NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Čita li se molitva četrdeseti dan po rođenju deteta nepravoslavnim majkama?

 

PITANJE: Nedavno sam bio u prilici da krstim dete čija je majka protestantske (luteranske) vere (a otac pravoslavne), pa nisam bio siguran da li da joj čitam molitve za 40 dana po rođenju deteta, tako da bi i ona mogla prisustvovati krštenju.

Da li pravoslavni sveštenik može čitati ove molitve nepravoslavnim majkama?

 

ODGOVOR: Pitanje je unekoliko slično onom: Može li se izvršiti pravoslavno opelo nepravoslavnom hrišćaninu?[1]U odgovoru na to pitanje rečeno je da Svete Tajne i molitvoslovlja, koja se vrše pravoslavnim vernicima, ne mogu se vršiti ne samo nehrišćanskim nego i nepravoslavnim licima, jer bi to značilo naturanje pravoslavnog čina nekome ko ga ne ceni, jer da ga stvarno ceni mogao bi ga imati, kao i ostalu blagodatnu pomoć Crkve, prelaskom u pravoslavlje. Očigledno da ostajanjem u protestantizmu, pravoslavlje i njegovi činovi nemaju za to lice značaj „jedinog potrebnog“. Vršiti mu ove činove i pored toga značilo bi, kao što rekosmo, naturanje, agresiju, a pravoslavlju je to strano.

Ni u slučaju da nepravoslavno lice samo želi i traži da mu se pravoslavni obred, ili molitvoslovlje izvrši, to se ipak ne bi moglo učiniti. Ne treba izgubiti iz vida da se pravoslavnom licu, koje učini neki prestup, ustežu pojedina molitvoslovlja, ili ako pređe u raskol, makar da ono i traži da mu se izvrše.[2]

Ima slučajeva kada nepravoslavni, ili čak nehrišćani, pribegavaju – obično u teškoj bolesti – molitvi Pravoslavne crkve. U takvom slučaju sveštenik se za njih može moliti, ali ako pri tom lice pripada hrišćanskoj veri, može mu se pročitati Molitva Gospodnja, Oče naš, odgovarajući psalam, zatim Apostol i Evanđelje iz čina. Nehrišćanskom licu ne naturati ni Apostol i Evanđelje, te pored Molitve Gospodnje pročitati Pedeseti psalam, kao i onaj iz odgovarajućeg čina.

U konkretnom slučaju, moglo se majci protestantkinji pročitati Molitva Gospodnja i Psalam pedeseti, ako bi ona tražila da joj se molitva pročita. Na isti način mogao bi se sveštenik za nju pomoliti Bogu u svojoj privatnoj molitvi, mada to ona i ne traži, ako mu je ona rođaka i ako sam hoće, ili na traženje njenog pravoslavnog muža, ili dece.[3] Inače joj ne treba vršiti nikakav čin, jer bi to, rekosmo, bilo naturati joj pravoslavno shvatanje o nečistoti telesnoj i duševnoj i potrebi molitvoslovlja za njeno očišćenje.

Prisustvovati krštenju svoga deteta ona može kao i druga nepravoslavna, ili nehrišćanska lica, koja se ponegde čak uzimaju za kuma. Razume se da stvarno takva lica ne mogu biti kum, jer kum treba da jemči da će kumče biti vaspitano u pravoslavnoj veri. No u slučajevima kad se to ne može izbeći, treba naći pravoslavno lice koje će u stvari učestvovati kao kum u činu krštenja, čitati Simvol vere, davati odgovore na pitanja o odricanju od satane i prisajedinjenju sa Hristom, a takođe primiti od sveštenika kumče po krštenju; a nepravoslavno, ili nehrišćansko lice će samo prisustvovati činu. Pravoslavno lice, razume se, biće i ubeleženo u matične knjige kao kum, jer to ono u stvari i jeste.[4]

Istina, u staroj Crkvi pojedini dogmati, npr. o Svetoj Trojici, o vaploćenju Sina Božjega, pa otud i ceo Simvol vere, držani su u tajnosti i pred nehrišćanima nije se o njima govorilo. Isto tako, nije se govorilo o Svetoj Evharistiji, Krštenju i drugim Svetim Tajnama, kojima nekršteni nisu mogli ni prisustvovati. Stoga su i katihumeni morali napustiti hram posle čitanja Svetog Pisma i propovedi. To je takozvana „Disciplina arkana“. Od nje je do danas ostao na Liturgiji uzglas: Dveri, dveri…, tj. upozorenje vratarima da u hram ne uđe niko neposvećen. Isti smisao biće da imaju i reči himne Večeri Tvojeja tajnija… „jer neću kazati tajnu Tvoju neprijateljima Tvojim…“.[5] O krštenju, i drugim tajnama, govorilo se katihumenima ne pre, nego tek posle krštenja, kao što pokazuju Mistagoške katiheze Svetog Kirila Jerusalimskog.

Kad je Crkva dobila slobodu, postepeno je ovaj stav ublažavan u nameri da se neznabošci upoznaju sa učenjem i bogosluženjem, da bi se oslobodili predrasuda širenih među neznabošcima o nemoralu Večera ljubavi, pričešćivanju krvlju dece itd., te, upoznavši hrišćanstvo, mogli zavoleti ga i lakše primiti. Razbijanju zabluda o hrišćanima trebalo je da posluži objašnjavanje o Crkvi i njenom bogosluženju u Prvoj apologiji Svetog Justina Mučenika, te se ono ne može upotrebiti za dokaz o nepostojanju Discipline arkane.

Prisustvovanje krštenju majke protestantkinje, kojoj nije pročitana molitva za očišćenje u 40. dan, ne smeta, dakle, niti tajni koja se vrši detetu, niti pravoslavnom shvatanju o potrebi tih molitava za očišćenje žene po rođenju deteta.

 

Glasnik, jul 1983.

 

NAPOMENE:


[1] Up. Glasnik SPC, 1981. g., br. 4, str. 81-82.

[2] Protojerej Vasilije Nikolajević smatra da nepravoslavnoj hrišćanki (rimokatoličke, jermenske ili luteranske vere, u braku sa pravoslavnim mužem), čije će dete biti kršteno u Pravoslavnoj crkvi, „po jednodušnoj želji obeju strana (muža i žene), treba sveštenik da očita molitvu porodilji… U protivnom slučaju, kad porodilja ne želi to, ne sme se siliti da radi protiv svoga religiozanog uverenja“ (Praktični sveštenik, N. Sad, 1907, I, 93). Prema onom što je ovde izneto, Nikolajevićevo mišljenje o čitanju ove molitve nepravoslavnoj porodilji nije ispravno. Najblaže rečeno, ono je jednostrano. Prema njegovom mišljenju, izgleda da postupanje pravoslavnog sveštenika i Pravoslavne crkve zavisi samo od religioznog uverenja inoslavnog lica, xoće li ili neće da mu se molitve čitaju. Oni, pravoslavni, kao da nemaju svoje uverenje i svoj stav.

[3] Up. Glasnik SPC, 1979 g., br. 7, str. 165.

[4] Dr L. Mirković, Liturgika, Beograd 1967, II, 2, 26.

[5] Up. dr Jevsevije Popović, Opća crkvena istorija, Srem. Karlovci 1912, T. I, 437

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *