NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Kako treba postiti pred pričešćivanje?

 

I PITANJE: Na ispovesti sveštenik mi je rekao: „Ne treba da se pričestiš, jer si upotrebljavala mrsnu hranu prvog dana posta!“ – Ja sam i pre činila tako i uvek se pričešćivala. Kod nas važi nepisano pravilo: Posti tri dana, pa makar to bilo druge, pete ili Velike nedelje i posle toga se možeš pričestiti. Sveštenik pak veli: „Važno je kad su bile poklade, i od tog dana moraš držati post do pričešća, a nikako samovlasno određivati početak posta.“ – Nije li sveštenik postupio prestrogo uskrativši mi zato Sveto Pričešće?

II PITANJE: Može li sveštenik po crkvenim propisima služiti Svetu Liturgiju i pričestiti verne, a da sam nije postio? Mislim u četiri zapovedna posta preko godine?

 

Post u Starom Zavetu

ODGOVOR: Među ustanovama koje u Pravoslavnoj crkvi postoje od početka nalazi se i ustanova posta. Naredba o postu nije ljudska, nego božanska. Još u Starom Zavetu, preko Mojsija, Gospod naređuje post kao uredbu večnu: „I ovo neka vam bude večna uredba: deseti dan sedmoga meseca smiravajte duše svoje…“ (3 Mojs. 16, 29, 23, 27, 32). Izraz „smirivanje“ (prema Daničiću „mučenje“) duša označava post.[1] Jevrejski narod, osobito starozavetni pravednici, pored drugih Božjih naredaba, strogo je držao i zapovest o postu.

Sem ovog redovnog godišnjeg posta od jednog dana, u Starom Zavetu govori se i o vanrednim postovima koji su nalagani na ceo narod u vreme opštih nevolja i žalosti (Joilj 1, 14). Zbog iskušenja koja su snalazila jevrejski narod tokom istorije, posle vavilonskog ropstva utvrđena su kod njih četiri godišnja posta, koja pominje prorok Zaharije (8, 19). Isto tako se pominju vanredni postovi pojedinaca: Mojsija, proroka Ilije, cara Davida, Jestire i dr. U Spasiteljevo vreme fariseji su već postili dvaput sedmično ponedeljkom i četvrtkom.[2]

 

Post u Novom Zavetu

U Novom Zavetu, Gospod Isus Hristos daje postu novu božansku potvrdu. Ne samo da On ne ukida post koji je jevrejski narod dotle držao, nego nasuprot tome, čisteći ga od farisejskih izmena i kvarenja, utvrđuje ga. „A kad postite, ne budite kao pretvorice… A ti kad postiš…“ (Mt. 6, 16, 17). On takođe ukazuje da će i Njegovi učenici postiti „kad se od njih oduzme mladoženja“ (Mt. 4, 2, 5, 15). „No važnije od svega rečenog je to“ – kako veli Sveti Vasilije Veliki – „što je Gospod, osnaživši postom radi nas primljeno telo, primio u njemu na Sebe napade đavola, učeći nas da se postom snažimo i da se priviknemo na podvige u iskušenjima“.[3]

Ubrzo po Vaznesenju Gospodnjem vidimo zaista da apostoli i verni poste. Pominjući proroke i učitelje u Antiohijskoj crkvi, Dela apostolska kazuju: „Kad oni služahu Gospodu i pošćahu, reče Duh Sveti: Odvojte mi Varnavu i Savla za delo na koje sam ih pozvao.“ Na tu zapovest Svetog Duha posti cela Crkva: „Tada postiše, pomoliše se Bogu, metnuše na njih ruke svoje i opustiše ih“ (D. ap. 13, 2, 3,). O postu apostola i prvih hrišćana govori se i na drugim mestima Novog Zaveta (D. ap. 14, 23; 1 Kor. 7, 5; 2 Kor. 6, 5; 11, 27).

 

Post kod Svetih Otaca

Ranohrišćanski spisi, kao i dela Svetih Otaca, potvrđuju da je post u Crkvi držan od početka. Učenje XII apostola, iz polovine II v., govori o sedmičnom postu hrišćana kao već postojećem, samo naređuje da ne bude zajedno sa Judejima, „jer poste ponedeljkom i četvrtkom. A vi postite, “ veli se tu, „sredom i petkom“.[4] Prema 15. kanonu sveštenomučenika Svetog Petra Aleksandrijskog († 311 g.), postimo „u sredu zbog savetovanja Judeja o izdaji Gospoda, a u petak zbog Njegovog stradanja za nas“.[5] Post sredom i petkom potvrđuje i kanon 69. Svetih apostola.[6]

Iz duboke je starine takođe post pred Vaskrs, koji pominje već Sveti Irinej Lionski († 202 g.). On je u to doba držan od Velikog Petka do Vaskrsa. Sirska Didaskalija, iz polovine III v., pominje da Pashalni post traje celu sedmicu, a to isto veli Sveti Dionisije Aleksandrijski († 265 g.)[7]. Sveti Atanasije Veliki († 373 g.) pak veli da se ovaj post drži 40 dana, što potvrđuju Jevsevije Kesarijski, Amvrosije Milanski i dr. Apostolski 69. kanon govori o postu Svete Četrdesetnice već kao opšte obaveznom.

Docnije se javljaju i ostala tri godišnja posta. Petrovski post prvobitno je trajao jednu sedmicu i bio u vezi sa Pedesetnicom.[8] Tek u IX v. Sveti Teodor Studit pominje „Svetu Četrdesetnicu Svetog Apostola“.[9] Božićni post još u IX v. u nekim delovima Crkve trajao je 18, 12 ili 6 dana. Ni u XII v. ne drže ga svi jednako, te Carigradski sabor za vreme patrijarha Luke Hrisoverga (1166. g.) određuje da ima početi 15. novembra. Čak pred kraj Vizantijskog carstva, 1431. g. Grigorije Protosinđel veli da ga u Carigradu neki drže od 14. novembra, neki od 6. decembra, neki pak od 20. decembra.[10] O najmlađem, Uspenskom postu, Sveti Teodor Studit, u IX v. veli: „Isto tako treba držati i post Bogorodičin, i samo dan Preobraženja razrešavati na ribu“.[11] Ali još krajem XI v. on nije svuda utvrđen, te se atonski monasi obraćaju patrijarhu carigradskom Nikoli Gramatiku (1084-1111 g.) s pitanjem da li treba držati ovaj post? U odgovoru na 55. pitanje Marka, patrijarha aleksandrijskog, poznati kanonista T. Valsamon (1170, g.) navodi odluku ovog patrijarha prema kojoj je neopohodno da „postovi prethode ovim četirima praznicima, tj. prazniku Svetih Apostola, Rođenja Hristovog, Preobraženja Hrista i Boga našeg i Uspenija Svete Bogorodice, ali su sedmodnevni, jer je jedan četrdesetodnevni post Svete i velike Pashe. Ako li neko posti više od sedam dana pred praznik Svetog Apostola i pred Rođenje Hristovo, bilo da posti dobrovoljno, ili po naređenju ktitorskog Tipika, neće se posramiti“.[12] Ni u tipicima našeg Svetog Save: Karejskom, Studeničkom i Hilandarskom, u XIII v., ovaj post se ne pominje.[13]

Pored opštih postova, obaveznih za sve, u novozavetnoj Crkvi od početka postoje privatni postovi, koje su na se nalagali sami hrišćani, ili je pojedincima nalagala Crkva. Tako u Učenju HII apostola naređuje se post od jednog ili dva dana pred krštenje: „Pre krštenja neka posti i krštavani i, ako mogu, i drugi“.[14] O postu pred krštenje govore takođe Sveti Justin Mučenik († 165 g.) i Kliment Rimski. Vrlo rano Crkva je nalagala post kao sredstvo za ispravku od greha.[15] Pojedini hrišćani preduzimali su post samoinicijativno sa određenim duhovnim ciljem. Drugi su opet postili da bi uštedevši od posta, pomogli siromašnim.[16]

„Jednom rečju“ – veli Sveti Vasilije Veliki – „post je sve Svete rukovodio u životu po Bogu… tako da je ovo nasleđe, putem prejemstva, sačuvano do danas“.[17] Ovako visok značaj pridaju postu i crkvene pesme, koje ga ubrajaju u jednu od oznaka hrišćanstva: „Pre spasonosnog krsta“ – veli se u I stihovnji u sirni petak na jutrenji – „kad je greh carovao i nepobožnost vladala, ljudi su se naslađivali telesnom hranom i manjina je prezirala telesna uživanja. A otkad se izvrši tajna krsta i bogopoznanjem se ugasi demonska tiranija, na zemlji se živi nebeskom vrlinom. Stoga se poštuje post, uzdržavanje sija, molitva se vrši i svedok je sadašnje vreme dato nam za spasenje duša naših od raspetog Hrista Boga.“

 

Vrsta hrane uz post

Što se tiče načina pošćenja odnosno vrste hrane koja se upotrebljava uz post, u prvo doba bilo je znatnih razlika u pojedinim delovima Crkve. Jedni su, naime, držali post kao Jevreji, ne jedući ceo dan do uveče, a onda jeli šta se nađe.[18] No već Pastir preporučuje Jermi da uz post upotrebljava hleb i vodu.[19] Drugi su pored hleba i vode upotrebljavali i drugu hranu. Pri tome neki nisu jeli ništa što potiče od životinja, dok su drugi od takve hrane upotrebljavali samo ribe, neki pored riba i ptice i jaja. Neki pak nisu jeli ni voće.[20] Ovu raznolikost ukinuo je 50. kanon Laodikijskog sabora (343. g.) naređenjem: „Kroz svu Četrdesetnicu treba postiti suhojedenjem“.[21] Pod suhojedenjem treba razumeti „jedenje jedanput na dan, u deveti čas, bez ulja i vina…“.[22]

Tako se u Pravoslavnoj crkvi, iz duboke starine, utvrdilo stanovište da je vrsta hrane ono glavno što posno vreme spoljašnje razlikuje od mrsnog. Nejedenje, ili jedenje jedanput dnevno, označava samo strožiji način posta. Po pravoslavnom shvatanju, kao u svemu dobrom, tako i u postu razlikuje se viši i niži stupanj. Najviši stupanj je nejedenje dan-dva, kako je određeno za početak Velikog posta i Veliki Petak. Za ostale za strogi, u pravom smislu post, smatra se uzimanje posne hrane, bez ulja, jedanput dnevno. Odredba da se uz post može jesti dvaput, npr. subotom i nedeljom, već znači razrešenje posta. U tom smislu Sveti Amvrosije Milaski veli: „U Svetoj Četrdesetnici posti se sve dane osim subotom i nedeljom“, tj. subotom i nedeljom se jede dvaput dnevno s uljem, i dozvoljava se vino.[23] Isto tako Sveti Vasilije Veliki govori o petodnevnom postu.[24] I crkvenoslovenski štampani Tipik veli da kad se uz post jede dvaput, razume se posno, „post ne bivajet“.[25]

Docnije nastaju podrobnije odredbe po kojima se subotama i nedeljama uz Veliki post, pored vina i ulja, mogu upotrebljavati i rakovi, oktopodi i još neke morske životinje, a na pojedine praznike i riba.[26]

 

Smisao i cilj posta

Koliku važnost ima post u Pravoslavnoj crkvi još jasnije ćemo sagledati ako razmotrimo njegov smisao i cilj, kako je to izneto u Svetom Pismu i u delima pojedinih Svetih Otaca.

Prema rečima Spasiteljevim da učenici Njegovi ne poste zato što je Mladoženja s njima, a da će postiti onda kad se On uzme od njih, izlazi da je post izraz žalosti i tuge, a nepošćenje izraz radosti. Takav smisao ima post i po Starom Zavetu. Za očišćenje od greha svoga naroda, koje se vršilo žrtvama i kropljenjem žrtvenom krvlju poklopca na Kovčegu Zaveta, desetog dana sedmog meseca naređeno je „smirivanje duša“, tj. post, koji se sastojao u nejedenju od večera do večera idućeg dana (3 Mojs. 23, 23). Isti smisao daju postu i Apostolske Ustanove objašnjavajući zabranu strogog posta subotom radošću zbog stvaranja sveta, a strog post na Veliku Subotu žalošću zbog Spasiteljeve smrti: „Kad se Tvorac nalazi pod zemljom, treba da je veća žalost za Njim, nego radost zbog stvorenja (sveta), jer je Tvorac, po prirodi i dostojanstvu, uzvišeniji od stvorenja“.[27]

Kliment Aleksandrijski (160-220. g.) objašnjava da je post, u spoljašnjem pogledu, uzdržanje od hrane, a to u tajanstvenom pogledu označava umiranje svetu, a život Bogu. Post čisti dušu od materijalnog, te je čistu i laku sa telom predstavlja Božanskom umu.[28]

Po Svetom Atanasiju Velikom (295-373. g.), smisao posta je da i telom ugađamo Bogu, što je dužnost sviju.[29] Zato on savetuje: „Da vas ne prevari hrana, niti da ko kaže: Ostareo sam i ne mogu postiti, nego neka se seti starog Eleazara, koga nije prevario car da jede ono što pogani“.[30]

Sveti Vasilije Veliki ukazuje na rajsko poreklo zapovesti o postu pa veli: „A ovo: Ne jedite! ustanova je posta i uzdržavanja. Da je Eva postila i da nije okušala od drveta, mi ne bismo imali sada potrebe u ovom postu…[31] Mi smo oslabili od greha, izlečićemo se pokajanjem. A pokajanje je bez posta nedejstveno“.[32] Pored zapovesti o nejedenju, i ostale su okolnosti života u raju slika posta, „ne samo što živeći u raju nije mu padalo na um ono što je docnije pronađeno ljudskim izmišljanjem: ni upotreba vina, ni klanje životinja, ni sve ono što um čovečji čini mutnim“.[33] Na kraju Sveti Vasilije izvodi ovaj zaključak: „Zato što nismo postili mi smo izbačeni iz raja. Stoga ćemo postiti da bismo opet ušli u raj“.[34] Jer po rečima drugog Svetog Oca Crkve, Jovana Zlatoustog: „Ako je post bio neophodan u raju – utoliko više van raja; ako je lek bio koristan pre rane – utoliko je više koristan posle ranjavanja; ako nam je oružje bilo potrebno pre početka borbe s pohotama – utoliko je neophodnija pomoć posta pošto je otpočela takva borba s pohotama“.[35] Sveti Vasilije iznosi još jedan razlog za post, a on je u tome što je post uzrok veselja. Da to dokaže Sveti Vasilije rasuđuje ovako: „Ne primećuješ li da je sunce svetlije posle noći, i budnoća prijatnija posle sna, i zdravlje dragocenije posle iskušenja bolesti…? Kao što žeđ daje piću slast, i prethodna glad čini jelo ukusnim, tako i post čini prijatnijim uzimanje jela“.[36]

Po Svetom Jovanu Zlatoustu, postom se odgone demoni od ljudi, zato on savetuje: „Čuvši o postu nemojte se prepasti od njega. On je strašan ne nama, nego demonima. Ako je neko obuzet zlim duhom, pokaži mu lice posta i on, okovan strahom, biće nepokretniji od samog kamena. Osobito kad ugleda u zajednici s postom sestru i prijateljicu posta – molitvu. Jer i Hristos veli: „Ovaj se rod ne izgoni sem molitvom i postom“ (Mt. 17, 21).[37] Slično o postu kao sredstvu protiv demona govore Sveti Vasilije Veliki i Origen.

Sveti Grigorije Bogoslov dovodi u vezu pravoslavni post pred Pashu sa 40-dnevnim postom Spasiteljevim i veli da oba imaju isti smisao: „Hristos je postio pred iskušenjem, a mi postimo pred Pashom. Značenje oba posta je jednako, no u pogledu vremena razlika je ne mala. Hristos protivstavlja post iskušenjima, a kod nas on označava smrt sa Hristom i služi kao pretprazničko očišćenje“.[38] I po Svetom Amvrosiju Milanskom, post pred Pashu je u vezi sa postom Hristovim: „Ko od hrišćana ne posti u Svetu Četrdesetnicu, taj pokazuje verolomstvo i uporstvo. Kakav si ti hrišćanin“ – veli on – kad se presićuješ u to vreme u koje je Gospod postio“?[39] Slično u tom postu govori i Sveti Simeon Solunski.[40]

Po Svetom Timoteju Aleksandrijskom († 385. g.), smisao posta je „smirivanje tela“, bez sumnje u cilju da ono ne bi smetalo duši u razmatranju stanja u kome se nalazi, savlađivanju poroka i jačanju vrlina. Telo koje je bolest smirila nepotrebno je i postom slabiti. „Post je ustanovljen“ – veli on – „radi smirivanja tela. Ako je, dakle, telo smireno i bolesno treba da uzima jela i pića koliko hoće i može da podnese“.[41] Razume se da se ovim misli na jelo posno.

Naš post je – prema avi Doroteju – prinošenje Bogu desetka dana u godini, a time desetka celog našeg života. „U Zakonu je napisano“ – veli on – „da je Bog zapovedio da sinovi Izrailjevi daju desetak od svega što steknu (3 Mojs. 27, 30), i tako čineći oni su bili blagosloveni u svima delima svojim. Znajući ovo, Sveti apostoli su ustanovili i dali na pomoć i blagoslov dušama našim još nešto više i uzvišenije – da odvajamo desetinu dana našeg života i posvećujemo Bogu… Rasudivši tako, oni su nam osvetili od 365 dana godine ovih sedam nedelja Svete Četrdesetnice… A sedam nedelja bez subotnih i nedeljnih dana, sačinjavaju 35 dana; zatim dodavši post Svete Velike subote i polovinu Svetle i svetlosne noći dobivamo trideset i šest i po, što sasvim tačno sačinjava deseti deo 365 dana godine“.[42]

 

Telesni i duhovni post

Još u Starom Zavetu, prorok Isaija razlikuje u postu dve strane: Jednu sa telesnim oznakama, za koju veli da je Bog ne prima ako ne bude u vezi sa drugim duhovnim činjenjem dobra bližnjima (Isaija 58, 3-7). U Novozavetnoj Crkvi Sveti Oci takođe naglašavaju da prava vrednost posta nije samo u uzdržanju od hrane, nego u pomoći koju on pruža duhovnom uzrastanju, odsecanju zlih navika i sticanju vrlina: „Korist od posta ne ograničavaj samo na uzdržanje od jela, zato što je istinski post udaljavanje od zlih dela“, veli Sveti Vasilije Veliki.[43] Slično govori i Sveti Jovan Zlatoust: „Ne govori: Ja sam toliko i toliko dana postio, to i to nisam jeo, ni vina pio…, nego mi pokaži jesi li postao krotak od gnevljivog, kakav si bio, i čovekoljubiv od grubog, kakav si dotle bio? Jer ako si ispunjen gnevom, zašto onda ugnjetavaš svoje telo? Ako je unutra zavist i koristoljublje, kakva je korist što piješ vodu“?[44] Gotovo istim rečima govori o postu Sveti Atanasije Veliki: „Nije uspeo onaj koji posti samo od jela, nego onaj koji je odstupio od svake zle stvari; tome se računa post. Jer ako neko posti, a ne drži usta svoja da ne govore zle reči, ili gnjev, ili laž, ili zakletvu, ili govori protiv bližnjega, nikakve on nema koristi, nego gubi sav trud“.[45] Još ranije Pastir upućuje Jermu: „Ovako, dakle, čuvaj taj post koji misliš da držiš: Pre svega čuvaj se od svake zle reči i svake zle želje, i očisti srce svoje od sviju taština ovoga sveta. Ako to uščuvaš biće tvoj post savršen“.[46]

Ovaj odnos između duhovnog posta, koji je cilj, te stoga važniji, i telesnog, koji je sredstvo, ali zato ne bez važnosti, lepo i slikovito predstavlja Sveti Marko Podvižnik: „Ko zaseje zemlju ne obradivši je, taj upropašćuje seme, te umesto pšenice žanje trnje. Tako i mi, ako budemo sejali seme molitve ne oslabivši telo, umesto pravednosti, donećemo greh kao rod… Nasuprot tome, ako neko obradi zemlju uz veliki napor i trošak, no ostavi je nezasejanom, gusto će je pokriti korov. Tako ako telo bude oslabelo postom, a duša ne bude obrađena molitvom, čitanjem, smirenjem, onda će post postati roditelj mnogobrojnog korova, duševnih strasti: visokoumlja, sujete, drskosti“.[47]

Očistivši tako svoju dušu od prljavštine greha i ukrasivši je ukrasom vrlina, mi se udostojavamo najvećeg dara Božjeg u ovom svetu – primanja samog Gospoda u Svetoj Tajni Pričešća. U ovom Sveti Jovan Zlatoust vidi osobiti razlog za ustanovu posta: „Ranije su mnogi pristupali Svetim Tajnama bez rasuđivanja, kako bilo… Primetivši štetu koja dolazi od nebrižljivog postupka, Oci odrede četrdeset dana posta… da bi svi mi, očistivši se pažljivo u ove dane molitvama, milostinjom, postom, svenoćnim bdenjem, suzama, na taj način pristupili s čistom savešću, koliko je to moguće“.[48]

Da bi nam očevidnije ukazali na važnost posta, Oci često navode primere iz Starog i Novog Zaveta: Mojsija, Danila i trojice mladića, Jovana Krstitelja, apostola Pavla.[49] Iz docnijeg vremena poznata je čudesna pomoć Svetog Teodora Tirona da se hrišćani, koji su se sveto čuvali osobito prvu sedmicu Velikog posta, ne oskvrnave i nehotice hranom poprskanom vodom i krvlju neznabožačkih žrtava, u doba cara Julijana Odstupnika. Takođe je zabeležen primer hrišćana koji ni u gladi nisu hteli da kupuju meso uz post, kad je car Justinijan, druge sedmice Velikog posta, zbog oskudice hrane, naredio da se meso prodaje na trgu.[50] Isto tako Sveti Teodor Studit, u IX v., iznosi s pohvalom primer 14 hrišćana zarobljenih od Bugara i pobijenih zato što nisu hteli jesti meso uz Veliki post.[51]

 

Kanonske osude za kršenje posta

U cilju čuvanja važnosti posta, Crkva je izdala niz propisa koji za narušioce posta predviđaju određene popravne mere, epitimije. Ako ih razmotrimo, videćemo da su te epitimije one iste koje su predviđene za najteže grehe: ubisto, blud, preljubu, krađe, krivokletstvo itd., te i po tome shvatamo kako veliki značaj Crkva pridaje postu i njegovom držanju. Pomenuto 69. apostolsko pravilo predviđa svrgnuće za sveštenike koga bilo čina, a odlučenje za verne koji ne drže post: „Ako koji episkop ili prezviter, ili đakon, ili ipođakon, ili čtec, ili pojac ne posti Svetu Četrdesetnicu, ili sredu i petak… neka bude svrgnut; ako li je svetovnjak – neka se odluči“.[52] Istu kaznu kao što smo videli, predviđa 56. pravilo Šestog Vaseljenskog sabora za one koji uz post jedu sir i jaja. Odredba 19. pravila Gangrskog sabora još je strožija, te nalaže najveću crkvenu kaznu, anatemu, za one koji ne drže određene postove.[53] Pravilo 47. Nikifora Ispovednika određuje vernima da se ne pričešćuju od sveštenika koji ne posti sredu i petak.[54] To se svakako odnosi na neuredne sveštenike odmah čim se taj prestup primeti, i pre nego što se protiv njih povede postupak i primeni propis 69. apostolskog pravila, tj. da se liše svešteničkog čina. Sumirajući sve ove propise, 228. pravilno Nomokanona pri Velikom Trebniku određuje: „Oni koji pravilno žive i poste sredom i petkom preko godine, treba da se pričeste Prečistim Tajnama na Vaskrs, Božić, praznik Svetih apostola i Bogorodice, ako i ove postove drže i ako nisu pod zabranom. A ko ne drži post Svetih apostola, Božićnji i Bogorodičin u Crkvu da se ne prima, ni on ni deca njegova, ako i ona ne drže ove postove i ne čuvaju se od mrsnog jela“.

 

Razrešenje posta

Imajući u vidu reči Svetog apostola Pavla da nas jelo neće postaviti pred Boga (1 Kor. 8, 8), te da ne treba osuđivati onog koji jede, niti prezirati onog koji ne jede (Rimlj. 14, Z),[55] i ne dirajući u slobodu svojih članova, Crkva je svagda unosila red i jednoobraznost, čuvala od zastranjivanja i određivala kako opšteobavezno vreme posta, tako i način ishrane uz post, tj. određivala koja je hrana posna a koja nije, određivala dane u koje je post razrešen i sredom i petkom (npr. u Dvanaestodneviju između Božića i Bogojavljenja, Svetlu i Duhovsku sedmicu) i u koje je, zbog jeretičkih shvatanja, post zabranjen (npr. subotom i nedeljom zbog gnostika; sedmice o mitaru i fariseju zbog Arcivurijevog posta Jermena i Siropusne sedmice zbog posta u te dane tetradita i jakovita).

Navedeno 69. apostolsko pravilo koje naređuje svima kliricima i svima svetovnjacima post u Svetu Četrdesetnicu, a takođe sredom i petkom preko godine, u isto vreme razrešava post bolesnicima. Prema 8. kanonu Svetog Timoteja Aleksandrijskog, razrešava se post porodiljama, a prema 20. i 47. kanonu Svetog Nikifora Ispovednika, fizičkim radnicima. Prema crkvenoslovenskom štampanom Tipiku, razrešava se post i prestarelim.

No izraz „razrešenje“ posta, kao što smo videli, znači u stvari ublaženje, olakšanje posta utoliko ukoliko bolesnici nisu obavezni da jedu jedanput na dan, nego to mogu činiti više puta, prema potrebi, i to hranu s uljem i ribom, čak u dane najstrožijeg posta, ali ne i mrsnu hranu: „A kad čuješ o razrešenju posta“ – veli čuveni kanonista Valsamon – „nemoj držati da se dopušta jesti meso, jer jesti mesto uz Četrdesetnicu ne može biti dopušteno nikome, ma se nalazio pri samom izdisaju“.[56]

Što se tiče teških bolesnika, pogotovo od onih bolesti u kojima se ne može uzimati druga hrana sem mleka (npr. pri operaciji stomaka i creva), smatram da Crkva može dopustiti da se takvi bolesnici razreše sasvim od posta i pre nego što se o tome donese svepravoslavna odluka na Vaseljenskom saboru. Kao što mala deca fiziološki ne mogu da upotrebljavaju drugu hranu sem mleka, docnije supe, i dr., tako je slično i sa ovim bolesnicima. Da je Pravoslavna crkva principijelno na stanovištu da bolesnicima treba snishoditi u pogledu hrane u vreme posta, jasno izražava, kako navedosmo, 8. i 10. kanon Svetog Timoteja Aleksandrijskog. Istina, to snishođenje ne ide dotle da se bolesnicima dozvoljava mrsna hrana, ali to je svakako zato što se u to vreme pomenute operacije nisu mogle vršiti, te nije ni predviđena hrana za odgovarajuće slučajeve uz post. Mišljenje Valsamona, da se ni u času smrti ne može dozvoliti nikome da jede meso, ipak je zaključak pojedinca, koji nema bespornu potvrdu od strane cele Crkve, niti važnost koju imaju drugi propisi utvrđeni autoritetom Sabora.

Isto se može reći za pojedine vrste teških radnika, npr. u hemijskoj industriji, gde je neophodna svakodnevna upotreba mleka, za vojnike i ratnike i dr.[57]

 

Medicina o postu

Lakšim bolesnicima, a pogotovo zdravim ljudima, u današnje vreme nije teško držati post, pored toliko raznih, kaloričnih i ukusnih jela koja u starini nisu postajala, mnoštvo raznog voća i povrća iz prekomorskih zemalja do kojih su ranije teško dolazile trpeze bogataša. Pogotovo post na ulju kad se sve više preporučuje upotreba masti biljnog porekla, ulja, na račun čvrstih, životinjskog porekla koje sadrže više holesterina, te ubrzavaju sklerotične promene organizma[58] i kad se zna da su mnoge bolesti srca, jetre, razni artritisi posledica suviše obilne, gurmanske ishrane.[59] I danas je potpuno u važnosti zaključak do koga je došao u davnini poznati rimski govornik Ciceron: „Više je poginulo ljudi od proždrljivosti nego od mača“. Sa stanovišta savremenog medicinskog-higijenskog shvatanja, uzdržavanje i post nisu štetni, nego baš korisni za život i zdravlje ljudi. Govoreći o postu, dr S. Ivanić ovako se izražava: „U postu pravoslavnih ne uzima se hrana životinjskog porekla. Post ima higijenskog značaja jer omogućava odmor organima za varenje i unutrašnjim organima u kojima se dešava razmena materija. Post je potreban prehranjenima, gojaznima, kao i u nekim bolestima unutrašnjih organa (bubrega, jetre, šećerna bolest, kostobolja itd.) Ali posne dane, jedan ili dva nedeljno, treba da uvedu i zdravi. Oni odmaraju organizam… Od mesne hrane nagomilavaju se u organizmu i otrovne materije… Postom se očisti telo od tih otrova“.[60] To isto tvrdi i dr Rista Gostuški. Pišući protiv Suvorinovog metoda gladovanja, on veli: „Uporedimo li pak metod dugotrajnog gladovanja sa režimom ishrane koji je ustanovila naša Pravoslavna crkva, videćemo da su propisi naše pravoslavne vere nesrazmerno mudriji i praktičniji za zdrav i dug život, nego što se o tome misli… Tako naša vera propisuje sredom i petkom ne jesti mrsnoga (uglavnom ne jesti mesa), postiti (opet ne jesti mesa, jaja i masti) šest nedelja za Božić, sedam za Uskrs, nekoliko nedelja za Petrovdan… dve nedelje za Veliku Gospođu i još nekoliko praznika u godini. S gledišta očišćenja od štetnog pepela taj verski režim je idealan režim: on vezuje vegetarijanstvo s mešovitom dijetom (masnomlečno-povrćnom) i omogućava svakome da izbegne štetne posledice po zdravlje od suviše masne i probrane hrane, i to stalno iz godine u godinu celog veka. A takav dijetalni režim pogotovo i propisuje savremena nauka“. Na drugom mestu isti pisac veli: „Meso nadražuje nerve, mleko i biljna hrana ih umiruju i stišavaju“.[61] Isto to veli i dr Žil Grand u svojoj filosofiji ishrane.[62]

„Dok masti i ugljeni hidrati u telu potpuno sagore, višak životinjske belančevine, pri sagorevanju u našem telu ostavlja šljaku, mokraćevinu i mokraćnu kiselinu, a jetra i bubrezi imaju mnogo posla da je odstrane. Giht i išijas, ali i reumatizam, često su posledica preteranog uživanja mesa“.[63]

*

Da završimo s pregledom svega izloženog, što će nam ujedno pružiti kratak odgovor na postavljena pitanja: Post nije ljudska, nego Božanska ustanova. Zapovest o postu Crkva Hristova držala je sveto od početka pa kroz svoju istoriju. Oni verni koji ne drže post kako je Crkva propisala bilo u pogledu vrste hrane, bilo u pogledu dužine, po odluci najviše vlasti u Crkvi, Vaseljenskog sabora, treba ili da svoje gledište isprave ili da se odluče.

Zato sveštenik znajući „pismeno pravilo“, da je verni i van posta kad želi da se pričesti, dužan da, pored drugih priprema, posti sedam dana,[64] nije mogao uzeti u obzir „nepisano pravilo“ o postu od tri dana[65] pred pričešće, pogotovo kad je Veliki post već počeo i kad Tipici propisuju da se tog dana, u Čisti ponedeljak, ne jede ništa, te je pravilno postupio ne dopustivši pristupanje Svetom Pričešću vernici koja je u Čisti ponedeljak mrsila. Upozoren ovim primerom, da se u narodu pogrešno shvata važnost posta, sveštenik je bio dužan da sve verne pouči, predočivši im kakve ih posledice čekaju ako post ne budu držali kako Crkva propisuje.

To što su se drugi sveštenici saglašavali sa nepropisnim počinjanjem i držanjem posta, nimalo ne oslobađa savesnog sveštenika da pođe tim putem, jer su pomenuti sveštenici tako postupali ili što sami nisu poznavali ozbiljnost odluka o postu; ili što su sebi prisvajali prava koja nisu od Boga primili, tj. da po svojoj samovolji ruše odluke Vaseljenskih sabora. Prema opomeni Svetog Grigorija Bogoslova: „Ne budi strožiji od zakona, pravilniji od pravila i veći od zapovesti“ – razume se: ni milostiviji od Svemilostivog Boga i njegovih Svetih – jasno je da popuštanje sebi, ili vernima, u onome u čemu Sveti kanoni ne predviđaju popuštanje, znači dizanje sebe iznad Crkve, iznad Svetih, iznad Duha Svetog. Sveštenik sa takvim stavom morao bi biti svrgnut, verni – odlučeni.

I odgovor na drugo pitanje izvodi se određeno i jasno iz prethodnog izlaganja. Prema duhu i slovu 69. apostolskog kanona, svešteno lice ma koga čina, koje ne drži Crkvom određene postove, kad se to utvrdi, mora biti pozvano na odgovornost i svrgnuto. Dok se spor ne svrši, njegova je Liturgija i ostala sveštenodejstva punovažna, jer nije sveštenik, bio dostojan ili nedostojan, taj koji pretvara hleb i vino u Telo i Krv Hristovu nego Duh Sveti preko njega. Ako se on trudi da bude dostojan pomoćnik Božji (1 Kor. 3, 9), čist sasud Svetog Duha, primiće platu svoju. Ako bude nedostojan osuda ga neće mimoići. No verni imaju pravo prema 47. pravilu Svetog Nikifora Ispovednika, da se kod takvog sveštenika, i pre konačne presude, ne pričešćuju, čim doznadu sigurno da on post ne drži. Dužnost bi im bila da kao svedoci pomognu da se iz Crkve uklone takvi sveštenici koji unose zabunu i sablazan među verne (1 Kor. 10, 32) i izvrši naredba Svetog Vasilija Velikog: „Očistite Crkvu, uklanjajući iz nje nedostojne“.[66]

Kao sveto pravilo mora nam biti: Niko nema prava da Crkvu Hristovu, za koju je On Sebe predao na smrt, sramoti i prlja, nego da se trudi kako bi ona i nadalje bila slavna,[67] „bez mrlje ili ljage, ili tako čega, nego da bude sveta i bez mane“ (Ef. 5, 27).

 

Glasnik, januar 1976.

 

NAPOMENE:


[1] Hr. Enislidu, O thesmos tis nistias, Tesaloniki 1972, 28.

[2] L. 18, 12; Učenje XII apostola, Vivliothiki Elinnon pateron, izd. Apost. Diakon., Atina 1955, 217, 218; Hr. Enislidu, n. d. 40; Up. odgovor na pitanje: Zašto je večera mrsna uoči posnih dana i obratno, posna uoči mrsnih? , Glasnik br. 7, jul 1975, 125.

[3] Tvorenija Sv. Vasilija Vel., S. Peterburg 1991, Slovo o postu, V, 82. Istu misao nalazimo u crkvenom pesništvu: „Posteći Gospod kao čovek za našu pouku pobeđuje kušača, pokazujući šta mi treba da činimo…“ (I trop. I kan., sreda sirna na jutr.; I trop. VI p. kan., sirni petak na jutr).

[4] N. d. glava VIII, 217, 218.

[5] Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, 575; N. Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjem, N. Sad 1895, II, 326. Isti razlog za post ovih dana navode Apost. Ustanove: „Jer u sredu izađe odluka protiv Gospoda, kad Juda obeća da će ga izdati za novac. A u petak – jer Gospod tog dana pretrpe stradanje na krstu za vreme Pontija Pilata“ (n. d. 3, 124).

[6] Milaš, n. d. I, 141; Pidalion, 91.

[7] Prav. 1, Milaš, n. d. II, 305; Pidalion, 545.

[8] Apostolske Ustanove, n. d. E, XX, t. 2, 93. I Sv. Simeon Solunski govori o tome prvobitnom postu od jedne sedmice, sa kojim je, veli, spojen post u čast Sv. apostola „koji su cenili post i nama ga predali“ (Minj. P. G. T. 155, Odgovor 54. Gavrilu, Pentapoljska, k. 901.)

[9] L. Mirković, Heortologija, Beograd 1961, 269.

[10] Nektariu Kefala, mitropolitu pentanoleos, Istoriki meleti peri ton diatetagmenon nistion, Atina 1956, 12.

[11] Mirković, n. d. 275, 276.

[12] Atinska Sintagma, Atina 1854, T. IV, 488.

[13] V. Ćorović, Spisi Sv. Save, Beograd 1928, 63.

[14] N. d. VII, 217.

[15] Ap. Ustanove V. XLVIII, n. d. 47; G. VIII, 63.

[16] Jerma, Pastir, viđenje II, 40; Sv. Ignjatije Bogon., Posl. Filipljanima XIII; Aristid, Apologija, izd. Apost. Diakonia, Atina, T. 3, 149.

[17] N. d. V, 77.

[18] Kao što sada drže svoj post muslimani.

[19] N. d. E, III, T. 3, 73.

[20] Sokrat Sholastik, Istorija V, 22.

[21] Milaš, n. d. II, 99.

[22] Pidalion, 94; Pravilo 223. Nomokanona pri Velikom Trebniku.

[23] Mirković, n. d. 266.

[24] N. d. V, 87. Sv. Simeon Solunski naziva postom samo potpuno uzdržavanje od hrane, kao što je postio Mojsije. Za razliku od Mojsijevog posta, naš post on naziva „uzdržavanjem“ (enkratia): „Jer mi jedući svakog dana, ne postimo“ (n. d. k. 900). Na drugom mestu ubraja u post Četrdesetnice subote i nedelje „iako dvaput dnevno jedemo, ali držimo ono što pripada postu, ne jeduću meso, i sir i ribe i slično“ (Odgovor na 52. pitanje, n. d. k. 897).

[25] Minej 5. jan. pod „3ri“; 25. dec. drugo „Zri“. Da ovo nije samo naše domišljanje, nego da je tako zaista, dokazuju nam odluke Šestog Vas. sabora. Zbog Jermena, koji su subotama i nedeljama uz Veliki post upotrebljavali sir i jaja, Sabor određuje svojim 56. prav. „da sva Vaseljenska crkva, sledeći jedan red, drži post i uzdržava se kako od svega zaklanog, tako isto od jaja i sira… A koji se ovoga ne bi držali, ako su klirici da se svrgnu, ako su laici da se odluče“ (Milaš, n. d. I 542, Pidalion 270). Donoseći ovo pravilo Sabor je bezuslovno imao u vidu 64. ap. pravilo da se u subote i nedelje ne posti, jer ga u svom prethodnom, 5. pravilu doslovno navodi. Povodom izveštaja da se u Rimskoj crkvi posti subotom uz Veliki post „Sveti sabor odlučuje, “ veli se u tom kanonu, „da i Rimska crkva drži nepokolebivo kanon koji veli: Ako se nađe koji klirik da posti nedeljom, ili subotom sem jedne jedine, neka se svrgne, a svetovnjak odluči“.

Pošto u ovom, 55. pravilu, Sabor naređuje da se subotama uz Veliki post ne sme postiti, a u 56. kanonu da se u te subote ne sme jesti sir i jaja (pogotovo meso), onda je jasno da se ovde zabranjuje strogi post – nejedenje ili suhojedenje u 9. čas, ne ublaženi – jedenje dvaput na dan jela s uljem i vina. Pravilno, dakle, rasuđuje prep. Nikodim Svetogorac govoreći da Pravoslavna crkva mudro čuva obe odredbe: „Niti ukidajući posna jela Sv. Četrdesetnice mesom, sirom, jajima ili ribom, niti 64. kan. apostolski koji naređuje da ne bi ko postio subotom i nedeljom potpunim postom od svega…“ (Pidalion, 276).

[26] Crkvenoslovenski štampani Tipik veli da oni koji mogu treba da se uzdrže od hrane od Čistog ponedeljka do Čiste srede po Pređeosv. Liturgiji (trimirenje), a onima koji ne mogu, dozvoljava se suhojedenje. U ostale dane Velikog posta određuje se suhojedenje, sem subotom i nedeljom kad je dozvoljena upotreba ulja, a riba na Blagovesti i Cveti. Isto je pravilo uz Gospođin post (riba samo pa Preobraženje). Božićnjeg i Petrovog posta suhojedenje je određeno ponedeljkom, sredom i petkom; ostalih dana preko nedelje ulje, subotom i nedeljom riba.

[27] N. d. Z, XXII, 124.

[28] Izbor iz proroka, VEPS T. 8, 341.

[29] Tumačenje psalama 62, VEPS T. 32, 149.

[30] Odlomci, T. 33, 205.

[31] N. d. T. II Spb. 1911, 77. Istu ovu misao nalazimo i u crkvenom pesništvu: „Izgnan bi Adam iz raja zbog jela… (Stihovnje, subota sirna na večernji; 3 hvalitne Časni Ponedeljak; II sa Gospodi vozvah, Časni Utorak; I stihovnje na večernji četvrtka II sedmice; II tropar II pesma II tripesnec utorka V sedmice posta; II tropar II tripesnec, jutrenje petak V sedmice; I tropar IX pesme. I tripesnec. Utorak cvetni; I pa Gospodi vozvah, sedmice, mesopusne; tropar VIII pesme tripesnac petak sirni.).

[32] Isto, i ovu misao Sv. Vasilija nalazimo u crkvenim pesmama: „Dođe post mati celomudrija, obličitelj grehova, propovednik pokajanja, anđelsko življenje i spasenje ljudi…“ (I stihovnja Čisti Ponedeljak jutrenja; III i V tropar VIII pesme II sedmice posta; III tropar VII pesme I tripesnec utorka III sedmice na jutrenje; II na Gospodi vozvah ponedeljak IV nedelja posta; IV Gospodi vozvah sreda V nedelje posta; III tropar I tripesnec IH pesme na jutrenji ponedeljak cvetni; III tropar tripesnec VIII pesme sreda sirna na jutrenji; VI tropar III pesme tripesnec sreda sirna na jutrenji; II tropar II tripesnec VIII pesme četvrtak, sirni na jutrenje; I tropar III pesme kanona petak sirni na jutrenji). „Pagubne za dušu strasti, smrtonosna uživanja post usmrćuje, i u dobrom stanju drži stremljenja i pokrete srca; njega, dakle, verom primimo s gotovošću“ (VI tropar tripesnec VIII pesme sreda sirna na jutrenji; III tropar IX pesme kanona petak sirni na jutrenji). „Pijući vodom niko ne posta bezuman, a Noje pijući vino pokaza se nag, Lot time rodi porod zla. O, dušo moja, pojući Hristu beži od podražavanja ovim“ (V tropar II tripesnec VIII pesme ponedeljak II nedelje posta na jutrenji).

[33] Isto, str. 77.

[34] U crkvenim pesmama veli se: „Gorkim jelom negda izgnani iz raja, potrudimo se da uđemo (u njega) uzdržanjem od strasti…“ (I na Gospodi vozvah Čisti utorak).

[35] V beseda o pokajanju, T. 2, 342.

[36] N. d. 81.

[37] Beseda o postu V, n. d. 342. U crkvenim pesmama veli se o tome ovako: „Svagda je post koristan onima koji ga primaju i drže, jer se demoni ne usuđuju da napadaju na onog koji posti, a i čuvari našeg života, anđeli, s većom revnošću ostaju s nama očišćenim postom“ (I stihov. na jutr. poned. sirni; I stihov. na jutrenji četvrtak sirni. Ovo iz II Besede sv. Vasilija Velikog o postu (VEPS, izd. Apost. diakonia, Atina 1976, T. 54, 21).

[38] Slovo na Sv. Krštenje, Tvorenija iže vo svjatih otca našego Grigorija Bogoslova, S. Peterburg 1912, I, 563.

[39] Mirković, Heortologija, 264.

[40] N. d. 371.

[41] Odgovor na 8. pitanje, Milaš, n. d. II, 446; Pidalion 669.

[42] Kod Bulgakova, Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 502. I Sv. Simeon Solunski govori o Sv. Četrdesetnici kao desetku Bogu (n. d. 371), a takođe crkvene pesme: „… desetak cele godine prinoseći Caru sviju da s ljubavlju ugledamo i Njegovo Vaskrsenje” (I tropar II sedalna, sirni ponedeljak na jutrenji, a takođe irmos II nedelje posta).

[43] N. d. V, 77.

[44] Reč o postu i milostinji, n. d. II, 907. I u crkvenim pesmama na mnogo se mesta ističe pored telesnog duhovni post, u vrlinama: „Postivši, braćo, telesno, postimo i duhovno: razrešimo svaku vezu nepravde, raskinemo surovost neprijateljskih odnosa, razderimo svaku nepravednu obveznicu; dajmo gladnima hleb i siromahe bez krova uvedimo u domove, da primimo od Hrista Boga veliku milost“ (I na Gospodi vozvah, Čista sreda). „Dušo moja, posti od zlobe i lukavstva, uzdrži se od gneva i jarosti i od svakog greha, jer čovekoljubac Isus, Bog naš, xoće takav post“ (3. tropar I tripesneca IX pesme, jutrenje ponedeljak 3. nedelja posta). „Čisti je post udaljenje od greha, otuđenje od strasti, ljubav Bogu, prilježnost u molitvi, suze sa umiljenjem i staranje za siromahe – Hristos objavi u Pismima“ (II tropar I pesme tripesnec jutrenje ponedeljak II nedelje posta; slično: i stihovnja sreda sirna na jutrenji; II tropar IX pesme II tripesnec ponedeljak sirni jutrenja; I na Gospodi vozvah ponedeljak sirni; I tropar II tripesnec utorak sirni jutrenji).

[45] O devstvenosti, T. 33, 63

[46] N. d. E. III, T. 3, 72. Pogrešan bi zaključak iz ovoga bio: „Pošto ne mogu da dostignem takvu duhovnu visinu, onda ne vredi da držim ni telesni post, tj. da se uzdržavam od mrsne hrane“. Telesni post je uslov posta duhovnog, prvi stupanj na lestvici vrlina. Ako se ovog posta ne mogu počupati sve zle navike i poroci, i zasaditi sve vrline, mnogo će značiti ako iščupamo makar jednu i uzgajimo na tom mestu jednu vrlinu, drugog posta drugu itd. Onaj ko je upao u vodu i davi se, ako zato što ne može odmah izaći na suvo i spasti se, odbije da se uhvati za pruženi štap, ili uže, neminovno će propasti. Ako čovek usrdno vrši ono što može, Bog će, videći njegovu usrdnost, pomoći da uzrasta sve više i više, stigne do vrhunca lestvice vrlina, do čoveka zrelog, do mere rasta punoće Hristove (Ef. 4, 13).

[47] Sočinjenija ep. Ignjatija Brjančaninova, Asketičestije opiti, T. I, Džordanvil 1957, 51, 49.

[48] N. d. T. I, 664. U crkvenom pesništvu veli se: „Ne držimo post samo u uzdržanju od jela, nego u udaljavanju od svake telesne strasti, da bi, pokorivši telo koje nas tiraniše, bili dostojni Pričešća Sina Božijeg, Jagnjeta dobrovoljno zaklanog za svet, i duhovno praznovali Spasiteljevo iz mrtvih Vaskrsenje, podigavši se na visinu vrlina, u svetlosti i radosti dobrih dela veselili Čovekoljupca“ (I stihov. na večer. Čisti utorak; I na Gosp. vozv. Nedelja mesop.).

Poneseni željom da se što pre vrati u praksu stare Crkve o pričešćivanju sviju vernih na svakoj Liturgiji, neki idu tako daleko da ustanovu posta pred pričešćem proglašavaju đavoljim pronalaskom da se pričešće onemogući. Tako u knjižici „Nebeska mana“ stoji: „Hristos, Sv. apostoli, naša Crkva i njeni Sveti govore: Da! prilazite često sa strahom Božjim, verom i ljubavlju ovoj Tajni božanske ljubavi, postaravši se za uređenje svoje savesti. Satana pak viče: Ne, ne! Kanon je i pravilo moje neodstupno, da postite za tri dana i da pristupate u retkim intervalima, inače napolje, nećete biti primljeni“ (Monahos Theodosios Agiopavlitis, To uranion manna, Volos 1969, 89). Međutim, isti pisac tu navodi, kao reči Sv. Simeona Solunskog, savet vernicima: „Ako hoće i drugi put (da se pričeste) izvan Četrdesetnica (četiri godišnja posta), sedam ili najmanje pet (dana) da slušaju službu u crkvi, ili da je čitaju u svojim kućama. A u nuždi neka poste tri dana samo pripremivši se ispovešću“ (str. 51). Takođe, navodi reči Sv. Nikodima Svetogorca, u tumačenju 13. kan. Šestog Vas. sabora, da je pred pričešće potrebno postiti najmanje tri dana, „a koji mogu pre toga postiti i celu sedmicu dobro čine“ (str. 38, 39.). Gore navedene reči Sv. Jovana Zlatousta ne pominje uopšte.

[49] Primere Svetih iznose i crkvene pesme: „Preblagoslovena je blagodat svečasnog posta: njime se Mojsije proslavi i primi Zakon napisan na tablicama; mladi dečaci pokazaše se jači od ognja. U njemu, dakle, pogasimo razgorele telesne strasti…“ (I tropar II sjedalna, Časni utorak na jutrenji; IV hvalitna Nedelja Pravoslavlja; I na Gospodi vozvah Nedelji pravoslavlja; II tropar VIII pesme kanona jutrenji utorak III nedelja posta). Post je Mojsija učinio bogovidcem, a Iliju negda ognjenim vozačem, a Pavla, dušo moja, strašnim uzlaznikom na nebo. Stoga postimo od zla pa ćemo i mi izaći na visinu bestrašća“ (V tropar IX pesme II tripespec jutrenja ponedeljka II nedelje posta; tripesnec jutrenje ponedeljka II nedelje posta; IV na Gospodi vozvah četvrtka V nedelje posta, kanon utorak cvetni; I tropar IX pesme I tripesnec sreda cvetna). „Preslavna je blagodat svečasnog posta: Njime je prorok Ilija našao ognjena kola, i Mojsije primio tablice, Danilo se proslavio, Jelisej mrtvog podigao; mladići oganj ugasili, i svaki, koji bilo, postaje Božji…“ (III sjedalen na jugrenji utorak V nedelja posta; IV na Gospodi vozvah četvrtka V nedelje posta; I tropar V pesme konona sreda sirna na jutrenji; II tropar V pesme kanona sreda sirna na jutrenji).

[50] Mirković, n. d. 266.

[51] Malo oglašenje LXXIV.

[52] H. Milaš, n. d. I, 141, Pidalion 91.

[53] Milaš, n. d. I, 542, II, 45.

[54] Isto II, 534.

[55] Tu Apostol razume ljude koji su prilazili Crkvi iz neznaboštva – „Mnogi od njih (Korinćana), naučivši da ne prlja ono što ulazi u čoveka, nego što izlazi, i da su idoli drvo, i kamen, i demoni, te da niti mogu naneti štetu, niti korist, upotrebljavahu takvo savršeno znanje nerazumno, na štetu sebi i drugima. Oni dolažahu idolima i učestvovahu za trpezama, i na taj način izazivahu veliku štetu. Oni koji su se bojali idola i nisu znali da ih preziru, učestvujući tamo na večerama, pa to videli da to čine i savršeniji, od toga su imali veoma veliku štetu, jer su prilazili jelu ne sa takvim raspoloženjem kao savršeniji, nego kao idolskim žrtvama, te je postupak bivao put idolopoklopstvu“ (Sv. Jovan Zlat., n. d. T. X, 188) – i judejstvu („Behu mnogi od verujućih Judeja, koji savešću vezani za Zakon i po primanju vere, držali su strogo razlikovanje hrane, još se ne osmelivši savršeno odstupiti od Zakona“ – Sv. Jovan Zlat., n. d. T. IX, 792) – koji su i kao hrišćani zadržali ranija shvatanja o idolskim žrtvama, o čistim i nečistim jelima. Svojim rečima: Ne pogani čoveka što ulazi u čoveka, nego što izlazi iz čoveka to je ono što pogani čoveka, Hristos je „sva jela proglasio čistim“ (Mr. 7, 15-19), te je ap. Pavle mogao preporučiti hrišćanima: „Sve što se prodaje na trgu jedite i ništa ne ispitujte savesti radi“ (1 Kor. 10, 25). Stoga hrišćanstvo ne zna za podelu jela na čista i nečista. Mrsna hrana nije nečista, niti pogani sama po sebi (Rim. 14, 14) čoveka koji je jede, jer je u tom slučaju ne bi mogli jesti nikad, ni u vreme mrsa. Mrseći uz post hrišćanin greši ne što jede poganu hranu, nego što postupa protiv Gospodnje i crkvene naredbe.

[56] Milaš, n. d. I, 143.

[57] O tri dana posta pred pričešće govori se u apokrifnom spisu o 12 petaka: Siježe sveti otci prozrjevše Duhom Svetim, tako povelješe sabljusti je postom po 3 dni i tako ulučiti pričestije i s nim radujušte se stanem odesnuju samogo Hrisga…“ (U srp. slov. rukopisu bivše Narodne biblioteke u Beogradu, br. 200, XIV v., U skazaniju o 12-tih petceh, Stojan Novaković u članku Dvanaest petaka, u starine, Jugoslov. Akad. znanosti i umjetnoti, knj. IV, Zagreb 1872, str. 28).

Možda je taj termin do njega došao iz stare vizantijske vojničke prakse da vojska pred bitku posti tri dana, jedući suvu hranu po zalasku sunca, i tako pripremljena pristupi Pričešću (S. Radojčić, Uzori i dela starih srpskih umetnika, Bgd.)

[58] Prof. dr D. Andrejević, Dr M. Stevanović, Starenje i starost, Beograd-Zagreb 1967, 9, 115, 119.

[59] Narodni lekar, Beograd 1959, 805; Starenje i starost , 13.

[60] Lekar u kući, Beograd II, 887.

[61] Kalendar Sv. Lazar, Čačak 1927, 34-35; Lečenje bolesti lekovitim biljem, Beograd 1941, 543.

[62] Beograd 1930, 72.

[63] Inž. M. Marketan, Zdrava hrana – jeftina hrana, Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb 1957, 8.

[64] „Od ponedeljka da bude u postu i molitvi i potpunoj sabranosti“ (Tipik gl. 32; Učiteljnoje izvjestije, O podajaniji, prijatiji, hranjeniji že i poklonjeniji božestvenih tain).

[65] Mišljelje da je pred pričešće dovoljno postiti tri dana svakako je nastalo prema navedenim rečima prep. Nikodima Svetogorca u tumačenju 13. kan. Šestog Vaselj. sabora, ali je onde reč o pripremi za pričešće izvan vremena određenih postova, tj. za vreme mrsa.

[66] 89. kanon Pidalion izd. Astir, Atina 1970, 639; Milaš, Pravila, II, 431.

[67] S. Radojčić, Uzori i dela starih srpskih umetnika, Bgd.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *