NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

O čestom pričešćivanju vernih

 

I PITANJE: Neki sveštenici preporučuju vernim da se što češće pričešćuju radi duševnog i telesnog zdravlja. Drugi im opet zabranjuju često pričešćivanje veleći da nisu toga dostojni. Tako se stvara zabuna među vernim. Od ova dva, koje je gledište pravilnije?

II PITANJE: Isto tako, neki sveštenici preporučuju vernim da se pričešćuju na velike praznike (Božić, Vaskrs, Veliku Gospođu), dok drugi zabranjuju, smatrajući da to nije dobro, pošto će odmah preći na mrsnu hranu, a po pričešću bolje je da se jede posno. Pogotovo što biva da se tih dana ne uzdržavaju od jela i pića, pa se desi i da se opiju. Kakav stav treba ovde zauzeti?

 

ODGOVOR: U Evanđelju čitamo: „Ako ne jedete Tela Sina Čovečjeg, ni pijete Krvi Njegove, života nećete imati u sebi. Ko jede moje Telo i pije moju Krv ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan“ (Jov. 6, 53-55). Iz ovih reči Gospodnjih jasno se vidi kako neophodnost pristupanja Svetom Pričešću, tako i korist od toga. Kao što dete posle rođenja, da bi ostalo u životu i raslo, mora da se hrani, tako biva i sa hrišćaninom. Rodivši se duhovno u Svetom Krštenju, u Tajni miropomazanja dobivši blagodat za dalje uzrastanje, mi svoj duhovni život održavamo božanskom hranom – Svetim Pričešćem.[1] Njime prevashodno dolazimo u najtešnju vezu i jedinstvo sa Hristom Životodavcem, postajemo „satelesnici“ (sisomi) s Njim. Sveti Kirilo Jerusalimski kaže da svaki koji se dostojno „pričešćuje Telom i Krvlju Hristovom biva istog tela i krvi s Njim“, tako da ovom tajnom „hristonosci bivamo, unoseći u svoje udove Njegovo Telo i Krv, a po Svetom Petru bivamo pričasnici božanske prirode“ (2 Petr. 1, 4).[2] Kod Svetog Grigorija Niskog nalazimo objašnjenje kako to biva: „Malo kvasca sve testo prema sebi upodobi. Tako obesmrćeno Bogom Telo Gospodnje, budući u nama, sve pretvara i menja prema Sebi“.[3] Još podrobnije objašnjenje o tome daje Nikola Kavasila, veleći da Hristova Crkva, pričešćuje se hlebom i vinom, „ne pretvara njih u čovečje telo, kao što biva s običnim jelom, nego se sama pretvara u njih, te više (božansko) pobeđuje tvarno. Kao što železo stavljeno u oganj samo postaje oganj (usija se), a ne biva da se oganj pretvori u železo. Pa kao što se usijano železo ne predstavlja našem pogledu železom, nego ognjem, zato što svojstva železa kao da su progutana od ognja, upravo tako – kad bi se mogla videti Hristova Crkva, ukoliko je ona sjedinjena s Njim i učesnica u njegovom Telu – mi ne bi videli ništa drugo sem Tela Gospodnjeg… Jer to znači da verujući već sada žive, blagodareći ovoj Krvi Hristovoj, životom u Hristu, stvarno zaviseći od Glave tog Tela, Hrista, i obučeni tim Telom Hristovim. Na taj način se Crkva javlja u Tajni evharistijskog Pričešća“.[4]

Sjedinjujući se u Svetoj Tajni Pričešća sa Hristom, u Hristu se sjedinjujemo najtešnje i jedni s drugima. Sveti apostol Pavle veli da smo „jedno telo mi mnogi, jer svi od jednog hleba jedemo“ (1 Kor. 10, 17). Tumačeći ove reči, Sveti Jovan Zlatoust razvija tu misao dalje: „Šta je hleb? Telo Hristovo… Šta bivaju pričesnici? Telo Hristovo. Ne mnoga tela, nego jedno telo. Jer kao što hleb postaje sjedinjenjem od (brašna) mnogih zrna, da se nigde ne vide zrna, nego su isto, tako se i između sebe i s Hristom sjedinjujemo. Jer se ne hraniš ti od jednog tela, a on od drugog, nego svi od istog“.[5] I Sveti Vasilije Veliki, u molitvi po osvećenju Darova veli: „Nas že vsjeh, ot jedinago hljeba i čaši pričaščajuščihsja, sojedini drug ko drugu v Duha Svjatago obščenije…“.

Svetim Pričešćem mi ostvarujemo zajednicu i sa nebeskim svetom. Po Svetom Atanasiju Velikom, „Gospod je hrana svih gornjih duhova i anđela i nebeskih sila“.[6] A tako uči i Sveti Amvrosije Milanski: „Tobom (tj. Hristom) hrane se preobilno anđeli na nebu“.[7] Razume se da to hranjenje nije telesno, „da zubima i vilicama žvaćući jedu“, kako primećuje Sveti Justin Mučenik.[8] Po Svetom Jovanu Damaskinu ono biva gledanjem: „Gledajući Boga, koliko im je moguće, to im je hrana“. Objašnjavajući dalje, da se Sveti Darovi nazivaju „mjestoobraznaja“ budućih (antitipa ton mellonton), „ne kao da ne bi bili zaista Telo i Krv Hristova, nego sada preko njih primamo Hristovo božanstvo, a onda duhovno, samim gledanjem“, isti Sveti Otac kazuje da će se verni hraniti Hristom i u budućem veku, ne samo ovde na zemlji.[9]

U staroj Crkvi imala je Sveta Evharistija centralni položaj u celokupnom hrišćanskom životu. Postati jedno sa Hristom ne samo duhovno, nego i telesno, primivši Telo i Krv njegovu, i time sve Njegove božanske energije potrebne nam i za život večni (Jov. 6, 50), istovremeno dospevši do jedinstva sa svom braćom, živom i upokojenom, i anđelima, osećalo se u svesti vernih ne kao naredba i dužnost, nego kao nasušna duhovna potreba.[10] I docnije, kad se pod pritiskom borbi s jeresima naglašavaju i druga sredstva spasenja: prejemstvo episkopa u autentičnom učenju od apostola, zatim Svete Tajne Krštenja i Sveštenstva, Sveta Evharistija zadržava centralno mesto i tada, kao i docnije sve do danas: „Pravoslavlje bez Evharistije nezamislivo je, a Evharistija bez Pravoslavlja nemoguća“.[11]

Zbog svega toga, verni su u staroj Crkvi pristupali Svetom Pričešću na svakoj Liturgiji. Prestarelim i bolesnim đakoni su nosili Sveto Pričešće kući i tamo ih pričešćivali.[12] Pustinjaci pak, u nemogućnosti da često prisustvuju Svetoj Liturgiji, odnosili su sobom Svete Darove i sami se pričešćivali prema potrebi.[13]

Spočetka je Evharistija vršena nedeljom,[14] tako da je izraz „nedelja“ značio skoro isto što evharistijski skup (sinaksis).[15] Nastankom praznika glavnu oznaku praznovanja čini takođe prisustvovanje Svetoj Liturgiji i učešće u Pričešću, u čemu se doživljavao vrhunac praznične radosti i jedinstva u Hristu.

Ali i preko nedelje mnogi verni su nastojali da ne ostanu bez Pričešća, osobito u Svetoj Četrdesetnici. Da bi se to omogućilo i tada, kad se puna Liturgija nije mogla vršiti, ustrojen je Čin Liturgije Pređeosvećenih Darova, koja u stvari nije Liturgija u punom smislu reči, nego razvijen čin pričešćivanja.[16] Vrlo rano vrši se Sveta Liturgija i subotom. Sveti Timotej Aleksandrijski, odgovarajući na pitanja kad bračnici treba da se uzdrže jedno od drugog, veli da to čine subotom i nedeljom „jer se u te dane prinosi duhovna žrtva Gospodu“.[17] O redovnom pričešćivanju četiri puta sedmično, u maloazijskim krajevima, svedoči Sv. Vasilije Veliki, koji ujedno hvali svakodnevno pristupanje Svetom Pričešću: „Dobro je i vrlo korisno svaki dan se pričešćivati Tela i Krvi Hristove“ – ukazuje on u jednom pismu – „i mi se pričešćujemo četiri puta u sedmici: nedeljom, sredom, petkom i subotom, a tako isto i u druge dane, ako je uspomena koga od Svetih“.[18] O svakodnevnom pristupanju Svetoj Čaši govore i drugi Sveti Oci i stari hrišćanski pisci. Sveti Kiprijan, tumačeći Molitvu Gospodnju, veli: „Koji smo u Hristu i Sveto Pričešće primamo svakodnevno kao hranu…“.[19] Svakodnevno pričešćivanje pominju takođe: Sveti Amvrosije Milanski, Tertulijan, Ipolit, Jeronim, Avgustin, Origen, Kliment Aleksandrijski, Zlatoust i dr.[20] Sve do VII v. ima spomena da se u pojedinim mestima pričešćivalo svakodnevno, a u VI v. narod se pričešćivao bar svake nedelje.[21] Sveti Teodor Studit, u IX veku, preporučivao je svakodnevno pričešćivanje, ali u njegovo doba, veli, pričešćivalo se nedeljom, a u druge dane ne.[22] Sveti Simeon Solunski, u XV v., traži od hrišćana da se „ako mogu pričešćuju svake nedelje“, u svakom slučaju da im od jednog do drugog pričešćivanja ne prođe više od 40 dana.[23] Najzad, pravoslavno ispovedanje vere postavlja kao krajnju granicu za ispovest i pričešće hrišćana četiri puta godišnje. Ovaj propis nalazimo i u 228. kanonu Nomokanona pri Velikom Trebniku i u Izvjestiju učiteljnom: „Parohijski sveštenici neka poučavaju svoje parohijane oba pola da se u čistoj savesti spreme (za pričešće), ako je moguće na praznike, a svakako u četiri godišnja posta“. Ukoliko neko želi da se pričesti van postova, treba da se priprema celu sedmicu postom, i trezvenošću: „A ovo ako nije nužda. U nuždi tri dana, ili samo jedan da poste pripremajući se ispovedanju grehova svojih“.[24]

Neophodnost pristupanja Svetom Pričešću za spasenje utvrđuju i mnoge kanonske odluke vaseljenskih i pomesnih sabora i pojedinih Otaca, propisujući ko može dati Pričešće vernim i kad,[25] ko ga može primiti,[26] kako se prima,[27] ko ga ne može primiti[28] itd.

*

No pored nastojanja da u svesti vernih bude svagda prisutno i živo evanđeljsko učenje o neophodnosti pristupanja Svetom Pričešću, da bi „živeli večno“ (Jov. 6, 51), Pravoslavna crkva, kroz celu svoju istoriju, paralelno je razvijala i drugu novozavetnu istinu – da se toj najvećoj i najsvetijoj Tajni ne sme pristupati kako bilo, kao običnom jelu i piću. Beć Sveti apostol Pavle opominje verne da ispituju sebe i tako od Hleba da jedu i piju iz Čaše, jer koji samo jede i pije (kao obično jelo i piće), sud sebi jede i pije… Zato su, veli, među vama mnogi slabi i bolesni i dosta ih je umrlo (1 Kor. 11, 28-30).[29] Taj zahtev, o pristupanju Svetom Pričešću sa čistom savešću, nalaže i stari hrišćanski spis „Učenje dvanaest apostola“: „Pričešćujte se, prethodno ispovedivši grehe svoje, da bi bila čista vaša žrtva“,[30] a takođe ga redovno nalazimo kod starih crkvenih pisaca i Svetih Otca. Sveti Justin Mučenik, u svojoj Prvoj apologiji, govori o Svetom Pričešću, objašnjava da ga može primiti onaj, ne samo koji veruje u hrišćansko učenje i koji je kršten, nego i „koji tako živi kao što je Hristos zapovedio“.[31] Po Svetom Jovanu Zlatoustu: „Savest treba očistiti i tek tada se pričestiti, jer ko je nečist i nedostojan, nije u pravu ni da se na praznik pričesti … Jer ne daje vreme pravo pristupati (Tajni), zato što ne čini praznik Bogojavljenja, ili Četrdesetnice dostojnim one koji pristupaju, nego svetlost i čistota duše“.[32] Po njemu je i ustanova 40-odnevnog posta pred Vaskrs nastala u tom cilju: „Ranije su mnogi pristupili Sv. Tajnama bez rasuđivanja, kako bilo … Primetivši štetu koja dolazi od nebrižljivog pristupanja, Oci odrede 40 dana posta… da bi svi mi, očistivši se pažljivo u ove dane molitvama, milostinjom, postom, svenoćnim bdenjem, suzama, ispovešću i svima drugim sredstvima, na taj način pristupili s čistom savešću, koliko je to moguće“.[33]

U svom uputstvu o služenju Svete Liturgije, koje je oko 375. god. uputio sveštenicima, Sveti Vasilije Veliki savetuje: „Staraj se, svešteniče, da budeš besprekorni delatelj, koji pravo vrši reč istine. Nikada ne dolazi na crkvenu službu ako si s nekim u neprijateljstvu, da ne učiniš da se Paraklit ukloni u dan službe… Ne daj Sina Božjeg u ruke nedostojnih… i one kojima božanstvena pravila zabranjuju ne pričešćuj, jer su oni kao neznabošci, i ako se ne obrate teško i njima i onima koji ih pričešćuju“.[34] A Sveti Anastasije Antiohijski (561. g.) veli: „Mi moramo najpre sebe očistiti i pokazati se čistim od svakog nepravednog dela, i tada pristupiti Božanstvenoj Tajni, da nam ona ne bi bila na propast duše i tela“.[35]

U apostolsko doba hrišćani su, iz žive vere u Hrista i želje za jedinstvom s Njim, ne samo zvali se „sveti“ (D. ap. 9, 13, 32, 40; 26, 10; Rimlj. 15, 25, 26; 16, 2, 15, 16; 1 Kor. 6, 1, 2; 14, 33; 16, 1, 15 itd.), nego zaista bili dostojni naziva i po svom životu i vladanju. Svetost u postupcima i gotovost na smrt za Hrista zadivljavala je neznabošce, te su mnogi na taj način, bez mnogo teoretskog dokazivanja, zadobijani za hrišćanstvo (Sveti Justin Mučenik, Sveti Pahomije Veliki i dr.). Čak ni Julijan Odstupnik, pored duboke mržnje prema hrišćanima,[36] nije mogao da im ne prizna ljubav i milosrđe koje su ukazivali i prema neznabošcima: „Sramota je“ – piše on u jednom pismu – „da Judejin ne prosi, a bezbožni Galilejci hrane kod sebe i naše, dok mi našim ukazujemo oskudnu pomoć“.[37]

Ali posle dobijanja slobode, za vreme cara Konstantina, prelaskom u hrišćanstvo neznabožačkih masa, ne kao ranije samo iz dubokog ubeđenja u istinitost hrišćanske nauke i gotovosti na sve žrtve za Hrista, nego mnogi iz oportunizma, jer su i car, vojni i civilni upravitelji i mnoštvo naroda bili hrišćani – nivo hrišćanskog života, spremnost na trud oko što veće čistote i svetosti svoje duše, postepeno pada sve niže. Ukorak s tim, revnost prvih hrišćana da se pričešćuju na svakoj Liturgiji sve više hladi. Ta mlakost pokazuje se u dva vida. Jedni verni, po navici, pričešćuju se i dalje redovno, ali nemarno, „kako bilo, više po običaju i zavedenom redu, nego s rasuđivanjem i svesno“,[38] kao što se žali Sveti Jovan Zlatoust. Drugi su se otkazivali od redovnog pričešćivanja pod izgovorom da su nespremni, ali u pripremanju prilazili mlitavo, bez živog osećanja greha i žalosti zbog greha, sve ređe se pričešćujući i zadovoljavajući se primanjem antidora umesto pričešća (anti-doron = umesto darova, pričešća).

Pored pojedinih monaha – usamljenika daleko u pustinjama, koji su se, po svedočanstvu Svetog Jovana Zlatousta, pričešćivali „jednom godišnje, a ponekad i kroz dve godine“,[39] u broju hrišćana koji su se otkazivali od čestog pričešćivanja, bilo je svakako i takvih koji su to činili iz dubokog osećanja veličine Tajne i svoje nedostojnosti. Već Tertulijan pominje kako se neki verni u njegovo vreme iz duboke žalosti zbog svojih greha, koji su podvrgli Gospoda dobrovoljnom stradanju i smrti za nas, učestvujući u zajedničkom bogosluženju na dan Hristove izdaje, nisu pristupali radosnom pričešću Tela i Krvi Hristove.[40] Iz istih motiva, kako navodi Blaženi Avgustin, pojedini savremeni mu hrišćani govorili su da ne treba primiti svagda Sveto Pričešće, nego samo u one dane kad čovek „čistije i uzdržanije živi, da bi dostojnije pristupio tajni“. Drugi su na ovo primećivali da samo odlukom sveštenika može neko da ne prilazi Pričešću, „a ne po svom mišljenju, nekad da se uzdrži od Pričešća, a nekad da pristupi“. „Između ova dva mišljenja“ – nastavlja Blaženi Avgustin – „možda bi prekratio spor onaj koji bi obojicu poučio da svaki čini po svojoj veri. Nisu se među sobom sporili, niti se jedan drugom suprotstavljali, Zakhej koji je primio Gospoda pod svoj krov (L. 19, 2-6), i kapetan koji je Gospodu rekao: Nisam dostojan da pod krov moj uđeš (Mt. 8, 8). Oba su ukazivala poštovanje Spasitelju različnim i naizgled suprotnim načinom; oba su patila od greha, oba su primila milost“. Kao zaključak Blaženi Avgusta ističe: „Kad se prima ova Tajna treba da se prima s rasuđivanjem. Jer i onaj iz pobožnosti ne usuđuje se da je prima svaki dan, i ovaj iz poštovanja ne sme je izostaviti ni jednog dana“.[41]

Pored redovnog pristupanja Pričešću, i uzdržanje od čestog pričešćivanja može, dakle, poticati iz revnosti i ljubavi prema Gospodu. No isto tako i iz hladnoće u veri i ljubavi, kao i negotovosti da svakog dana iskreno živimo po volji Božjoj, svlačeći starog, grešnog čoveka i oblačeći se u novog, sazdanog po Hristu (Ef. 4, 22, 24), kao što je umnogome danas. Mogu tu imati udela i racionalističko-protestantske tendencije. Protiv onih koji su smatrali da je dovoljno da u hramu saslušaju početne molitve, čitanje Svetog Pisma i propoved, a zatim da izađu, ne sačekavši kraj i Sveto Pričešće, Crkva se od starine borila odlučenjem, dok se ne pokaju i ne isprave.[42]

Nesumnjivo da i danas ima duša, čija ih vera i ljubav prema Gospodu pobuđuje da redovno pristupaju Svetoj Tajni Pričešća. Ta revnost istovremeno pothranjuje u njima budno stražarenje nad svojim mislima, rečima i delima. Ne dozvoliti im često, osobito na velike praznike, pristupanje Svetom Pričešću značilo bi hladiti njihovu revnost. Takođe, kočiti njihovo duhovno uzrastanje zbog lišavanja plodova dostojnog pričešćivanja, a oni su, po ocu Jovanu Kronštatskom, „očišćenje, osvećenje, obnovljenje, pobeda nad strastima, mir duševni, sloboda, smelost radost u Duhu Svetome…“.[43]

Svakako da se odluka u ovom tako važnom pitanju ne bi mogla pravilno doneti mimo pastira, koji kao ispovednik treba da zna duhovno stanje članova svoje pastve. Taj princip postojao je u Crkvi od početka, kao što nam svedoči ne samo odlučivanje od Pričešća, nalaganje dužine i strogosti pokajanja i javne ispovesti za javne grehe, pokajna disciplina prvih vekova, nego docnija ustanova posebnih ispovednika s propisima o ispravci pojedinih greha, sve u vezi sa pristupanjem životvornom Telu i Krvi Gospodnjoj. Prof. Mirković zato veli da je sveštenikova dužnost da energično preporučuje vernim „što češće primanje Svetog Pričešća“. Ali prepustiti čestom Pričešću ne treba sve, nego samo „one verne koji se čuvaju od svakog teškog greha, koji teže istinitom savršenstvu, koji ne propuštaju da se spreme za Sveto Pričešće prema crkvenim propisima i čijem pričešću nema zapreke. A još češćem Pričešću, naime svakog meseca, treba pripuštati one verne koji uistinu žive pobožnim životom, koji se čuvaju čak i od onog greha u koji čovek lako pada i koji iz sve duše žele da se sjedine sa Hristom u Svetom Pričešću“.[44]

Na postavljena pitanja, dakle, ukratko bi odgovor mogao biti: Kad je reč o ovoj najsvetijoj Tajni naše vere, dve se stvari ne smeju prevideti. Prvo: Ako se ne pričešćujemo, ne jedemo Tela Sina Čovečjeg i ne pijemo Krvi Njegove, života ne možemo imati u sebi. Iz ovih reči Gospodnjih, kao i iz: „Primite, jedite, ovo je Telo moje… Pijte iz nje svi, ovo je Krv moja…“, jasno sledi zaključak o neophodnosti stalnog pristupanja ovoj Tajni radi zadobijanja života večnog. Drugo, isto tako važna stvar je da zbog uzvišenosti i svetinje Njene ne smemo joj pristupiti kako bilo, niti dopustiti da bi se „unizila do proste svakodnevice“.[45] Jer „ko nedostojno jede Hleb, ili pije Čašu Gospodnju, ogrešiće se o Telo i Krv Gospodnju“, zbog čega nastaju bolesti i smrt, kako veli apostol Pavle (1 Kor. 11, 30).

Zbog prve potrebe – unošenja u sebe životvorne sile Božanskog Pričešća – Sveta crkva od početka, osobito nedeljom i praznikom, vrši Svetu Liturgiju pozivajući sve verne: „Pristupite!“ Ova Tajna se za to i vrši da bi verni ne samo čuli reči Svetog Pisma i pouku, i učestvovali u molitvama, nego prevashodno zato da bi pristupivši Svetom Pričešću zadobili njegove blagodatne darove.

Zbog druge potrebe – da čisto i sveto živeći, u svetosti primimo Svetinju – Crkva nas opominje da prilazimo „sa strahom Božjim“, jer se „Svetinja daje svetima“. Kazujući to, sveštenik „ne veli prosto: čisti od greha“ – ukazuje Sveti Jovan Zlatoust – „nego sveti. A svetim čini ne samo oproštenje greha, nego i nailazak Svetog Duha i obilje dobrih dela. Ne tražim, veli, samo da se vi umijete od nečistote, nego da budete beli i prekrasni“.[46] Zato i danas treba da nam budu u važnosti reči prastarog hrišćanskog spisa iz II veka: Ko je svet neka prilazi (Pričešću), a ko nije – neka se kaje“.[47] Konačna odluka da li pojedini verni može da pristupa Pričešću često, osobito na velike praznike, ili čak svake nedelje, kao što je bilo spočetka, ili da se od Pričešća uzdrži koliko vremena i sa kakvim pokajanjem, svakako treba da bude u saglasnosti sa parohom, upravo ispovednikom. Prema stanju u kome se verni nalazi, on će odrediti koliko van posta treba da posti, da li punih sedam dana, kako traži crkvenoslovenski Tipik (gl. 32), tri, ili samo jedan dan; da li uz jelo na vodi samo (suhojedenje), ili i na zejtinu i ribi. Zatim, koje još duhovne pripreme uz to da vrši: intenzivniju domaću i crkvenu molitvu, čitanje Svetog Pisma, milostinju, metanija, ispovest itd., ili ga treba pripustiti uz sve to no bez pošćenja uopšte, kao što i sada čine sveštenici i kao što je bilo u starini.[48]

Razlog da se verni koji bdiju nad svojom dušom ne pričešćuju na Božić, Vaskrs, Petrovdan, jer treba da posle Pričešća uzimaju posnu hranu, ne nalazi se u kanonskim propisima[49] (Razume se da posle pričešća u četiri propisana posta svi su dužni da post nastave do njegovog kraja). Bojazan da će onaj koji ima straha od greha, neuzdržanjem u te dane opiti se, ili prejesti, ne može se prihvatiti. Ako vernik zna da onaj koji živi u slastima, prejedanju i opijanju, neće ući u Carstvo Nebesko (Rim. 13, 13; 1 Kor. 6, 10), te da se od toga mora svagda čuvati, kako da se ne čuva na te velike praznike! Ako li se pak odaje tim gresima i inače, ne treba da prilazi Svetom Pričešću nikako dok se ne pokaje i ne ispravi. Mehaničko pristupanje Svetom Pričešću kako bilo, po običaju ili zbog praznika, svestan duhovnik neće dozvoliti nikad.

Kao zaključnu misao da upotrebimo savet Tertulijanov: „Tako živi da svakodnevno možeš pristupiti (Pričešću)“.[50] A kao najbolji odgovor na pitanje: Kojima treba odobriti – ili onima koji se pričešćuju često ili retko? – neka budu reči Svetog Jovana Zlatousta: „Ni jednima, ni drugima…, nego onima koji se pričešćuju sa čistom savešću, s čistim srcem, s besprekornim životom. Takvi neka pristupaju svagda. A koji nisu takvi – nijedanput! Zašto? Zato što oni navlače na sebe sud, osudu, kaznu i mučenje…“.[51]

 

Glasnik, februar 1978.

 

NAPOMENE:


[1] P. Trembelas, Dogmatiki, Atina 1961, T. III, 148.

[2] Mistagoške katiheze IV, 3, izd. Apost. Diakonia, Atina 1969, T. 39, str. 256.

[3] Prema P. Trembelas, n. d. 147, 215

[4] Prema K. Kern, Evharistija, Pariz 1947, 27, 28; Nikolau Kavasila (Is tin thian liturgian, Solun 1979, 39, 2, str. 190).

[5] Trembelas, n. d. 214.

[6] Praznična poslanica 7, kod Trembelas, n. d. 146.

[7] Kern, n. d. 31.

[8] Razgovor s Trifunom Judejcem, izd. Apost. Diak., Atina 1955, T. III, 261.

[9] Ekdosis akrivis tis orthodoksu pisteos, izd. Bonifacius Koper, Berlin 1973, XVII, 59, str. 47; LXXXVI, 180-182, str. 198.

[10] Up. N. Afanasjev, Cerkov Duha Svjatago, Pariz 1971, 7, 52; J. Ziziulas, I enotis tis Ekklisias en ti evharistia ke to episkopo, Atina 196, 17, 96.

[11] Afanasjev, n. d. 143; Ziziulas, n. d. 116, 126.

[12] Dr L. Mirković, Liturgika II, 1, Beograd 1966, 125.

[13] Sv. Vas. Vel., Tvorenija, u ruskom prevodu, S. Peterburg 1911, T. III, 118, Pismo Kesariji; N. Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1896, II, 549.

[14] D. ap. 20, 7; 1 Kor. 16, 2; Učenje XII apostola, izd. Apost Diak., Atina 1955, XIV, 220.

[15] J. Ziziulas, Evharistijska zajednica i katoličnost (sabornost) Crkve, Patr. Glasnik, maj 1971, 113.

[16] L. Mirković, n. d. 125

[17] Prav. 13. Milaš, n. d. II, 447; Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, 672.

[18] N. d.

[19] Pravoslavna misao 1972, br. 1-2, str. 54.

[20] Mirković, isto. No pri tome treba uzeti u obzir činjenicu da je bilo malo mogućnosti ne samo robovima – hrišćanima da dolaze svaki dan, čak ni svake nedelje u hram na pričešće, dok još 29. kan. Laodikijskog sabora (oko 343. g.) predviđa da neki hrišćani – svakako robovi, ili siromašni – nisu u mogućnosti da ne rade nedeljom, a kamoli drugih dana, nego zbog raznih dužnosti i obaveza nema izgleda da je to bilo moguće i većini ostalih vernih (up. N. Afanasjev, n. d. 56, 57). Zato Skabalanovič umesno primećuje da je, u vestima o svakodnevnom pričešćivanju, pre reč ne o svakodnevnom vršenju Sv. Liturgije u to staro vreme, „nego samo o svakodnevnom pričešćivanju“ po domovima, kao što su to činili monasi po pustinjama, a tako i ostali hrišćani u Egiptu i Africi, po svedočanstvu Tertulijana i Sv. Vasilija Velikog (Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, I, 95, 96).

[21] N. d.

[22] I. Mansvetov, Cerkovnij ustav, Moskva 1885, 106.

[23] Minj., T. 155, 672.

[24] O podajaniji, prijatiji… Božestvenih Tajin, Služebnik, S. Peterburg 1911, str. 527.

[25] 52. i 58. kanon Šestog Vaseljenskog sabora; 25, 47. Kartagenski (Gangrijski); 27. Sv. Vasilija Velikog; 16. Timoteja Aleksandrijskog; 23, 47. Sv. Nikifor Ispovednika i dr.

[26] 8. kanon Svetih apostola; 13. Prvog Vaseljenskog sabora; 23 Šestog Vas. sabora; 2. Laodikijski; 8. Svetog Petra Aleksandrijskog; 9. Nikifora Ispovednika i dr.

[27] 29, 101 Šestog Vas. sabora; 41. Kartaginski i dr.

[28] 83. Šesti Vaseljenski; 1, 2, 4. Ankirski; 9. Neokesarijski; 2. Antiohijski; 1. Laodikijski; 18. Kartagenski; 2. Sv. Dionisija Aleksandrijskog; 4, 22, 34, 44, 57, 58, 59, 61, 73, 75, 76, 77, 81, 82 Svetog Vasislija Velikog; 3, 5, 7, 12, 13. Timoteja Aleksandrijskog; 2, 4, 5, 7 Svetog Grigorija Nisijskog; 8, 9, 14, 16, 19, 20, 24, 25, 26, 28, 29, 32, 37, 41, 43, 45, 46 Sv. Jovana Posnika; 28, 29, 32. Nikifora Ispovednika itd.

[29] Sv. Kiprijan Kartaginski navodi primer jedne žene i jednog mladića koji su se razboleli i umrli posle nedostojnog primanja Sv. Pričešća (Tremb., Dogmatika III, 169).

[30] Vivliothiki Ellinon pateron, izd. Apost. Diakonia, Atina 1955, T. 2, XII, str. 220.

[31] Isto, str. 197.

[32] Tvorenija, u ruskom prevodu, S. Peterburg 1905, T. XI, 29; u rukop. Muzeja SPC br. 108, XV v., navodi se ovaj kanonski propis Sv. Jov. Zlat. (l. 72a); Milaš, n. d. II, 552.

[33] Isto T. I, 664. Istina, 28. kan. Šestog Vas. sabora veli da se Pričešće daje vernim „za oživotvorenje i oproštenje grehova“ (zoopiisin ke afesin amartion), a i danas pri pričešćivanju govori se: „Pričešćuje se sluga Božji… za oproštenje grehova i za život večni“. Prva misao – o životvornoj sili Sv. Pričešća – prema navedenim rečima Gospodnjim (Jn. 6, 53-55) jasna je. Nedoumicu može izazvati druga – opraštanje grehova. Svakako da ovo ne može stajati u suprotnosti sa rečima ap. Pavla i Sv. Otaca o potrebi čišćenja svoje duše od greha, jer se „Svetinja daje svetima“, nego izražava uopšte misao da se Sv. Evharistija, kao žrtva, prinosi za oproštenje grehova (up. Andrucos, Dogmatika, Atina 1956, 361). Stoga znači jednostranost naglašavanje da Hristos „prečisto Telo Svoje i časnu Krv Svoju nije dao nama kao nagradu za našu vrlinu, nego kao lek za lečenje od naših strasti…“ (Monahu Theodosiu Agiopavlitu, To uranion manna, Volos 1969, 3. Želja za što bržim savlađivanjem sadašnjeg stanja, retkog pričešćivanja vernih, svake nedelje i praznika dovela je pisca i do drugih jednostranosti i preterivanja, tako npr. da je post pred pričešće satanska naredba (str. 89), iako Sv. Jovan Zlatoust, kao što videsmo, veli da su ga Oci naredili da bi se verni, pored drugih sredstava, i njime spremili za što dostojnije pristupanje Sv. Pričešću).

Pored ukazivanja na žrtvu Hristovu radi našeg spasenja, reči ovog 28. kan. izražavaju i svagdašnju živu svest Pravosl. crkve, da ma kakvim svojim trudom i delima, niko od nas ljudi, na kom stupnju čistote i savršenstva bio, ne dobija Sveto Pričešće po svojoj zasluzi, nego kao dar Božje milosti: „Ako se beskrajno trudimo, nikad ništa nećemo moći ustrojiti ako i pobudu ne dobijemo odozgo“ (Sv. Jovan Zlat., prema Trembelas, n. d. II, 229). I kad sve učine što su dužni bili učiniti (Lk. 17, 10), što god su duhovno viši, hrišćani osećaju sebe još dužnicima, nekorisnim slugama, grešnim i nečistim pred Gospodom, jedinim Svetim i Čistim. Da je, dakle, svagda najvažnija, u delu našeg spasenja, blagodat Božja, milosrđe Sina Božjeg, Koji nam u Sv. Pričešću daje Sebe (II Trembelas, isto, 221; X. Andrucos, n. d. 219; dr Justin Popović, Pravoslavna crkva i ekumenizam, Solun 1947, 80).

[34] Milaš, n. d. II, 550. Ovo uputstvo nalazimo i u našim starim rukopisima: „Potašti se, o prezviteru, predstaviti sebe delatelja nepostidna pravešta slovo istinnoje. Nikoliže da ne staneši va sabore vraždu imeje na kogo, da ne proženeši Utešitelja… Bljudi komu predstojiši, i kako služiši i kakovim daješi pričeštenije… pričeštenija dar dostojnim podavaj… Imže bož(a)st(a)vnaja pravila ne poveljevajut ne podavaj. Jako inojezičnici ubo vameniše se; ašte ne obrateste gore i tem pričeštajuštim ih“ (rukop. Trebnik man. Dečana br. 69, kraj XIV v., l. 292, 293).

Među onima koje ne treba pričešćivati, naši rukopisi navode nevenčane i one koji su u braku s jereticima ili inovercima: „O s(ve)šteniče, da ubo ne prepodaš ni pričeštaješ muža ili ženu koji ne sut venčani… ili imat Turčina, ili jeretika kojego ljubo, bludnici bo sut i ne častan brak, bezakonan. O sicevih ne prinašaj službu, ni pričeštaj dondeže sut vakupe. Masla o njih (sve)ti i paraklise poj nevazbranno. Po samrti že ih poj liturgije i pominaj, umre i ot greha presta, po Ap(o)s(to)lu“ (rukop. Zbornik Grujićeve zbirke br. 1, XVI v., l. 4a, 4b). Takođe pijanice dok se ne isprave (rukop. Trebnik Patrij. u Peći br. 77, XV v.; Dečanski br. 69).

[35] Milaš, n. d. II, 554.

[36] Nazivao ih je svagda podrugljivo Galilejcima, bezbožnim i zlim, i govorio: „Odasvud dovlači zli demon“; P. Hristu, Iulianos, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1965, T. VI, 953).

[37] Isto.

[38] N. d. T. XI, str. 29.

[39] Tvorenija T. XII, 153.

[40] O molitvi Gospodnjoj XIV, u Deboljskij, Dni bogosluženija, T. II, 307.

[41] 118. posl. Januariju, u I. Dmitrevskij, Istoričeskoje, dogmatičeskoje i tainstvennoje izjasnjenije na liturgiju, Moskva 1856, 444.

[42] 9. kanon Svetih apostola; 2. kanon Antiohijskog sabora, Pidalion n. d. 13, 407; Milaš, n. d. I, 65, II, 54.

[43] Hristijanskaja filosofija, S. Peterburg 1902, 151.

[44] N. d. 75. I u našim starim Služabnicima i Evhologijama postavlja se pitanje (vapros); Eda li jes(t) dobro i na vsak d(a)n pričeštati se, ili na vsaku nedelju takmo? Rešenje je glasilo: „Na ovo pitanje nema samo jedan odgovor, jer ima nekih kojima pripada da se svakog dana pričešćuju. A ima nekih kojima ovo ne pripada. A ima drugih kojima veoma pripada da se pričešćuju. A ima nekih kojima se veoma produžava da se ne pričešćuju Sv. Tajnama, tj. koji greše bez straha… Ima nekih koji se pričešćuju radi utvrđivanja i pomoći. A ima opet nekih koji prezirući, bez straha se pričešćuju i najviše mesta u duši svojoj daju satani, kao Juda Izdajnik. A postoje neki koji kad prime pričešće paze se i čuvaju od greha“. (rukop. Trebnik man. Dečana br. 69, kraj XIV v., l. 119 b; isto rukop. Služabnik Muzeja SPC u Beogradu, br. 108, XV v., l. 71 a).

Pisac ovog starog odgovora u pojedinim slučajevima pohvaljuje one koji se uzdržavaju od Pričešća. To su veli oni koji „plačući i ridajući neko vreme uzdržavaju se od Sv. Tajni. Oni, kao što ja smatram, vrlo dobro čine, i ne daju mnogo mesta satani u duši svojoj“. U nastavku pisac zaključuje: „Da ukratko kažem: Svakom čoveku savest (u rukop. br. 108 „savet“) je pravilo kako i kada da se pričešćuje Sv. Tajnama“ (l. 120 a). Svakako da ove reči ne znače da u odluci o pristupanju Pričešću nije učestvovao i duhovnik, poznavajući stanje pokajnika, nego da je ta odluka zavisila samo od vernika.

[45] Dr N. Glubokovskij, Patrističko učenje Pravoslavne istočne crkve o Tajni Evharistije do Sv. Jovana Damaskina zaključno, Patrijarš. Glasnik 1932, br. 26.

[46] N. d. T. XII, 155.

[47] Didahi. n. d. X, str. 218.

[48] U pravoslavnom svetu, u Grčkoj i Americi, javlja se snažan pokret ka redovnom pristupanju Sv. Pričešću kao što je bilo u staroj Crkvi. No ponegde se nepromišljeno mehanički prenosi duhovno stanje tadašnjih vernih, koji su se, kao što rekosmo, zvali „sveti“, i bili sveti, pa sadašnje verne, od kojih mnogi to nisu, pa se svi pripuštaju, npr. u pogledu držanja zapovednih postova obraća slaba pažnja.

[49] Doduše, takvu napomenu nalazimo kod Sv. Jovana Zlatoustog, koji govoreći o predavanju pijanstvu, kaže: „Kad se, veliš, to čini? Svagda, a osobito na praznike, kad bi najviše trebalo da se ne čini. Tada, posle pričešća, odmah počinje pijanstvo i prenebregavanje bednih; tada, posle primanja Krvi Gospodnje, kad bi trebalo da čuvaš post i uzdržanje, a ti se predaješ pijanstvu i bezčiniju“ (n. d. T. X, 274, XXVII Beseda pa 1 Kor. 11, 21).

[50] P. Trembelas, n. d. II, 148.

[51] N. d. T. XII, 153.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *