NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Kako se peva „Jelici…“ na krštenju?

 

PITANJE: Da li se na krštenju, prilikom ophoda sa kumom i novokrštenim, peva „Jelici vo Hrista krestistesja…“ kao na Liturgiji, sa Slava i ninje, ili samo „Jelici…“ triput?

 

ODGOVOR: U crkvenoslovenskom Trebniku o ovome se kazuje: „Onda sveštenik sa kumom i mladencem obilaze u krug. I pevamo: „Jelici vo Hrista krestistesja vo Hrista oblekostesja, Aliluja“ (triput).“ U grčkim savremenim Evhologionima govori se isto tako, a takođe i u bugarskim.

Ni kod liturgičkih pisaca, naših i stranih, ne nalazimo o tome nešto određenije. Prof. dr L. Mirković veli da se obilazi „oko analoja, ili kupke… pojuć triput: Jelici vo Hrista krestistesja…“.[1] X. Teofilo Stevanović pak veli da se obilazi triput oko krstionice, uz pevanje Jelici…,[2] verovatno prema ruskim piscima ep. Venijaminu i S. Bulgakovu, koji to isto kazuju, dok Nikoljski ne pominje ništa drugo nego ono što je u Trebniku.[3]

Ako pogledamo u stare rukopise, naći ćemo slično. Tako u jednom rukopisnom Trebniku iz XVII v., u kome je poredak ove Svete Tajne sasvim sličan savremenom, kaže se da sveštenik sa „kumom i detištem“ ophode oko amvona, pojući: „Jelici va Hrista krstiste se…“ trišti,[4] pa se dalje nastavlja: „Ašte li njes(t) ambona, obraštajet se va obraz kruga trišti“ (okreće se u krug, triput). U drugom rukopisu, za slučaj da nema amvona, veli se samo „obraštajut se (okreću se) trišti“.[5] U jednom rukopisu iste biblioteke veli se samo da se uz pevanje Jelici vrši ophođenje „okolo amvona“.[6] No primedba u rukopisu br. 112, XIV v., Muzeja SPC, daje ovakvo uputstvo: „Ašte li njest ambona, postavljajet č(a)sni krst i obhodet trišti pojušte Jelici…“ (L. 81, b). I u jednom grčkom rukopisu iz XVI v. „jerej čini vhod oko amvona, sa krštenim i njegovim vosprijemnikom, pevajući Jelici… triput“.[7] U većini pak grčkih rukopisa, na ovom mestu govori se o obilaženju oko kupjelji.[8]

Prema nekim starijim našim rukopisima, prepisanim sa izvoda koji izlažu još stariji čin ove Svete Tajne, izlazi da je pomazivanje Svetim mirom sveštenik vršio pri pevanju ove himne: „I abije pojet se Jelici va H(rist)a krstiste se, va H(rist)a oblekoste se. Aliluja. I semu pojemu pomazujet sam krštajemago S(ve)tim mirom, tvore krsta obraz na čelje, i na očiju, i na obojih uši, i prseh, i na rukah g(lago)lje: Znamenije dar S(ve)tago D(u)ha. Amin“.[9] Iz daljeg izlaganja vidi se da je pri kraju krštenja pevano opet Jelici… i vršen ophod oko amvona. Propis o pomazivanju Svetim mirom uz pevanje Jelici… nalazi se još u nekim našim starim rukopisima, a takođe u grčkim još starijim.[10] Po drugim pak rukopisima ne peva se Jelici odmah po samom krštenju, nego „Blaženi imže otpustiše se bezakonija i imže prikriše se gresi…, “ pa se po tom novokršteni oblači u belu haljinu,[11] pomazuje Svetim mirom, da bi se pred otpust pevala himna Jelici uz trokratni ophod.[12] Ovako je bivalo i po mnogim grčkim rukopisima.[13]

Zna se još iz polovine II veka, vremena Svetog Justina Mučenika, da su novokršteni, odmah posle krštenja, vođeni „takozvanoj braći“ koja su bila okupljena za Svetu Liturgiju, i primali s njima Svetu Tajnu Pričešća.[14] Smisao primanja Svetih Tajni krštenja i miropomazanja u tome se i sastoji, kako veli Sveti Simeon Solunski, da bi se moglo primiti Pričešće Tela i Krvi Hristove: „Sveštenik sam prethodeći, vodi krštenoga do žrtvenika i daje mu od strašnog Pričešća. Jer je ovo i cilj svake tajne, da oslobodivši se prevare i nečistote greha, postavši čisti i zapečaćeni Hristu Duhom Svetim, pričestimo se Telom i Krvlju samog Hrista i potpuno sjedinimo s njim“.[15]

Grčki rukopisi sasvim jasno izlažu da se po završetku krštenja i miropomazanja izlazi iz krstionice u hram „i biva čin Liturgije“; „Jelici vo Hrista, i ulazi u hram. I davši mu Tajne (Pričešća) čini otpust“; „I odmah pojci: Jelici… Onda… daje mu od Svetih Tajni i otpušta“; „I ulazi sa vosprijemnikom i detetom u sred hrama pevajući: Jelici… I daje mu od Svetih Tajana“; „i pričešćuje ga, tj. novokrštenoga po miropomazanju i odmah tako sledi Liturgija“; „… ulaze sa novoprosvećenim u vhodu i vrši se čin Božanstvene Liturgije“.[16] Najpotpunije izlaganje o ovome nalazi se u Bodlijanskom rukopisu: „I tako ulazi sveštenik sa novoprosvećenim sa vhodom. I svršava se cela Božanstvena Liturgija. I kad (se iznose) Svete (Tajne), za vreme pevanja heruvike, prati ih ovaj (novokršteni) sa svećom, i pričešćuje se. Tako čini do osmog dana kad se otpušta“.[17]

Isti postupak može se indirektno iščitati i iz pojedinih naših rukopisa, jer oni u stvari izlažu stariji čin krštavanja odraslih, prispodobljen za krštenje dece. U jednom rukopisu XV v., po krštenju i miropomazanju „predhodit pevac g(lago)lje: Bl(a)ženi imže otpustiše se gresi. I ishodit s(ve)štenik sa novoprosveštenim va ishod, i ašte jest amvon obhodit i trišti, pojušte Jelici…“[18] Isto se tako veli u rukopisnom Trebniku Grujićeve zbirke, no bez pominjanja amvona i obilaska oko njega.[19] Još jasnije se to kazuje u jednom dečanskom Trebniku: I prihodit s(ve)štenik sa novopros(ve)štenim va crkov pojušte Jelici… ishodešte okolo ambona.[20] Da se ovde ima u vidu nastavak Liturgije dokazuje i ta činjenica što se u činu krštenja ovih rukopisa uopšte ne ukazuje na Apostol i Evanđelje i njihovo čitanje. Ovo bi bilo neshvatljivo bez pretpostavke da se imalo u vidu njihovo čitanje na Liturgiji koja sledi.

Za objašnjenje kako je to u starini spajan čin krštenja sa Svetom Liturgijom, prof. J. Fundulis ukazuje na bogosluženje izrazitih dana krštavanja, Veliku Subotu i Bogojavljenje. Na Veliku Subotu, u početku Liturgije, koja počinje večernjom, čim se posle vhoda počnu čitati parimije, izlazio je episkop, ili sveštenik, u krstionicu i krštavao katihumene. Parimije su čitane mnoge (15), da bi bilo vremena za vršenje krštenja. Čim se završi krštenje i miropomazanje, izlazio je klir i novokršteni u hram pevajući Jelici… čitao se Apostol i Evanđelje i nastavljala dalje Sveta Liturgija sa pričešćem novokrštenih. Isti čin je bivao i uoči Bogojavljenja. Veliko osvećenje vode, za potrebu krštenja katihumena, vršilo se između jutrenje i Liturgije, posle toga počinjala Liturgija, dolazile su molitve čina krštenja (jer su se eksorcizmi vršili još ranije), i nastavljao dalje čin Liturgije.[21]

Prepodobni Nikodim Agiorit smatra da i danas, kad se većinom krštavaju deca, treba Svetu Tajnu Krštenja vršiti u crkvi i u vezi sa Svetom Liturgijom: „Sveštenik treba najpre da proskomidiše, onda obučen u sve svešteno odjejanje da ode i krsti dete, pa posle krštenja da otpočne Božanstvenu Liturgiju i na njenom kraju da pričesti kršteno dete“. Nastavljajući dalje on veli: „Kao što i priroda, odmah po telesnom rođenju, detetu pripremi telesnu hranu, mleko, tako i blagodat, odmah po duhovnom rođenju, krštenju, priprema mu Božansko Pričešće za hranu duhovnu“.[22]

Iz svega iznetog se vidi da je pevanje „Jelici vo Hrista krestistesja“, na kraju čina krštenja, u starini pripadalo već Liturgiji, te da se pevalo na način kako je na njoj uzimano i inače kad nije spajana sa činom krštenja, tj. da je pevana sa Slava i ninje. Svedočanstava nema da je ova himna uzimana bez Slava i ninje onda kad se pri krštavanju dece čin krštenja vršio nezavisno od Liturgije, ili čak van crkve (npr. zbog bolesti deteta, zimskog doba, udaljenosti od crkve itd.) Ni razloga, smatram, nema koji bi takvu praksu zahtevali. Zato tako treba postupati i sada, pogotovo što se u činu krštenja, posle Jelici, čita Apostol i Evanđelje. Analogiju za to pruža nam čin Malog osvećenja vode, u kome se, pred Apostol i Evanđelje, peva Svjatij Bože „po običuju“, tj. sa Slava i ninje.[23]

Savremeni pak grčki Mali Evhologion, zvaničnog izdanja Grčke crkve, direktno kazuje da se Jelici na krštenju peva sa Slava i ninje. Tu se veli da sveštenik „kadi kupjelj (kolimvithran), obilazeći oko nje sa kumom, koji… nosi novokršteno dete, i poju na gl. 1 Jelici vo Hrista krestistesja vo Hrista oblekostesja. Aliluja (triput). Slava i ninje. Vo Hrista oblekostesja. Aliluja. Đakon: Dinamis: Jelici vo Hrista krestistesja, vo Hrista oblekostesja. Aliluja. Đakon: Vonmem. Čtec: Prokimen gl. 3“, pa Apostol i Evanđelje.[24]

Zbog svega toga držim da možemo zaključiti: „Jelici vo Hrista krestistesja…“ na krštenju uzima se kao i na Liturgiji, tj. sa Slava i ninje.

 

Glasnik, jul 1985.

 

NAPOMENE:


[1] Liturgika, Beograd 1967, II, 2, str. 61.

[2] Obredoslovlje, Beograd 1895, I, 152.

[3] Novaja Skrižalj, S. Peterburg 1859, 427; Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 922; Posebije…, S. Peterburg 1900, 675.

[4] Br. 16, Muzeja Srp. prav. crkve u Beogradu, zbirka prof. R. Grujića, l. 31, a.

[5] Br. 212, XVI v. Muzeja SPC, l. 16, a; a takođe br. 221, XVI v., iste bibliot., l. 113, b; kao i br. 68, iz 1422 g., man. Dečana, l. 238, b; i br. 69, kraj XIV v., l. 158, b.

[6] Br. 70, HVI v., l. 67, a.

[7] Narod. bibliot. Atina br. 851, prema P. Trembelas, Mikron Evhologion, Atina 1950, 364.

[8] „Onda ide jerej kadeći krstionicu, i obilaze uokolo kupjelj (gastra). Jerej peva Jelici… triput“ (Nar. bibliot. Atina, br. 696, XV v., Trembelas, n. d. 368); „I obilaženje oko kupjelji (kolimvithran) uz Jelici…“ (iste bibliot. br. 665, XVI v., Trembelas, n. d. 366); „I uzevši kadionicu, ide oko kupjelji (lutira) sa vosprijemnikom koji drži novoprosvećenog, pevajući Jelici (iste bibl. br. 1910, XVI v., Trembelas, n. d. 367).

[9] Br. 212, XV-XVI v. Muzeja SPC, l. 15, b; 16, a.

[10] Muzeja SPC br. 1, XV-XVI v., no pomazivanje Sv. mirom bivalo je još i na nozjeh i na usteh, uz reči: Znamenije dara Duha Svetogo (l. 157, a). Ovako se kazuje i u starijim Trebnicima man. Dečana: br. 68, iz 1422 g. (l. 238, b) i br. 69, kraj XIV v. (l. 158, b). U grčkim: Sinajske bibliot. br. 959, XI v.; br. 973, HI-HII v.; br. 972, XV v. (Up. Trembelas, n. d. T. I, 362, 369).

[11] Oblačenje u belu haljinu označavalo je duševnu čistotu zadobijenu spiranjem sviju grehova u vodi krštenja. Novokršteni ju je nosio sedam dana, a osmog skidao, posle osobite molitve sveštenika. O simvolizmu ove haljine kazuje Sv. Kirilo Jerusalimski: „A sada skinuvši staru odeću i obukavši duhovno belu, treba biti beo potpuno. Ne govorimo ovo da ti treba da nosiš bele haljine uvek, nego zaista bele i svetle, i duhovne neophodno je obući, da sa blaženim Isaijom kažeš: Razveseli se duša moja zbog Gospoda, jer me obuče u haljinu spasenja i u odeću veselja odenu me“ (Isa. 61, 10) – Mistag. katiheza IV, 8, izd. Vivliothiki Ellinon pateron ekklisaistikon singrafeon (VEPES), Atina 1969, T. 31, 257. A Sv. Simeon Solunski: „Onda obukavši beli hiton… u znak božanske svetlosti i anđelske čistote, jer se kršteni pokaza sinom svetlosti i san neokaljan“ (O tajnama gl. 67, Minj. P. G. T. 155, k. 2332).

U našim rukopisima ova bela odeća pominje se pod imenom „vsa nova“, „nove pelene“, „košulja“, „odejanije“ (Dečanski br. 68, iz 1422 g.; Muzeja SPC Grujićeve zbirke br. 86, iz 1622 g., l. 22, b; i br. 16, XVII v., 31, a; Dečanski br. 70, XVI v., l. 66, a; i br. 67, XVI v., l. 12, a). U više rukopisa veli se da mu sveštenik polaže „kukulj“ (Muzeja SPC br. 112, XIV v., l. 80, a; Dečanski br. 69, l. 238, b, i br. 70. gde umesto kukulj polaže „na glavu kapu“. U ovom rukopisu navodi se da se novokrštenom, pored toga, oblači košulja, opasuje pojas, i da se obuva (l. 66, a).

I po grčkim rukopisima, novokršteni se oblači „u košulju i kukulj na glavi njegovu“ (Narod. bibliot. Atina br. 696, XV v.; Man. Pantokratora u Sv. Gori br. 149, XV v.); košulju (ipokamison) (Nar. bibliot. Atina, br. 664, XV v.; Lavre Sv. Atanasija Aton., br. 88); „beli čaršav“ (Kutlumuškog man. br. 341, XVI v.); „opasuje krstoobrazno i pokriva kukuljem“ (Nar. bibliot. Atina br. 67, XVI v., V. Trembelas, n. d. 361-370).

[12] Rukopis br. 112, l. 79, b; 80, a. Isto u rukop. br. 221, kao i Dečan. br. 70, l. 64, a.

[13] Barberinski, VIII-IX v.; br. Narod. bibliot., Atina br. 662, XII-XIV v.; br. 713, XII v., br. 696, XV v.; Sinaj. bibliot. br. 991, XIV v.; br. 848, XV v.; br. 64, XVI v.; V. Trembelas, n. d. 362, 363).

[14] Prva Apologija, gl. 61, 65; izd. VEPES, Atina 1955, T. III, 194, 197.

[15] O tajnama, gl. 67, 68, Minj P. G. T. 155, k. 233.

[16] Nar. bibliot. Atina: br. 851, XVI v.; br. 670, XVIII v.; br. 573, XIV v.; br. 64, XVI v.; br. 696, XV v.; Sinaj. bibliot.; br. 957, IX-X v.; br. 972, XV v. (V. Trembelas, n. d. 363-369).

[17] Up. Trembelas, n. d. 365.

[18] Dečanski br. 68, l. 238, b.

[19] Br. 67, l. 12, a.

[20] Br. 70, l. 67, b.

[21] Apantisis is liturgikas aporias, Solun 1982, str. 150. I prof. Trembelas ukazuje na bogosluženje Velike Subote kao na praksu stare Crkve da se krštenje vrši u vezi sa Sv. Liturgijom, izlažući čin rukop. Tipika Patmoskog man. br. 132, iz IH-H v. (n. d. 306, 307).

[22] Pidalion, izd. Astir 1970, prim. 2, tum. 31. kan. Šestog Vas. sab., str. 217.

[23] Trebnik, Beograd 1983, 428.

[24] Atina 1968, str. 79.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *