NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Krštenje deteta nekrštenih roditelja

 

PITANJE: Da li sveštenik greši i čini kanonski prestup ako odbije da krsti dete roditelja koji i sami nisu kršteni?

 

ODGOVOR: Kad je već reč o krštenju dece, da najpre ukratko ponovimo ono što smo već o tome pitanju rekli u jednom ranijem odgovoru, da bi se jasnije video pravoslavni stav u toj stvari, jer je bilo i ranije, a ima i sada, pojedinih hrišćanskih sekti koje odriču potrebu njihovog krštenja.

Na osnovu Svetog Pisma i Svetog Predanja, Pravoslavna crkva uči da krštenje dece postoji od apostolskih vremena. U evanđelskoj nauci Gospod je više puta stavio spasenje sviju u zavisnosti od krštenja: Ko bude imao veru i krsti se biće spasen (Mr. 16, 16); Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Nebesko (Jov. 3, 5). itd. U Delima apostolskim veli se: A kad se krsti ona (Lidija) i sva kuća njezina (D. ap. 16, 15). Slično se veli i o krštenju tamničara u Filipima: I odmah se krsti on i svi njegovi (D. ap. 16, 33). Apostol Pavle pominje da je krstio ceo dom Stefanin (1 Kor. 1, 16). Ove domove svakako nisu sačinjavali samo odrasli nego i deca. Da njih nije trebalo krštavati nesumnjivo bi svešteni pisci znali istaći taj princip i reći: I krsti se sav dom… sem dece – kad su znali to kazati u opisu Hristovog čuda hranjenja 5000 ljudi sa pet hlebova, gde to izuzimanje dece (i žena) nema dogmatski značaj, nego samo isticanje veličine čuda u veličini broja nahranjenih sa pet hlebova.

Da deca u dubini svoga bića osećaju silu blagodati Božje, te i značaj Tajne Krštenja i drugih, pokazuje primer još nerođenog Preteče Jovana koji zaigra radošću u Jelisavetinoj utrobi, osetivši dolazak tek začetog Gospoda Isusa u utrobi Svete Djeve (Lk. 1, 41, 44). Pored toga, postoje i pismena svedočanstva starih pisaca o krštenju dece u staroj Crkvi, koja dosežu do II veka.[1]

Kao što navedosmo, prema reči Gospodnjoj, krštenje je uslov spasenja. Ono znači kalemljenje novokrštenog na živi čokot – Hrista, divlje masline na pitomu. Ono je tako vrata spasenja. Stoga 37. kanon Svetog Jovana Posnika († 595. g.) preti kaznom roditeljima hrišćanima čije dete umre nekršteno: „Ako nemarom roditelja umre dete bez krštenja, roditelji se lišavaju Pričešća tri godine, jedući suvo za to vreme i preklanjanjem kolena, plačem i prema moći milostinjom da Boga umilostivljuju, čineći svaki dan po 40 metanija“.[2]

No postavši hrišćanin Svetom Tajnom Krštenja, novokršteni se ne može zadovoljiti samo time što je postao član Crkve Hristove. Neophodno je da on, koristeći se životvornim sokovima čokota, bude plodonosna loza koja uzrasta u dobru i rod donosi: Ko ostane u meni i ja u njemu, taj će roditi mnogi rod… Svaku lozu koja ne rađa seče je (Otac moj) (Jov. 15, 5, 2). Blagodatnu pomoć za uzrastanje i napredovanje u dobru Crkva pruža novokrštenom odmah po krštenju, u Svetoj Tajni Miropomazanja i Svetoj Tajni Pričešća. Odrastao čovek koji posle krštenja ne bi pokazao i dobra dela, kao plodove svoje vere i životvornih sokova koje prima od Hrista, od krštenja neće imati nikakve koristi, nego kao suva loza ili neplodna smokva biće odsečen od tela Crkve.

Stoga je neophodno da se odrastao novokršteni stalno poučava u nauci Hristovoj, sve dublje da ponire u nju, kako bi mogao, živeći njome, sve više i više da se moralno uzdiže. Isto je tako neophodno da kršteno dete bude vaspitavano u hrišćanskoj nauci, paralelno sa uzrastanjem i moći rasuđivanja, kako bi je i ono moglo ostvarivati i ona postajala sve više regulativ njegovog života. Garantija za hrišćansko vaspitanje krštenog deteta treba da budu roditelji, a ako bi oni zatajili, ili bili za to nesposobni, tu dužnost obavezan je da izvrši kum, jer je to jedan od glavnih razloga ustanove kumstva u Crkvi.[3]

Iz toga biva jasno da ako roditelji i kumovi, pri krštenju deteta, imaju u vidu neke druge razloge, a ne život u Hristu novokrštenoga i njegovo spasenje, i vaspitaju ga tako da on od hrišćanske nauke ne nauči ništa, te se i po životu ne razlikuje od nehrišćana, takvo krštenje ne bi krštenome bilo od koristi, i sveštenik bi bolje učinio da ga ne izvrši.

U doba Blaženog Avgustina, neki njegovi savremenici, uvereni u celebnu moć vode krštenja, donosili su svoju decu da se krste očekujući od toga isceljenje od telesnih bolesti od kojih su deca patila, a ne duhovnu blagodat od prisajedinjenja sa Hristom, što je svagda najvažnije.[4] Iz docnijeg vremena poznat je slučaj nekih Jevreja, koji „postavši krivi u nekim stvarima, pa hoteći da izbegnu odgovornost, prilažahu pravoslavnoj veri“, kako veli Valsamon, i krštavahu se nastavljajući tajno da i dalje žive jevrejski. Sedmi vaseljenski sabor, svojim 8. kanonom, naređuje „da se takvi ne primaju u pravoslavnu zajednicu, ni u crkvu, ni na molitvu… niti da im se deca krštavaju“.[5] Isto tako, neki maloazijski Agarjani tražahu od pravoslavnih sveštenika da im krste decu, ali ne zato što su verovali da je krštenje „očišćenje od svake prljavštine duhovne i uzrok svetlosti božanske i osvećenje“, nego „zbog telesnog lečenja“, tj. kako sami govorahu, da se oslobode od demona, i što kršteni imaju drugi miris nego nekršteni.[6] Na tome su i ostajali, ne vaspitavajući tu decu hrišćanski, te se ona kao odrasla, svojim životom i vladanjem, ni u čemu nisu razlikovala od dece nekrštene. Upitan da li takvo krštenje ima kakvog značaja za tu decu, carigradski patrijarh Luka (1156-1169. g.), sa Sinodom presudi da ovakvo krštenje nema nikakvog značaja, nego da ih, ako istinski žele da postanu hrišćani, kad odrastu treba ponovo krstiti.[7]

Potrebno je, dakle, da sveštenik ima uverenje da roditelji i kumovi znaju šta je krštenje i da će dete vaspitavati u pravoslavnoj veri. A ako su u to nedovoljno upućeni, da ih pouči. Doduše, i nekršteni roditelji mogu davati takva obećanja, ali kako će to oni moći izvesti, i kako će to hteti izvršiti kad sami neće da se krste. Kako će moći dete vaspitavati hrišćanski kad sami ne žele da budu hrišćani, jasno je samo po sebi.

U ovakvom slučaju sveštenik treba da ispita razloge zbog kojih oni žele da krste svoje dete. Najverovatnije će to biti zbog nečeg spoljašnjeg, nebitnog, npr. ako rade u inostranstvu zbog beneficija koje bi u takvom slučaju imali; ili zbog kakve teške bolesti, ili sujeverja, npr. ovakvog o kome sam nedavno čuo. U jednom gradu zapadne Srbije, dvoje mladih dođu svešteniku izjavivši da žele da se venčaju. Sveštenik ih zapita kad su kršteni, da proveri u matičnim knjigama. Ovi izjave da nisu uopšte kršteni. Onda pre venčanja treba da se krstite. Daću vam knjigu iz koje ćete se upoznati s osnovnim istinama pravoslavne vere, koje pre krštenja treba da znate, i posle ispita o tome, moći ćete da se krstite. Ne, mi ne želimo da se krstimo, jer smo ateisti po ubeđenju. „Pa kako onda hoćete da se venčate u crkvi? Pravoslavno venčanje, Sveta Tajna Braka, nemoguće je bez krštenja.“ – začudi se sveštenik. Mladi ostaše pri svom i povukoše se. Zainteresovan, sveštenik se raspita o slučaju i dozna ovo: Pošto su sklopili brak, registrovali se i žena zatrudnela, prvi porod behu sijamski blizanci koji ubrzo umreše. Drugo začeće beše neljudska prilika, monstrum, koji takođe po porođaju umre. Pod pritiskom ove nevolje oni pristaše, po savetu nekog od rodbine, da se venčaju, ne bi li treći porođaj bio normalan. Pomagaj sveti i nesveti! Kao što često biva, umesto vere dospe se do sujeverja, koje onda povuče čoveka do inače neprihvatljivih kompromisa.

Razume se, kad dete dođe do punoletstva, upozna se sa hrišćanstvom, usvoji ga i poželi da se krsti, ono o sebi samo odlučuje i krštava se za veru koju sada može izraziti, bez obzira na veru ili neverovanje roditelja. No može se desiti da i odrasli potraže krštenje iz razloga ovog sveta: Pošto su krštena braća i sestre, samo sam ja ostao nekršten, to hoću da budem kao i drugi! Ili: Ja sam Srbin, a Srbin nekršten ne biva! Ili: Bio sam u drugim zemljama i video da svi narodi drže svoju veru. Pa i kod nas, katolici se svi krštavaju, muslimani svi sunete, pa hoću i ja da se krstim, itd. Sveštenik koji bi zbog ovakvih motiva odbio nekoga da krsti ne bi bio kanonski odgovoran, štaviše, učinio bi prestup ako bi krštenje izvršio samo zbog ovakvih, hrišćanski neprihvatljivih razloga. Svima koji sa ovakvim pobudama prilaze Crkvi sveštenik je dužan da izloži pravi smisao krštenja i blagodati Božje kojom se kršteni oslobađa praroditeljskog[8] i ličnih grehova, osposobljava za novi život u Hristu, usinovljenje Bogu,[9] dostizanje Carstva Nebeskog i spasenje. Ako to shvate i usvoje, onda ih treba krstiti.

Samo, dakle, vera u Isusa Hrista kao Bogočoveka, želja za Carstvom Nebeskim i životom u tome pravcu, mogu biti motivi da neko bude kršten, postane član Crkve Hristove, živa loza na živom čokotu Hrista. Bilo odraslog, bilo dete koje bi roditelji hteli da krste, ali iz razloga koji se ne mogu podvesti pod ove navedene, pravoslavni sveštenik ne treba da krsti.

 

Glasnik, avgust 1983.

 

NAPOMENE:


[1] Up. Glasnik SPC, iz 1982. god., br. 4, str. 97.

[2] Pidalion, izd. Astir, Atina 1970, 712; N, Milaš, Pravila Prav. crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, II, 514. U Nomokanonu pri Velikom Trebniku, navodi se ovaj propis kao 68. pravilo, pod imenom „Iže v Halkidonje Svjatih otec“: „Ako ičije dete zbog nemarnosti umre nekršteno, tri godine da se ne pričesti i svaki dan da čini 200 metanija i da posti ponedeljak, sredu i petak. Ako li su pohitali svešteniku, a sveštenik bude nemaran, greh je sveštenikov.“

[3] Up. Glasnik isti, str. 95.

[4] Up. P. Trembelas, Mikron Evhologion, Atina 1955, str. 6, 7.

[5] Atinska Sintagma, Atina 1852, T. II, 583, 584; N. Milaš, n. d. T. II, 608, 609.

[6] Valsamon u tum. 74. kan. Četvrtog Vaselj. sabora, Atinska Sintagma T. II, 498.

[7] Sintagma Mat. Vlastara, Slovo G, Atin. Sintagma, Atina 1859, T. VI, 120; Milaš, n. d. T. II, 610.

[8] O potrebi opraštanja praroditeljskog greha i maloj deci, pa otud neophodnost Tajne Krštenja, u kojoj se to postiže i za njih, Blaž. Avgustin kazuje: „U Crkvi Spasiteljevoj deca (iskazuju) veru preko drugih, kao što su preko drugih ona i primila na sebe te grehe koji im se u krštenju opraštaju“ (up. Arhiep. Venijamin, Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 432).

[9] Sv. Kirilo Jerusalimski o tome veli: „Neka niko ne misli da je krštenje samo oproštenje grehova“, ono „i usinovljenja blagodat biva“. A malo dalje: „Oproštenje grehova i usinovljenja (je) uzrok krštenja“ (Druga mistagoška katiheza VI, Vivliothiki Ellinon pateron, Atina 1969, T. XXXIX, 252).

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *