NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Ko je bila žena Kajinova? – Božja volja kao jedino merilo dobra i zla.

 

PITANJE: Pročitao sam u Glasniku odgovor na pitanje: Ko su sinovi Božji, u Prvoj knjizi Mojsijevoj. No još ranije pročitao sam negde izlaganje Vase Pelagića o Kajinu i njegovoj ženi.

Ko je bila žena Kajinova, kad pored njega nije bilo nikoga na zemlji sem Adama i Eve? Onako kako je ova stvar postavljena kod Pelagića, zaista unosi zabunu i nedoumicu i među verne.

Kakav je smisao Božje naredbe Avramu da ubije svoga sina?

 

ODGOVOR: Najbolju karakteristiku Vase Pelagića smatram da je dao Jovan Skerlić, upoređujući ga sa Antom Starčevićem, jednim fanatikom nacionalne strasti, u kome je došlo do erupcije „prigušene narodne energije i eksplozije jedne neukroćene prirode“. U svojim govorima i člancima „Starčević ne razmišlja, ne posmatra, ne dokazuje; razum i razlog za njega malo znače“.[1] On je, kako veli Skerlić, „u prvom redu bio negativan duh, odricatelj, rušitelj… On je negator na svima linijama, u svim pravcima“.[2]

Gotovo istim rečima govore pojedini savremeni pisci o Vasi Pelagiću: „… on u svakoj prilici… nastoji da čitaocu nametne svoju osnovnu ideju, svoj pogled na svijet, a njegova osnovna ideja kojom je on opsjednut i suština njegovog pogleda na svijet – jeste kritika i negacija svega postojećeg, obaranje i diskvalifikovanje svih institucija i svih normi postojećeg društvenog poretka. Svaki njegov spis je propagandistički i agitatorski u punom smislu riječi, kritičan i destruktivan do krajnje konsekvence, tendenciozan i prožet utilitarizmom do najveće mjere“.[3] Pored takvog stava, Pelagić ima i narav „koja uvijek reagira pod impulsom njegovog borbenog i neobuzdanog temperamenta, opirući se svakoj sistematičnosti u radu, ne priznavajući nikakva ograničenja ni pravila“.[4] Drugi jedan socijalistički pisac veli o Pelagiću: „Svi ovi razlozi i dokazi ne znače bogzna koliki prilog nauci, ali je i pored toga ovaj Pelagićev spis od pedesetak stranica (Reč je o „Umovanju zdravog razuma“ Pelagićevom) odigrao značajnu ulogu u razbijanju religiozne zaostalosti masa. U tome i leži njegova vrednost“.[5]

„Možda Pelagićevi pogledi na crkvu kao instituciju a religiju kao jedan od oblika društvene svesti nisu bili naučno pravilni i marksistički dosledni, mada im se u izvesnoj meri može pripisati i karakter vulgarnog racionalizma, antireligiozna propaganda Vase Pelagića značila je snažan doprinos u borbi protiv mračnjaštva i klerikalizma, u borbi za stvar socijalizma“.[6]

Upoređujući jednog s drugim, Skerlić će reći: „Između raspopa Starčevića, fanatičara nacionalizma, i raspopa Vase Pelagića, fanatičara socijalizma i ateizma, postoji velika duhovna sličnost“.[7] Obojica su naši ljudi, koji kad skrenu u stranu, u krajnost, nemaju mere ni obzira ni prema logici ni prema stvarnosti.

Očekivati od jednog čoveka ove vrste, da pitanje iz Biblije i vere postavi dobronamerno i potraži na njega odgovor mirno i objektivno, bilo bi uzalud. Pelagić je pitanje i postavio i rešavao u cilju omalovažavanja Svetog Pisma i svega u vezi s njim. „Čisti razum jako se čudi – veli Pelagić – što obični razum i crkva propovijeđahu da se od Adama i Eve rod ljudski naplodio, kad i po riječima samog Svetog Pisma oni ne imadoše nijedne kćeri. Valjda je njihov sin Kain djecu rađao! To je i smiješno i neprirodno i užasno – i svaki iole pošteni i pametni pop mora se stidjeti ovakvu petljaniju i nesmislicu propovijedati. Jer ovo je bulaznenje groznije od onog koje bolesnik u vrućici čini“.[8] Na drugom mestu Pelagić postavlja pitanje: „Kako se može zvati Svetim Pismom jedna knjižurina koja je ispunjena najkrupnijim lagarijama od početka do kraja?“, pa za dokaz te tvrdnje navodi: „U tom nakaradnom Svetom Pismu kaže se da je se rod ljudski namnožio od Adama i Eve, a samo kaže da oni nisu imali ni jedne ćerke, nego samo tri sina. Po tome, dva brata Kain i Avelj rađali su decu između sebe, bez žena. O, užasna sumanutost Svetog Pisma!“[9]

Sve ovo Pelagićevo izlaganje i pozivanje na Sveto Pismo počiva na pretpostavci da ćemo uzeti za gotovo njegovu tvrdnju da zaista u Bibliji piše da Adam i Eva rađaju samo sinove, „ne imadoše ni jedne kćeri“. No učinivši napor da otvorimo tu knjigu, naći ćemo nešto sasvim drugo, tj. da su po Svetom Pismu Adam i Eva, za vreme svoga dugog života, imali i drugih sinova, sem ona tri, i mnoštvo kćeri: „I poživje Adam… rađajući sinove i kćeri“(1 Mojs. 5, 4). Uz to jasno se veli da je Kajin imao ženu (1 Mojs. 4, 17). Samo nedobronamernom čitaocu bi ove tvrdnje promakle iz vida, a zlonamerni bi ih prećutao ili negirao.

Zato bi ovu „petljaniju“ čistog razuma Pelagićevog, i njegovo „jako čuđenje“, svaki iole pošten i pametan pop i vernik mogli ostaviti po strani i ne baktati se oko njih. Ali se time ne bi dao određeni odgovor na pitanje ko je bila žena Kajinova, a ono se javljalo ne samo u glavi Vase Pelagića, nego kod pojedinaca i u starini, te su se njime pozabavili i pojedini između Svetih Otaca. Koristićemo priliku da iznesemo njihove odgovore na ovo pitanje.

U svom tumačenju Knjige postanja, Sveti Jovan Zlatoust govori ovako: „I pozna Kajin ženu svoju i rodi Enoha. No može biti da će neko zapitati: Kako je to Kajin imao ženu kad Pismo nigde ne pominje o nekoj ženi. Ne čudi se tome, ljubazni, – odgovara Sveti Jovan – Božansko pismo ne čini nigde tačno nabrajanje ženskog pola, nego izbegavajući sve suvišno, ukratko pominje muževe, i to ne sve. Pa i o njima izlaže nam ukratko, npr. da je taj i taj rodio sinove i kćeri i umro. I u ovom slučaju može se smatrati da je Eva posle Kajina i Avelja rodila kćer koju je Kajin i uzeo sebi za ženu. Budući da je to bilo u početku, a međutim, rod čovečji trebalo je da se množi, to je i bilo dozvoljeno da se ženi sa sestrama“.[10] Slično kazivanje nalazimo i kod Blaženog Avgustina: „Kad je rod ljudski, posle prve zajednice muža, stvorenog iz praha, i žene stvorene iz rebra muža, imao potrebu u sjedinjenju muškog pola sa ženskim, da bi se umnožio putem rađanja, a drugih ljudi, osim rođenih od dvoje prvih, nije bilo, to su muževi morali uzimati za žene svoje sestre. Koliko je to bila oznaka najstarijeg vremena zbog neophodnosti, toliko je postala za osudu docnije zbog zabrane sa strane vere“.[11]

Još potpunije tumačenje pruža nam Blaženi Teodorit Kirski. Kao Sveti Jovan Zlatoust, i on postavlja pitanje: Koga je Kajin uzeo za ženu (1 Mojs. 4, 17)? Pa onda odgovara: „Očevidno sestru. Tada to nije značilo krivicu, zato što to nije branio nikakav zakon. Sem toga, nije bilo moguće drukčije razmnožavanje ljudi“.[12] Nesumnjivo da je Bog mogao stvoriti, na isti način na koji je stvorio Adama od zemlje, ili Evu od Adama, i ženu Kajinu, ali to nije učinio, nego je dopustio da i Kajin i Sit uzmu za žene svoje sestre. Razmnožavanje prvih ljudskih bića, ne na neki drugi način nego uzimanjem sestara, leži u dubokim razlozima jedinstva ljudskog roda, na šta Blaženi Teodorit osobito ukazuje u svom daljem tumačenju: „Bogu to je bilo ugodno da od jednog muža i jedne žene proizvede sva plemena ljudska, prvo da bi, potičući od jednog para, oni znali za jedinstvo prirode, a zatim, budući iznikli iz jednog korena, da bi živeli u slozi. Jer ako se i pri ovakvom postupku Boga sviju, ljudi odvažuju na hiljade ubistava, na šta li bi se tek odvažili kad bi smatrali sebe potomcima raznih rodonačelnika? Zbog toga je Bog i stvorio od zemlje jednog čoveka, a od njega stvorio jednu ženu, i od njih onda napunio čovečjim rodom celu vaseljenu. Zbog toga razloga On je dopustio u početku sažiće brata sa sestrom. A kad se narod razmnožio, ovakav brak je zabranio kao nezakonit. S tim u vezi, zajedno sa Nojem, spasavao je u kovčegu, sa njegovim sinovima i žene im, da bi njihovi sinovi stupili u brak sa sestrama od stričeva“.[13] U Mojsijevom Zakonu podrobno su nabrojani stepeni srodstva u kojima je bračna veza zabranjena (3 Mojs. 18, 6-17). Ona ide do četvrtog stepena krvnog srodstva, te brak između braće i sestara od stričeva, tetaka itd. nije zabranjen, što kod Jevreja važi i danas. Kod pojedinih naroda u starini, carevi su po pravilu uzimali svoje sestre za žene (kod Egipćana, u Južnoj Americi kod Inka itd.).

I u novije vreme nalazimo isto kazivanje o Kajinu i njegovoj ženi: „Ovde se njemu (Kajinu) od žene – koja je, zbog nemanja drugog roda sem Adamovog, mogla biti samo sestra – rađa sin Enoh“.[14] Savremeni grčki biblista, arhimadrit Joil Gianakopulos, u svom tumačenju ovog mesta Knjige postanja kaže: „Kajin uzima za ženu svoju sestru, jer Bog tako naredi da svi mi ljudi potičemo od jednog para praroditelja“.[15]

Dok je u Starozavetnoj crkvi bračna veza između krvnih srodnika bila zabranjivana zaključno sa trećim stepenom, u Pravoslavnoj crkvi ova se zabrana proteže do sedmog stepena (apsolutno do četvrtog stepena zaključno). U hrišćanskoj svesti do danas, poštovanje srodstva tako je učvršćeno da se osećanje stida javlja i pri pomenu braka između bliskih srodnika, baš kao što pominje Blaženi Avgustin za njegovo doba: „Mada je u prvo vreme čovečjega roda bilo dozvoljeno stupati u brak sa sestrama, no osećanje odbojnosti prema tome je tako veliko kao da te dozvole nije bilo nikada“.[16]

Ljudi materijalistički nastrojeni, prema svome učenju o relativnosti morala, ukazaće na biblijsko kazivanje o bračnoj vezi između braće i sestara i svakako reći: Kad bi moralni principi poticali od Boga, bili nešto apsolutno, zar ovaj postupak ne bi značio nešto nemoralno? Sasvim je moguće da ovakvo pitanje padne na um i nekome od vernih.

Po pravoslavnom shvatanju, u ovoj stvari treba imati u vidu da nema drugog merila dobra i zla, moralnog i nemoralnog, iznad volje Božje. Greh, moralno zlo, odnosno nemoralno je ono što Bog naređuje da učinimo, a mi ne učinimo; ili što Bog zabranjuje da učinimo, a mi učinimo. Kad Boga ne bi bilo, ni dobra ni zla, kao moralnih pojmova ne bi bilo. Zato što Bog postoji, postoji i moralno dobro, jer ono potiče samo od Njega, po reči gospoda Isusa Hrista: „Niko nije dobar osim jednog Boga“ (Mr. 19, 17).

Ovaj princip jasno izražen nalazimo i kod starih hrišćanskih pisaca i Svetih Otaca. Tako Tertulijan ispravno kaže: „Mi zaista, prema svome shvatanju jedno izražavamo: Da je ono što Bog zapoveda dobro, i to dobro najveće. Smatram da je drsko raspravljati da li je dobra božanska zapovest. Jer nismo dužni da je izvršimo zato što je dobra, nego zato što je Bog naređuje. Za prihvatanje pokornosti, važniji je autoritet naredbodavca, nego korist vršioca. Je li dobro kazniti, ili nije? Zašto premišljaš! Bog naređuje“.[17] Razume se da zapovest Božja uvek ima u vidu moralno dobro ljudi, kao što veli Sveti Jovan Zlatousti: „Što nam služi na dobro to Bog hoće, i što Bog xoće to nam služi na dobro“.[18]

O volji Božjoj kao jedinom merilu dobra i zla, Sveti Jovan kaže na drugom mestu: „Što biva po volji Božjoj to, mada izgleda rđavo, bolje je od svega; a što je protivno i neugodno Bogu to, mada izgleda najbolje, gore je i bezakonije od svega. Ako neko izvrši čak ubistvo po volji Božjoj, to je ubistvo bolje od svakog čovekoljublja. Ako li neko poštedi i pokaže čovekoljublje protiv volje Božje, ta će pošteda biti prestupnija od svakog ubistva. Dela bivaju dobra i zla ne samo po sebi, nego po Božjem određenju o njima. I da se ti uveriš u istinitost toga čuj ovo: Nekad je Ahav zarobivši jednog sirskog cara, sačuvao mu život, posadio ga pored sebe (na kola) i otpustio s velikom čašću. Tada je jedan prorok, došavši svome bližnjem, rekao: Po reči Gospodnjoj, bij me! I ne htede čovek da ga bije. I reče mu: Što nisi poslušao glasa Gospodnjeg, zato evo kad otideš od mene, lav će te zaklati. I otišav od njega, nađe ga lav i zakla ga. I nađe drugog čoveka i reče: Bij me! I onaj ga izbi i izrani (3 Car. 20, 35-37). Šta može biti čudnije od toga? Koji je izbio proroka ostao je čitav, a koji ga je poštedeo – kažnjen. Znaj, kad Bog naredi, tada ne treba rasuđivati o svojstvu samog dela, nego se samo pokoriti. I eto, da prvi ne bi poštedeo proroka iz uvaženja prema njemu, prorok mu nije rekao prosto: Bij me, nego: Po reči Gospodnjoj, tj. Bog je naredio, ni za šta drugo ne pitaj… Vidiš kako je (Ahav) osuđen za čovekoljublje i kakvu je kaznu pretrpeo za poštedu. A drugi izvršio ubistvo i zaslužio pohvalu. Eto Fines, u tren oka izvršio je dva ubistva, ubio muža i ženu (4 Mojs. 25, 8) i nagrađen sveštenstvom. Tako on ne samo nije ruku svoju oskvrnio krvlju, nego ju je učinio još čistijom“.[19]

I ranije i sada, kako primećuje prof. dr Atanasije Popović, „pravoslavni bogoslovi moraliste smatrali su i smatraju volju Božju kao osnovni i glavni princip moralnog dobra, kao glavnu i najvišu normu morala i glavno merilo dobra i zla, kao poslednji i krajnji osnov moralnog poretka“.[20] Prema svemu tome, za naše misli, reči i dela nema drugog merila koje su od njih dobre a koje zle sem volje Božije. Pravno, juridički dozvoljeno i nedozvoljeno, može postojati i da Boga nema, jer je pravo stvar ljudi, društva i njegovih odnosa. Ali moralno dobro ili zlo, porok i vrlina ne mogu postojati bez Boga i volje Njegove.

S tim u vezi, još treba imati u vidu da smisao pojedinih naredaba i zabrana Božjih mi shvatamo svojim umom, do drugih pak ne dostižemo, jer nadilaze naš um, ali smo dužni da i njih ispunimo s ubeđenjem da Bog zna zašto ih je doneo i zbog čega su nam potrebne. Insistirati na tome da Božje naredbe pošto-poto budu u saglasnosti sa našim umom značilo bi nam um stavljati iznad Boga, tražiti da Bog svoj um i svoje misli podredi našem, propisivati Njemu zakone, a ne prihvatiti da ih On nama propisuje. Tako sudeći zakonu Božjem, mi bismo sebe digli na visinu vrhovnog zakonodavca. Da to ne može biti dobro i da sem gordosti u takvom shvatanju ne bi bilo ničega drugog, mislim da je jasno samo po sebi.

Sa ovog stanovišta treba da procene svoj stav oni verni koji ne mogu da shvate pojedine naredbe Božje, npr. da je Bog, koji je ljubav, mogao narediti Avramu da ubije sina svoga Isaka i prinese mu na žrtvu i koji vele da takvu zapovest ne bi mogli izvršiti. Oni smatraju da pričiniti takav bol ocu, samo da bi on pokazao poslušnost prema Bogu, ne priliči ni Bogu pravde, a kamoli Bogu ljubavi, bez obzira što je u poslednjem momentu anđeo Božji sprečio već podignutu ruku Avramovu da izvrši ubistvo sina (1 Mojs. 22, 1-12). Ne treba mnogo objašnjavati da se shvati da takav stav znači stavljati na svoj kantar ljubav Božju, umesto obratnog postupka, što samo pokazuje da oni nisu uzrasli do razumevanja da ljubavi veće od ljubavi Božje nema i ne može biti.

Tako mereći ljubav Božju, oni ne stižu do sagledanja da je Bog učinio nesravnjivo više od onoga što je tražio da Avram učini za Njega: Dao je Sina Svoga Jednorodnoga da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni (Jov. 3, 16). Sa pravom je mogao tražiti od Avrama da mu vrati sina koga mu je dao, a Bog je dao na smrt Sina Svoga za nas nedostojne; tražio je da to učini za Njega, Svetog i Pravednog, a On je Sina Svoga dao za nas grešne i nepravedne.

Zatim, veličina vere Avramove nadvisila je njegov roditeljski bol i dala mu snage da ga podnese. On je verovao reči Božjoj da će mu se u Isaku seme nazvati (1 Mojs. 21, 12), tj. da će Isak imati dece, a Avram od njega potomstva. Snaga vere da je Bog, Koji mu je darovao Isaka kad nije bilo nade da ima sina, zbog Sarinog neplodstva i prestarelosti, kadar da Isaka vaskrsne iz mrtvih i tako održi Svoje obećanje „u Isaku će ti se nazvati seme“, kako o tome kazuje i apostol Pavle (Jevr. 11, 18-19), davala mu je snagu da odlučno vrši Božju zapovest.

S druge strane, nećemo sporiti da je ova zapovest zaista teška i „prevazilazi snagu (obične) ljudske prirode“, kako veli Sveti Grigorije Bogoslov. „Ja sam zadivljen time kako je samo mogao pravednik saslušati ove reči…“[21]

Isti Sveti otac objašnjava da je ovo kušanje Bog uputio Avramu ne zato da On (Bog) sazna njegovu veru, nego „zato da bi i savremenici i potomci do sadašnjeg vremena naučili se da slično praocu imaju takvu istu ljubav (Bogu) i pokazivali takvu poslušnost zapovestima Gospodnjim“.[22] Sličnu misao iznosi i Blaženi Avgustin: „Avram je stavljen pod iskušenje da ubije svog ljubljenog sina Isaka da bi njegova vrlina poslušnosti postala očigledna, ne za Boga, nego za dalje vekove“.[23]

To što mnogi od nas ne bi mogli postupiti kao Avram samo znači da je naša vera još mala. A to, još bolje nego mi, zna Bog, pa svakako ne bi ni tražio od nas što je tražio od Avrama. Ali se moramo truditi da svoju veru jačamo, podsećajući se stalno da nam Sin Božji, žrtvovani radi spasenja sviju nas, poručuje: Ko ljubi oca ili mater više nego mene nije mene dostojan, ili ko ljubi sina ili kćer više nego mene nije mene dostojan (Mt. 10, 37).

Razumljivo da će jedan materijalista, za koga Bog ne postoji, u svemu ovome apriori zauzeti sasvim suprotan stav. Biblija za njega ne može biti delo Božjeg otkrivenja, nego čisto zemaljski ljudski proizvod, projekcija stvarnih društvenih odnosa fantastično prenetih na nebo. Zato nas neće začuditi što će materijalistički orijentisani pisci, mada drukčije naravi i karaktera od Vase Pelagića, nalaziti u njoj besmislice i netačnosti, čiji će fantastični karakter tek oni moći svojim tumačenjem osvetliti i otkriti. Pored toga, njihovo tumačenje izaziva i pojava knjiga i napisa, sve brojnijih u poslednje vreme, koje dokazuju istinitost pojedinih biblijskih kazivanja, pa je nužno jednomišljenicima izneti drukčija mišljenja, koja će umanjiti važnost biblijskih kazivanja (ako se već ne mogu negirati i preneti u oblasti legende), ili objasniti kojim su putem nastala iz društvenih odnosa itd.[24]

No za nas, pravoslavne, „jedan je zakonodavac i sudija, koji može spasti i pogubiti“ – Bog (Jak. 4, 12), i Njegova sveta volja je jedino merilo kojim se procenjuje i sudi šta je moralno, a šta nemoralno, šta je greh, a šta dobro delo. Druga je stvar šta je pravno dozvoljeno, a šta nedozvoljeno. Moral je u oblasti božanskog i večnog, pravo u oblasti ljudskog i prolaznog, te se stoga ne mogu uvek poklapati i izjednačavati.

 

Glasnik, septembar 1984.

 

NAPOMENE:


[1] Pisci i knjige, Prosveta, Beograd 1964, II, 121.

[2] Isto, 113. Ovaj čovek, zaslepljen politički neprijateljski govori i piše, ne samo protiv Nemaca i Madžara, nego i protiv Hrvata koji ne misle kao on. U svom fanatizmu najgore postupa sa Srbima. Po njemu, oni uopšte ne postoje. Postavivši kao temelj opstanka hrvatskog naroda potrebu jedinstvenog otpora pritisku Nemaca i Madžara, on u nacionalnoj podeli Srba i Hrvata vidi glavnu smetnju tome opstanku, te u svojoj raspravi „Pasmina slavoserbska po Horvatskoj“ istupa sa tvrdnjom da Srba kao naroda nema i da to ime nije etnički, nego geografski pojam. Srbe kao narod stvorile su od Hrvata, zbog svojih ciljeva, Austrija i Rusija. Sve vrednosti pripisivane Srbima stvorili su Hrvati, kojima i pripadaju.

Sa tom fiks idejom, o ujedinjenju snaga Srba i Hrvata pod imenom hrvatskim, on će pisati o „prejasnoj hervatskoj dinastiji Nemanjićah, koja kroz vijekove i kao kralji vladahu iztočno-sjevernih pokrajinah Hervatske“. Sv. Sava je „iztočnu cerkvu hervatsku odcijepio od patrijarke carigradskoga“. U Kosovskoj bitci 1389. g. protiv Turaka bilo je, po njemu, „Hervatah“, i „Bulgarah“, i „Rumunjah“, i „Škipetarah“, samo o Srbima nema ni reči. Tu se „Miloš Kobilić pokaza Hervatom“. Knez Lazar je „pohervaćenik, nu po svojoj prilici nečiste kervi“. Arsenije III Crnojević bio je „patrijarha u Turskoj Hervatskoj“, a potiče iz „viđene obitelji hervatske“ (Skerlić, n. d. 116). Narod pak koji se sada naziva Srbima, u stvari su pohrvaćeni otpatci raznih naroda: Vlaha, Arbanasa i Cigana, „nečisti puk“, „nečista pasmina“, za koju nije šteta da se nabija na ražanj i peče (Isto).

Tako o Srbima piše čovek u kome je tekla i srpska krv, jer mu je majka bila pravoslavna Srpkinja, Milica Bogdanova. Njegovom zaslepljenošću i mržnjom bili su zadojeni ustaše u Hrvatskoj prošlog rata, koji su Starčevića proglasili ocem domovine.

[3] Slavko Mićanović, Napomena redaktora, u: Vaso Pelagić, Izabrana djela, Sarajevo 1971, I, 385.

[4] Isto. Pelagićevu neobuzdanu prirodu i neuravnotežen karakter uočili su rano i njegovi savremenici. Vlada u Srbiji 1865. g. pristane da pomogne otvaranje bogoslovije u Banjaluci, te Garašanin pošalje Pelagića Atanasiju Nikoliću da mu dade uputstva. Ovaj mu ukaže da sve što tamo bude činio treba da bude u saglasnosti sa Srpskom vladom, no Pelagić to odbije izjavivši da će raditi nezavisno, samo po svojoj volji. Nikolić izvesti Garašanina „da se sa ovim vetropirom i izopačenim čovekom ne može raditi. I tako Pelagić bude odbijen“. (Risto Besarović, O prvom delovanju Vase Pelagića u Bosni. Godišnjak Istorijskog društva Bosne i Hercegovine, god. II, Sarajevo 1950, 190, 191.

[5] Gligorije Ernjaković, Srpski socijalistički pisci o religiji, u knjižici ”O religiji”, Kolarčev narodni univerzitet, 1953, 115).

[6] Isto 118.

[7] N. d. 121.

[8] Izabrana djela, n. d. I, 30.

[9] Isto, 73.

[10] Tvorenija, v russkom perevodje, S. Peterburg 1898, T. IV, 178.

[11] Tvorenija Blaž. Avgustina… v russkom perevodje, Kijev 1906, Č. III, O državi Božjoj, knj. 15, gl. 16, str. 103.

[12] Tvorenija, v russkom perevodje, Trojice Serg. lavra 1905, 44, str. 40.

[13] Isto, 40, 41.

[14] Bogoslov. enciklopedija Lopuhina, S. Peterburg 1898, T. IV, k. 178.

[15] I Genesis, Atina 1960, 71. I pojedini nepravoslavni biblisti, u ovoj stvari zastupaju isto stanovište – Adalbert Rebić: „Ako Kajin pripada prvoj generaciji ljudi – a biblijski pisac to očito pretpostavlja – onda je žena Kajinova bila njegova vlastita sestra. To biblijskog pisca nije ni najmanje smućivalo: brakovi muškaraca i žene koji su u bliskom krvnom srodstvu vladali su u Izraelu još dosta dugo (Post. 20, 12; 2 Sam. 13, 13)“ (Biblijska prapovijest, Zagreb 1970, 201). Dr Oto Prokš govori takođe o braku Kajinovom sa sestrom pretpostavljajući da je uzrok ubistva Aveljeva bilo to što su oba brata zavoleli tu sestru, ili što je „ona, Božjom odlukom bila obećana Avelju, te Kajin, u nastupu zavisti, ubi“ (Die Genesis, Lajpcig 1924, 50). Dr Paul Hajniš takođe veli: „Kajinova žena prirodno beše njegova sestra. Brak između braće i sestara beše tada jedna nužda“. On smatra da je do ovog braka došlo još pre ubistva Aveljeva: „… on (Kajin) je još ranije bio oženjen i Enoh je rođen još pre bratoubistva“ (Das Buch Genesis, Bon 1930, 147).

[16] N. d. 105.

[17] De penitencia, Minj. P. L. T. I, gl. 4, k. 1234.

[18] Tvorenija, S. Peterburg 1903, T. IX, XX omilija na Posl. Rimljanima, 752.

[19] N. d. 1, 670, 671.

[20] Mopalni zakon, Beograd 1938, 504.

[21] Tvorenija, v russkom perevodje, S. Peterburg 1898, Beseda 47. na Knj. postanja, T. IV, 520.

[22] Isto, 519.

[23] N. d., knj. 16, gl. 32, str. 197.

[24] Ukazaćemo na Zenona Kosidovskog, koji u svom delu „Biblijske legende“ komentariše istoriju o Josifu, koga su braća prodala u ropstvo, a on postao prvi do faraona u Egiptu. Kad su mu braća došla po hranu i on ih prepoznao, traženjem da dovedu najmlađeg brata Venijamina, kao i podmetanjem srebrne čaše u njegovu vreću, Josif je u stvari ovo vršio u cilju proveravanja da li su se braća moralno popravila. Takav smisao rečima Josifovim, pri pokazivanju braći daje Josif Flavije: „Vašu nežnu ljubav prema našem bratu cenim veoma i nalazim da ste daleko bolje postupili nego što sam mogao očekivati prema onom što ste negda prema meni učinili. Jer sve ovo što se sada s vama desilo, ja sam učinio u cilju da vašu bratsku ljubav stavim pa ispit“ (Jüdische Alterthümer, Köln am Rhein 1892, 53). Ovaj smisao postupka Josifovog navodi i Kosidovski: „I ne sanjajući da egipatski dostojanstvenik razume njihov jezik, Jakovljevi sinovi stadoše se vajkati da ih je snašla zaslužena kazna za podli postupak prema bratu. Tako Josif doznade da se krivci kaju za svoj prestup i da nisu rđavi ljudi. I od toga mu se toliko ražalilo da se okrenu od njih i zaplaka se“ (n. d. Beograd 1965, 103). No pored toga, on postupak Josifov, na drugom mestu, karakteriše pakošću i osvetom prema braći: „Nije se mogao odreći zadovoljstva da im zada straha!“ (isto, 101).

Za poštedu amaličkog cara Agaga, što je Saul učinio nasuprot zapovesti Božjoj, datoj preko proroka i prvosveštenika Samuila (1 Car. 15, 9, 32, 33), Kosidovski ima samo pohvalu, veleći da se tu „odrazila divna crta njegovog (Saulovog) karaktera; viteštvo i velikodušnost“, pa dalje koreći Samuila što je ispunio zapovest Božju: „Koliko je on u tom slučaju simpatičniji od prvosveštenika (Samuila) koji je svojom rukom na komade sasekao Agaga“ (n. d. 360). Razume se da Kosidovski sva biblijska čuda svodi na prirodna dejstva i legendu.

Isto tako Oleg Mandić govori o biblijskom „mitu“ o Adamu postavljenom u raj „da ga obrađuje i goji“, uz zabranu da jede plodove s drveta poznanja dobra i zla, pa posle greha, i kažnjavanja zmije, Bog kažnjava Adama i Evu. „Adamova se kazna sastoji – veli Mandić – u prokletstvu da će sebe i svoje s mukom prehranjivati obrađujući zemlju: U znoju ćeš lica svoga jesti hleb…“, pa dalje nastavlja: „Bog je, dakle kaznio Adama i Evu smrtnošću i radom, tj. obavezom da se trude kako bi sebi osigurali opstanak, a Evu još posebno rađanjem dece i stavljajući je pod vlast muža. Biološke pojave rađanja i smrti kao i društvena pojava rada prikazane su kao kazna kojoj su podvrgnuti svi ljudi zbog prestupa svojih navodnih praroditelja“ (Leksikon judaizma i kršćanstva, Matica hrvatska Zagreb 1969, str. 30). Mandić tako veli, iako se iz teksta Biblije jasno vidi da je obaveza rada postavljena čoveku odmah po njegovom postanku (1 Mojs. 2, 15), kao što navodi i Mandić (da ga radi i da čuva – goji), pre pada u greh, a posle pada tek dolazi prokletstvo zemlje da rađa trnje i korov, muka obrade zemlje i hranjenja od nje u znoju lica svoga (gl. 3, 17-19). No ako je rad stvorio od životinje čoveka, kako bi se moglo dozvoliti da i Biblija uzdiže rad tako da ga vezuje sa čovekom od njegovog postanka. Biblija može i mora da u radu vidi prokletstvo. To što je Sin Božji, Isus Hristos, do svoje 30. godine bio radnik, drvodelja, i što je ap. Pavle pravio šatore i proklamovao načelo: Ko ne radi da i ne jede (2 Sol. 3, 10), to mora da spada u mit i fabulu.

Samo kao pokušaj diskvalifikacije Biblije može se primiti i tvrdnja da je Evi kao prokletstvo i kazna posle greha Bog odredio rađanje dece, jer po Bibliji ona nije postala žensko posle greha, nego u samom stvaranju, i odmah po tom čula blagoslov: Rađajte se i množite se (1 Mojs. 1, 27, 28). Posle greha je došlo ne „Rađaćeš“, nego: „U mukama ćeš decu rađati“(1 Mojs. 3, 16), a to je ipak nešto drugo.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *