NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Krajnji rok uzimanja hrane pred Sveto Pričešće

 

PITANJE: Budući da Sveto Pričešće treba primati naštinu, postoji li određeni propis kad je uveče krajnji rok za uzimanje hrane i pića da bi se sutradan moglo pričestiti?

 

ODGOVOR: Na ovo pitanje odgovor ćemo naći u crkvenim Ustavima – Tipicima. U njima se nalazi direktna naredba baš o vremenu prekidanja jela i pića uoči dana pričešća. Taj momenat određen je primanjem delića hleba osvećenog na litiji nedeljnog i prazničnog bdenija. Evo kako o tome veli rukopisni Nikodimov Tipik manastira Dečana iz 1336-1346. god.: „Trapezar že razrezajet hljebi (i) podajet bratijam, i po jedinomu poteru (čaši) vina, truda radi agripnije (bdenija), jako tako od začela (početka) prijehom ot svetih otac… Ot togo že časa ne imat nikto vlasti ispiti vodi za pričeštenija radi svetih i častnih tajin“.[1] Isto je tako i po drugim starim Tipicima, npr. pergamentnom Nikodimovom Tipiku bivše Narodne biblioteke u Beogradu br. 6;[2] rukopisnom Tipiku Muzeja SPC br. 130;[3] u rukopisnom Tipiku iste biblioteke br. 67 iz 1557. i drugim. Što se ovde zabranjuje samo pijenje vode, a uzimanje jela ne pominje, „da ne počudiši se“, kako bi rekli stari pisci. Samo po sebi razume se da uzimanje jela u manastirima, izvan trpezarije i određenih obroka, ne dolazi u obzir.[4] Uzimanje pak vode preko dana nije zabranjeno, ali posle večere običnih dana dozvoljava se do povečerja. Posle toga, ne može se više ni voda uzimati.[5] Pošto večera, kad biva svenoćno bdenije, dolazi između Male večernje i početka bdenija, to je jasno zašto se posle primanja blagoslovenog hleba govori samo o zabrani uzimanja vode, a ne i jela. Da ne bi bilo nikakve sumnje, rukopisni Tipik Muzeja SPC br. 67 (Krušedolski) iz 1574. god. naređuje sasvim određeno da se ne može ništa okušati: „Ot togo časa niktože imat oblast vakusiti čto, pričeštenija radi svetih tajni“. Potpuno isti propis nalazimo i u crkvenoslovenskom štampanom Tipiku u glavi 2, Čin velikija večernji, sijest vsenoščnago bdenija: V večer že, po prijatiji hljeba i vina… ot togo časa da niktože uže derznet vkusiti potom čto, pričaščenija radi svjatih, prečistih Hristovih tajin.[6]

U manastirima, dakle, to je vreme jasno određeno. Za mirjane, u mestima gde se ne uzima bdenije uoči nedelje i praznika, taj bi momenat bio večera, koja ne bi išla dalje od 8-9 časova uveče, u koje vreme, otprilike, biva završetak večernje na bdeniju i primanje blagoslovenog hleba posle litije. Na takav zaključak upućuje kazivanje starih Tipika za Liturgiju Velike Subote koji naređuju da eklisijarh treba da pazi da se Liturgija završi u drugi čas noći, tj. u 8 časova uveče, a onda „bivajet blagoslovenije hleb običnoje“, monasi ne izlaze iz crkve, nego im se tu, u paperti, „daje svakom po četvrt hleba, krasovulja vina i po 6 smokava, ili urmi, ili suvog grožđa, ili očišćenih oraha, ili badema“. Posle toga, svakako zbog sutrašnje Liturgije i pristupanja sve bratije Svetom Pričešću, nije se više jelo. Potpuno isti propis nalazi se i u štampanom grčkom Triodu,[7] kao i u crkvenoslovenskom Triodu, na kraju pravila Velike Subote.[8]

Prema odluci 89. kanona Šestog Vaseljenskog sabora, da post uoči Vaskrsa prestaje na Veliku Subotu u ponoć,[9] u iznimnim slučajevima mogao bi se taj rok uzeti kao krajnja granica za uzimanje vode (i hrane) pred sutrašnje pričešće.[10] Ponavljamo: u iznimnim slučajevima.

U staro vreme, hlebovi koji su osvećivani na litiji bdenija bili su oni obični koji su u manastiru upotrebljavani u trpezariji („eks on estiomen en ti trapezi“).[11] Docnije, u Diataksisu patrijarha Filoteja određuje se da to budu onakvi kakve su prosfore, „iz kojih običavamo činiti prinos u crkvi“.[12] A sada su to još manji okrugli hlepčići s pečatom odozgo. Na svaki način, u potrebi, kad će biti više vernih u crkvi, ti hlebovi treba da budu veći, da bi svi prisutni mogli dobiti parče ovog osvećenog hleba za blagoslov.

Obred osvećenja i deljenja hlebova na Velikoj večernji u stvari je ostatak od negdašnjih agapa, na kojima je hrana bila isto tako prosta – hleb i vino – kao i ova na bdeniju.[13]

Crkvenoslovenski štampani Tipik veli da se obred deljenja hleba i vina na bdeniju vrši od 1. septembra do 25. marta, a preko leta ne vrši „zbog kratkoće noći“. Pošto su večernja i bdenije počinjala po zalasku sunca, svakako da bi se ovo okušanje hrane i pića pomerilo suviše u noć i približilo sutrašnjem pričešću, u letnjem periodu, pa se zato i ne vrši tada. Tipik određuje da se blagosloveni hleb sa litije jede „na sutrašnjoj trpezi pre druge hrane“.[14]

Postoji, dakle, određeni momenat od kad se ne može okušati jelo i piće zbog sutrašnjeg pristupa Svetom Pričešću. To je vreme primanja osvećenog hleba i vina na bdeniju; u iznimnim slučajevima ponoć uoči dana pričešća.

 

Glasnik, januar 1975.

 

NAPOMENE:


[1] Prema fotokopiji prof. Mirkovića, Patrijarš. bibliot. br. 2335, dok se original nalazi u Rusiji.

[2] Up. Mansvetov, Cerkovnij ustav, Moskva 1885, 422.

[3] Vel. Remete iz 1631. godine.

[4] Up. Uredba za unutrašnji i spoljašnji manastirski život, Beograd, 1963, čl. 49.

[5] U manastirima u kojima se, iz praktičnih razloga, uzima povečerje u crkvi odmah posle večernje, zabrana uzimanja vode važi posle molitava „na son grjaduščim“ (Uredba, čl. 49).

[6] Vidi Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, I, 480; II, 192; K. Nikoljskij, Posobije k izučeniju ustava bogosluženija, S. Peterburg 1900, 236.

[7] Venecija 1882.

[8] U crkvenoslovenskom štampanom Tipiku pogrešno stoji: Po otpustje že (liturgiji) ishodim iz cerkvi, umesto „ne ishodim“.

[9] N. Milaš, Pravila Pravoslavne crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, I, 578.

[10] Up. prof. L. Mirković, Liturgika II, Beograd 1966, 46.

[11] Mansvetov, Cerkovnij Ustav, Moskva 1885, 199; Skabalanovič, n. d. 185.

[12] Skabalanovič, n. d. 184; Mansvetov, isto.

[13] Skabalanovič, n. d. 193.

[14] Up. Skabalanovič, n. d. 192; S. Bulgakov, Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 771.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *