NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Zašto su potrebni kumovi za krštavanje odraslih lica?

 

PITANJE: Da li su neophodni kumovi i pri krštavanju odraslih lica, koja mogu sama odgovarati na pitanja koja se postavljaju pri tom činu?

Ako je kum potreban da odgovara na pitanja sveštenika, ličnost krštavanog ostaje nekako po strani, potisnuta. Ako je nepotreban – nipodaštava se tradicija i ustanova kumstva.

 

ODGOVOR: Da kažemo odmah: I pri krštavanju odraslih, neophodno je da krštavani ima kuma, jer je tako bilo ne samo od vremena kad je uglavnom vršeno krštavanje dece (pedobaptizam), od VI veka, nego i ranije kad su, pored dece, krštavani masovno odrasli. Postojanje kumova možemo pratiti već od II veka. Najranije svedočanstvo o njima daje stari hrišćanski pisac Tertulijan (160-220. g.).[1]

No pored toga što kumstvo ima tako dug period svog postojanja, kod Otaca i starih hrišćanskih pisaca ne nalazi se direktno objašnjenje zašto je ono uvedeno. U novije vreme javilo se više teorija o njegovom postanku. Prof. dr Lazar Mirković navodi ih nekoliko: 1. Da potiče iz judejstva, u kome su, pri obrezanju, morali biti prisutni svedoci; 2. Da je primljeno iz rimskog prava, gde su pri ugovoru, ili savezu (kako se gledalo i na krštenje) bili potrebni svedoci; 3. Potreba svedoka krštenja javila se u vreme gonjenja kad su pojedini pristajali da prinesu žrtve, izjavljujući da nisu hrišćani itd.; 4. Neki smatraju da je kumstvo uvedeno u vreme kad je prestalo masovno krštavanje odraslih, te ostalo krštavanje dece koja nisu mogla odgovarati na pitanja pri krštenju, te su, umesto njih, to morala činiti druga lica; zatim, trebalo je garantovati za njihov dalji hrišćanski odgoj itd.[2] Prof. Mirković smatra da ovo poslednje mišljenje „izgleda najverovatnije i najviše zadovoljava“, iako uviđa da se time pitanje ne rešava u potpunosti, „jer su i odrasli, koji su mogli sami ispovedati svoju veru, imali kumove“.

Ako ne neposredno, smatram da od starih pisaca i kanonskih odluka Crkve mogu se, ipak, posredno doznati razlozi za ustanovu kumstva, tj. iz njihovog izlaganja o dužnostima i obavezama koje kumovi imaju. Tako npr. iz 45. kanona Kartaginskog sabora (419. g.) saznajemo da se oni koji su teško oboleli, te im je i govor oduzet, mogu krstiti ako drugi ljudi odgovorno potvrde da su ovi pre, dok su mogli govoriti, jasno iskazali želju da budu kršteni.[3] U tumačenju ovog pravila, poznati kanonisti: Zonara, Valsamon i Aristin daju više detalja kako treba postupiti u takvom slučaju. Valsamon npr. veli da Oci smatraju da bolesnik koji ne može da govori, može se krstiti ako znacima pokaže da želi krštenje. „A ako tada ne može ništa tako reći, zbog osobine bolesti, ako neki posvedoče da su oni i pre ludila koje ih je snašlo, ili neke druge opasne bolesti, iz cele duše voleli da se krste, pitam: Da li da se krste, ili ne? Rešenje: Ja smatram da se bez smetnje trebaju krstiti zbog dobre želje njihove dok su bili zdravi“.[4]

Eterija u svom putopisu (s kraja IV v.), opisujući pripreme za krštenje katihumena u Jerusalimu, veli da je njihovo vladanje episkop pažljivo ispitivao od suseda i poznanika: „Da li je ovaj dobra života, da li sluša roditelje, da nije pijanica i badavadžija“? Ako se našlo da nisu u svemu besprekorni, krštenje je odlagano dok se ne isprave i utvrde u dobru.[5] Po kanonima Svetog Ipolita Rimskog, svedoci su pitani: da li je dotični katihumen „za vreme poučavanja posećivao bolesne, pomagao nemoćne i čuvao sebe od svake pokvarene reči, pevao himne, nije nikad okušao od prazne slave, prezreo oholost i izabrao sebi smirenost“.[6]

Prema ovome se jasno vidi od kolikog su značaja i od kakve potrebe, za krštenje pojedinca, ili cele porodice, bili svedoci njihovog života i vladanja. Ali pored svedočenja suseda i drugih vernih koji su se sami javljali pri ispitivanju podobnosti kandidata za krštenje, mora biti da se u Crkvi rano uočila potreba u odgovornom svedočenju jednog ozbiljnog vernika, poznanika dotičnog katihumena, ili cele porodice prijavljene za krštenje, o njihovoj ozbiljnosti, moralnoj čistoti i čvrstini, kao i praćenja njihovog daljeg duhovnog razvoja. Stoga smatram da je ovo bio glavni razlog nastanka kumstva. Na ovom stanovištu, mislim, stoji i prof. Trembelas, kazujući da je grčki naziv za kuma „anadohos“ (vosprijemnik) „proizašao najpre iz odgovornosti koju su pred Crkvom primali oni koji su dovodili kandidata za katihumena u crkvu i jamčili o iskrenosti i dobroj nameri njegovoj, i uzimali dužnost staratelja i rukovodioca i sveštenog vođe, ne samo za vreme trajanja katihizacije, isto i posle krštenja, i uopšte koji su primali zastupništvo celokupnog budućeg života njegovog“.[7] Takvo tumačenje reči „anadohos“ daje i Sveti Simeon Solunski kazujući da krštavani, ako je odrastao, dolazi sam za to u crkvu sa svojim vosprijemnikom, koji mu je „jemstvenik u Hristu da će držati što pripada veri, i hrišćanski živeti, a što označava i ime, jer anadohos (znači) da sam na sebe prima“.[8] Slično mišljenje o dužnosti kuma ima i prof. D. Moraitis: „Njihova je dužnost uglavnom bila da garantuju pred Crkvom o moralnim osobinama kandidata za krštenje, da na njega pazi, i bude s njim za vreme vršenja krštenja“. Tu osnovnu dužnost kuma potvrđivala bi i činjenica što su u staro vreme, pri krštavanju odraslih, kumovi redovno „birani iz istog plemena onog koji se krštavao“.[9]

Ovaj razlog, kao što napomenusmo, bio bi najglavniji, ali ne i jedini za postanak kumstva. Pored njega, neosporno, bilo je i drugih, što pokazuje i mnoštvo naziva za kuma kod Grka u starini, kao: „duhovni očevi i majke“, „odričući se“ (apotatomeni), „saodričući se“, „rukovodioci“ (hiragogi), „vaspitači“ (pedagogi), „vosprijemnici“ (anadohi), „prinoseći“ (prosferontes). Ovaj poslednji naziv došao je u vreme kad je, zbog već primljenog hrišćanstva kod neznabožačkih naroda, ostalo većinom krštavanje dece,[10] kao i naziv „odričući se“ i dr.

Svi ovi razlozi za postojanje kumstva, kako za krštavanog, tako i za Crkvu, u važnosti su i danas i pri krštavanju dece i odraslih. Stoga da bi neko bio kum, nije dovoljno da je sam kršten i nominalno pripada pravoslavnoj veri, nego da je ličnost od poverenja, čistog života i zrelog doba. Prema ovakvom značaju kumstva, razumljivo je zašto se Crkva borila protiv sujevernog običaja, poznatog i iz narodnih pesama, da roditelji kojima se deca ne drže, polažu novorođenče na raskršće, pa ko prvi naiđe da ga uzmu za kuma („Meščut djetišča svoja na rasputijah da krestit je obrjetij, negli da živo budet, jakože bujeslovjat“, 22. pravilo Nomokanona pri Velikom Trebniku).[11] Sveti Simeon Solunski zato opominje: „Treba paziti da vosprijemnici budu pobožni, i gotovo učitelji vere“. Oni koji za kumove uzimaju neprijateljski raspoložene prema Crkvi, „hulnike vere, bezbožne i jeretike“, veli on „obesnažuju krštenje i decu ne prosvetljuju, nego pre omračuju“. Uz to, ako dopusti da takav bude kum, „i sveštenodejstvujući sveštenik biva učesnik sa onima koji su tuđi Bogu. I kako će onaj koji huli Boga naučiti pobožnosti“?[12] Stoga pri pravoslavnom krštenju ne mogu biti kumovi: 1. Nepokajani grešnici i poročni ljudi uopšte; 2. Osuđeni zbog teških moralnih prestupa; 3. Odlučeni od Crkve; 4. Jeretici i šizmatici; 5. Nehrišćani i nevernici; 6. Oni koji nemaju saznanje o svojim delima i neodgovorni, tj. deca i duševno bolesni; 7. Ne mogu biti ni monasi (sem iznimno po odobrenju viših crkvenih vlasti); 8. Takođe roditelji svojoj deci; 9. Ne mogu biti ni oni koji sami imaju nekrštenu decu (jer ako krštenjem ne žele spasenje svome detetu, kako u tome mogu učestvovati i pomagati tuđem?).[13]

Stari hrišćanski spis „Testamentum Domini nostri Jezu Hristi“, iz V v., kazuje: „Sva deca koja mogu sama da daju odgovor na krštenju, neka odgovaraju ponavljajući reči za sveštenikom“.[14] Nema razloga ni danas da, pri krštenju odraslih, sva pitanja pri eksorcizmima sveštenik upućuje kumu. Naprotiv, treba da ih upućuje krštavanom i ovaj da na njih odgovara, a takođe da isti pročita Simvol vere.[15] Kum pri tome stoji pored krštavanog. Pri samom krštavanju, Amin na tri pognjurenja govori i krštavani i kum, a takođe istu reč pri miropomazanju. Kum prima krštavanog pri izlasku iz vode krštenja, ogrće belim platnom (krsnicom) i pomaže mu da se obuče. Iz obzira pristojnosti, kad se krštava odraslo žensko, „jer ne treba da muški gledaju (obnažene) ženske“, Apostolske Ustanove,[16] i drugi stari spisi, govore da je đakon pomazivao samo čelo pri krštavanju ženskih, a đakonisa ostalo telo. Isto tako, pošto je krštavani ulazio u vodu nag, iz vode krštenja muškog je prihvatao đakon, a žensko đakonisa. Kako je docnije to postala dužnost kuma, a tako je i danas, potrebno je da kum bude istog roda sa odraslim krštenim, tj. da muškom kumuje muško, a ženskom žensko. Pri krštavanju dece taj uslov nije neophodan.[17]

Na osnovu reči Gospodnjih: Ko bude imao veru i krsti se biće spasen (Marko 16, 16), Sveti Vasilije Veliki kazuje: „Vera i krštenje su dva sredstva spasenja, vezani jedno s drugim i nerazdvojni, jer se vera kroz krštenje usavršava, a krštenje na veri utemeljuje; najzad oboje dobijaju punoću pod istim imenima… Prethodi vera (ispovedanje) da nas dovede do spasenja, a sledi krštenje pečateći naš pristanak“.[18]

Pošto iznesmo način vršenja krštenja odraslih, da napomenemo i ovaj drugi uslov spasenja, tj. veru. Pre krštenja odraslog, neophodno je njegovo poučavanje u veri, katihizacija, upoznavanje sa osnovnim istinama pravoslavne vere. Takođe treba da nauči osnovne molitve, Simvol vere i upozna se sa činom Krštenja i Tajni kojima kršteni pristupa odmah posle krštenja, tj. Svetoj Tajni Miropomazanja, a takođe Pričešća. Kao što je bilo u starini (po svedočanstvu Pseudodionisija, Svetog Ipolita Rimskog, Svetog Amvrosija Milanskog, Svetog Kirila Jerusalimskog i dr., a takođe rukopisa do XIII, XIV i XV v.),[19] i danas odrasli, posle krštenja i miropomazanja, treba da pristupi i trećoj Tajni, Svetom Pričešću.[20] Takođe da stekne osnovna znanja o ostalim Tajnama, bogosluženju, Svetom Pismu i Svetom Predanju, itd. Kad katihumen sve to savlada, tek onda može pristupiti Svetoj Tajni Krštenja.[21]

Sveti Justin Mučenik († 169. god.) kazuje da su katihumeni postili pred krštenjem.[22] Post pred krštenjem pominje se i u starohrišćanskom spisu „Učenje Dvanaest apostola“, iz polovine II veka: „Pre krštenja neka posti i krštavani i krštavajući, i, ako mogu, i drugi“.[23] Molitva i post od bar dva-tri dana pred krštenje odraslih neophodni su svakako i u sadašnje vreme kako krštavanom, članovima njegove porodice, ako su hrišćani, tako i kumu i svešteniku.

Pošto pojedine savremene protestantske sekte ustaju protiv krštavanja male dece, na kraju da kažemo i o tome nekoliko reči. Pre svega, bitno je da Gospod naređuje: „Pustite decu i ne zabranjujte im da dolaze Meni“, pri čemu je i ruke položio na njih (Mt. 19, 14, 15). Zatim Njegove reči: „Ako se ko ne rodi vodom i Duhom ne može ući u Carstvo Božje“ (Jov. 3, 5), koje su upućene svima bez ograničenja. U Delima apostolskim i kod apostola Pavla pominje se krštavanje celih porodica: „I krsti se Lidija i sav dom njezin“ (D. ap. 16, 15), kao i dom Stefanin (1. Kor. 1, 16). Kad pri tome ne bi bila krštena i deca, zar svešteni pisci ne bi rekli „sem dece“, kao što je u Svetom Pismu rečeno pri čudu sa hranjenjem 5000 ljudi sa 5 hlebova.

To što deca ne mogu izraziti svoju veru i želju za krštenjem, ne znači da ona ne osećaju blagodatnu silu krštenja i primanja Duha Svetoga. Kad je još nerođeni Jovan Krstitelj osetio dolazak Isusa Hrista – takođe još u utrobi Svete Bogorodice – i izrazio radost osobitim pokretima (Lk. 1, 41), kako rođeno dete ne bi osetilo prisustvo Božje u krštenju.

Svedočanstva poapostolskog vremena kazuju takođe da su pored odraslih krštavana i deca. Svakako da to imaju u vidu reči Svetog Irineja Lionskog († 202. god,), da je Hristos došao „da Sobom sve spase. Sve, kažem, koji se kroz Njega ponovo rađaju u Bogu: deca, odojčad, mladići, starci“.[24] Sasvim određeno o krštavanju dece kao u Apostolskoj Ustanovi govori, početkom III veka, stari hrišćanski pisac Origen: „Crkva je primila od apostola predanje da se takođe deci daje krštenje“.[25] Na drugom mestu veli: „Deca se krštavaju radi opraštanja grehova“. Na pitanje: „Kakvih grehova? Kad sagrešiše?“ – odgovara: „Nikada. Ali pošto niko nije čist od nečistote, a nečistota se skida Tajnom Krštenja, zbog toga se i deca krštavaju“.[26] U to isto vreme, sasvim određeno pominje vršenje krštavanja dece Tertulijan, iako je on protiv njega, smatrajući da je deci, zbog njihove nevinosti, krštenje suvišno.[27] Isto takvo svedočanstvo daje i Sveti Kiprijan Kartaginski, polovinom toga veka, zastupajući suprotno stanovište, tj. da iako „dete skoro rođeno nije zgrešilo, nego samo telesno rođeno od Adama, sjedinilo se sa zarazom stare smrti“, treba da se krsti radi opraštanja greha, „što utoliko lakše sledi, ukoliko se njemu ne opraštaju sopstveni, nego tuđi gresi“.[28]

Slične razloge u IV veku iznosi Blaženi Avgustin, koji se u borbi sa pelagijanima, kao na dokaz vere Crkve u postojanje praroditeljskog greha, što su pelagijani poricali, poziva na činjenicu krštavanja dece. Pelagijani ne odriču da je ovo praksa cele Crkve, nego samo tvrde da se deca krštavaju radi ulaska u Carstvo Nebesko, „ne da od rđavih postanu dobra, nego od dobrih, kakva su, da postanu bolja“.[29] O krštenju dece govori i Sveti Grigorije Bogoslov: „Imaš li dete? Neka zlo ne dobije vreme… Kao dojenče osveti ga, od mladih nokata posveti ga Duhu“.[30]

Pored starih pisaca, pomen o krštavanju dece nalazimo i u nadgrobnim natpisima rimskih katakombi. U jednom se pominje „novokršteni Kandid, dete od samo 21 meseca“; na drugom „novokrštena Flavija Jovini, koja se upokoji u uzrastu od godine tri i dana 30“.[31]

 

Glasnik, april 1982.

 

NAPOMENE:


[1] Dim. Moraitis, Vaptisma, u Thriskevtiki ke ithiki enkiklopedia, Atina 1963, T. III, k. 590, 591.

[2] Liturgika, Beograd 1967, 25.

[3] N. Milaš, Pravila Prav. crkve, N. Sad 1896, II, 177.

[4] Atinska Sintagma, Atina 1853, T. III, 412. Prep. Nikodim Agiorit smatra da je ovde reč o „kumovima koji traže da se krste“ katihumeni, kojima je zbog bolesti oduzet glas, odgovorno potvrđujući da su ovi to želeli dok su bili zdravi (Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, 489).

[5] Dr Lazar Mirković, Hadžiluk Eterije u Sv. mesta, Heortologija, Beograd 1961, 305.

[6] Kan. XIX, 102, Trembelas, Mikron Evhologion, Atina 1950, I, 391.

[7] Isto, str. 269, 370.

[8] O tajnama, gl. 61, Minj P. G. T. 155, k. 212, 213.

[9] N. d., k. 590.

[10] U Pseudojustinovim odgovorima postavlja se pitanje: Kakva je razlika u vaskrsenju između dece krštene, koja nisu učinila ništa, i nekrštene, koja takođe nisu učinila ništa? Odgovor: Razlika je u tome što krštena imaju dobra od krštenja, a nekrštena nemaju. A udostojavaju se dobara od krštenja zbog vere onih koji ih prinose krštenju (Vivliothiki Ellinon pateron…, Atina 1955, T. IV, 97). K. Kallinikos smatra da se pod onim „koji prinose“ podrazumevaju kumovi (O hristianikkos naos, Atina 1969, 387).

[11] Up. L. Mirković, n. d. 26; N. Milaš, Crkveno pravo, Beograd 1926, 589; D. Moraitis, n. d. k. 591; V. Nikolajević, Praktični sveštenik, N. Sad 1907, I, 113.

[12] N. d., k. 213.

[13] Iznimno, bračno lice koje želi krštenje svoje dece, ali se tome protivi ono drugo, može biti pripušteno kumovanju, ako ispunjava druge uslove.

[14] Trembelas, n. d. 400.

[15] Dr Justin Popović, Dogmatika Pravoslavne crkve, Beograd 1978, T. III, 565.

[16] Knj. III, gl. XVI, VEPES, Atina 1955, 67.

[17] L. Mirković, n. d. 27; V. Nikolajević, n. d. 131.

[18] O Sv. Duhu, gl. XII, Tvorenija, v ruskom perevode, S. Peterburg 1911, T. I, 599-600.

[19] Trembelas, n. d. 308; K. Kallinikos, n. d. 400; D. Moraitis, n. d., k. 590.

[20] Značaj vršenja Sv. Liturgije na dan krštenja, u nešto drukčijem smislu, podvlači i Sv. Simeon Solunski. Zbog krštavanja dece, koja se neće pričestiti, ali će pri činu krštenja sveštenik duvati na njih, Sv. Simeon veli: „Stoga je dobro posle pričešća Hristovog (Tela i Krvi) krštavati i vršiti duvanje“ (n. d. gl. 62, k. 213).

[21] Ako bi se oglašenoj i spremnoj za krštenje desilo „što kod žena biva“ (menstruacija), krštenje treba odložiti dok menstruacija prođe i ona se očisti (6. kan. Sv. Timoteja Aleksandrijskog, Milaš, Pravila Prav. crkve, II, 445; kan. 19, 107. Sv. Ipolita Rimskog, up. Trembelas, n. d. 391).

[22] „Koji se ubede i poveruju da su naše učenje i reči istiniti, i obeća da može živeti saglasno s njim, njih uče da molitvom i postom mole od Boga oproštenje pređašnjih grehova; i mi se molimo i postimo s njima“ (Apologija I, gl. 61, 1, VEPES, T. III, 194).

[23] VEPES, T. II, gl. VII, str. 217, Atina 1955.

[24] P. Trembelas, Dogmatika, Atina 1961, III, 113.

[25] K. Kalliniku, n. d. 386

[26] Trembelas, n. d. 114.

[27] Isto.

[28] Isto.

[29] Isto, 115.

[30] Isto, 114.

[31] K. Kallinikos, n. d. 386.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *