Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Крајњи рок узимања хране пред Свето Причешће

 

ПИТАЊЕ: Будући да Свето Причешће треба примати наштину, постоји ли одређени пропис кад је увече крајњи рок за узимање хране и пића да би се сутрадан могло причестити?

 

ОДГОВОР: На ово питање одговор ћемо наћи у црквеним Уставима – Типицима. У њима се налази директна наредба баш о времену прекидања јела и пића уочи дана причешћа. Тај моменат одређен je примањем делића хлеба освећеног на литији недељног и празничног бденија. Ево како о томе вели рукописни Никодимов Типик манастира Дечана из 1336-1346. год.: „Трапезар же разрезајет хљеби (и) подајет братијам, и по јединому потеру (чаши) вина, труда ради агрипније (бденија), јако тако од зачела (почетка) пријехом от светих отац… От того же часа не имат никто власти испити води за причештенија ради светих и частних тајин“.[1] Исто је тако и по другим старим Типицима, нпр. пергаментном Никодимовом Типику бивше Народне библиотеке у Београду бр. 6;[2] рукописном Типику Музеја СПЦ бр. 130;[3] у рукописном Типику исте библиотеке бр. 67 из 1557. и другим. Што се овде забрањује само пијење воде, а узимање јела не помиње, „да не почудиши се“, како би рекли стари писци. Само по себи разуме се да узимање јела у манастирима, изван трпезарије и одређених оброка, не долази у обзир.[4] Узимање пак воде преко дана није забрањено, али после вечере обичних дана дозвољава се до повечерја. После тога, не може се више ни вода узимати.[5] Пошто вечера, кад бива свеноћно бденије, долази између Мале вечерње и почетка бденија, то је јасно зашто се после примања благословеног хлеба говори само о забрани узимања воде, а не и јела. Да не би било никакве сумње, рукописни Типик Музеја СПЦ бр. 67 (Крушедолски) из 1574. год. наређује сасвим одређено да се не може ништа окушати: „От того часа никтоже имат област вакусити что, причештенија ради светих тајни“. Потпуно исти пропис налазимо и у црквенословенском штампаном Типику у глави 2, Чин великија вечерњи, сијест всеношчнаго бденија: В вечер же, по пријатији хљеба и вина… от того часа да никтоже уже дерзнет вкусити потом что, причашченија ради свјатих, пречистих Христових тајин.[6]

У манастирима, дакле, то је време јасно одређено. За мирјане, у местима где се не узима бденије уочи недеље и празника, тај би моменат био вечера, која не би ишла даље од 8-9 часова увече, у које време, отприлике, бива завршетак вечерње на бденију и примање благословеног хлеба после литије. На такав закључак упућује казивање старих Типика за Литургију Велике Суботе који наређују да еклисијарх треба да пази да се Литургија заврши у други час ноћи, тј. у 8 часова увече, а онда „бивајет благословеније хлеб обичноје“, монаси не излазе из цркве, него им се ту, у паперти, „даје сваком по четврт хлеба, красовуља вина и по 6 смокава, или урми, или сувог грожђа, или очишћених ораха, или бадема“. После тога, свакако због сутрашње Литургије и приступања све братије Светом Причешћу, није се више јело. Потпуно исти пропис налази се и у штампаном грчком Триоду,[7] као и у црквенословенском Триоду, на крају правила Велике Суботе.[8]

Према одлуци 89. канона Шестог Васељенског сабора, да пост уочи Васкрса престаје на Велику Суботу у поноћ,[9] у изнимним случајевима могао би се тај рок узети као крајња граница за узимање воде (и хране) пред сутрашње причешће.[10] Понављамо: у изнимним случајевима.

У старо време, хлебови који су освећивани на литији бденија били су они обични који су у манастиру употребљавани у трпезарији („екс он естиомен ен ти трапези“).[11] Доцније, у Диатаксису патријарха Филотеја одређује се да то буду онакви какве су просфоре, „из којих обичавамо чинити принос у цркви“.[12] А сада су то још мањи округли хлепчићи с печатом одозго. На сваки начин, у потреби, кад ћe бити више верних у цркви, ти хлебови треба да буду већи, да би сви присутни могли добити парче овог освећеног хлеба за благослов.

Обред освећења и дељења хлебова на Великој вечерњи у ствари је остатак од негдашњих агапа, на којима је храна била исто тако проста – хлеб и вино – као и ова на бденију.[13]

Црквенословенски штампани Типик вели да се обред дељења хлеба и вина на бденију врши од 1. септембра до 25. марта, а преко лета не врши „због краткоће ноћи“. Пошто су вечерња и бденије почињала по заласку сунца, свакако да би се ово окушање хране и пића померило сувише у ноћ и приближило сутрашњем причешћу, у летњем периоду, па се зато и не врши тада. Типик одређује да се благословени хлеб са литије једе „на сутрашњој трпези пре друге хране“.[14]

Постоји, дакле, одређени моменат од кад се не може окушати јело и пиће због сутрашњег приступа Светом Причешћу. То је време примања освећеног хлеба и вина на бденију; у изнимним случајевима поноћ уочи дана причешћа.

 

Гласник, јануар 1975.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Према фотокопији проф. Мирковића, Патријарш. библиот. бр. 2335, док се оригинал налази у Русији.

[2] Уп. Мансветов, Церковниј устав, Москва 1885, 422.

[3] Вел. Ремете из 1631. године.

[4] Уп. Уредба за унутрашњи и спољашњи манастирски живот, Београд, 1963, чл. 49.

[5] У манастирима у којима се, из практичних разлога, узима повечерје у цркви одмах после вечерње, забрана узимања воде важи после молитава „на сон грјадушчим“ (Уредба, чл. 49).

[6] Види Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1910, I, 480; II, 192; К. Никољскиј, Пособије к изученију устава богослуженија, С. Петербург 1900, 236.

[7] Венеција 1882.

[8] У црквенословенском штампаном Типику погрешно стоји: По отпустје же (литургији) исходим из церкви, уместо „не исходим“.

[9] Н. Милаш, Правила Православне цркве с тумачењима, Н. Сад 1895, I, 578.

[10] Уп. проф. Л. Мирковић, Литургика II, Београд 1966, 46.

[11] Мансветов, Церковниј Устав, Москва 1885, 199; Скабаланович, н. д. 185.

[12] Скабаланович, н. д. 184; Мансветов, исто.

[13] Скабаланович, н. д. 193.

[14] Уп. Скабаланович, н. д. 192; С. Булгаков, Настољнаја књига, Харков 1900, 771.