izaberi život da budeš živ“ (5 Mojs. 30, 19).

U Novom Zavetu, celokupno delo Spasiteljeve proročke službe, Njegova propoved, upućeno je čoveku kao slobodnom biću, koje može da vrši ono što Bog želi i što ga spasava, ali i suprotno tome. Iz mnogih Hristovih reči to se vidi sasvim određeno: „Ko hoće da ide za mnom, neka se odreče sebe, i uzme krst svoj i ide za mnom (Mt. 16, 24); ako hoćeš da uđeš u život, drži zapovesti… Ako hoćeš savršen da budeš…“(Mt. 19, 17, 21).

Istina slobode čovekove nalazi se jasno iskazana u delima Svetih Otaca, onako kao što npr. veli Sveti Vasilije Veliki: Duša ljudska „ne budući vezana nikakvom neophodnošću, i dobivši od Tvorca život slobodan, pošto je stvorena po slici Božjoj, razume dobro, ume se njime naslađivati, obdarena je slobodom i moći… može da sačuva život koji joj je prirodan. No, takođe ima slobodu da se ukloni od dobra“.[1] A tako kazuju i mnogi drugi.[2] Otud učenje pravoslavne Dogmatike da su ljudi i anđeli stvoreni kao slobodna bića, ali s nižim tipom slobode (moći ne grešiti), s tim da uzrastanjem u dobru dospeju do višeg (ne moći grešiti)?[3]

Sa ovakvim određenim stavom o slobodi čovekovog moralnog delanja, kako dovesti u saglasnost u postavljenom pitanju navedene reči molitve, kao i slične u nekim drugim molitvama?[4] Zaista, prva misao koju ove reči izazivaju, odvodi nas shvatanju izvesnog programiranja našeg života i postupanja, nekog predodređenja i sudbine. Jer ako je ono što tek treba da se dogodi u budućnosti, unapred propisano, i mi samo imamo da ga izvršimo; ako smo mašina koja ima da ide određenim kolosekom, onda nema drugo nego da smo igračka u rukama usuda, sudbine.

Tako je i meni izgledalo kad sam bio đak drugog ili trećeg razreda bogoslovije. Naišla mi je i opsela misao: Ako Bog unapred zna da ćy ja biti npr. pijanica, ili kradljivac, ili ubica, mogu li ja onda da to ne budem? Jer ako ne budem, tada propade Božje predznanje. Ako li Božje predznanje ne može da propadne i ja moram to da budem, gde je onda moja sloboda? Zatim, ako bih morao npr. da budem ubica, da bi se time potvrdilo Božje predznanje, pa me zbog toga greha Bog osudi na večne muke, očigledno da bi takav postupak bio nečovečan, nedostojan čoveka, a kamoli Boga i njegove pravde. I gde se, između toga svega, može staviti evanđelsko učenje da je Bog ljubav?

Mučio sam se bezuspešno tražeći ishod iz ovog lavirinta. Drugovi kojima sam ovu misao izneo, imali su svoje probleme, s kojima su se nosili, i u moje pitanje nisu se udubljivali. Profesorima ga nisam mogao izneti zbog opasnosti da ga ne okarakterišu kao neumesno, jeretičko ili bezbožničko. Tako sam ostao da se s njime nosim sam, i ko zna šta bi sa mnom bilo da nisam naišao na izvesno objašnjenje Svetog Vasilija Velikog, a potpunije kod Blaženog Avgustina. Desilo se nešto paradoksalno. Dokaz protiv predodređenja pružio mi je, eto, Blaženi Avgustin, koji je inače sam zastupao shvatanje o predodređenju, predestinaciji.[5]

To objašnjenje koje mi je problem razbistrilo i – bar za mene – rešilo, sastoji se u ovome:

Biblija počinje rečima: U početku stvori Bog nebo i zemlju (1 Mojs. 1, 1). U početku čega? U početku vremena. Pre toga, znači, nije bilo vremena. Pa šta je onda postojalo? „Jer, pre stvorenja sveta bilo je neko postojanje koje odgovara nadsvetskim silama, koje ne prelazi vreme, večno, koje uvek traje“.[6] Postojala je, dakle, večnost. Šta je vreme, šta je večnost?

Ti osnovni pojmovi, kategorije našeg uma, uvek su najteži za objašnjenje. Tako je i sa pojmom vremena. Kao što kaže Blaženi Avgustin: „Ako me niko ne pita, znam, ali ako bih htio nekome to pitanje razjasniti, ne znam. Ipak sa sigurnošću mogu reći… kad ne bi ništa prolazilo da ne bi bilo prošlog vremena, i kad ne bi ništa postojalo da ne bi bilo sadašnjeg vremena, i kad ne bi ništa dolazilo da ne bi bilo budućeg vremena“.[7] I nama je jasno da vreme nezadrživo teži i prolazi sastojeći se iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, ali tako „da je u njemu prošlost minula, budućnost još nije nastupila, a sadašnjost se izmiče od opažanja pre nego što se usmotri“, kako primećuje Sveti Vasilije Veliki.[8] Jasno nam je da prošlost ne postoji; ona je bila, ali je sada kao trajanja vremena nema. Isto tako, nema ni budućnosti; ona će tek doći, no sada je još nema. Znači, postoji samo sadašnjost. No šta je stvarno sadašnjost? Ona je u suštini linija dodira između prošlosti i budućnosti, momenat u kome budućnost stalno prolazi u prošlost. Dok npr. časovnik ne otkuca „tak“, taj momenat je blizu, čekamo ga da nastupi, ali još ne postoji. A čim otkuca „tak“, toga momenta nema više, on je prešao u prošlost. Nepostojeće buduće u trenutku je prešlo u nepostojeće prošlo. I sadašnjost, znači, jedva postoji. Naime: „I sam jedan sat sastoji se od kratkotrajnih djelića: što je od njega odletjelo to je prošlost, a štogod mu preostaje, to je budućnost. Ako se može zamisliti dio vremena koji se ne može više podijeliti ni u najmanje djeliće vremena, onda je on jedini koji se može zvati sadašnji, ali taj dio tako brzo iz budućnosti prelijeće u prošlost, da se ne proteže ni trenutak“.[9]

Evo, to je vreme postojalo zajedno sa svetom i neodvojivo od njega. Ono se odnosi na sve stvoreno, pa i na nas ljude i na anđele. Na Božje biće vreme se ne odnosi. On je Tvorac sveta i vremena, te na Njega ono ne može biti primenjeno, kao što se na njega ne mogu primeniti pojmovi prostora, broja, početka i svršetka itd. Za Njega važi večnost. Šta je večnost? Večnost je stalna sadašnjost, ona nema ni prošlosti, ni budućnosti, koje karakterišu vreme. „U vječnosti ništa ne prolazi, nego je u sve sadašnje“ – veli Blaženi Avgustin. – „Vječnost koja nema ni budućnosti, ni prošlosti, nepomično stoji i određuje buduća i prošla vremena“.[10] Na drugom mestu, obraćajući se Bogu, Blaženi Avgustin kaže: „Tvoje godine niti idu, niti dolaze… Tvoje su godine jedan dan (2 Pet. 3, 8), a Tvoj dan nije svaki dan, nego danas, jer Tvoj današnji dan ne uzmiče pred sutrašnjim, i ne dolazi iza jučerašnjega. Današnji dan je vječnost“.[11]

Večnost je, dakle, stalno „sada“, bez prethodnog „bilo“ i sledujućeg „biće“. Sadašnjost, koja za nas jedva postoji, u večnosti jedino postoji. Kad govoreći o večnosti kažemo „pre“ i „posle“, to govorimo sa svog ljudskog stanovišta, terminima koji se odnose na vreme. U večnosti nema ni pre ni posle… Ima samo sada. Otuda sleduje da kad kažemo Božje „predznanje“, Božje „predviđanje“, da se izražavamo na naš ljudski način. „U stvari“, – po duhovitoj primedbi o. Justina Popovića – „Božje predznanje je znanje i gledanje svih misli ljudskih, i osećanja, i dela u stanju njihovog zbivanja, jer za Boga ne postoji ni prošlost ni budućnost, već je sve sadašnjost“.[12] U Bogu, dakle, nema predznanja budućeg, kao ni podsećanja na prošlo, nego samo znanja i gledanja i prošlog i budućeg istovremeno, sada. Mi možemo predviđati i sećati se. Za Njega je u istom „sada“ i postanak sveta, i sve vreme do našega doba, i sva budućnost do kraja sveta.

Zato kad se u molitvi kaže da je Bog svojim predznanjem („i predznanijem Tvojim“, grčki: prognosi ti si) odredio ovima da budu sveštenici, ili đakoni, to se kazuje na ljudski način, ljudskim rečnikom i kategorijama koje važe za ljude, ali se ne mogu primeniti na Božansku večnost. Otuda na pitanje: Šta je radio Bog pre nego što je stvorio nebo i zemlju, koje su mu postavili neki savremenici, Blaženi Avgustin lepo odgovara: „Ako prije neba i zemlje nije bilo nikakva vremena, zašto se pita šta si „tada“ radio? Jer nije bilo nikakvog „tada“ dok nije bilo nikakvog vremena“.[13]

Poznata je stvar da se u novozavetnim knjigama na više mesta govori o Božjem predznanju, a u vezi s njim i predodređenju: … došljacima… koji su izabrani po proviđenju (predznanju, grč. prognosin) (1 Pet. 1, 2); … po određenoj volji i promislu (prognosi) Božjem (D. ap. 2, 33); Što je ruka Tvoja i volja Tvoja napred odredila (proorisen) da bude (D. ap. 4, 28); Jer koje napred izbra (proegno), one napred odredi (proorisen)…, koje napred odredi one i pozva (Rim. 8, 29, 30); U ljubavi nas je napred odredio (proorisen imas) da budemo njegovi sinovi (Ef. 1, 5), i tako dalje. Oba ova izraza treba shvatiti u smislu koji smo izložili. Sveti Jovan Zlatoust, u tumačenju reči Spasiteljevih: Sablazni moraju doći (Mt. 18, 7) kaže: „Kad Hristos govori o neophodnosti sablazni, to time ne uništava… slobodu volje, i ne potčinjava naš život kakvoj bilo neophodnosti delanja, nego samo predskazuje ono što će se neminovno desiti… Stoga nije predskazanje Spasiteljevo uzrok sablazni. Nikako! I ne postoje sablazni zato što ih je Spasitelj predskazao, nego je zato predskazao što će one neminovno nastati. Ako bi ljudi od kojih proishode sablazni rešili da zlo ne čine, sablazni ne bi došle. A kad one ne bi došle, to ne bi ni bile predskazane“.[14] Slično govori i Blaženi Avgustin: „Ne griješi čovjek stoga jer je Bog unaprijed znao da će on griješiti; … sam čovjek griješi kad griješi… A ako to čovjek ne ushtjedne, onda dakako i ne griješi; ali ako ne htjedne griješiti, i o tome je On (Bog) unaprijed znao“.[15]

Ali, ako Sveto Pismo određeno potvrđuje činjenicu čovekove moralne slobode, i s tim ujedno neprihvatljivost predodređenja njegovog postupanja, to još ne znači da svakog od nas Bog ne šalje u ovaj svet u svoje vreme i stavlja pred određene zadatke koje treba da ispunimo, kao što je to izneto za Svetog Jovana Krstitelja. Pre nego što je on i začet, po Božjem naređenju, Arhanđeo podrobno izlaže prevashodne dužnosti koje on treba da izvrši u delu našeg spasenja: Da bude prorok Najvišega, da ide pred Njim u duhu i sili Ilijinoj, da Mu pripravi put i spremi Gospodu narod pripravan (Lk. 1, 15-17). Mi znamo, Prorok je dobrovoljno izvršio povereno mu delo i tako postao najveći rođeni od žena (Mt. 11, 11).

Slično Svetom Jovanu, svaki čovek dolazi u svet u svoje vreme i staje pred dužnosti koje treba da izvrši. Da li ćemo im pristupati najboljom voljom i sposobnostima koje imamo, onako kako Bog želi, i tako postati sveti, ljudi u pravom smislu reči, zavisi konačno od nas, stvar je našeg slobodnog opredeljenja. No takođe, svaki od nas može odbaciti ono što Bog hoće, i tako postati grešnik, upravo onako kako se u Svetom Pismu kaže za književnike i zakonike da „odbaciše što je Bog hteo s njima“ (Lk. 7, 30). „Od nas zavisi“ – veli Sveti Jovan Damaskin – „ili da ostanemo u vrlini i sledimo Boga Koji njoj priziva, ili da ostavimo vrlinu, što znači da budemo u poroku i sledimo đavola koji nas, bez prisiljavanja, tome priziva“.[16]

Smatram da nam je postalo jasno da kad se u Svetom Pismu, ili u crkvenim tekstovima, govori o Božjem predznanju, da se to kazuje na ljudski način, u pojmovima koji se odnose na vreme, a neprimenjivi su na večnost u kojoj Bog prebiva. Večnost je stalna sadašnjost, u kojoj se nalazi i prošlost i budućnost istovremeno. Tako kad kažemo da je Bog nešto predvideo u prošlosti, to znači da i to prošlo i to buduće On vidi sada, u sadašnjosti. Naš ljudski jezik to Njegovo viđenje naziva „predviđanjem“. Bog, dakle, vidi da se ljudi ne kaju, nego čine sablazni, i to njegovo viđenje iskazuje se u Svetom Pismu rečima: Sablazni moraju doći.

Završićemo rečima Svetog Jovana Zlatousta: „A kad bi se oni (ljudi) ispravili – veliš ti – i niko ne uvodi o sablazni, ne bi li se pokazalo lažnim ovo predskazanje? Nikako! Jer ga tada ne bi ni bilo“.[17]

 

Glasnik, oktobar 1983.

 

NAPOMENE:


[1] Tvorenija, v russkom perev., S. Peterburg 1911, T. II, 155.

[2] Sv. Grigorije Bogoslov: „No Onaj koji je stvorio čoveka, stvorio ga je slobodnim, ograničivši ga jedino zakonom zapovesti“ (Sočinjenija… S. Peterburg 1912, T. I, 221.) Sv. Jovan Zlatoust: „Vidiš li kako je Gospod stvorio našu prirodu slobodnom? Otkud su, reci mi, oni (savremenici Noja) stremili bezbožnosti i navlačili na sebe kaznu, a on (Noje) izabravši vrlinu i uklonivši se od druženja s njima, nije pretrpeo kaznu? Nije li očevidno da svako po svojoj volji izabira zloću, ili vrlinu. Kad ne bi bilo tako, kad naša priroda ne bi imala moći, ne bi sledovalo ni da oni trpe kaznu, ni ovi nagradu za vrlinu. No pošto sve, posle Svevišnje blagodati, zavisi od naše volje, zbog toga su i grešnicima spremljene kazne, a onima koji žive u vrlini darovi i nagrade“ (Tvorenija, S. Peterburg 1898, T. IV, 202). Sv. Jovan Damaskin: „A (Bog) stvori ga (čoveka) po prirodi bezgrešnim, a po volji slobodnim. A bezgrešnim, velim, ne tako da je bio neprijemčiv za greh – jer je samo Božanstvo neprijemčivo za greh – nego tako da je mogućnost greha bila ne u njegovoj prirodi, nego u njegovoj slobodnoj volji“ (Ekdosis akrivis orthodoksu pisteos, u redakciji Bonifacius Koter, Berlin-Njujork 1973, T. II, 26, 37-40, str. 77).

[3] P. Trembelas, Dogmatiki, Atina 1959, T. I, 196.

[4] I sokrovennaja čelovjekov javje predvjedij (Molitva V Sv. Vasilija Velikog, na Jutrenji); Gospodi Bože naš, predznanijem Tvojim (o ti prognosi ti si), Svjatago Tvojego Duha podajanije nizposilajaj pa opredjeljenija ot Tvojeja neizsljednija sili (Molitva na hirotoniji za đakona); Darovavšijasja jemu ot Tvojeja predznateljnija sili (ipo tis sis prognosikis dinameos) (Molitva na rukopoložsnju za prezvitera).

[5] U borbi s Pelagijem Blaženi Avgustin je otišao u drugu krajnost. Pelagije je učio da je Adamov gpex nešto spoljašnje, što se nije kosnulo ni povredilo ljudsku prirodu, te čovek i posle greha ima sposobnosti da se sam spasava. Božja blagodat mu u tome samo pomaže, olakšava da spasenje postigne, osobito nauka i primer Isusa Hrista (V. Stefanidis, Ekklisiastiki istoria, Atina 1970, 250). Pobijajući Pelagija, Blaženi Avgustin je tvrdio da je greh Adamov toliko povredio ljudsku prirodu da je on postao rob greha, nemoćan da ne greši. Spasenje čoveka zavisi, dakle, samo od Boga i Njegove blagodati, koja nije samo pomoć čoveku da hoće i čini dobro, nego od nje zavisi sve. Pravoslavno gledište sačuvalo se od obeju ovih krajnosti. Ono uči da je greh duboko povredio svu ljudsku prirodu (protiv Pelagija), ali da je ona ostala sposobna da uz božansku blagodat, koju Bog pruža ljudima (Bog želi da se svi spasu i dođu u poznanje istine, Tim. 2, 4), može da dostigne spasenje, „jer nije pao isključivo po htenju i dejstvu svoje volje, nego po dejstvu đavolskom“ (dr Justin Popović, Dogmatika, Beograd, 1932. 8. I, 283). Ali „bez Njegovog (Božjeg) sadejstva i pomoći mi ne možemo ni hteti ni činiti dobro“ (Sv. Jovan Damaskin, n. d. T. I, 237).

Tumačeći reči apostola Pavla u Poslanici Rimljanima, 5, 12: Jer svi sagrešiše (ef o pantes imarton), u smislu „u njemu (Adamu) svi sagrešiše“, Avgustin dalje rasuđuje: Pošto su svi sagrešili, svi zaslužuju večnu kaznu. Ipak, svi ljudi ne bivaju kažnjeni večnim mukama, nego neki ulaze u raj i spasavaju se. To su oni kojima Bog pruža Svoju blagodat, ne po nekoj njihovoj zasluzi, jer je niko nije dostojan (Niko se ne spasava „osim po činu nezasluženog milosrđa“ – O državi Božjoj, prev. T. Ladan, Zagreb 1982, uvod. str. LXXX), nego po bezuslovnom Božjem predodređenju na spasenje. Kod Blaženog Avgustina se ne naglašava da je Bog one druge predodredio na propast, nego da ih je samo prepustio posledicama greha ne uputivši im blagodat, te oni odlaze u večnu muku. Kalvin i druge pristalice predestinacije ovu razliku nisu prihvatili, nego učili o bezuslovnoj predestinaciji i na pakao.

Zašto Bog jednima daje blagodat, a drugima ne daje, Blaženi Avgustin to objašnjava delom pravde i milosrđa Božijeg. Kad bi Bog sve kažnjavao, značilo bi da je On samo Bog pravde. A kad bi svima pružao blagodat i spasavao, značilo bi da je On samo Bog milosrđa. Ovako se pokazuje i Njegova pravda i milosrđe (O državi Božjoj). Zašto pak On ove, a ne one predodređuje za spasenje, kad ga jednako ni jedni nisu dostojni? Avgustin smatra da razlog za ovo leži u neistraživim dubinama volje Božje (V. Stefanidis, n. d. 250).

[6] Sv. Vasilije Vel. n. d. T. I, str. 6.

[7] Ispovijesti, prev. Stjepan Hosu, izd. Kršć. sadašnjost, Zagreb 1973, 63.

[8] N. d., str. 7.

[9] Bl. Avgustin, Ispovijesti, 265. Pored svega toga, na osnovu ovih reči Blaženog Avgustina ne bi se mogao izvesti zaključak da sadašnjost, i vreme kao takvo, ne postoji, nego da je privid, obmana. Da bi to objasnio, Blaženi Avgustin veli da bi možda bilo tačnije reći: „Tri su vremena: sadašnje u prošlosti, sadašnje u sadašnjosti i sadašnje u budućnosti. Ona su naime u mojoj duši kao neke tri stvari i drugdje ih ne nalazim: sadašnjost u prošlosti je pamćenje, sadašnjost u sadašnjosti je gledanje, sadašnjost u budućnosti je očekivanje“ (n. d. 268).

[10] N. d. 261.

[11] Isto, 262.

[12] Dogmatika, Beograd 1932, T. I, 106.

[13] N. d. 262.

[14] Tvorenija, S. Peterburg 1901, T. VII, 605.

[15] O državi Božjoj, izd. Kršćanske sadašnjosti, Zagreb 1982, T. I, knj. 5, 10, str. 253.

[16] Polnoje sobranije sočinjenij, S. Peterburg 1913, T. I, 237.

[17] N. d. T. VII, 605.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *