Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Како треба постити пред причешћивање?

 

I ПИТАЊЕ: На исповести свештеник ми је рекао: „Не треба да се причестиш, јер си употребљавала мрсну храну првог дана поста!“ – Ја сам и пре чинила тако и увек се причешћивала. Код нас важи неписано правило: Пости три дана, па макар то било друге, пете или Велике недеље и после тога се можеш причестити. Свештеник пак вели: „Важно је кад су биле покладе, и од тог дана мораш држати пост до причешћа, а никако самовласно одређивати почетак поста.“ – Није ли свештеник поступио престрого ускративши ми зато Свето Причешће?

II ПИТАЊЕ: Може ли свештеник по црквеним прописима служити Свету Литургију и причестити верне, а да сам није постио? Мислим у четири заповедна поста преко године?

 

Пост у Старом Завету

ОДГОВОР: Међу установама које у Православној цркви постоје од почетка налази се и установа поста. Наредба о посту није људска, него божанска. Још у Старом Завету, преко Мојсија, Господ наређује пост као уредбу вечну: „И ово нека вам буде вечна уредба: десети дан седмога месеца смиравајте душе своје…“ (3 Мојс. 16, 29, 23, 27, 32). Израз „смиривање“ (према Даничићу „мучење“) душа означава пост.[1] Јеврејски народ, особито старозаветни праведници, поред других Божјих наредаба, строго је држао и заповест о посту.

Сем овог редовног годишњег поста од једног дана, у Старом Завету говори се и о ванредним постовима који су налагани на цео народ у време општих невоља и жалости (Јоиљ 1, 14). Због искушења која су сналазила јеврејски народ током историје, после вавилонског ропства утврђена су код њих четири годишња поста, која помиње пророк Захарије (8, 19). Исто тако се помињу ванредни постови појединаца: Мојсија, пророка Илије, цара Давида, Јестире и др. У Спаситељево време фарисеји су већ постили двапут седмично понедељком и четвртком.[2]

 

Пост у Новом Завету

У Новом Завету, Господ Исус Христос даје посту нову божанску потврду. Не само да Он не укида пост који je јеврејски народ дотле држао, него насупрот томе, чистећи га од фарисејских измена и кварења, утврђује га. „А кад постите, не будите као претворице… А ти кад постиш…“ (Мт. 6, 16, 17). Он такође указује да ћe и Његови ученици постити „кад се од њих одузме младожења“ (Мт. 4, 2, 5, 15). „Но важније од свега реченог је то“ – како вели Свети Василије Велики – „што је Господ, оснаживши постом ради нас примљено тело, примио у њему на Себе нападе ђавола, учећи нас да се постом снажимо и да се привикнемо на подвиге у искушењима“.[3]

Убрзо по Вазнесењу Господњем видимо заиста да апостоли и верни посте. Помињући пророке и учитеље у Антиохијској цркви, Дела апостолска казују: „Кад они служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојте ми Варнаву и Савла за дело на које сам их позвао.“ На ту заповест Светог Духа пости цела Црква: „Тада постише, помолише се Богу, метнуше на њих руке своје и опустише их“ (Д. ап. 13, 2, 3,). О посту апостола и првих хришћана говори се и на другим местима Новог Завета (Д. ап. 14, 23; 1 Кор. 7, 5; 2 Кор. 6, 5; 11, 27).

 

Пост код Светих Отаца

Ранохришћански списи, као и дела Светих Отаца, потврђују да је пост у Цркви држан од почетка. Учење XII апостола, из половине II в., говори о седмичном посту хришћана као већ постојећем, само наређује да не буде заједно са Јудејима, „јер посте понедељком и четвртком. А ви постите, “ вели се ту, „средом и петком“.[4] Према 15. канону свештеномученика Светог Петра Александријског († 311 г.), постимо „у среду због саветовања Јудеја о издаји Господа, а у петак због Његовог страдања за нас“.[5] Пост средом и петком потврђује и канон 69. Светих апостола.[6]

Из дубоке је старине такође пост пред Васкрс, који помиње већ Свети Иринеј Лионски († 202 г.). Он је у то доба држан од Великог Петка до Васкрса. Сирска Дидаскалија, из половине III в., помиње да Пасхални пост траје целу седмицу, а то исто вели Свети Дионисије Александријски († 265 г.)[7]. Свети Атанасије Велики († 373 г.) пак вели да се овај пост држи 40 дана, што потврђују Јевсевије Кесаријски, Амвросије Милански и др. Апостолски 69. канон говори о посту Свете Четрдесетнице већ као опште обавезном.

Доцније се јављају и остала три годишња поста. Петровски пост првобитно је трајао једну седмицу и био у вези са Педесетницом.[8] Тек у IX в. Свети Теодор Студит помиње „Свету Четрдесетницу Светог Апостола“.[9] Божићни пост још у IX в. у неким деловима Цркве трајао је 18, 12 или 6 дана. Ни у XII в. не држе га сви једнако, те Цариградски сабор за време патријарха Луке Хрисоверга (1166. г.) одређује да има почети 15. новембра. Чак пред крај Византијског царства, 1431. г. Григорије Протосинђел вели да га у Цариграду неки држе од 14. новембра, неки од 6. децембра, неки пак од 20. децембра.[10] О најмлађем, Успенском посту, Свети Теодор Студит, у IX в. вели: „Исто тако треба држати и пост Богородичин, и само дан Преображења разрешавати на рибу“.[11] Али још крајем XI в. он није свуда утврђен, те се атонски монаси обраћају патријарху цариградском Николи Граматику (1084-1111 г.) с питањем да ли треба држати овај пост? У одговору на 55. питање Марка, патријарха александријског, познати канониста Т. Валсамон (1170, г.) наводи одлуку овог патријарха према којој је неопоходно да „постови претходе овим четирима празницима, тј. празнику Светих Апостола, Рођења Христовог, Преображења Христа и Бога нашег и Успенија Свете Богородице, али су седмодневни, јер је један четрдесетодневни пост Свете и велике Пасхе. Ако ли неко пости више од седам дана пред празник Светог Апостола и пред Рођење Христово, било да пости добровољно, или по наређењу ктиторског Типика, неће се посрамити“.[12] Ни у типицима нашег Светог Саве: Карејском, Студеничком и Хиландарском, у XIII в., овај пост се не помиње.[13]

Поред општих постова, обавезних за све, у новозаветној Цркви од почетка постоје приватни постови, које су на се налагали сами хришћани, или је појединцима налагала Црква. Тако у Учењу ХII апостола наређује се пост од једног или два дана пред крштење: „Пре крштења нека пости и крштавани и, ако могу, и други“.[14] О посту пред крштење говоре такође Свети Јустин Мученик († 165 г.) и Климент Римски. Врло рано Црква је налагала пост као средство за исправку од греха.[15] Поједини хришћани предузимали су пост самоиницијативно са одређеним духовним циљем. Други су опет постили да би уштедевши од поста, помогли сиромашним.[16]

„Једном речју“ – вели Свети Василије Велики – „пост је све Свете руководио у животу по Богу… тако да је ово наслеђе, путем прејемства, сачувано до данас“.[17] Овако висок значај придају посту и црквене песме, које га убрајају у једну од ознака хришћанства: „Пре спасоносног крста“ – вели се у I стиховњи у сирни петак на јутрењи – „кад је грех царовао и непобожност владала, људи су се наслађивали телесном храном и мањина је презирала телесна уживања. А откад се изврши тајна крста и богопознањем се угаси демонска тиранија, на земљи се живи небеском врлином. Стога се поштује пост, уздржавање сија, молитва се врши и сведок је садашње време дато нам за спасење душа наших од распетог Христа Бога.“

 

Врста хране уз пост

Што се тиче начина пошћења односно врсте хране која се употребљава уз пост, у прво доба било је знатних разлика у појединим деловима Цркве. Једни су, наиме, држали пост као Јевреји, не једући цео дан до увече, а онда јели шта се нађе.[18] Но већ Пастир препоручује Јерми да уз пост употребљава хлеб и воду.[19] Други су поред хлеба и воде употребљавали и другу храну. При томе неки нису јели ништа што потиче од животиња, док су други од такве хране употребљавали само рибе, неки поред риба и птице и јаја. Неки пак нису јели ни воће.[20] Ову разноликост укинуо је 50. канон Лаодикијског сабора (343. г.) наређењем: „Кроз сву Четрдесетницу треба постити сухоједењем“.[21] Под сухоједењем треба разумети „једење једанпут на дан, у девети час, без уља и вина…“.[22]

Тако се у Православној цркви, из дубоке старине, утврдило становиште да је врста хране оно главно што посно време спољашње разликује од мрсног. Неједење, или једење једанпут дневно, означава само строжији начин поста. По православном схватању, као у свему добром, тако и у посту разликује се виши и нижи ступањ. Највиши ступањ је неједење дан-два, како је одређено за почетак Великог поста и Велики Петак. За остале за строги, у правом смислу пост, сматра се узимање посне хране, без уља, једанпут дневно. Одредба да се уз пост може јести двапут, нпр. суботом и недељом, већ значи разрешење поста. У том смислу Свети Амвросије Миласки вели: „У Светој Четрдесетници пости се све дане осим суботом и недељом“, тј. суботом и недељом се једе двапут дневно с уљем, и дозвољава се вино.[23] Исто тако Свети Василије Велики говори о петодневном посту.[24] И црквенословенски штампани Типик вели да кад се уз пост једе двапут, разуме се посно, „пост не бивајет“.[25]

Доцније настају подробније одредбе по којима се суботама и недељама уз Велики пост, поред вина и уља, могу употребљавати и ракови, октоподи и још неке морске животиње, а на поједине празнике и риба.[26]

 

Смисао и циљ поста

Колику важност има пост у Православној цркви још јасније ћемо сагледати ако размотримо његов смисао и циљ, како је то изнето у Светом Писму и у делима појединих Светих Отаца.

Према речима Спаситељевим да ученици Његови не посте зато што је Младожења с њима, а да ће постити онда кад се Он узме од њих, излази да је пост израз жалости и туге, а непошћење израз радости. Такав смисао има пост и по Старом Завету. За очишћење од греха свога народа, које се вршило жртвама и кропљењем жртвеном крвљу поклопца на Ковчегу Завета, десетог дана седмог месеца наређено је „смиривање душа“, тј. пост, који се састојао у неједењу од вечера до вечера идућег дана (3 Мојс. 23, 23). Исти смисао дају посту и Апостолске Установе објашњавајући забрану строгог поста суботом радошћу због стварања света, а строг пост на Велику Суботу жалошћу због Спаситељеве смрти: „Кад се Творац налази под земљом, треба да је већа жалост за Њим, него радост због створења (света), јер је Творац, по природи и достојанству, узвишенији од створења“.[27]

Климент Александријски (160-220. г.) објашњава да је пост, у спољашњем погледу, уздржање од хране, а то у тајанственом погледу означава умирање свету, а живот Богу. Пост чисти душу од материјалног, те је чисту и лаку са телом представља Божанском уму.[28]

По Светом Атанасију Великом (295-373. г.), смисао поста је да и телом угађамо Богу, што је дужност свију.[29] Зато он саветује: „Да вас не превари храна, нити да ко каже: Остарео сам и не могу постити, него нека се сети старог Елеазара, кога није преварио цар да једе оно што погани“.[30]

Свети Василије Велики указује на рајско порекло заповести о посту па вели: „А ово: Не једите! установа је поста и уздржавања. Да је Ева постила и да није окушала од дрвета, ми не бисмо имали сада потребе у овом посту…[31] Ми смо ослабили од греха, излечићемо се покајањем. А покајање је без поста недејствено“.[32] Поред заповести о неједењу, и остале су околности живота у рају слика поста, „не само што живећи у рају није му падало на ум оно што је доцније пронађено људским измишљањем: ни употреба вина, ни клање животиња, ни све оно што ум човечји чини мутним“.[33] На крају Свети Василије изводи овај закључак: „Зато што нисмо постили ми смо избачени из раја. Стога ћемо постити да бисмо опет ушли у рај“.[34] Јер по речима другог Светог Оца Цркве, Јована Златоустог: „Ако је пост био неопходан у рају – утолико више ван раја; ако је лек био користан пре ране – утолико је више користан после рањавања; ако нам је оружје било потребно пре почетка борбе с похотама – утолико је неопходнија помоћ поста пошто је отпочела таква борба с похотама“.[35] Свети Василије износи још један разлог за пост, а он је у томе што је пост узрок весеља. Да то докаже Свети Василије расуђује овако: „Не примећујеш ли да је сунце светлије после ноћи, и будноћа пријатнија после сна, и здравље драгоценије после искушења болести…? Као што жеђ даје пићу сласт, и претходна глад чини јело укусним, тако и пост чини пријатнијим узимање јела“.[36]

По Светом Јовану Златоусту, постом се одгоне демони од људи, зато он саветује: „Чувши о посту немојте се препасти од њега. Он је страшан не нама, него демонима. Ако је неко обузет злим духом, покажи му лице поста и он, окован страхом, биће непокретнији од самог камена. Особито кад угледа у заједници с постом сестру и пријатељицу поста – молитву. Јер и Христос вели: „Овај се род не изгони сем молитвом и постом“ (Мт. 17, 21).[37] Слично о посту као средству против демона говоре Свети Василије Велики и Ориген.

Свети Григорије Богослов доводи у везу православни пост пред Пасху са 40-дневним постом Спаситељевим и вели да оба имају исти смисао: „Христос је постио пред искушењем, а ми постимо пред Пасхом. Значење оба поста је једнако, но у погледу времена разлика је не мала. Христос противставља пост искушењима, а код нас он означава смрт са Христом и служи као претпразничко очишћење“.[38] И по Светом Амвросију Миланском, пост пред Пасху је у вези са постом Христовим: „Ко од хришћана не пости у Свету Четрдесетницу, тај показује вероломство и упорство. Какав си ти хришћанин“ – вели он – кад се пресићујеш у то време у које је Господ постио“?[39] Слично у том посту говори и Свети Симеон Солунски.[40]

По Светом Тимотеју Александријском († 385. г.), смисао поста је „смиривање тела“, без сумње у циљу да оно не би сметало души у разматрању стања у коме се налази, савлађивању порока и јачању врлина. Тело које је болест смирила непотребно је и постом слабити. „Пост је установљен“ – вели он – „ради смиривања тела. Ако је, дакле, тело смирено и болесно треба да узима јела и пића колико хоће и може да поднесе“.[41] Разуме се да се овим мисли на јело посно.

Наш пост је – према ави Доротеју – приношење Богу десетка дана у години, а тиме десетка целог нашег живота. „У Закону је написано“ – вели он – „да је Бог заповедио да синови Израиљеви дају десетак од свега што стекну (3 Мојс. 27, 30), и тако чинећи они су били благословени у свима делима својим. Знајући ово, Свети апостоли су установили и дали на помоћ и благослов душама нашим још нешто више и узвишеније – да одвајамо десетину дана нашег живота и посвећујемо Богу… Расудивши тако, они су нам осветили од 365 дана године ових седам недеља Свете Четрдесетнице… А седам недеља без суботних и недељних дана, сачињавају 35 дана; затим додавши пост Свете Велике суботе и половину Светле и светлосне ноћи добивамо тридесет и шест и по, што сасвим тачно сачињава десети део 365 дана године“.[42]

 

Телесни и духовни пост

Још у Старом Завету, пророк Исаија разликује у посту две стране: Једну са телесним ознакама, за коју вели да је Бог не прима ако не буде у вези са другим духовним чињењем добра ближњима (Исаија 58, 3-7). У Новозаветној Цркви Свети Оци такође наглашавају да права вредност поста није само у уздржању од хране, него у помоћи коју он пружа духовном узрастању, одсецању злих навика и стицању врлина: „Корист од поста не ограничавај само на уздржање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела“, вели Свети Василије Велики.[43] Слично говори и Свети Јован Златоуст: „Не говори: Ја сам толико и толико дана постио, то и то нисам јео, ни вина пио…, него ми покажи јеси ли постао кротак од гневљивог, какав си био, и човекољубив од грубог, какав си дотле био? Јер ако си испуњен гневом, зашто онда угњетаваш своје тело? Ако је унутра завист и користољубље, каква је корист што пијеш воду“?[44] Готово истим речима говори о посту Свети Атанасије Велики: „Није успео онај који пости само од јела, него онај који је одступио од сваке зле ствари; томе се рачуна пост. Јер ако неко пости, а не држи уста своја да не говоре зле речи, или гњев, или лаж, или заклетву, или говори против ближњега, никакве он нема користи, него губи сав труд“.[45] Још раније Пастир упућује Јерму: „Овако, дакле, чувај тај пост који мислиш да држиш: Пре свега чувај се од сваке зле речи и сваке зле жеље, и очисти срце своје од свију таштина овога света. Ако то ушчуваш биће твој пост савршен“.[46]

Овај однос између духовног поста, који је циљ, те стога важнији, и телесног, који је средство, али зато не без важности, лепо и сликовито представља Свети Марко Подвижник: „Ко засеје земљу не обрадивши је, тај упропашћује семе, те уместо пшенице жање трње. Тако и ми, ако будемо сејали семе молитве не ослабивши тело, уместо праведности, донећемо грех као род… Насупрот томе, ако неко обради земљу уз велики напор и трошак, но остави је незасејаном, густо ће је покрити коров. Тако ако тело буде ослабело постом, а душа не буде обрађена молитвом, читањем, смирењем, онда ћe пост постати родитељ многобројног корова, душевних страсти: високоумља, сујете, дрскости“.[47]

Очистивши тако своју душу од прљавштине греха и украсивши је украсом врлина, ми се удостојавамо највећег дара Божјег у овом свету – примања самог Господа у Светој Тајни Причешћа. У овом Свети Јован Златоуст види особити разлог за установу поста: „Раније су многи приступали Светим Тајнама без расуђивања, како било… Приметивши штету која долази од небрижљивог поступка, Оци одреде четрдесет дана поста… да би сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, на тај начин приступили с чистом савешћу, колико је то могуће“.[48]

Да би нам очевидније указали на важност поста, Оци често наводе примере из Старог и Новог Завета: Мојсија, Данила и тројице младића, Јована Крститеља, апостола Павла.[49] Из доцнијег времена позната је чудесна помоћ Светог Теодора Тирона да се хришћани, који су се свето чували особито прву седмицу Великог поста, не оскврнаве и нехотице храном попрсканом водом и крвљу незнабожачких жртава, у доба цара Јулијана Одступника. Такође је забележен пример хришћана који ни у глади нису хтели да купују месо уз пост, кад је цар Јустинијан, друге седмице Великог поста, због оскудице хране, наредио да се месо продаје на тргу.[50] Исто тако Свети Теодор Студит, у IX в., износи с похвалом пример 14 хришћана заробљених од Бугара и побијених зато што нису хтели јести месо уз Велики пост.[51]

 

Канонске осуде за кршење поста

У циљу чувања важности поста, Црква је издала низ прописа који за нарушиоце поста предвиђају одређене поправне мере, епитимије. Ако их размотримо, видећемо да су те епитимије оне исте које су предвиђене за најтеже грехе: убисто, блуд, прељубу, крађе, кривоклетство итд., те и по томе схватамо како велики значај Црква придаје посту и његовом држању. Поменуто 69. апостолско правило предвиђа свргнуће за свештенике кога било чина, а одлучење за верне који не држе пост: „Ако који епископ или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чтец, или појац не пости Свету Четрдесетницу, или среду и петак… нека буде свргнут; ако ли је световњак – нека се одлучи“.[52] Исту казну као што смо видели, предвиђа 56. правило Шестог Васељенског сабора за оне који уз пост једу сир и јаја. Одредба 19. правила Гангрског сабора још је строжија, те налаже највећу црквену казну, анатему, за оне који не држе одређене постове.[53] Правило 47. Никифора Исповедника одређује вернима да се не причешћују од свештеника који не пости среду и петак.[54] То се свакако односи на неуредне свештенике одмах чим се тај преступ примети, и пре него што се против њих поведе поступак и примени пропис 69. апостолског правила, тј. да се лише свештеничког чина. Сумирајући све ове прописе, 228. правилно Номоканона при Великом Требнику одређује: „Они који правилно живе и посте средом и петком преко године, треба да се причесте Пречистим Тајнама на Васкрс, Божић, празник Светих апостола и Богородице, ако и ове постове држе и ако нису под забраном. А ко не држи пост Светих апостола, Божићњи и Богородичин у Цркву да се не прима, ни он ни деца његова, ако и она не држе ове постове и не чувају се од мрсног јела“.

 

Разрешење поста

Имајући у виду речи Светог апостола Павла да нас јело неће поставити пред Бога (1 Кор. 8, 8), те да не треба осуђивати оног који једе, нити презирати оног који не једе (Римљ. 14, З),[55] и не дирајући у слободу својих чланова, Црква је свагда уносила ред и једнообразност, чувала од застрањивања и одређивала како општеобавезно време поста, тако и начин исхране уз пост, тј. одређивала која је храна посна а која није, одређивала дане у које је пост разрешен и средом и петком (нпр. у Дванаестодневију између Божића и Богојављења, Светлу и Духовску седмицу) и у које је, због јеретичких схватања, пост забрањен (нпр. суботом и недељом због гностика; седмице о митару и фарисеју због Арцивуријевог поста Јермена и Сиропусне седмице због поста у те дане тетрадита и јаковита).

Наведено 69. апостолско правило које наређује свима клирицима и свима световњацима пост у Свету Четрдесетницу, а такође средом и петком преко године, у исто време разрешава пост болесницима. Према 8. канону Светог Тимотеја Александријског, разрешава се пост породиљама, а према 20. и 47. канону Светог Никифора Исповедника, физичким радницима. Према црквенословенском штампаном Типику, разрешава се пост и престарелим.

Но израз „разрешење“ поста, као што смо видели, значи у ствари ублажење, олакшање поста утолико уколико болесници нису обавезни да једу једанпут на дан, него то могу чинити више пута, према потреби, и то храну с уљем и рибом, чак у дане најстрожијег поста, али не и мрсну храну: „А кад чујеш о разрешењу поста“ – вели чувени канониста Валсамон – „немој држати да се допушта јести месо, јер јести место уз Четрдесетницу не може бити допуштено никоме, ма се налазио при самом издисају“.[56]

Што се тиче тешких болесника, поготово од оних болести у којима се не може узимати друга храна сем млека (нпр. при операцији стомака и црева), сматрам да Црква може допустити да се такви болесници разреше сасвим од поста и пре него што се о томе донесе свеправославна одлука на Васељенском сабору. Као што мала деца физиолошки не могу да употребљавају другу храну сем млека, доцније супе, и др., тако је слично и са овим болесницима. Да је Православна црква принципијелно на становишту да болесницима треба снисходити у погледу хране у време поста, јасно изражава, како наведосмо, 8. и 10. канон Светог Тимотеја Александријског. Истина, то снисхођење не иде дотле да се болесницима дозвољава мрсна храна, али то је свакако зато што се у то време поменуте операције нису могле вршити, те није ни предвиђена храна за одговарајуће случајеве уз пост. Мишљење Валсамона, да се ни у часу смрти не може дозволити никоме да једе месо, ипак је закључак појединца, који нема беспорну потврду од стране целе Цркве, нити важност коју имају други прописи утврђени ауторитетом Сабора.

Исто се може рећи за поједине врсте тешких радника, нпр. у хемијској индустрији, где је неопходна свакодневна употреба млека, за војнике и ратнике и др.[57]

 

Медицина о посту

Лакшим болесницима, а поготово здравим људима, у данашње време није тешко држати пост, поред толико разних, калоричних и укусних јела која у старини нису постајала, мноштво разног воћа и поврћа из прекоморских земаља до којих су раније тешко долазиле трпезе богаташа. Поготово пост на уљу кад се све више препоручује употреба масти биљног порекла, уља, на рачун чврстих, животињског порекла које садрже више холестерина, те убрзавају склеротичне промене организма[58] и кад се зна да су многе болести срца, јетре, разни артритиси последица сувише обилне, гурманске исхране.[59] И данас је потпуно у важности закључак до кога је дошао у давнини познати римски говорник Цицерон: „Више је погинуло људи од прождрљивости него од мача“. Са становишта савременог медицинског-хигијенског схватања, уздржавање и пост нису штетни, него баш корисни за живот и здравље људи. Говорећи о посту, др С. Иванић овако се изражава: „У посту православних не узима се храна животињског порекла. Пост има хигијенског значаја јер омогућава одмор органима за варење и унутрашњим органима у којима се дешава размена материја. Пост је потребан прехрањенима, гојазнима, као и у неким болестима унутрашњих органа (бубрега, јетре, шећерна болест, костобоља итд.) Али посне дане, један или два недељно, треба да уведу и здрави. Они одмарају организам… Од месне хране нагомилавају се у организму и отровне материје… Постом се очисти тело од тих отрова“.[60] То исто тврди и др Риста Гостушки. Пишући против Сувориновог метода гладовања, он вели: „Упоредимо ли пак метод дуготрајног гладовања са режимом исхране који је установила наша Православна црква, видећемо да су прописи наше православне вере несразмерно мудрији и практичнији за здрав и дуг живот, него што се о томе мисли… Тако наша вера прописује средом и петком не јести мрснога (углавном не јести меса), постити (опет не јести меса, јаја и масти) шест недеља за Божић, седам за Ускрс, неколико недеља за Петровдан… две недеље за Велику Госпођу и још неколико празника у години. С гледишта очишћења од штетног пепела тај верски режим је идеалан режим: он везује вегетаријанство с мешовитом дијетом (масномлечно-поврћном) и омогућава свакоме да избегне штетне последице по здравље од сувише масне и пробране хране, и то стално из године у годину целог века. А такав дијетални режим поготово и прописује савремена наука“. На другом месту исти писац вели: „Месо надражује нерве, млеко и биљна храна их умирују и стишавају“.[61] Исто то вели и др Жил Гранд у својој философији исхране.[62]

„Док масти и угљени хидрати у телу потпуно сагоре, вишак животињске беланчевине, при сагоревању у нашем телу оставља шљаку, мокраћевину и мокраћну киселину, а јетра и бубрези имају много посла да је одстране. Гихт и ишијас, али и реуматизам, често су последица претераног уживања меса“.[63]

*

Да завршимо с прегледом свега изложеног, што ће нам уједно пружити кратак одговор на постављена питања: Пост није људска, него Божанска установа. Заповест о посту Црква Христова држала је свето од почетка па кроз своју историју. Они верни који не држе пост како је Црква прописала било у погледу врсте хране, било у погледу дужине, по одлуци највише власти у Цркви, Васељенског сабора, треба или да своје гледиште исправе или да се одлуче.

Зато свештеник знајући „писмено правило“, да је верни и ван поста кад жели да се причести, дужан да, поред других припрема, пости седам дана,[64] није могао узети у обзир „неписано правило“ о посту од три дана[65] пред причешће, поготово кад је Велики пост већ почео и кад Типици прописују да се тог дана, у Чисти понедељак, не једе ништа, те је правилно поступио не допустивши приступање Светом Причешћу верници која је у Чисти понедељак мрсила. Упозорен овим примером, да се у народу погрешно схвата важност поста, свештеник је био дужан да све верне поучи, предочивши им какве их последице чекају ако пост не буду држали како Црква прописује.

То што су се други свештеници саглашавали са непрописним почињањем и држањем поста, нимало не ослобађа савесног свештеника да пође тим путем, јер су поменути свештеници тако поступали или што сами нису познавали озбиљност одлука о посту; или што су себи присвајали права која нису од Бога примили, тј. да по својој самовољи руше одлуке Васељенских сабора. Према опомени Светог Григорија Богослова: „Не буди строжији од закона, правилнији од правила и већи од заповести“ – разуме се: ни милостивији од Свемилостивог Бога и његових Светих – јасно је да попуштање себи, или вернима, у ономе у чему Свети канони не предвиђају попуштање, значи дизање себе изнад Цркве, изнад Светих, изнад Духа Светог. Свештеник са таквим ставом морао би бити свргнут, верни – одлучени.

И одговор на друго питање изводи се одређено и јасно из претходног излагања. Према духу и слову 69. апостолског канона, свештено лице ма кога чина, које не држи Црквом одређене постове, кад се то утврди, мора бити позвано на одговорност и свргнуто. Док се спор не сврши, његова је Литургија и остала свештенодејства пуноважна, јер није свештеник, био достојан или недостојан, тај који претвара хлеб и вино у Тело и Крв Христову него Дух Свети преко њега. Ако се он труди да буде достојан помоћник Божји (1 Кор. 3, 9), чист сасуд Светог Духа, примиће плату своју. Ако буде недостојан осуда га неће мимоићи. Но верни имају право према 47. правилу Светог Никифора Исповедника, да се код таквог свештеника, и пре коначне пресуде, не причешћују, чим дознаду сигурно да он пост не држи. Дужност би им била да као сведоци помогну да се из Цркве уклоне такви свештеници који уносе забуну и саблазан међу верне (1 Кор. 10, 32) и изврши наредба Светог Василија Великог: „Очистите Цркву, уклањајући из ње недостојне“.[66]

Као свето правило мора нам бити: Нико нема права да Цркву Христову, за коју је Он Себе предао на смрт, срамоти и прља, него да се труди како би она и надаље била славна,[67] „без мрље или љаге, или тако чега, него да буде света и без мане“ (Еф. 5, 27).

 

Гласник, јануар 1976.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Хр. Енислиду, О тхесмос тис нистиас, Тесалоники 1972, 28.

[2] Л. 18, 12; Учење XII апостола, Вивлиотхики Елиннон патерон, изд. Апост. Диакон., Атина 1955, 217, 218; Хр. Енислиду, н. д. 40; Уп. одговор на питање: Зашто је вечера мрсна уочи посних дана и обратно, посна уочи мрсних? , Гласник бр. 7, јул 1975, 125.

[3] Творенија Св. Василија Вел., С. Петербург 1991, Слово о посту, V, 82. Исту мисао налазимо у црквеном песништву: „Постећи Господ као човек за нашу поуку побеђује кушача, показујући шта ми треба да чинимо…“ (I троп. I кан., среда сирна на јутр.; I троп. VI п. кан., сирни петак на јутр).

[4] Н. д. глава VIII, 217, 218.

[5] Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, 575; Н. Милаш, Правила Прав. цркве с тумачењем, Н. Сад 1895, II, 326. Исти разлог за пост ових дана наводе Апост. Установе: „Јер у среду изађе одлука против Господа, кад Јуда обећа да ће га издати за новац. А у петак – јер Господ тог дана претрпе страдање на крсту за време Понтија Пилата“ (н. д. 3, 124).

[6] Милаш, н. д. I, 141; Пидалион, 91.

[7] Прав. 1, Милаш, н. д. II, 305; Пидалион, 545.

[8] Апостолске Установе, н. д. Е, XX, т. 2, 93. И Св. Симеон Солунски говори о томе првобитном посту од једне седмице, са којим је, вели, спојен пост у част Св. апостола „који су ценили пост и нама га предали“ (Мињ. П. Г. Т. 155, Одговор 54. Гаврилу, Пентапољска, к. 901.)

[9] Л. Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 269.

[10] Нектариу Кефала, митрополиту пентанолеос, Историки мелети пери тон диатетагменон нистион, Атина 1956, 12.

[11] Мирковић, н. д. 275, 276.

[12] Атинска Синтагма, Атина 1854, Т. IV, 488.

[13] В. Ћоровић, Списи Св. Саве, Београд 1928, 63.

[14] Н. д. VII, 217.

[15] Ап. Установе В. XLVIII, н. д. 47; Г. VIII, 63.

[16] Јерма, Пастир, виђење II, 40; Св. Игњатије Богон., Посл. Филипљанима XIII; Аристид, Апологија, изд. Апост. Диакониа, Атина, Т. 3, 149.

[17] Н. д. V, 77.

[18] Као што сада држе свој пост муслимани.

[19] Н. д. Е, III, T. 3, 73.

[20] Сократ Схоластик, Историја V, 22.

[21] Милаш, н. д. II, 99.

[22] Пидалион, 94; Правило 223. Номоканона при Великом Требнику.

[23] Мирковић, н. д. 266.

[24] Н. д. В, 87. Св. Симеон Солунски назива постом само потпуно уздржавање од хране, као што је постио Мојсије. За разлику од Мојсијевог поста, наш пост он назива „уздржавањем“ (енкратиа): „Јер ми једући сваког дана, не постимо“ (н. д. к. 900). На другом месту убраја у пост Четрдесетнице суботе и недеље „иако двапут дневно једемо, али држимо оно што припада посту, не једућу месо, и сир и рибе и слично“ (Одговор на 52. питање, н. д. к. 897).

[25] Минеј 5. јан. под „3ри“; 25. дец. друго „Зри“. Да ово није само наше домишљање, него да је тако заиста, доказују нам одлуке Шестог Вас. сабора. Због Јермена, који су суботама и недељама уз Велики пост употребљавали сир и јаја, Сабор одређује својим 56. прав. „да сва Васељенска црква, следећи један ред, држи пост и уздржава се како од свега закланог, тако исто од јаја и сира… А који се овога не би држали, ако су клирици да се свргну, ако су лаици да се одлуче“ (Милаш, н. д. I 542, Пидалион 270). Доносећи ово правило Сабор је безусловно имао у виду 64. ап. правило да се у суботе и недеље не пости, јер га у свом претходном, 5. правилу дословно наводи. Поводом извештаја да се у Римској цркви пости суботом уз Велики пост „Свети сабор одлучује, “ вели се у том канону, „да и Римска црква држи непоколебиво канон који вели: Ако се нађе који клирик да пости недељом, или суботом сем једне једине, нека се свргне, а световњак одлучи“.

Пошто у овом, 55. правилу, Сабор наређује да се суботама уз Велики пост не сме постити, а у 56. канону да се у те суботе не сме јести сир и јаја (поготово месо), онда је јасно да се овде забрањује строги пост – неједење или сухоједење у 9. час, не ублажени – једење двапут на дан јела с уљем и вина. Правилно, дакле, расуђује преп. Никодим Светогорац говорећи да Православна црква мудро чува обе одредбе: „Нити укидајући посна јела Св. Четрдесетнице месом, сиром, јајима или рибом, нити 64. кан. апостолски који наређује да не би ко постио суботом и недељом потпуним постом од свега…“ (Пидалион, 276).

[26] Црквенословенски штампани Типик вели да они који могу треба да се уздрже од хране од Чистог понедељка до Чисте среде по Пређеосв. Литургији (тримирење), а онима који не могу, дозвољава се сухоједење. У остале дане Великог поста одређује се сухоједење, сем суботом и недељом кад је дозвољена употреба уља, а риба на Благовести и Цвети. Исто је правило уз Госпођин пост (риба само па Преображење). Божићњег и Петровог поста сухоједење је одређено понедељком, средом и петком; осталих дана преко недеље уље, суботом и недељом риба.

[27] Н. д. З, XXII, 124.

[28] Избор из пророка, ВЕПС Т. 8, 341.

[29] Тумачење псалама 62, ВЕПС Т. 32, 149.

[30] Одломци, Т. 33, 205.

[31] Н. д. Т. II Спб. 1911, 77. Исту ову мисао налазимо и у црквеном песништву: „Изгнан би Адам из раја због јела… (Стиховње, субота сирна на вечерњи; 3 хвалитне Часни Понедељак; II са Господи возвах, Часни Уторак; И стиховње на вечерњи четвртка II седмице; II тропар II песма II трипеснец уторка V седмице поста; II тропар II трипеснец, јутрење петак V седмице; I тропар IX песме. I трипеснец. Уторак цветни; I па Господи возвах, седмице, месопусне; тропар VIII песме трипеснац петак сирни.).

[32] Исто, и ову мисао Св. Василија налазимо у црквеним песмама: „Дође пост мати целомудрија, обличитељ грехова, проповедник покајања, анђелско живљење и спасење људи…“ (I стиховња Чисти Понедељак јутрења; III и V тропар VIII песме II седмице поста; III тропар VII песме I трипеснец уторка III седмице на јутрење; II на Господи возвах понедељак IV недеља поста; IV Господи возвах среда V недеље поста; III тропар I трипеснец IХ песме на јутрењи понедељак цветни; III тропар трипеснец VIII песме среда сирна на јутрењи; VI тропар III песме трипеснец среда сирна на јутрењи; II тропар II трипеснец VIII песме четвртак, сирни на јутрење; I тропар III песме канона петак сирни на јутрењи). „Пагубне за душу страсти, смртоносна уживања пост усмрћује, и у добром стању држи стремљења и покрете срца; њега, дакле, вером примимо с готовошћу“ (VI тропар трипеснец VIII песме среда сирна на јутрењи; III тропар IX песме канона петак сирни на јутрењи). „Пијући водом нико не поста безуман, а Ноје пијући вино показа се наг, Лот тиме роди пород зла. О, душо моја, појући Христу бежи од подражавања овим“ (V тропар II трипеснец VIII песме понедељак II недеље поста на јутрењи).

[33] Исто, стр. 77.

[34] У црквеним песмама вели се: „Горким јелом негда изгнани из раја, потрудимо се да уђемо (у њега) уздржањем од страсти…“ (I на Господи возвах Чисти уторак).

[35] V беседа о покајању, Т. 2, 342.

[36] Н. д. 81.

[37] Беседа о посту V, н. д. 342. У црквеним песмама вели се о томе овако: „Свагда је пост користан онима који га примају и држе, јер се демони не усуђују да нападају на оног који пости, а и чувари нашег живота, анђели, с већом ревношћу остају с нама очишћеним постом“ (I стихов. на јутр. понед. сирни; I стихов. на јутрењи четвртак сирни. Ово из II Беседе св. Василија Великог о посту (ВЕПС, изд. Апост. диакониа, Атина 1976, Т. 54, 21).

[38] Слово на Св. Крштење, Творенија иже во свјатих отца нашего Григорија Богослова, С. Петербург 1912, I, 563.

[39] Мирковић, Хеортологија, 264.

[40] Н. д. 371.

[41] Одговор на 8. питање, Милаш, н. д. II, 446; Пидалион 669.

[42] Код Булгакова, Настољнаја књига, Харков 1900, 502. И Св. Симеон Солунски говори о Св. Четрдесетници као десетку Богу (н. д. 371), а такође црквене песме: „… десетак целе године приносећи Цару свију да с љубављу угледамо и Његово Васкрсење” (I тропар II седална, сирни понедељак на јутрењи, а такође ирмос II недеље поста).

[43] Н. д. V, 77.

[44] Реч о посту и милостињи, н. д. II, 907. И у црквеним песмама на много се места истиче поред телесног духовни пост, у врлинама: „Постивши, браћо, телесно, постимо и духовно: разрешимо сваку везу неправде, раскинемо суровост непријатељских односа, раздеримо сваку неправедну обвезницу; дајмо гладнима хлеб и сиромахе без крова уведимо у домове, да примимо од Христа Бога велику милост“ (I на Господи возвах, Чиста среда). „Душо моја, пости од злобе и лукавства, уздржи се од гнева и јарости и од сваког греха, јер човекољубац Исус, Бог наш, xoћe такав пост“ (3. тропар I трипеснеца IX песме, јутрење понедељак 3. недеља поста). „Чисти је пост удаљење од греха, отуђење од страсти, љубав Богу, приљежност у молитви, сузе са умиљењем и старање за сиромахе – Христос објави у Писмима“ (II тропар I песме трипеснец јутрење понедељак II недеље поста; слично: и стиховња среда сирна на јутрењи; II тропар IX песме II трипеснец понедељак сирни јутрења; I на Господи возвах понедељак сирни; I тропар II трипеснец уторак сирни јутрењи).

[45] О девствености, Т. 33, 63

[46] Н. д. Е. III, Т. 3, 72. Погрешан би закључак из овога био: „Пошто не могу да достигнем такву духовну висину, онда не вреди да држим ни телесни пост, тј. да се уздржавам од мрсне хране“. Телесни пост је услов поста духовног, први ступањ на лествици врлина. Ако се овог поста не могу почупати све зле навике и пороци, и засадити све врлине, много ћe значити ако ишчупамо макар једну и узгајимо на том месту једну врлину, другог поста другу итд. Онај ко је упао у воду и дави се, ако зато што не може одмах изаћи на суво и спасти се, одбије да се ухвати за пружени штап, или уже, неминовно ћe пропасти. Ако човек усрдно врши оно што може, Бог ће, видећи његову усрдност, помоћи да узраста све више и више, стигне до врхунца лествице врлина, до човека зрелог, до мере раста пуноће Христове (Еф. 4, 13).

[47] Сочињенија еп. Игњатија Брјанчанинова, Аскетичестије опити, Т. I, Џорданвил 1957, 51, 49.

[48] Н. д. Т. I, 664. У црквеном песништву вели се: „Не држимо пост само у уздржању од јела, него у удаљавању од сваке телесне страсти, да би, покоривши тело које нас тиранише, били достојни Причешћа Сина Божијег, Јагњета добровољно закланог за свет, и духовно празновали Спаситељево из мртвих Васкрсење, подигавши се на висину врлина, у светлости и радости добрих дела веселили Човекољупца“ (I стихов. на вечер. Чисти уторак; I на Госп. возв. Недеља месоп.).

Понесени жељом да се што пре врати у праксу старе Цркве о причешћивању свију верних на свакој Литургији, неки иду тако далеко да установу поста пред причешћем проглашавају ђавољим проналаском да се причешће онемогући. Тако у књижици „Небеска мана“ стоји: „Христос, Св. апостоли, наша Црква и њени Свети говоре: Да! прилазите често са страхом Божјим, вером и љубављу овој Тајни божанске љубави, постаравши се за уређење своје савести. Сатана пак виче: Не, не! Канон је и правило моје неодступно, да постите за три дана и да приступате у ретким интервалима, иначе напоље, нећете бити примљени“ (Монахос Тхеодосиос Агиопавлитис, То уранион манна, Волос 1969, 89). Међутим, исти писац ту наводи, као речи Св. Симеона Солунског, савет верницима: „Ако хоће и други пут (да се причесте) изван Четрдесетница (четири годишња поста), седам или најмање пет (дана) да слушају службу у цркви, или да је читају у својим кућама. А у нужди нека посте три дана само припремивши се исповешћу“ (стр. 51). Такође, наводи речи Св. Никодима Светогорца, у тумачењу 13. кан. Шестог Вас. сабора, да је пред причешће потребно постити најмање три дана, „а који могу пре тога постити и целу седмицу добро чине“ (стр. 38, 39.). Горе наведене речи Св. Јована Златоуста не помиње уопште.

[49] Примере Светих износе и црквене песме: „Преблагословена је благодат свечасног поста: њиме се Мојсије прослави и прими Закон написан на таблицама; млади дечаци показаше се јачи од огња. У њему, дакле, погасимо разгореле телесне страсти…“ (I тропар II сједална, Часни уторак на јутрењи; IV хвалитна Недеља Православља; I на Господи возвах Недељи православља; II тропар VIII песме канона јутрењи уторак III недеља поста). Пост је Мојсија учинио боговидцем, а Илију негда огњеним возачем, а Павла, душо моја, страшним узлазником на небо. Стога постимо од зла па ћемо и ми изаћи на висину бестрашћа“ (V тропар IX песме II трипеспец јутрења понедељка II недеље поста; трипеснец јутрење понедељка II недеље поста; IV на Господи возвах четвртка V недеље поста, канон уторак цветни; I тропар IX песме I трипеснец среда цветна). „Преславна је благодат свечасног поста: Њиме је пророк Илија нашао огњена кола, и Мојсије примио таблице, Данило се прославио, Јелисеј мртвог подигао; младићи огањ угасили, и сваки, који било, постаје Божји…“ (III сједален на југрењи уторак V недеља поста; IV на Господи возвах четвртка V недеље поста; I тропар V песме конона среда сирна на јутрењи; II тропар V песме канона среда сирна на јутрењи).

[50] Мирковић, н. д. 266.

[51] Мало оглашење LXXIV.

[52] H. Милаш, н. д. I, 141, Пидалион 91.

[53] Милаш, н. д. I, 542, II, 45.

[54] Исто II, 534.

[55] Ту Апостол разуме људе који су прилазили Цркви из незнабоштва – „Многи од њих (Коринћана), научивши да не прља оно што улази у човека, него што излази, и да су идоли дрво, и камен, и демони, те да нити могу нанети штету, нити корист, употребљаваху такво савршено знање неразумно, на штету себи и другима. Они долажаху идолима и учествоваху за трпезама, и на тај начин изазиваху велику штету. Они који су се бојали идола и нису знали да их презиру, учествујући тамо на вечерама, па то видели да то чине и савршенији, од тога су имали веома велику штету, јер су прилазили јелу не са таквим расположењем као савршенији, него као идолским жртвама, те је поступак бивао пут идолопоклопству“ (Св. Јован Злат., н. д. Т. X, 188) – и јудејству („Беху многи од верујућих Јудеја, који савешћу везани за Закон и по примању вере, држали су строго разликовање хране, још се не осмеливши савршено одступити од Закона“ – Св. Јован Злат., н. д. Т. IX, 792) – који су и као хришћани задржали ранија схватања о идолским жртвама, о чистим и нечистим јелима. Својим речима: Не погани човека што улази у човека, него што излази из човека то је оно што погани човека, Христос је „сва јела прогласио чистим“ (Мр. 7, 15-19), те је ап. Павле могао препоручити хришћанима: „Све што се продаје на тргу једите и ништа не испитујте савести ради“ (1 Кор. 10, 25). Стога хришћанство не зна за поделу јела на чиста и нечиста. Мрсна храна није нечиста, нити погани сама по себи (Рим. 14, 14) човека који је једе, јер је у том случају не би могли јести никад, ни у време мрса. Мрсећи уз пост хришћанин греши не што једе погану храну, него што поступа против Господње и црквене наредбе.

[56] Милаш, н. д. I, 143.

[57] О три дана поста пред причешће говори се у апокрифном спису о 12 петака: Сијеже свети отци прозрјевше Духом Светим, тако повељеше сабљусти је постом по 3 дни и тако улучити причестије и с ним радујуште се станем одеснују самого Хрисга…“ (У срп. слов. рукопису бивше Народне библиотеке у Београду, бр. 200, XIV в., У сказанију о 12-тих петцех, Стојан Новаковић у чланку Дванаест петака, у старине, Југослов. Акад. знаности и умјетноти, књ. IV, Загреб 1872, стр. 28).

Можда је тај термин до њега дошао из старе византијске војничке праксе да војска пред битку пости три дана, једући суву храну по заласку сунца, и тако припремљена приступи Причешћу (С. Радојчић, Узори и дела старих српских уметника, Бгд.)

[58] Проф. др Д. Андрејевић, Др М. Стевановић, Старење и старост, Београд-Загреб 1967, 9, 115, 119.

[59] Народни лекар, Београд 1959, 805; Старење и старост , 13.

[60] Лекар у кући, Београд II, 887.

[61] Календар Св. Лазар, Чачак 1927, 34-35; Лечење болести лековитим биљем, Београд 1941, 543.

[62] Београд 1930, 72.

[63] Инж. М. Маркетан, Здрава храна – јефтина храна, Медицинска књига, Београд-Загреб 1957, 8.

[64] „Од понедељка да буде у посту и молитви и потпуној сабраности” (Типик гл. 32; Учитељноје извјестије, О подајанији, пријатији, храњенији же и поклоњенији божествених таин).

[65] Мишљеље да је пред причешће довољно постити три дана свакако је настало према наведеним речима преп. Никодима Светогорца у тумачењу 13. кан. Шестог Васељ. сабора, али је онде реч о припреми за причешће изван времена одређених постова, тј. за време мрса.

[66] 89. канон Пидалион изд. Астир, Атина 1970, 639; Милаш, Правила, II, 431.

[67] С. Радојчић, Узори и дела старих српских уметника, Бгд.

 

9 Comments

  1. Sta znace reci:
    Odanije
    Obretanje
    Uspenje …
    Zasto, za manje ucene u veronauci, na sajtu ne postoji recnik starih ili crkvenih reci

  2. Pomaze Bog oce.Molim vas da mi odgovorite da li je dozvoljeno jesti hranu deklarisanu pod posno a pise da moze sadrzati tragove mleka.Hvala Vam mnogo.

  3. Изгледа да патријарх Павле није знао да тропска година није права година а да је по сидералној години стари календар тачнији.Гладано са Земље нови календар је тачнији гледано са Сунца оба су погрешна гледано из центра галаксије стари календар је тачнији.

  4. Александар

    Помаже Бог,
    имам једно питање,рекли су ми да име детета се не даје по баки или деки ако су још увек живи,па ме занима дали је то тачно.

  5. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

  6. Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена”.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  7. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови” нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети”.