NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Krštenje lica koje je hirurškom intervencijom promenilo pol

 

PITANJE: Jedno dete, kršteno kao žensko, docnije je, hirurškom intervencijom, postalo muško.

Kako Pravoslavna crkva gleda na ovu promenu? Ne bi li trebalo ovo lice ponovo krstiti i dati mu novo, muško ime, i ako namisli da se ženi može li se venčati u crkvi?

 

ODGOVOR: Po nauci Svetog Pisma, mušarac i žena jednako su ljudska bića, ličnosti, stvoreni „po slici i prilici Božjoj“, te imaju istu vrednost pred Bogom, kao što kaže Sveti apostol Pavle: Nema muško i žensko, nego su pred Njim jedno (Gal. 3, 28). Fiziološki, biološki, razlike dabome postoje, ali za cilj zbog koga je Bog stvorio muško i žensko jednako su potrebni i muškarci i žene: U Gospodu niti je muž bez žene, ni žena bez muža. Jer kao što je žena od muža, tako je i muž kroz ženu, a sve je od Boga (1 Kor. 11, 11-12).

Razlike nema ni u novozavetnim propisima morala. Isti zahtevi se stavljaju i pred muževe i žene. Iako su blaženstva i mnogi drugi evanđelski propisi iskazani u muškom rodu, jednako su upućeni kako muževima tako i ženama. Gospod je svoju nauku izlagao i muškim i ženskim, pohvalivši Mariju što je slušajući Njegovu nauku izabrala dobri deo (Lk. 10, 42), kao i veru žene Hananejke (Mt. 15, 28). Tako uzvišenu istinu, da je Bog duh i da mu se treba klanjati u duhu i istini, izrekao je Spasitelj u razgovoru sa jednom ženom, Samarjankom (Jov 4, 24). U novozavetnoj Crkvi, opšti činovi Svetih tajni i molitvoslovlja koji se vrše nad ženskim[1] isti su oni koji se vrše nad muškim.

U ranije vreme, prema tadašnjim društvenim shvatanjima, nastali su zakonski propisi koji su osiguravali muškarcima prava koja nisu davali ženama. No stav Pravoslavne crkve jasno je izložio Sveti Grigorije Bogoslov († 389. g.), veleći da se ne saglašava sa zakonodavstvom po kome je preljuba žene greh, a preljuba muža – ništa. „Muževi su bili zakonodavci“, veli Sveti Grigorije, „i zato je zakonodavstvo protiv žena… Ali Bog nije tako odredio. Jedan je Tvorac muža i žene; obadvoje su iz iste zemlje; jedna slika (Božja); jedna smrt; jedno vaskrsenje. Jednako se rađamo od muža i žene, jedna dužnost pripada roditeljima prema deci. Pa kako, dakle, ti tražiš čistotu koju sam ne pružaš? Kako tražiš ono što ti ne daješ, kako donosiš nepravedni zakon imajući telo jednakog dostojanstva?“[2]

Treba imati u vidu da polne sposobnosti imaju vrednost u ovom prolaznom, zemaljskom životu, da su potrebne radi održanja vrste, ne ličnosti kao takve, te nemaju metafizički večni značaj. Oni koji zadobiju neprolazno, Nebesko Carstvo „niti se žene niti se udaju, nego su kao anđeli Božji“ (Mt. 22, 30), kako kaže Gospod. Iz ostalih kazivanja Novog Zaveta sagledaju se jasno dejstva krštenja ne na čoveka kao biće pola, nego na njegovo večno biće, na ono u njemu što ga čini ličnošću i uzdiže iznad svega živog na zemlji. U razgovoru sa Nikodimom Gospod veli: „Ako se ko ne rodi vodom i duhom, ne može ući u Carstvo Božje“ (Jov. 3, 5). Sveti apostol Petar kazuje da se krštenjem oslobađamo od grehova i primamo dar Duha Svetoga (D. ap. 2, 38). A apostol Pavle da krštenjem umiremo sa Hristom za greh, a vaskrsavamo s Njim za novi život u pravednosti i svetosti (Rim. 6, 3-23), oblačimo se u Hrista postajući jedno u njemu (Gal. 3, 27).

Isti značaj krštenja za spasenje čoveka iznose Sveti Oci i stari crkveni pisci. Sveti Vasilije Veliki, nabrajajući darove koji se dobivaju krštenjem, veli da se krštenjem rob, ne čoveka – nego greha, izbavlja iz ropstva i biva slobodan, „postaje sugrađanin anđela, objavljuje sinom Božjim usinovljenim po blagodati i naslednikom dobara Hristovih…“.[3] Sveti Kirilo Jerusalimski, u svojim besedama oglašenim, kaže: „Veliko je predstojeće krštenje: (ono je) oslobođenje zarobljenika, opraštanje grehova, smrt grehu, ponovno rođenje duše, svetla odeća, sveti pečat nerazrušivi, kolesnica na nebo, rajska gozba, zaštita carstva, dar usinovljenja“, da bi dalje zaključio: „Ako neko ne primi krštenje, spasenja nema“.[4] O istom veli Kliment Aleksandrijski: „Kršteni prosvećujemo se, prosvećeni usinovljujemo se, usinovljeni obesmrćujemo se“,[5] a tako i drugi Oci i savremeni učitelji Crkve: „U sv. vodi Krštenja“, veli o. Justin Popović, „čovek se očišćuje od svega grešnog i preporađa Duhom Svetim. Ako je dete, očišćuje se od praroditeljskog greha, ako je pak odrastao, očišćuje se i od ličnih“.[6] Prof. P. Trembelas: „Obnovljenje u Hristu, koje biva krštenjem… javlja se kao umrtvljenje u nama starog čoveka, i oproštenje grehova, i kao opravdanje, i kao oslobođenje od kazni za grehe…, kao osvećenje, i usinovljenje, i kao novi život koji ističe iz utelovljenja našeg u Hristu“.[7]

Nesumnjivo su svi ovi blagodatni darovi krštenja jednako potrebni svakom ljudskom biću, bez obzira na njegovu polnu pripadnost, kako muškarcu tako i ženi, kako deci tako i uškopljenicima bilo da su se tako rodili, bilo da su ih ljudi uškopili (Mt. 19, 12). Potrebni su i licu o kome je reč, koje je u vreme rođenja i krštenja svakako bilo hermafrodit, tj. imalo genitalije oba pola neodređeno izražene. Na izgled su bile izražene genitalije ženskog pola te je ženskim i smatrano. No u pubertetu, unutrašnjim lučenjem polnih žlezda, pokazalo se da su dominantne genitalije muškog pola, te je to lice, pored izgleda ženskog, bilo muškog pola i pri rođenju i krštenju, ali se to nije primećivalo. Sada su operacijom samo uklonjeni oblici koji su telu davali izgled ženskog pola.[8] Jasno nam je da je ovo lice bilo ista ličnost od rođenja do operacije i ostalo ista ličnost i posle operacije, onako kao što ista ličnost ostaje svako normalno ljudsko biće pored sviju promena koje se s njom svakodnevno dešavaju, kad od dojenčeta postaje mladić, pa zreo čovek, da bi u starosti postepeno prestajale pojedine funkcije, među kojima i polne. Pa i kad se desi da se nekom licu operacijom odstrane celi pojedini organi: bubrezi, ruke, noge, ili genitalije, operisani svakako ostaje i nadalje ista ličnost.

Zbog svega toga smatram da se nad ovakvim licem, bez obzira da li je ono kršteno kao žensko ili kao muško, pa se docnije izrazile osobine drugog pola (koje su operacijom dovedene do određenog izgleda i funkcije, a one druge uklonjene), no ostavši ista ličnost, ne treba ponovo vršiti Tajnu Krštenja, pošto je ona nad njim kao ličnošću već izvršena. A kao što je poznato, Tajna Krštenja pravilno izvršena, u Pravoslavnoj crkvi ne ponavlja se.[9] Dovoljno je samo, na osnovu potvrde medicinske ustanove gde je operacija izvršena, u primedbi Matice krštenih uvesti da je lice postalo muškog pola. Isto tako, na osnovu odluke građanske vlasti o promeni imena toga lica, na istom mestu upisati to novo ime.

U slučaju da ovo lice odluči da se ženi, a ima uverenje lekara da je za brak sposobno, može se bez smetnje bračno ispitati i venčati u crkvi, pošto se prethodno izvrše pomenute ispravke u matičnim knjigama.

 

Glasnik, jun 1986.

 

NAPOMENE:


[1] Sem specifičnih: molitva v pervij den po vnjegda roditi ženje otroča; Molitva ženje rodilnicje po 40 dneh; Molitva ženje jegda izveržet mladenca; ili čina Tajne Sveštenstva samo za muške.

[2] Up. Glasnik 1982, br. 12, str. 301.

[3] Tvorenija, v russkom perevodje, S. Peterburg 1911, T. II, 196 (Beseda 13. Pobuđivanje primanju Sv. Krštenja).

[4] Prokatihisis XVI, Vivliothiki Ellinon pateron ke ekklisiastikon singrafeon, Atina 1969, T. 39, 46. Isto, Katiheza III, 10, str. 63.

[5] P. Trembelas, Dogmatiki, Atina 1961, T. III, 96.

[6] Dogmatika, Beograd 1978, III, 564.

[7] N. d. III, 94.

[8] Po kazivanju embriologa, na ljudskom začetku, sve do pete nedelje razvića, ne može se raspoznati kog će biti pola, nego se primećuju samo opšte osnove jednake za oba pola. Tek krajem trećeg meseca od začeća uočavaju se oznake da li će biti muško ili žensko.

No ponekad se na začetku razviju organi oba pola i dete se rodi kao hermafrodit. Skala muških i ženskih osobina na hermafroditu može biti vrlo široka. Retko se susreću hermafroditi kod kojih postoje potpuno razvijene obe vrste genitalija, jajnici i semenici. Ali nikad ne biva da funkcionišu i jedni i drugi proizvodeći i jajašca (ovulum) i spermatozoide, nego samo jedne od njih. Većinom biva da su oznake jednog pola više prisutne, tako da ima slučajeva da neki „potpuni“ muškarac ima žensku karlicu i ženske grudi, a žena uske kukove i ravne grudi (dr Oto Vajninger, Pol i karakter, Beograd 1938, 26), ili pak sa ženskim bedrima a muškim dokolenicama, ili čak sa desnim muškim, a levim ženskim bedrom (isto, 36).

[9] Up. dr Lazar Mirković, Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 13, 16; dr Justin Popović, Dogmatika, n. d. 565; P. Trembelas, n. d. 86.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *