Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Чита ли се молитва четрдесети дан по рођењу детета неправославним мајкама?

 

ПИТАЊЕ: Недавно сам био у прилици да крстим дете чија је мајка протестантске (лутеранске) вере (а отац православне), па нисам био сигуран да ли да јој читам молитве за 40 дана по рођењу детета, тако да би и она могла присуствовати крштењу.

Да ли православни свештеник може читати ове молитве неправославним мајкама?

 

ОДГОВОР: Питање је унеколико слично оном: Може ли се извршити православно опело неправославном хришћанину?[1]У одговору на то питање речено је да Свете Тајне и молитвословља, која се врше православним верницима, не могу се вршити не само нехришћанским него и неправославним лицима, јер би то значило натурање православног чина некоме ко га не цени, јер да га стварно цени могао би га имати, као и осталу благодатну помоћ Цркве, преласком у православље. Очигледно да остајањем у протестантизму, православље и његови чинови немају за то лице значај „јединог потребног“. Вршити му ове чинове и поред тога значило би, као што рекосмо, натурање, агресију, а православљу је то страно.

Ни у случају да неправославно лице само жели и тражи да му се православни обред, или молитвословље изврши, то се ипак не би могло учинити. Не треба изгубити из вида да се православном лицу, које учини неки преступ, устежу поједина молитвословља, или ако пређе у раскол, макар да оно и тражи да му се изврше.[2]

Има случајева када неправославни, или чак нехришћани, прибегавају – обично у тешкој болести – молитви Православне цркве. У таквом случају свештеник се за њих може молити, али ако при том лице припада хришћанској вери, може му се прочитати Молитва Господња, Оче наш, одговарајући псалам, затим Апостол и Еванђеље из чина. Нехришћанском лицу не натурати ни Апостол и Еванђеље, те поред Молитве Господње прочитати Педесети псалам, као и онај из одговарајућег чина.

У конкретном случају, могло се мајци протестанткињи прочитати Молитва Господња и Псалам педесети, ако би она тражила да јој се молитва прочита. На исти начин могао би се свештеник за њу помолити Богу у својој приватној молитви, мада то она и не тражи, ако му је она рођака и ако сам хоће, или на тражење њеног православног мужа, или деце.[3] Иначе јој не треба вршити никакав чин, јер би то, рекосмо, било натурати јој православно схватање о нечистоти телесној и душевној и потреби молитвословља за њено очишћење.

Присуствовати крштењу свога детета она може као и друга неправославна, или нехришћанска лица, која се понегде чак узимају за кума. Разуме се да стварно таква лица не могу бити кум, јер кум треба да јемчи да ћe кумче бити васпитано у православној вери. Но у случајевима кад се то не може избећи, треба наћи православно лице које ћe у ствари учествовати као кум у чину крштења, читати Символ вере, давати одговоре на питања о одрицању од сатане и присаједињењу са Христом, а такође примити од свештеника кумче по крштењу; а неправославно, или нехришћанско лице ће само присуствовати чину. Православно лице, разуме се, биће и убележено у матичне књиге као кум, јер то оно у ствари и јесте.[4]

Истина, у старој Цркви поједини догмати, нпр. о Светој Тројици, о ваплоћењу Сина Божјега, па отуд и цео Символ вере, држани су у тајности и пред нехришћанима није се о њима говорило. Исто тако, није се говорило о Светој Евхаристији, Крштењу и другим Светим Тајнама, којима некрштени нису могли ни присуствовати. Стога су и катихумени морали напустити храм после читања Светог Писма и проповеди. То је такозвана „Дисциплина аркана“. Од ње је до данас остао на Литургији узглас: Двери, двери…, тј. упозорење вратарима да у храм не уђе нико непосвећен. Исти смисао биће да имају и речи химне Вечери Твојеја тајнија… „јер нећу казати тајну Твоју непријатељима Твојим…“.[5] О крштењу, и другим тајнама, говорило се катихуменима не пре, него тек после крштења, као што показују Мистагошке катихезе Светог Кирила Јерусалимског.

Кад је Црква добила слободу, постепено је овај став ублажаван у намери да се незнабошци упознају са учењем и богослужењем, да би се ослободили предрасуда ширених међу незнабошцима о неморалу Вечера љубави, причешћивању крвљу деце итд., те, упознавши хришћанство, могли заволети га и лакше примити. Разбијању заблуда о хришћанима требало је да послужи објашњавање о Цркви и њеном богослужењу у Првој апологији Светог Јустина Мученика, те се оно не може употребити за доказ о непостојању Дисциплине аркане.

Присуствовање крштењу мајке протестанткиње, којој није прочитана молитва за очишћење у 40. дан, не смета, дакле, нити тајни која се врши детету, нити православном схватању о потреби тих молитава за очишћење жене по рођењу детета.

 

Гласник, јул 1983.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Уп. Гласник СПЦ, 1981. г., бр. 4, стр. 81-82.

[2] Протојереј Василије Николајевић сматра да неправославној хришћанки (римокатоличке, јерменске или лутеранске вере, у браку са православним мужем), чије ћe дете бити крштено у Православној цркви, „по једнодушној жељи обеју страна (мужа и жене), треба свештеник да очита молитву породиљи… У противном случају, кад породиља не жели то, не сме се силити да ради против свога религиозаног уверења“ (Практични свештеник, Н. Сад, 1907, I, 93). Према оном што је овде изнето, Николајевићево мишљење о читању ове молитве неправославној породиљи није исправно. Најблаже речено, оно је једнострано. Према његовом мишљењу, изгледа да поступање православног свештеника и Православне цркве зависи само од религиозног уверења инославног лица, xoћe ли или неће да му се молитве читају. Они, православни, као да немају своје уверење и свој став.

[3] Уп. Гласник СПЦ, 1979 г., бр. 7, стр. 165.

[4] Др Л. Мирковић, Литургика, Београд 1967, II, 2, 26.

[5] Уп. др Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја, Срем. Карловци 1912, Т. I, 437