NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Promena imena prilikom krštenja odrasle osobe

 

PITANJE: Kad jedno odraslo, nepravoslavno, ili nehrišćansko lice želi da pređe u pravoslavnu veru, da li obavezno treba da promeni svoje dotadašnje ime?

 

ODGOVOR: U staro doba, kad je nehrišćansko lice izrazilo želju da pređe u Pravoslavlje, upisivano je u knjigu oglašenih, obavezno dolazilo na poučavanje u veri, kao i na Svete Liturgije do jektenije za oglašene. Obično je tada dobijano i novo ime u znak da se krštenjem oblači u Hrista, postaje član Njegovog tela, novo biće, „nova tvar“ (2 Kor. 5, 17), sa obavezom da celog sebe u osnovi promeni, odbaci raniji način života starog čoveka, koji propada u željama prevarljivim i obuče se u novog sazdanog po Bogu, u pravednosti i svetosti (Ef. 4, 22, 24).

I sada pri krštenju nehrišćanskog lica obično biva da ono, po svojoj i kumovoj želji, dobija novo ime. To ime može da bude svetačko, ili narodno. Svetačka su imena jevrejskog i latinskog, ili još više grčkog porekla: Jakov, Jovan, Simon; Viktor, Benedikt, Flora; Nikola, Dimitrije, Stefan. Narodna su posebna u svakom narodu, kao u našem: Milovan, Svetislav, Rastko.

Slično tome biva i pri krštenju nepravoslavnog lica koje je dotle pripadalo nekoj hrišćanskoj sekti u kojoj postoji krštenje, ali se ono, zbog dubokih jeretičkih razlika prema Pravoslavlju, nemajući bitnih oznaka, ne priznaje za pravo krštenje. Ako pak član onih hrišćanskih sekti kod kojih se vršenje čina krštenja ne razlikuje bitno od pravoslavnog, želi da pređe u Pravoslavlje, krštenje se nad njim ne vrši, nego se prima Svetom Tajnom Miropomazanja.[1]

Primere promena imena, u važnim prilikama života nalazimo kod mnogih naroda u starini, pa i kod jevrejskog. Tako Gospod promeni ime patrijarhu Jakovu i nazva ga Izrailj (Post. 32, 28). Car David dade ime Jedidija svome sinu od Urijnice, koji je docnije poznat pod imenom Solomon. Poznata je promena imena proroka Danila u Valtazar, i trojice mladića: Ananija, Azarija i Misaila u Sedrah, Misah i Avdenago u ropstvu vavilonskom (Dan. 1, 6, 7). U Novom Zavetu Gospod Isus Hristos menja ime Simonu Joninom u Kifa, Petar (Mt. 16, 17). Takođe je poznato da je svoje jevrejsko ime Savle, apostol Pavle promenio u ovo latinsko ime, pod kojim je ostao poznat u Crkvi. Isto je tako poznat evanđelist Marko po ovom latinskom imenu, umesto jevrejskog Jovan. Ostali pak apostoli nose svoja jevrejska imena.[2]

U prvo vreme Crkve nije se tražila obavezno promena imena, niti da ta imena budu starozavetnih pravednika: Avrama, Mojsija, Isaije itd., nego su ostavljana novoobraćenim Jevrejima njihova jevrejska, kao i Grcima grčka. Tek od III v. ima podataka o menjanju imena na krštenju.[3] U IV pak veku Sveti Jovan Zlatoust ističe primer starozavetnih pravednika koji su se, veli, trudili „da novorođenčadi daju takva imena koja upućuju vrlini, ne samo one koji nošahu to ime, nego uopšte sve druge, i generacijama docnijim budu pouka u svakoj mudrosti“.[4] „Stoga i mi“, savetuje Sveti Jovan, „ne treba da dajemo deci imena slučajna, otaca, dedova ni pradedova, niti imena ljudi velikaškog roda, nego svetih ljudi koji su svetleli vrlinom i imali veliku smelost prema Bogu“.[5]

Ove reči Svetog Jovana ne treba uzimati preusko, kao neko pravilo, ili kanon, nego u onom smislu u kome ih je on shvatio i uputio. Težište im je da dajući imena na krštenju ne treba postupati lakomisleno, činiti to po modi, ili interesima ovog sveta. S druge pak strane, znati da ni uzimanje imena i najvećih svetih ne donosi koristi samo sobom. Ako neko ljubi Boga i sluša ga, neuporedivo je bolje, ma i ne nosio ime Teofil (Bogoljub), nego da ima to ime a Boga ne ljubi, niti ispunjava Njegovu volju. O tome sam Sveti Jovan rasuđuje ovako: „Uostalom, ni u sama ova imena ne treba da se pouzdavaju niti roditelji, niti deca koja ta imena dobijaju, zato što nikakvu korist ne donosi ime bez vrline. Nego u zadobijanju vrline treba polagati nadu na spasenje. I ne veličati se imenom, niti srodstvom sa svetim ljudima, ni ma čime drugim, nego pravotom svojih dela. Bolje reći, ne uznositi se ni tim, nego se pre tada smiravati i pokazivati uzdržljivost kad uspemo sabrati veliko bogatstvo vrlina… Jer o tome i Hristos govoraše učenicima: Kad sve učinite, govorite da ste nepotrebne sluge (Lk. 17, 10). Tako On njihove misli smiriva i ubeđuje da budu skromni i ne uznose se dobrim delima, nego da znaju da se najveća od svih vrlina sastoji u tome da stekne smirenost onaj koji ima dela“.[6]

Nastojati, dakle na tome da se novokrštenim daju obavezno kalendarska imena nije opravdano. Kroz istoriju pojedinih hrišćanskih naroda vidimo da su na krštenju uzimana i kalendarska i narodna imena. Tako je i u našem narodu, ali se tokom vremena primećuju osobito brojna narodna imena. Iz naše daleke hrišćanske prošlosti, u mnoštvu imena što ih navodi pop Dukljanin, vidi se da vladari i velmože, a svakako i prost narod, u apsolutnoj većini nose narodna imena: Budimir, Svetomir, Vojislav, Časlav, Bodin, a tako biva i docnije. Poznato je da Nemanja i braća mu: Tihomir, Miroslav i Stracimir imaju narodna imena, kao i sinovi im i unuci: Vukan, Rastko, Vladislav, Milutin, Dušan.

Tu privrženost narodnim imenima i po primanju hrišćanstva u našem narodu, uočio je još K. Jireček podvlačeći: „U tom pogledu Srbi su do danas ostali veoma konservativni. Čak i pred kraj srednjeg veka nisu retka puna starinska imena složena od dve reči… kod vlastele i seljaka: Budimir, Borislav, Stanislav itd. Žene vlastelinke nose takođe narodna imena: Milica, Miroslava, Radača. Tek od polovine XIV v.“, veli Jireček, „opažamo kako kod vlastele, u unutrašnjosti Srbije, hrišćanska imena potiskuju staru nacionalnu nomenklaturu“.[7] Dok npr. kralj Vukašin i brat mu Uglješa, sevastokrator Branko Mladenović, logotet Pribac imaju narodna imena, njihovi sinovi nose kalendarska: Marko, Andreaš, Đurađ, Lazar, Nikola.[8]

Ne samo vlastela i narod, nego i sveštenici kod nas, pogotovo seoski, većinom imaju narodna imena. Iz jedne povelje vidi se da 1434 g., od deset sveštenika u Novom Brdu, sedmorica nose narodna, a samo trojica crkvena. U pogovorima rukopisnih knjiga pak, primećuje Jireček, sveštenici imaju uz narodna i kalendarska imena: prezviter Vasilije, a zvani pop Dragolj; prezviter Đorđe, zvani pop Radoslav. Samo monaška imena i kod nas redovno su kalendarska.[9]

Ne smatram da bi se u ovome moglo videti neko prelaženje preko granica pravoslavnog principa, po kome svaki narod primivši hrišćanstvo prima obavezu da njime oplemeni sve strane svoga narodnog bića i života, čuvajući pri tome bitne evanđelske i kanonske propise, jednako kao i ostali pravoslavni narodi. U spoljašnjem doživljavanju i izražavanju tih propisa, on zadržava svoj jezik, proširujući ga novim pojmovima i izrazima; primljenu crkvenu muziku on propušta kroz svoj narodni melos; građenje hramova kroz svoja umetnička dostignuća. Upravo onako kao što se plemenita voćka ne može presadati neposredno u neku daljnu zemlju, nego samo nakalemljena na tamošnju divljaku, koja onda na taj način rađa dobre plodove. Takav smisao ima i Hristova parabola o čokotu i lozama (Jov. 15, 5), kao i slika kalemljenja na koju ukazuje apostol Pavle, pominjući Hrista kao pitomu, a nas kao divlju maslinu (Rim. 11, 17).

Ne može se, dakle, podvesti uzimanje doličnih narodnih imena i po primanju hrišćanstva pod pojam nekog nezdravog etnofiletizma, i zatvaranja u uske nacionalne granice, na štetu osećanja jedinstva i pripadanja „Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi“. Pogotovo što i pojedina naša imena imaju isto značenje kao i svetačka, grčka: Božidar – Theodoros, Slobodan – Elevterios; Mirko (ili Gojko) – Irineos. Pored toga, iz starine se u našem narodu ne slavi rođendan, ili imendan (kako biva kod Grka i Rusa), nego Krsna Slava, koja je proslavljanje Svetog ali nije praznik Svetog zaštitnika pojedinca, kao što je to rođendan ili imendan, nego šire zajednice, porodice, ili čak plemena. Doduše i Slava je spomen rođenja, ali duhovnog, kad je porodica krštenjem postala hrišćanska, postala „Mala crkva“, kako porodicu naziva Sveti Jovan Zlatoust, u kojoj ujedinjeni sada žive „u blagočestivoj veri upokojeni“, proslavljaju svoje rođenje u Hristu i svoga Svetog zaštitnika.

Prema svemu izloženom, smatram da naša Crkva ne bi imala ništa protiv toga, kad npr. jedan nepravoslavni Nemac hoće da pređe u Pravoslavlje, da zadrži svoje dosadašnje narodno ime: Fridrih, Gotlib Ludvig, ili pak, ako želi, da ih zameni sa Stefan, Jovan itd.

No ako bi neki musliman naše krvi hteo da primi pravoslavnu veru, ne bi bilo razloga da zadrži svoje dotadašnje ime: Rešid, Mahmud, Zijad itd., jer to nisu narodna muslimanska imena, nego arapska (kad bi prelazio u Pravoslavlje neki Arapin, mogao bi da zadrži na krštenju i ta imena). Ako li pak on ima neko starozavetno ime: Ibrahim, Jakub, Jusuf, mogao bi da ga zadrži u našem govornom obliku: Avram, Jakov, Josif. Arapsko ime Zijad, Zijadin, što znači „svetlo vere“ (islama),[10] mogao bi zameniti imenom Zarija (Zaharija, arapski Zekari), skraćeno Zija, slično po izgovoru dotadašnjem; ili Svetozar, ako bi želeo da mu ime bude slično dotadašnjem po značenju. Razume se da može uzeti i koje drugo kalendarsko ili naše narodno, po sporazumu sa kumom.

Isto tako, ako neki naš čovek nekršten želi da se krsti, može zadržati svoje dotadašnje ime, bilo ono kalendarsko ili uobičajeno kod nas narodno. Promeniti bi ga trebalo samo ako bi dotadašnje bilo nedolično.

No bez obzira koje će ime dobiti na krštenju, u svakom slučaju obavezno je da se to lice, pre krštenja pouči u osnovnim istinama pravoslavne vere. Ovo će se najbolje postići ako nauči napamet Simvol vere, na srpskom jeziku, i prema njemu osnovne dogmatske istine: O Bogu jednom po suštini i trojičnom po licima; o Gospodu Isusu Hristu, Njegovom ovaploćenju, stradanju za nas i Vaskrsenju; o krštenju i pričešću Telom i Krvlju Hristovom, centralnom Tajnom Pravoslavlja, kao i o drugim Svetim Tajnama; o stvaranju sveta i čoveka; o Crkvi i Carstvu Nebeskom. Takođe da nauči bar molitve Oče naš i Bogorodice Djevo i moli se redovno. Vrlo je važno da navikne na svakodnevno čitanje Svetog Pisma, osobito Novog Zaveta, a što mu bude nejasno da traži objašnjenje od sveštenika. Da stekne naviku redovnog dolaska u crkvu na zajedničku molitvu i u tome da ne malakše, ne ugledajući se na rđave, mlake vernike. Neposredno pred krštenje, krštavani, članovi njegove porodice-hrišćani, kao i kum i sveštenik koji će ga krstiti, treba da poste bar dva-tri dana, uz intenzivniju molitvu, čitanje Svetog Pisma i bdenje nad svojom dušom.[11]

Novokršteni treba da ceo svoj život promeni duhovno-moralno na bolje. Jer ako se ne bude vladao zaista hrišćanski i sticao vrline, kako veli Sveti Jovan Zlatoust, uzalud će mu biti prelazak u Pravoslavlje i promena imena. U sticanju dobrih navika treba da ga podrže, svojim rečima i primerom, kako sveštenik-pastir, tako i kum, jer je to prevashodna dužnost i jednog i drugog, a tako i ostalih vernika.

 

Glasnik, oktobar 1985.

 

NAPOMENE:


[1] Up. Glasnik 1982, str. 159.

[2] Sličan razlog za promenu imena postoji i pri monašenju. Izlažući čin postriženja u malu shimu, G. Deboljskij veli da se „postrižniku daje novo ime u znak njegovog višeg odricanja od sveta, i posvećenja na posebno služenje Bogu“ (Popočenije Pravosl. cerkvi o spaseniji mira, S. Peterburg 1894, 430). Jednako kazuje prot. K. Nikoljskij: „Novo ime daje se onome koji stupa u monaški čin, u znak da se on savršeno odriče od sveta i potpuno posvećuje na službu Bogu“ (Posobije, S. Peterburg 1900, 746), a po njemu doslovno prof. L. Mirković (Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 167). Do danas, novoizabrani papa menja svoje dosadašnje ime, kao i engleski kraljevi.

[3] Up. dr L. Mirković, n. d. 29.

[4] Tvorenija, v russkom perev., S. Peterburg 1892, 21. Beseda na Postanje, T. IV, 192. U tom smislu, valjda, treba razumeti primedbu Sv. Simeona Solunskog: „Svako dete, kao Isus Hristos krštava se u svome imenu. Ne krštavaju se svi (sa imenom) Jovan i Marija, kao što vele neki od najprostijih i neznalica“ (O tajnama gl. 60, Minj P. G. 155, k. 209). Biće da su neki iz reči Sv. Jovana Zlatousta izveli zaključak da se pri krštenju muškog deteta treba kazivati ime Jovana, najvećeg rođenog od žena, a pri krštenju ženskog, ime Sv. Bogorodice, „časnije od heruvima“, da bi ih posle nazivali nekim drugim imenom koje bi im dali.

[5] Isto.

[6] Isto, 192-193.

[7] Istorija Srba, Beograd 1952, II, 254, 255.

[8] Isto, 255.

[9] Isto.

[10] Abdulah Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo 1966, 653.

[11] Up. Glasnik 1982, 97.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *