NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Može li vernik jesti mrsnu hranu u dan kada se pričešćuje?

 

PITANJE: Pre nekoliko godina pričestila sam se na Veliku Gospojinu, koja je te godine pala u nedelju. Služio je i pričestio mene, kao i ostale, Vladika, koga sam na kraju službe zapitala da li danas, posle pričešća, treba da jedem mrsnu ili posnu hranu. On je odgovorio: Posnu. Tako sam i postupila. I u drugim slučajevima kad sam, van posta, htela da se pričestim, postila sam i pre i na dan pričešća, bila to nedelja ili koji drugi sedmični dan.

No imala sam prilike da čujem od drugih sveštenih lica da se po pričešću na Veliku Gospojinu, ili Petrovdan, kad padnu u mrsan dan, mrsi.

Kako, dakle, po propisima naše vepe treba postupiti u navedenoj prilici, odnosno: Kakva se hrana upotrebljava na dan pričešća kad je taj dan mrsan?

 

ODGOVOR: Na ovo pitanje je već jednom ukratko odgovoreno.[1] No neće biti suvišno da se o istoj stvari kaže još koja reč.

Šta za duhovni život hrišćanina znači Sveto Pričešće jasno je iz reči samog Gospoda: „Ja sam živi Hleb koji je sišao s neba. Ko jede od ovoga Hleba živeće večno… Ako ne jedete tela Sina Čovečijeg i ne pijete Krvi Njegove, života nećete imati u sebi. Ko jede moje Telo i pije moju Krv ima život večni, i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer je moje Telo pravo jelo i Krv je moja pravo piće (Jov. 6, 51, 53-55). Iz potpune vere u ove reči Gospodnje, prvi su hrišćani žurili Svetom Pričešću ne po nekom naređenju, nego neposredno iz osećanja da bez njega ne mogu duhovno živeti, upravo onako kao što čovek ne diše po naređenju, nego spontano, osećajući da se bez vazduha davi i umire. Odlazili su svagda nedeljom i praznikom na Svetu Liturgiju, i na đakonov poziv: „So strahom Božijim i veroju pristupite!“ svi su u redu prilazili i pričešćivali se.

Oni su pri tome potpuno osećali da prilaze najdubljoj Tajni naše vere i najvećem daru Božjeg milosrđa, pa su se trudili da Svesvetom i Prečistom Bogu, u Svetom Pričešću, prilaze u čistoti i svetosti srca i duše. Zvali su se „sveti“ i zaista bili su sveti, čuvali se od svakog greha, jer su znali da „ko čini greh rob je grehu“ (Jov. 8, 34), da greh okreće čoveka na pravac koji vodi suprotno od Boga, prlja dušu i čini je nesposobnom za Sveto Pričešće. Onaj koji bi ipak pao u greh, odmah se dizao, ispovešću čistio dušu od njega, da ne bi u nečistoti primio Sveto Pričešće, kao što opominje Sveti apostol Pavle. Ko nedostojno jede Hleb, ili pije Čašu Gospodnju, ogrešiće se o Telo i Krv Gospodnju. Neka čovek ispituje sebe, i tako neka jede od Hleba i pije iz Čaše. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući Tela i Krvi Gospodnje (1 Kor. 11, 27-29).

U isto vreme, hrišćani su sveto držali i ustanovu posta znajući da je post božanska ustanova, jer je još u Starom Zavetu Bog naredio post kao „naredbu večnu“ (3 Mojs. 16, 29). U Novom Zavetu sam Gospod Isus Hristos je postio i rekao da će Njegovi učenici postiti. Postili su Sveti apostoli i svi Sveti, te 69. apostolsko pravilo naređuje svrgnuće sveštenih lica koja ne bi držala post, a odlučenje vernih od Crkve. Post su držali u određeno vreme radi potrebe posta, a pričešćivali se radi potrebe pričešća stalno, kako za vreme posta tako i za vreme mrsa; u postu se postilo i pričešćivalo, u mrsu se mrsilo i pričešćivalo, onako kao što danas čine sveštenici. Prvobitno nije bilo neke posebne pripreme za pričešće, niti je post smatran za jedno od sredstava pripreme za njega. Za pričešće se spremalo celokupnim životom, držanjem svih zapovesti Božjih i čuvanjem od svakog greha, kao što navedosmo.

Tako su postupali i sveštenici i vernici u hrišćanskoj Crkvi, za čitavo vreme dok je ona bila gonjena prvih 300 godina, i dok su u nju stupali samo koji su iz čvrste vere u Carstvo Nebesko bili spremni na sve teškoće da bi ga zadobili. Moralni život hrišćana bio je tada na velikoj visini. No kad je došla sloboda, pod carem Konstantinom 313. g., Crkvi su počeli prilaziti i oni koji u njoj nisu tražili i našli „blago sakriveno u polju“, ni bili spremni da sve dadu da bi kupili to polje. Mnogi su postajali hrišćani iz oportunizma, jer je i majka careva bila hrišćanka i mnoštvo drugih. Stoga se nivo moralnog života hrišćanskog snižava u mnogome.

U pogledu Pričešća mnogi mu pristupaju i tada redovno, kao i do tada, ali bez ozbiljnog staranja da za njega budu što dostojniji. Drugi su pak odlagali da mu redovno prilaze, sa izgovorom da žele bolje da se pripreme. Borbu oko čišćenja svoje duše nisu vodili stalno, nego povremeno, samo na nekoliko dana pre pričešća. Pa i to im je padalo teško, te su sve češće odlagali pripremu i pričešćivanje, dok nisu došli dotle da se pričešćuju svega četiri puta godišnje, ili još ređe.

Zbog onih prvih Crkva je, po rečima Sv. Jovana Zlatousta, i ustanovila 40-dnevni post pred Vaskrs: „Primetivši štetu koja dolazi od nebrižnog postupka, Oci odrediše 40 dana…, da bi svi mi, očistivši se pažljivo u ove dane molitvama, milostinjom, postom, svenoćnim bdenjem, suzama, na taj način pristupali (Pričešću) čistom savešću, koliko je to moguće“.[2] One pak druge, isti Sveti Otac opominje da se moraju truditi ne povremeno, pred samo pričešće, nego stalno da žive tako da mu čiste savesti mogu redovno pristupati. Na pitanje: „Kojima treba odobriti, onima koji se retko pričešćuju, ili često?“ on odgovara: „Ni jednima ni drugima, nego onima koji se pričešćuju sa čistom savešću, čistim srcem i besprekornim životom. Takvi neka pristupaju svagda. A koji nisu takvi – nijedanput. Zašto? Zato što oni navlače na sebe sud, osudu, kaznu i muke“.[3]

No od svih sredstava čišćenja duše za ovaj najprisniji susret i jedinstvo sa Gospodom, u primanju Njegovog Tela i Krvi, koje nabraja Sveti Jovan Zlatoust, u svesti našeg naroda došlo se danas dotle da se u telesnom postu vidi sve i sva. Mnogi od sveštenika postaviće vernom pred pričešće samo jedno pitanje: „Jesi li postio?“ i kad čuju potvrdan odgovor, odmah će reći: „Pristupi!“ To je za njih izgleda jedino važno, a sve drugo nebitno: Ni znaju li čemu pristupaju i zašto, ni znaju li Simvol vere i osnovne molitve? Ni jesu li um usta i jezik čisti od laži, psovke i ružnih reči? Ni jesu li s kim u zavadi, da nisu bludnici? Za žene još: Da nisu sujeverne, ne idu li vračarima i gatarama, ne nose li amajlije, ne vrše li pobačaj itd.? A da o redovnoj molitvi, čitanju Svetog Pisma i bogomisliju i ne pominjemo.[4]

Protiv ovakvog mehaničkog pristupanja Svetom Pričešću, u pravoslavnom svetu sveštenici-pastiri intenzivno nastoje na tome da se verni što češće, po mogućstvu na svakoj Liturgiji pričešćuju, spremajući se za to stalnim bdenjem nad svojom dušom. Poznavajući dobro duhovno stanje svakog pojedinog člana svoje pastve, jednim od njih savetuje da se pričešćuju više puta za vreme posta, nekima da to čine i za vreme mrsa, pri čemu jedni da poste dva-tri dana, drugi sedam dana, a neki da se pričešćuju stalno i bez posta.

Istina, u revnosti da se što pre dođe do stalnog pričešćivanja na svakoj Liturgiji sviju vernih, pojedini mlađi sveštenici preuranjeno pričešćuju na Vaskrs, sve redom, bez ikakvog poznavanja njihovog duhovnog stanja – veleći: „Prostim vsja voskresenijem!“ – ili pozivajući se na to da Sveto Pričešće nije nagrada za bezgrešnost. Svakako da ono zauvek ostaje poklon i dar čak i najsvetijim, a ne plata i nagrada. Ali, bez stalne borbe sa grehom i truda oko postizanja svetosti, ide se na sud i osudu, jer Sveti Jovan Zlatoust, tumačeći sveštenikove reči: „Svetinje svetima!“ poučava: „Ne veli prosto: čistima od greha, nego sveti i obilje dobrih dela“.[5] Drugi pak, smatrajući da je post pred pričešće glavna smetnja da se dođe do redovnog pričešćivanja svih vernih, kao u apostolsko doba, idu tako daleko da post proglašavaju đavoljom naredbom.

Neosporno je da i shvatanje naših vernih treba uzdizati u pravcu redovnog pristupanja Svetoj Tajni Pričešća, pod uslovom da stalno bdiju nad čistotom svoje duše, nad držanjem duhovnog posta, a to je: čuvanje srca, očiju, ušiju i sviju čula od svega grešnog, a ne samo držanjem telesnog posta, i to samo nedelju dana pred pričešće. Znači, treba se čuvati krajnosti i jednostranosti u oba pravca.

*

Smatram da se iz izloženog moglo videti da nije hrana, sama po sebi, ono što nas čini dostojnim ili nedostojnim Svetog Pričešća, niti da nam mrsna hrana može biti „na sud ili osudu“ ako je uzimamo u mrsan dan u koji smo se pričestili, niti pak da zaslužujemo „iscelenje duše i tela“ ako tog dana jedemo posno. Druga je stvar ako mrsimo uz post. Ni tada mrsna hrana, razume se, nije grešna, pogana po sebi, nego mi činimo greh što prestupamo zapovest Božju o postu. Zato možemo mirne savesti mrsiti na praznik Velike gospođe ili na Petrovdan kad ovi praznici padnu u mrsan sedmični dan, iako smo se toga dana pričestili, kao što čine i sveštenici i monasi u te dane posle pričešća. Isto tako, ako smo za vreme mrsa, po uputstvu duhovnika, postili tri-četiri, ili sedam dana,[6] pred pričešće, na dan pričešća, ako je mrsan dan, slobodno možemo mrsiti. Ako li Velika Gospođa i Petrovdan padnu u sredu i petak, ili se pričestili ili ne pričestili, toga dana ćemo držati ublaženi post na ulju i ribi. Iz kojih je razloga taj episkop rekao da na mrsan dan po pričešću treba postiti? Najpre će biti da je takav zaključak izveo iz reči Svetog Jovana Zlatousta iznetih u ranijem odgovoru (Glasnik 1978, str. 46). Ali one nisu postavljene kao opšte pravilo, nego kao savet onima koji se po pričešću ne vladaju dolično. Takvima Sveti Jovan veli da bi bolje bilo da na dan pričešća poste, nego što se opijaju. I inače, u mrsne dane nije zabranjeno da se jede posna hrana (sem iz jeretičkih razloga), dok je u posne zabranjena mrsna. Tako i onaj koji bi iz straha da ne pretera u hrani, na dan pričešća, u mrsan dan, postio, ne bi učinio greh. Ali to ipak treba da učini no blagoslovu i rukovodstvu duhovnika.[7]

Ako bi bilo razloga da vernik izuzetno posti u te dane, kad se inače ne posti, mogao bi to učiniti samo po blagoslovu i rukovodstvu duhovnika. Preduzme li to po svojoj volji, u opasnosti je da njegov post bude farisejski, te da osuđuje one koji tako ne čine, i da uputi Bogu molitvu gordosti: Bože, hvala ti što nisam kao drugi ljudi, koji ne poste ni kad treba, kad je propisano, a ja, eto vidiš, postim i kad nije propisano.

To je stav Pravoslavne crkve, njega se treba držati pa biti van opasnosti da ćemo prekršiti post, ili skliznuti u farisejsku sujetu.

 

Glasnik, januar 1985.

 

NAPOMENE:


[1] V. Glasnik 1978. g., br. 2, str. 46.

[2] Tvorenija… v russkom perevodje, S. Peterburg 1895, T. I, 664.

[3] Isto, n. d. T. XII, 153.

[4] Koliko je kod nas post postao jedinom oznakom pripreme pred pričešće, pokazuje i pitanje nekih: Zašto sveštenici treba da poste tokom četiri posta, kad inače ne poste van posta preko godine, pred služenje Liturgije, na kojoj će se pričestiti? Ne shvataju da je sveštenik, kao i svi verni, dužan da drži propisani post bez obzira da li će služiti Liturgiju, ili neće, i da ga za nedržanje posta čeka raščinjenje, kao i vernika odlučenje od Crkve.

[5] N. d. T. XII, 155.

[6] Veliki crkvenoslovenski Tipik, Moskva 1877, gl. 32, l. 28, b.

[7] O jednom takvom slučaju pričao mi je poč. prota Milan Balšić, paroh u Budisavcima. Njegovog dedu, koji je takođe bio sveštenik, uhvate Turci, oteraju u Travnik i osude na robiju. Kako u tamnici nije mogao držati postove kako treba, posavetovavši se sa starim sveštenikom iz Travnika koji ga je posetio, zavetuje se, ako ga Gospod izbavi iz tamnice te dođe kući, da će do smrti postiti. Bog mu je uslišio molitvu, i po dolasku kući samo bi na Vaskrs pojeo jedno jaje i nastavio dalje postiti. Tako je činio sve do smrti.

Za drugi slučaj doznao sam iz života jedne pobožne starice. Posetivši njenu porodicu (a imala je više sinova i kćeri), u razgovoru, reći će jedna od kćeri: Da li naša vera tako propisuje da se stalno posti? Odgovorih da postoje određeni postovi, a između njih se mrsi. Pored toga, ima sedmica kad Crkva, zbog pojedinih jeretika, naređuje da se ne posti ni sreda ni petak. – „A naša majka posti stalno!“ – reče kćerka. „Ja ne postim zbog jeretičkih razloga, Bože sačuvaj!“ – reče starica. – „Nego razgovarah sa duhovnikom i on je blagoslovio da postim. Bolje mi je tako!“, odgovori starica. Onda mi pade na pamet pa zapitah kćer: „A da li propisane postove držite vi, njena deca?“ „E, tu smo slabi“, odgovori ona. „Biće, dakle, “ – rekoh – „da je vaša majka uzela da posti za jedno od dece, pa za drugo i redom, dok nije došla dotle da cele godine treba da posti.“

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *