NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Mogu li muž i žena da kumuju deci istih roditelja?

 

PITANJE: Jedna me je žena pitala: Muž joj je bio kum na krštenju jednog deteta. Može li ona kumovati drugom detetu istih roditelja? Odgovorio sam da može, jer koliko znam, u bogosloviji smo učili tako. Žena mi reče da su joj u manastiru rekli da je to zabranjeno.

Još i ovo. Čuo sam da je jednom svešteniku postavljeno pitanje: Da li dve porodice mogu uzajamno kumovati jedna drugoj, tj. da li može stric, ili tetka kumčeta kumovati deci čoveka koji je držao njihovog sinovca, odnosno bratanca na krštenju?

 

ODGOVOR: Vaš odgovor ženi da može kumovati u navedenom slučaju bio je ispravan. U Crkvenom pravu prof. B. Cisarža, udžbeniku za bogoslovije, stoji: „… muž i žena mogu jednoj porodici krštavati decu, a da se njihov brak ne dovodi u pitanje“.[1] Slično odgovara đakon R. Dimitrijević na pitanje: „Treba li razvesti muža i ženu kad muž krsti jedno, a žena drugo dete u istoj porodici?“ veleći: „Ne treba, jer ovo njihovo duhovno srodstvo nije u zabranjenim stepenima“.[2] Opširnije o toj stvari raspravlja prota Vasilije Nikolajević. On se poziva na ruske pisce: poznatog kanonistu A. Pavlova, zatim A. Hojnackog i N. Smiljčenkova, i prema njihovim dokazima zaključuje da nema pravila koje zabranjuje da žena, kada muž u kojem domu kumuje detetu, ne bi smela kumovati u istom domu drugoj deci istih roditelja, tobože zbog toga što bi ovim kumovanjem između nje i muža nastalo blisko duhovno srodstvo.[3] Na Pavlova i Hojnackog poziva se, u svom raspravljanju o istoj stvari, sveštenik Svetozar Grubač. Prema primedbi Hojnackog da žene sa svojim muževima nisu ni u nishodnoj, ni u ushodnoj, kao ni u pobočnoj liniji srodstva, niti pak na nekom različnom stepenu, nego kao „jedno telo“, na istom, Grubač rasuđuje: „Kad je kum svome kumčetu duhovni otac, onda je već tim prvim kumstvom žena kumova postala kumčetu tome duhovna mati, a kao takva zašto ona ne bi mogla i bratu i sestri toga kumčeta da bude kuma“?[4]

Shvatanje da žena kumova može držati na krštenju sestre i braću deteta kome je kumovao njen muž, ne potiče iz novijeg doba, nalazimo ga i u starini. U Atinskoj Sintagmi izloženi su kanonski odgovori Ilije mitropolita kritskog, iz XII v., u kojima se on dotiče i ovog pitanja, kazujući određeno: „Vidimo i pojedine žene gde jednako primaju teret kumova (anadohon). Šta smeta, prema zavladalom običaju, u odsustvu muža, koji je prvom detetu istih roditelja kumovao, da se pozove njegova žena da kumuje detetu istih, rođenih posle onoga“.[5]

Kad stvar stoji tako, otkud su u manastiru izneli suprotno mišljenje, da žena u ovakvoj prilici ne može kumovati? Biće da su u Nomokanonu pri Velikom Trebniku pročitali član 211, koji preteći prokletstvom, zapoveda: „Ako muž i žena krste jednom čoveku dete, naređuje se da se više ne sastaju (ne smjesitisja drug drugu), jer se uzimaju za kumove. Ako li se sastanu, imaju zabranu (da se ne pričeste) 17 godina, i po 100 metanija svakog dana, uz suhojedenje sredom i petkom. A ko ovo oprosti, da je proklet“.[6] Pozivajući se na ovaj propis, dr Č. Mitrović takođe veli: „Muž i žena ne mogu jednom čoveku krštavati decu“.[7] Isto mišljenje zastupa i prof. Atanasije Popović: „Ne dozvoljava se ženi da krštava decu onom istom čoveku, kome njen muž već krštava, jer bi na taj način postali duhovni brat i sestra, pa bi se morali razvesti“.[8]

Nesumnjivo moraju postojati jaki razlozi da se ovako rezolutno iskazano pravilo Nomokanona pri Velikom Trebniku ne uzme u obzir u Pravoslavnoj crkvi. Te razloge iznosi prof. A. Pavlov u svom delu „Nomokanon pri Boljšom Trebnicje“. Pre svega, ovaj Nomokanon, nastao u Ruskoj crkvi, nema značaj zvaničnog kanonskog zbornika. Nema ga ni u Grčkoj, ni u ostalim istočnim Patrijaršijama. Sem toga, ovaj njegov 211. član je vrlo sumnjiv, jer se ne zna ni kad je ni od koga donet. Pavlov još ukazuje na činjenicu da se u nekim rukopisima (kao i u navedenom crkvenoslovenskom štampanom Trebniku), kazuje o krštenju „deteta“, a ne „dece“, iz čega Pavlov zaključuje da se zabrana može da odnosi na kumovanje muža i žene jednom istom detetu, a ne različitoj deci istih roditelja.[9] Kod Rusa, naime, kako veli S. Bulgakov, „svuda je (povsemestnij) običaj da pri krštenju bude vosprijemnica, bez obzira na pol krštavanoga…[10] No ne dozvoljava se da vosprijemnici jednog deteta budu dvoje muških ili dvoje ženskih“.[11] I Hojnacki govori o dvama kumovima na krštenju deteta, podržavajući Pavlovljevo mišljenje da muž i žena ne mogu biti vosprijemnici jednog istog deteta, ali u slučaju „krštenja blizanaca, jedan muž može biti vosprijemnik jednog deteta sa ženom drugog, a muž ove poslednje da bude vosprijemnik drugog deteta sa ženom prvoga“.[12] O dvoje kumova (vosprijemnika) kod Rusa govori i prot. K. Nikoljskij.[13]

U Grčkoj crkvi se „samo običajem ponekad dopušta da budu pri krštenju više od jednog vosprijemnika, a u svima spomenicima u kojima je izražen zvanični pogled grčke crkvene vlasti govori se o jednom vosprijemniku“.[14] I u našoj Srpskoj crkvi, na krštenju biva samo jedan kum, ili kuma. Prof. L. Mirković smatra da „Crkva ne odobrava više kumova da se ne širi duhovno srodstvo“.[15]

U Rimokatoličkoj crkvi, pre Tridentskog sabora, biće da je bivalo više kumova, ali je ovaj odredio da bude samo jedan, i to istog pola sa krštavanim. Ipak, propis dopušta mogućnost više kumova, ako se želi, ali svega dva, i to različnog pola („unus et una“).[16]

Crkveni propisi ne govore direktno koliko kumova može biti na krštenju jednog deteta. Kad se u tim propisima, kao i u delima Svetih Otaca, pominju kumovi, posredno se može zaključiti da je reč o jednom kumu. Tek u činu krštenja štampanog crkvenoslovenskog Velikog Trebnika, pod „zri“, navodi se primedba: „Treba da se zna da je u Sv. Krštenju dovoljan jedan vosprijemnik, ako je krštavani muškog pola; ako je ženskog – vosprijemnica. U smrtnoj opasnosti može krštenje biti i bez vosprijemnika“.[17]

Da bi o ovome imali jasniju predstavu, iznećemo u nekoliko reči kako se shvatanje o kumstvu i duhovnom srodstvu razvijalo tokom vremena, prema podacima istorijskih izvora.

Kumstvo se javlja već u staroj Crkvi. Pre krštenja nekog neznabošca, ili cele porodice, Crkva je proveravala da li on krštenje želi iskreno, radi svoga spasenja i Carstva Nebeskog, zatim njegovu spremnost za usvajanje hrišćanske nauke, kao i ozbiljnu promenu života po njoj, svlačenja starog čoveka koji propada u željama varljivim i oblačenja u novog sazdanog po Bogu (Ef. 4, 22-24). Potvrdu o tome tražila je od svojih vernika, suseda i poznanika toga čoveka, ali se docnije ustalila praksa da se traži odgovorno svedočanstvo jednog poznatog vernika. Svojim prisustvom i učestvovanjem na krštenju svog poznanika – neznabošca, ovaj vernik, tokom vremena nazivan vosprijemnik (anadohos), rukovodilac, vaspitač, prinoseći, odričući se, kum,[18] primao je obavezu da će se oko novokrštenog i dalje truditi kako bi duhovno uzrastao, podobno telesnim roditeljima koji se, o rođenju deteta, trude oko njegovog telesnog zdravlja, uzrastanja i napredovanja. Pored drugih, biće da su ovi razlozi bili presudni u ustanovi kumstva i njegovom postojanju do danas.[19]

Poštovanje prema kumu kao duhovnom roditelju ukazivano je svagda, ali sve do VI veka nema propisa o duhovnom srodstvu između njega i porodice kumčeta, kao i o bračnim smetnjama koje otuda proizlaze. Tek 530. god., car Justinijan određuje da kum ne može stupiti u brak sa svojim kumčetom. Bez sumnje da se tako postupalo i ranije, ali je ovaj stav tada samo zakonski formulisan. Trulski sabor (691. god.). svojim 53. kanonom zabranjuje brak kuma sa udovom materom kumčeta. Ovaj kanon ujedno kazuje da je duhovno srodstvo uzvišenije od srodstva po telu, te je uskoro prošireno duhovno srodstvo u vasilikama (carskim naredbama) i zabranjen brak između kumčeta i sina kumovog (drugi stepen duhovnog srodstva),[20] a zatim između sina kumovog i kćeri kumčetove (III stepen duhovnog srodstva).[21] U XII v., naredbom carigradskog patrijarha Nikole, duhovno je srodstvo prošireno do VII stepena, kao i krvno.[22] Takav stav ostao je sve do danas te je po Bračnim pravilima naše, Srpske crkve, drugi stepen duhovnog srodstva neuklonjiva bračna smetnja, a uklonjiva od trećeg do sedmog (Čl. 12, t. 5; Čl. 13, t. 5).

Ali pri izračunavanju stepena duhovnog srodstva treba imati u vidu da se ovo srodstvo računa samo između kuma i kumčeta i njihovih krvnih potomaka u pravoj nishodnoj liniji. U ushodnoj liniji uzima se samo mati kumčeta.[23] Stoga što nisu u krvnom srodstvu, dva kumčeta koje je isti kum držao na krštenju, ako su iz raznih porodica, nisu u duhovnom srodstvu jedan s drugim.[24] Prema tome jasno nam je da duhovno srodstvo ne prelazi na pobočne linije srodnika kuma i kumčeta, niti one dvorodnog i trorodnog srodstva, tako da npr. kumov brat nije u duhovnom srodstvu sa kumčetom svoga brata. No po shvatanju u našem narodu, duhovno je srodstvo mnogo šire te obuhvata i braću kumova, roditelje i dalju rodbinu. Svakako da ovo poštovanje kumstva u narodu treba podržati, te samo iznimno dozvoljavati brakove i za stepene uklonjenih smetnji ovog srodstva, kao što je bivalo i do sada. Prof. Branko Cisarž ističe da se strožije čuvalo ovo srodstvo u narodu od krvnog, te je retko dolazilo do sklapanja brakova i u dozvoljenim stepenima. Ako bi se brak zaključio u bliskom stepenu duhovnog srodstva, a kamoli nedozvoljenom, ovaj se prestup smatrao jednim od najtežih grehova.[25]

Sad smo u mogućnosti da jasnije sagledamo i drugo pitanje, mogućnost uzajamnog kumovanja dveju porodica.

Pošto duhovno srodstvo vezuje kuma i kumče i njihove krvne potomke u pravoj nishodnoj liniji (i mater kumčeta), a ne i pobočne linije, to postoji mogućnost da članovi porodice kuma i kumčeta, kao i u pogledu zaključivanja braka, i kumuju jedni drugima. Može, dakle, stric, ili tetka, ili ujak kumčeta kumovati deci kumovoj. Mogu to i njihovi potomci u nishodnim linijama, izuzev stepena koji čine neuklonjive smetnje zaključivanju braka. Pri tome treba proširiti zabranu i na treći stepen duhovnog srodstva, tako da sin kumčetov ne može držati na krštenju sina kumovog. Razume se da je obratno moguće i biva, tj. da sin kumov drži na krštenju dete kumčeta svoga oca.

 

Glasnik, avgust 1986.

 

NAPOMENE:


[1] Crkveno pravo, Beograd 1973, II, 84.

[2] Pitanja i odgovori, Beograd 1929, 55.

[3] Praktični sveštenik, Novi Sad, 1907, I, 128.

[4] Bogoslovski Glasnik, 1906, knj. X, 106. Bračna pravila Srpske pravoslavne crkve izražavaju se isto tako, veleći da se u pogledu duhovnog srodstva „kum i njegova žena uzimaju za jedno lice“ (Čl. 20).

[5] Atinska Sintagma, Atina 1855, V, 280.

[6] Veliki Trebnik, Moskva 1855.

[7] Crkveno pravo, Beograd 1921, 145.

[8] Atanasije Popović, Ručna knjiga o braku, Beograd 1962, 29.

[9] Up. S. Grubač, n. d. 107, 108.

[10] Sv. Sinod Ruske crkve ovo objašnjava: „Pošto je po starom crkvenom zakonu, iznetom u Veliki Trebniku, naređeno da pri krštenju dece muškog pola bude jedan vosprijemnik, a ženskog – jedna vosprijemnica, treba smatrati vosprijemnikom muškarca samo lice muškog pola koje je bilo pri njegovom krštenju, a vosprijemnicom žensko – samo lice ženskog pola“ (Odluke iz 1810. i 1837. god., u Bulgakov, n. d. 907, prim. 1). Posle toga, 1873. g. Sv. Sinod je doneo odluku da od dvoje kumova (vosprijemnika) na krštenju, u duhovno srodstvo dolaze samo kum i kumče istog pola s njim (Ako je kumče muško, onda je u srodstvu s vosprijemnikom, ako je žensko – s vosprijemnicom (S. Bulgakov, n. d. 1099). Vosprijemnik i vosprijemnica na krštenju istog deteta ne stupaju u duhovno srodstvo (isto 1097).

[11] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 907.

[12] Grubač, n. d. 107.

[13] Posobije k izučeniju Ustava Prav. cerkvi, S. Peterburg 1900, 663, prim. 1

[14] Bulgakov, n. d. 907, prim. 1.

[15] Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 26.

[16] Dr. Johan Haring, Grundzüge des katholischen Kirchenrechtes, Graz 1910, 367-368.

[17] Gl. 5, l. 6a, izd. Moskva 1855.

[18] Naša reč „kum“ i „kuma“ potiče iz latinskog jezika. Prof. P. Skok veli: „Lat. compater, gen. – tris m. (7 v.), prema commater, gen. – tris (Grgur Veliki), sadrži prefiks con, „suotac, sumajka“, te izražavaju duhovno srodstvo stečeno pri krštenju“ (Etimologijski riječnik…, Zagreb 1972, 232). Dr Jeronim Šetka veli da nije sasvim jasno kako je od „kompater“ došlo do „kum“. Možda se najpre „upotrebljavao nekakav duži oblik koji se u brzom govoru skratio (usp. gospodin – Gospod; dominus – dum, don; frater – fra)“ (Hrvatska kršćanska terminologija, Split 1976, 143).

[19] Up. Glasnik SPC 1982, br. 4, 95.

[20] Prema crkvenoslovenskoj štampanoj Krmčiji, u drugom stepenu srodstva stoji kum sa prirodnim ocem svoga kumčeta, te se računa da mu je duhovni brat, a majka kumčeta – sestra (gl. 51, O supružestvah zapreščenih, l. 543a).

[21] Nikodim Milaš, Crkveno pravo, Beograd 1926, 192, 653.

[22] Dr Č. Mitrović, n. d. 145.

[23] N. Milaš, n. d. 153; Bračna pravila SPC, čl. 20. Da se ovo srodstvo računa samo u nishodnoj liniji govori i crkvenoslovenska štampana Krmčija: „Srodstvo od Sv. Krštenja čuva se među ovim dvama kumovima (kumom i kumčetom) i onima koji su od njih u nishodnoj liniji, a ne kako neki misle, među ostalom rodbinom, tj. među ushodnim i pobočnim, odn. očevima, dedovima, pradedovima, braćom, stričevima i bratancima (gl. 51, l. 546a).

[24] Up. S. Bulgakov, n. d. 1908; Atan. Popović, n. d. 30.

[25] N. d. 82.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *