NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Uslovi za pričešćivanje vernika

 

PITANJE: Jedan vernik spremio se za Sveto Pričešće. No kako je bio u zavadi s nekim poznanikom, uoči dana pričešća ode kući ovoga sa namerom da se izmire. Rekavši zašto je došao, izjavi da on prašta uvrede njemu učinjene i zamoli poznanika da i on njemu oprosti. Međutim, poznanik na to nikako nije hteo pristati. Vernik koji se spremao za Pričešće vrati se kući neobavljena posla, i ne pričesti se.

Šta treba učiniti u ovoj stvari, i na koji se način ovaj vernik može pričestiti?

 

ODGOVOR: Prema izloženom, vernik je postupio po reči Gospodnjoj: „Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku i onda se setiš da brat tvoj ima nešto na te, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom i idi prvo i pomiri se s bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj“ (Mt. 5, 23, 24). Poznanik pak, s kojim je bio u zavadi, postupio je po Hristovoj priči o caru koji je oprostio veliki dug svome slugi, a ovaj nije hteo da oprosti mali dug svome drugaru, nego se prema njemu poneo nemilosrdno (Mt. 18, 23-30). Zaboravio je očigledno ne samo pouku ove priče, nego i prethodno pitanje apostola Petra: Koliko puta da oprostim bratu koji mi zgreši, da li do sedam puta? I Spasiteljev odgovor na to pitanje (Mt. 18, 21, 23), iznet je i kod evanđeliste Luke (Lk. 17, 3, 4). Takođe reči koje svakodnevno upućujemo Bogu u Molitvi Gospodnjoj: „I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim“, s objašnjenjem koje je Spasitelj dao na kraju: „Jer ako opraštate ljudima grehe njihove, oprostiće i vama Otac vaš Nebeski, a ako ne opraštate ljudima, ni Otac vaš Nebeski neće oprostiti vama greha vaših“ (Mt. 6, 14, 15).

Da bi došlo do mira, kad je nesuglasica već počela, ako se onaj koji je uvredu naneo, kao duhovno bolestan, ne pokaje i ne potraži oproštenje, sam Gospod ukazuje šta uvređeni, kao zdrav, treba da učini: „Idi, veli, i pokaraj ga u četiri oka“ (Mt. 18, 15). „Reč pokarati“ – veli Sveti Jovan Zlatousti – „ovde ne znači šta drugo nego: Napomeni mu za greh i kaži mu o onom što si pretrpeo od njega“.[1] Ako te posluša, izmirenje je obojici donelo korist, kao što su obojica pre toga bili u gubitku: „Jedan je izgubio brata“ – veli isti Sveti Otac – „a drugi sopstveno spasenje“.[2] Ako te ne posluša uzmi sa sobom jednog ili dvojicu, možda će njihov savet poslušati. Ako i njih ne posluša, kaži Crkvi. Onaj koji ni Crkvu ne posluša odseca se od tela Crkve i ovog i onog sveta.

U svakom slučaju, kad ne dođe do izmirenja, sveštenik pastir treba da rasmotri do koga je krivica, pa savetom, molbom, ukorom, crkvenim popravnim merama – epitimijama, preduzme da se mir uspostavi. I uvređenom i onim koji je uvredu naneo treba predočiti navedenu evanđelsku nauku o neophodnosti mira i dobre volje među braćom, prema opomeni apostola Pavla: „I to je već nedostatak vaš što se među sobom parničite. Zašto radije ne trpite nepravdu? Zašto radije ne trpite štetu? Nego vi činite nepravdu i štetu, i to braći. Ili zar ne znate da nepravednici neće naslediti carstva Božjega?“ (1. Kor. 6, 7-9). Pored evanđelskih, ukazati im i na savete Svetih Otaca, koji jednako podvlače neophodnost praštanja i mira: „Delo je đavola“ – veli Sveti Jovan Zlatousti – „da nas odbija jednog od drugog; on se silno trudi da istrebi ljubav, kako bi presekao put ispravljanju i zadržao njega u zabludi, a tebe u neprijateljstvu, i na taj način zagradio mu put spasenja“.[3] Na drugom mestu veli isti Svetitelj: „Kako ti možeš podići ruke nebu? Kako pokrenuti jezik? Kako zamoliti oproštenje? Ako Bog i bude hteo da oprosti tvoje grehe, ti mu sam to ne dozvoljavaš ne opraštajući grehe sličnom tebi slugi. – No ovaj je grub, reći ćeš, surov i svirep, on traži kavzi odmazdu. – Zbog toga mu baš i oprosti“![4] Sveti Jefrem Sirski veli slično: „Ako ti imaš šta na brata, ili brat na tebe, pomiri se. Ako to ne učiniš, sve što budeš prinosio Bogu neće biti primljeno (Mk. 11, 25; Mt. 5, 23, 24). Ako li ispuniš ovu zapovest Gospoda, tad mu se s pouzdanjem moli govoreći: Oprosti mi, Gospode, moje dugove kao što sam i ja oprostio bratu svome ispunivši Tvoju zapovest. I Čovekoljubac će ti reći kao odgovor: Ako si ti ostavio, ostavio sam i Ja, ako si ti oprostio. opraštam i Ja tvoje dugove“.[5] Nepraštanje bližnjemu nesumnjivo dokazuje nedostatak ljubavi, po reči Svetog Jovana Zlatoustog, što takođe podvlači i Sveti Marko Podvižnik: „Dokaz iskrene ljubavi jeste opraštanje uvrede. Tako je ljubio svet i Gospod“.[6] Sveti Vasilije Veliki opominje: „Hrišćanin ne treba da se seća zla, nego je dužan od srca oprostiti onima koji su mu zgrešili“.[7] On takođe naređuje: „Ako neko uvređen od brata, i kad ga druga bratija budu molila – pomenuvši reč Apostola: Opraštajte jedan drugome ako ko ima tužbu na koga. Kao što je Gospod vama činio, tako činite i vi (Kol. 3, 13) – ne oprosti mu ovaj greh, i taj da bude odlučen na jednu nedelju“.[8] Slično nalazimo i kod Svetog Teodora Studita: „Ako neko ožalosti brata i s prenebreženjem ne pomiri se s njim, nego ostane u gnjevu, toga treba odlučiti na dve nedelje da drži epitimiju suhojedenja i vrši po 50 metanija“.[9] Pravilo 123. Nomokanona pri Velikom Trebniku još je strožije: „Ako je neko u svađi s kim, u hram da ne ulazi, niti da se primaju njegovi prinosi dok se ne izmiri, jer se njegova molitva uračunava u greh i prokletstvo. Da vrši svaki dan po 50 metanija“. Pravilo 124. istog Nomokanona naređuje ovako: Ako bi neko pred pričešće bio ogorčen na brata, i ne oprosti mu, da bude odlučen. Ako li sveštenik s neprijateljstvom bude liturgisao, da ne služi 60 dana“.[10]

Pri tom upućivanju na mir treba ukazati i na primere iz hrišćanskog života, npr. poznati primer sveštenika Saprikija i prostog vernika Nikifora, koji su iz prisnog prijateljstva dospeli do uzajamne netrpeljivosti. Nastane gonjenje Crkve. Sveštenik Saprikije bude uhvaćen i poveden na mučenje. Brat s kojim je bio u zavadi priđe mu dok su ga vodili i sa suzama u očima moljaše da mu oprosti: „Molim te, mučeniče Hristov, oprosti mi što ti zgreših“. Saprikije ne htede ni glave okrenuti na Nikifora i nemilostivo iđaše mučilištu. No milostivi Spasitelj, koji je sa krsta oprostio svojim neprijateljima koji ga osudiše na smrt i raspeše, nije hteo da primi žrtvu, demonima sličnog, nemilostivog čoveka. Saprikije se na mučilištu pokoleba i odrekne Hrista.[11] Prepodobni Jovan Mosh iznosi slučaj monaha jednog manastira u Tivaidi koji je, zaboravivši zapovest Gospodnju o praštanju uvrede, podlegao prevari demona. Bilo je to pre 52 godine, pričao je starac, kao mlad monah pleo sam veliku mrežu protiv komaraca, ali sam pri tom načinio grešku koju nikako nisam mogao ispraviti. Ceo dan sam se oko toga mučio, no uzalud. Kad predveče kroz prozor uđe mladić i kaže mi: Daj, ja ćy popraviti. – Izlazi napolje, odgovorih mu, na zlo si došao ovamo. – Pa ti si me pozvao. – Kako to? – Tako što se tri nedelje pričešćuješ držeći mržnju na svog suseda, zbog sočiva. Ja sam duh zlopamćenja i ti si od sada moj. – Čuvši ovo, ja žurno izađem iz kelije, odem bratu i padnem mu pred noge moleći oproštaj. On me podigne i mi se pomirimo, Kad se vratim u keliju nađem spaljenu mrežu i asuru na kojoj sam se molio. To je učinio demon iz zlobe zbog našeg izmirenja.[12]

Treba, dakle učiniti sve što se može da gnev ne preraste u mržnju, „a to je“, kako veli mitropolit Antonije (Hrapovicki), „najgnusniji greh pred Bogom, jer koji mrzi na brata svoga on je čovekoubica, kao što piše apostol Jovan u Prvoj poslanici (3, 15)“.[13]

Pri razmatranju o krivici i potrebnim merama za ispravljanje, pastir treba da postupa obazrivo, ulazeći dublje u suštinu nastale nesuglasice. Biva, naime, ponekad da onaj koji oprašta i traži oproštaj traži mnogo, a daje malo, tj. da je u stvari njegovom krivicom došlo do sukoba, da on vređa i stvara teškoće, zbog kojih dolazi do nesuglasice i zavade, a onda lakomisleno traži oproštenje, zloupotrebljavajući tuđe milosrđe. Zato njega treba ispravljati težim merama nego onog koji, posle takvog iskustva, ne pokazuje odmah gotovost za opraštanje. Osim toga, ima ljudi nezgodne naravi, nabusitih i gnevnih, s kojima i kad se lepo počne završava se rđavo, svađom i nesuglasicom. Tražiti da se s njima bude u nekoj naročitoj prisnosti uzaludno je. No ako ne možemo biti naročito bliski, moramo moći uputiti im pozdrav kad se sretnemo, u društvu gde su i oni pozdraviti se kao i s drugima. Biti na izvesnom rastojanju, ali ipak u miru.

Ako bi pored sviju nastojanja sveštenika da se zavađeni izmire, jedan uporno odbijao da uvredu oprosti, pogotovo ako bi ovaj još snosio odgovornost što je do nesuglasice došlo, sveštenik treba da mu naloži epitimiju u cilju ispravke, a onom koji uvredu prašta i gotov je na izmirenje da dozvoli pristupanje Svetom Pričešću, mada mu onaj drugi nije hteo oprostiti. Dobro bi bilo da i ovome naloži neku blažu epitimiju, ili naredi da se za zavođenog moli Bogu, jer je, može biti, i on kriv za tvrdokornost srca onog drugog time što ga je u sebi osuđivao, umesto da sagleda svoj deo krivice i za to se kaje.[14]

Ako bi uvređeni bio inoverac, ili ateista, te ne pripadao Crkvi, sveštenik treba da pouči vernog o potrebi mira sa svima (Koliko do vas stoji, mir imajte sa svima ljudima – Rim. 12, 18), naloživši potrebnu epitimiju na njega, i posle izdržane epitimije dozvoli mu Sveto Pričešće.

 

Glasnik, maj 1979.

 

NAPOMENE:


[1] Tvorenija, na ruskom, S. Peterburg 1901, T. VII, 618.

[2] Isto.

[3] N. d., S. Peterburg 1899, T. X, 337.

[4] Isto, T. II, 229.

[5] Dobrotoljubije, Moskva 1895, T. II, 706.

[6] Filokalia, izd. Astir, Atina 1974, str. 11.

[7] Tvorenija, na ruskom, S. Peterburg 1911, T. II, str. 37.

[8] U Drevnije inočeskije ustavi, Moskva 1892, 477.

[9] Tvorenija, na ruskom, S. Peterburg 108, T. II, 850

[10] Učiteljno izvjestije takođe opominje da služenju i pričešćivanju Sv. Tajnama smeta „veoma ako je sveštenik, ili đakon, koga ponizio, ozlobio, ili mu nepravdu učinio i zna da je ovaj ožalošćen ili gnevan na njega. Ili ako je samom svešteniku ili đakonu učinjena nepravda, ili uvreda od koga, te se gnevi i žalosti, neka se ne usudi da liturgiše, po Gospodnjoj naredbi, nego otišavši najpre da se pomiri s bratom svojim i tako da liturgiše“. Ako bi uvređeni bio daleko, a nužda je da liturgiše, veli se tu dalje, neka to učini ali s čvrstom odlukom da se svakako izmiri s uvređenim kad se s njim nađe. (Kako podobajet služitelju predugotovljati sebe k dostojnomu služeniju božestvenih tajin, Služebnik, S. Peterburg 1911, 479).

Ovaj propis je svakako formulisan prema opomeni koja se i danas štampa pred činom Liturgije u grčkim i crkvenoslovenskim Služebnicima: „Sveštenik koji xoće da vrši Božansku Tajnu, dužan je najpre da bude izmiren sa svima i da nema šta na koga…“. A tako je bilo i u starini. U Diataksisu patr. Filoteja, grčkom rukopisu br. 6277-770, man. Sv. Pantelejmona iz XIV v., nalazi se ovaj propis doslovno, a tako i u 8 mlađih rukopisa iz XVI-XVIII v. (P. Trembelas, E treis leitourgian, Atina 1935, 1, 226). Isto se tako navodi i u našim starim rukopisima: „Hotej ierej b(o)ž(a)st(a)vnoje savršati tainstvo dlžan jest prveje ubo miran biti sa vasem ni imeti čto na koga…“ (Dečan. bibliot. br. 125, XV v; 130, XIV v.; br. 120, XIV v. u dodatku iz XVI v.; br. 123, iz 1395 g.; br. 132, XV v.; br. 129, XV-XVI v.; br. 133-134, 135 XVI v.). U Služabniku koji je 1527. g. štampao u Veneciji jerom. Teodor, ovo uputstvo navodi se pod imenom Sv. Vasilija Velikog: „… Iže va s(ve)tih o(t)ca našego Vasilija Velikago poučenije ka iereom“, u kome se, iza navedenih reči o miru sa svima, veli: „Kogda da staneši va sabraniji imej vraždu na kogo, da ne otženeši Utešitelja va dan sabranija“. U dečanskom rukop. Trebniku br. 68. iz 1422 g., u Zapoved i ustav s(ve)tih o(ta)c 318 iže va Nikeji, veli se: „Ašte kto va vreme pričeštenija imat gnev sa nekojim i ne otpustit jemu da ne komkajet (pričesti) se“.

[11] Ep. Nikolaj, Ohridski prolog, Niš 1928, 101.

[12] Lug duhovnoj, prevod na ruskom M. Hitrova, Troicko-Serg. lavra 1896, gl. 161

[13] Ispovest, preveo M. Popović, Niš 1931, 47.

[14] Jedan duhovnik dao je ovakav savet bratu koji se nije mogao izmiriti s poznanikom u svađi: „Ti si idući na mirenje celim putem njega osuđivao, a sebe opravdavao. Učini obratno. Iako je on kriv, ti u mislima njega opravdavaj, a sebe osuđuj“. To sredstvo pomože i brat pristane na izmirenje (Ohrid. prolog, str. 620).

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *