NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Kada se čitaju molitve ženi u četrdeseti dan po rođenju deteta?

 

PITANJE: Kad treba vršiti molitve „ženje rodilnicje po četiridesjatih dneh“ i ucrkovljenje deteta? Neki sveštenici vrše ove činove pre krštenja deteta, pored svega toga što u Trebniku piše: I ašče mladenec krščen jest, tvorit jerej vocerkovljenije. Ašče že ni, tvorit sije po kreščeniji“. A tako kazuje i prof. Mirković u svojoj Liturgici.

Izložite ovu stvar s obrazloženjem. Možda će Vas poslušati oni koji čine suprotno propisanom.

 

ODGOVOR: Ne znam da li će hteti da poslušaju mene, odnosno razloge koje iznosim, drugi, no da li ćete naći u sebi dobre volje, da prihvatite obrazložene razloge Vi, ne samo u ovom, nego i u drugim pitanjima? Često, naime, biva da je neobrazložena navika moćnija od obrazloženih razloga, te veliki broj ljudi lako prihvati očigledno slabe dokaze, koji potvrđuju njihovu naviku, a teško jake koji su tome suprotni.

Ako obratite pažnju činjenicama, razlaganje postavljenog pitanja pokazaće Vam da postupak sveštenika, koji ucrkovljenje deteta vrše pre njegovog krštenja, nije besmislen, kao što na prvi pogled može izgledati, s obzirom na razloge koje iznesoste i na druge koji se još mogu navesti. Jer pored crkvenoslovenskog Trebnika, i primedba u nekim grčkim savremenim Evhologijima – Trebnicima, kazuje takođe: „I ako je dete kršteno, čini jerej ucrkovljenje. Ako nije, čini to po krštenju“,[1] a tako isto u bugarskom: „Ako je dete kršteno, sveštenik ga ucrkovljava. Ako nije kršteno, tu se čini otpust, a ucrkovljenje se ostavlja do iza krštenja“.[2]

Pored prof. Mirkovića, isti ovaj stav nalazimo kod ruskih liturgičara – K. Nikoljskog: „Do krštenja njegovog (deteta) ne vrši se ucrkovljenje (Trebnik), kao što se slično tome i odraslim, koji još nisu kršteni, ne dozvoljava ulaziti u crkvu“,[3] a slično kod S. Bulgakova i G. Deboljskago.[4]

Ako pažljivije razmotrimo ceo ovaj obred, videćemo da se sastoji iz dva čina, iz molitava za mater deteta (prva i druga sadašnjeg čina) i molitva za dete i njegovo ucrkovljenje (treća i četvrta). I jedan i drugi čin postali su po ugledu na evanđelski događaj kad je u 40-ti dan, po rođenju Gospoda Isusa, Sveta Bogorodica ga donela u hram jerusalimski, radi Njegovog predstavljanja Gospodu i njenog očišćenja kao porodilje, po zakonu Mojsijevom (3 Mojs. 12, 2-8; Lk. 2-24), iako i jedno i drugo nije bilo neophodno, jer je Gospod kao Sin Božji uvek sa Ocem, a Sveta Bogorodica, kao neporočna Prisnodjeva, nije imala potrebe u očišćenju, nego su taj čin izvršili „ispunjavajući svaku pravdu“.

U grčkim rukopisima se ovako spojena oba ova čina mogu se pratiti sve do HII-HIII veka. Iz tog je vremena najraniji rukopis u kome se najpre navodi sadašnja treća molitva, sa natpisom: „Molitva za ucrkovljenje detetu u 40-ti dan“, iza koje odmah dolazi sadašnja druga sa natpisom: „Molitva kad navrši žena 40 dana od porođaja“. Slično se nalazi i u jednom našem rukopisu iz XIV v. Najpre dolazi sadašnja četvrta molitva, zatim sadašnja treća, pa uz primedbu: Taže molitvu siju 40 dnem, Vladiko Gospodi Isuse Hriste Bože naš. ., tj. sadašnja prva,[5] posle čega odmah dolazi čin krštenja. U starijim grčkim rukopisima posebno dolazi samo sadašnja treća molitva, a posebno sadašnja prva najranije u jednom rukopisu iz HI- HII veka.[6]

Pođemo li od XI veka još u dublju prošlost, videćemo da u rukopisima nema molitve za očišćenje matere deteta, nego da se nalazi jedino molitva „Gospode Bože naš, u četrdeseti dan…“ (treća sadašnjeg čina), u kojoj je glavna misao posvećenje deteta Bogu, prizvanje na njega Božjeg blagoslova, da se pod znakom Časnog Krsta sačuva od protivnih sila i udostoji Svetog Krštenja. Na nju samu nailazimo redovno u rukopisima sve do najstarijeg, Barberinskogo, iz VIII-IX veka, u kome dolazi sa natpisom: „Molitva kad se donosi dete u hram u 40. dan po rođenju njegovom“.[7]

Svakako da ova molitva potiče iz još starijeg vremena. Možemo se domišljati da je verovatno preuzeta iz postupka sa odraslim oglašenim, koji su svakako sa molitvom uvođeni prvi put u hram, da zajedno sa vernima slušaju čitanje Svetog Pisma i njegovo tumačenje, posle čega su, pre osvećenja Svetih Darova, na đakonov poziv: Oglašeni iziđite! – iz hrama izlazili. Pritom je svakako prisustvovao i onaj od poznatih vernih koji je garantovao za istinitost truda oglašenog oko ispravke svog života i koji je trebalo da mu bude kum pri krštenju.[8]

Iz sadržaja te najstarije molitve ucrkovljenja, u kojoj se i danas, pored drugih prozbi, moli da se dete udostoji prosvećenja u Svetom Krštenju, vidi se očigledno da je ucrkovljenje vršeno pre krštenja. Prozba za mladenca da se udostoji krštenja nalazi se i u četvrtoj molitvi sadašnjeg čina, a takođe u prvoj, u kojoj se moli za porodilju, a zatim nastavlja za novorođenče. Propis da ovom činu treba da prisustvuje kum, koji će dete „prijati po kreščeniji“, takođe pretpostavlja vršenje ucrkovljenja do krštenja. „Iz svega ovoga jasno se vidi“, veli prof. Fundulis, „da ovaj čin i molitve koje sadrži, imaju smisao kad ih stavimo u okvir činova prethodećih krštenju, koji predstavljaju jedan uspon u osvećenju novorođenog hrišćanina: Blagosilja se prvog dana, osmog mu se daje ime i donosi se samo do vrata hrama; u 40. ulazi u hram i posvećuje Bogu, da bi sledili „u odgovarajuće vreme“ eksorcizmi, odricanje od satane, sjedinjenje sa Hristom, obnovljenje vodom i Duhom, i Pričešće Tela i Krvi Hristove, koje sve ovo pečati. Uostalom, ovi činovi se nalaze u ovom poretku i u našim Evhologijama“.[9] Zaključujući, prof. Fundulis kaže: „U doba, dakle, kad je sastavljen čin četrdesetnice (ucrkovljenja), i po duhu njegovom, pre njega vršenje krštenja javlja se samo iznimno, kad to diktiraju posebne nužde. Ovo se vidi i iz odredbe natpisane nad molitvom u osmi dan, koja samo u slučaju opasnosti za život novorođenčeta, da ne umre neprosvećeno, savetuje da se požuri sa krštenjem“.[10]

Kako su, po svedočanstvu Eterije,[11] i drugih starih pisaca, za 40 dana Velikog posta katihumeni bili obavezni da dolaze na poučavanje u veri i tako pripremani za krštenje, biće da je prema tome postao običaj u Crkvi da se u toku 40 dana sprema i dete za krštenje molitvama, i ucrkovljenjem, „od kada je, dakle, novorođeni katihumen“, kako veli Sveti Simeon Solunski.[12] Ali mogućnost da dete za to vreme umre nekršteno prisiljavala je i roditelje i sveštenike da ga krste ne čekajući 40 dana, te Sveti Simeon Solunski iznosi kao princip: „Nema za to (krštenje) određeno vreme dana i časova, da ne bi neprosvećeno umrlo dete, nego ako bi bio strah od smrti, odmah kad se rodi, sve se vrši po pravilu (krštenja)“.[13] Po svedočanstvu Bulgakova, u Ruskoj crkvi krštenje deteta, pre 40 dana, „obično biva u sadašnje vreme“,[14] a tako je i u Srpskoj.

Činjenica krštenja mnoge dece pre 40 dana prouzrokovala je kako aktuelnost postavljenog pitanja, tako još i pitanja: Kako čitati molitve ucrkovljenja kad je dete već kršteno, obzirom da mu tada nije prvi put da se unosi u crkvu, jer je to već učinjeno kad je krštavano i miropomazano, i da se u njima krštenje pominje kao nešto što tek treba da se izvrši itd? U grčkoj crkvi „retko i samo u slučaju bolesti, krštavaju se novorođenčad pre 40 dana“.[15] Mada stoga ređe nego kod nas, vršenje ucrkovljenja deteta po krštenju javlja se kao problem i kod njih.

Pitanje na koji je način, u pojedinostima, prvobitno vršeno ucrkovljenje, do danas nije konačno rešeno, jer sem čitanja navedene najstarije molitve i podataka koje ona pruža: da je vršeno pre krštenja, u prisustvu majke i kuma (iako se oni izrično pominju tek u četvrtoj molitvi), drugih detalja iz starog deoba nema.[16] U XV v. neke od njih daje Sveti Simeon Solunski. Prema njegovom izlaganju, sveštenik je uzimao dete od matere i sa njime činio znak klanjanja pred oltarem „objavljujući tako kao posvećenje Bogu (ovo) klanjanje Tvorcu“.[17] Biće da je pri tome pevao, kao i danas, tropar praznika Sretenja i govorio molitvu Svetog Simeona Bogoprimca: Njinje otpuščaješi…, a zatim dete predavao materi ili kumu. Sveti Simeon takođe pominje i vršenje krštenja pre ucrkovljenja, i razliku vršenja ucrkovljenja sa detetom koje je kršteno i onim koje nije kršteno: „U četrdeseti dan, veli on, opet se donosi (dete) majkom u hram i kao dar prinosi se Bogu… I ako je dete kršteno, uvodi ga (sveštenik) u oltar i obvodi ga okolo, i tada čini klanjanje… Ako li nije kršteno dete, stavši pred stubove, i učinivši da se dete pokloni prema oltaru, predaje ga materi i čini otpust“.[18] Neke detalje nalazimo u činu ucrkovljenja u Goarovom Evhologionu. Posle sve četiri sadašnje molitve sveštenik uzima dete i, čineći njime znak krsta pred dverima hrama, govori: „Ucrkovljuje se rab Božji…“ Dalje postupa i govori kao što je u savremenim Trebnicima i uvodi u Sveti oltar, ako je muško (Ako je žensko, do krasnih vrata, i stavlja pred vrata oltara, odakle ga kum uzima i po otpustu odnosi).[19]

U našim rukopisima nalazimo takođe izvesne detalje. Ni u jednom nisam naišao na primedbu da čin treba vršiti po krštenju, ni kako bi se tada govorile molitve, iako u nekima postoji primedba, ako je dete slabo i ne sisa, da ne treba čekati treći ili šesti dan, nego ga odmah u dan rođenja krstiti,[20] a u nekim, u prvoj molitvi, ako je dete umrlo, sveštenik „čati do zde“, a ako je živo „i sije“: Ot njeje roždenoje otroče…[21] Po nekima, kao kod Goara, pri ucrkovljenju muško dete se unosi u oltar, a ne žensko.[22] Po drugima pak, u oltar se unosi i žensko, ali dok se muško obnosi oko sve četiri strane Časne trpeze, žensko se obnosi samo sa tri (ne i sa zapadne: Va prednju ubo stranu ne prihodit).[23]

Da se od vekovnog vršenja ucrkovljenja sa nekreštenim detetom dođe do propisa da se ono može vršiti samo sa već krštenim, mislim da je najjači podsticaj učinilo shvatanje Svetog Simeona Solunskog da u oltar ne ulazi nekršteni. Procenjujući da je mnogo bolje da se dete posvećuje Bogu pronošenjem kroz oltar, nego bez toga, pored drugih razloga, došlo se do propisa da se krštenje vrši pre ucrkovljenja. No i posle toga, u činu su ostale one iste molitve u kojima se krštenje deteta pominje kao stvar koja tek treba da se izvrši, bez uputstva kako ih sada, u promenjenim uslovima, treba činiti. Ako se o tome ne govori u crkvenoslovenskom, govori se u grčkom Evhologionu iz 1754. g. U njemu se za treću molitvu kaže da ako je dete kršteno, umesto reči: „Da udostojivši se Svetog Krštenja…“, sveštenik treba da kaže: „Da radi Svetog krštenja, koga se je udostojio, dobije deo izabranih Carstva Tvoga“. A iza četvrte (Bože, Oče Svedržitelju…), u istom slučaju, da je ili sasvim ne treba čitati, ili ne govoriti reči: „I udostoj ga u vreme blagopotrebno…“, zaključno sa rečima „imenom Hrista Tvoga“.[24] Iste primedbe nalazimo u savremenom Evhologionu zvaničnog izdanja Grčke crkve,[25] takođe u Agiasmatarionu E. Skarpa,[26] kao i u bugarskom Trebniku.[27]

Pojedini liturčiki pisci daju isto uputstvo za čitanje ovih molitava ako je dete kršteno, npr. K. Nikoljski i S. Bulgakov, od kojih poslednji pri tome iznosi tri mogućnosti: Ili da se molitve za dete sasvim izostave, ili da se izostave izrazi o tome da ga Gospod udostoji krštenja, ili, najzad, da se takvi izrazi, umesto u budućem, kažu u prošlom vremenu.[28] Prof. Fundulis upućuje na ovakve primedbe novijih štampanih Evhologija i veli da u prvoj molitvi treba izostaviti reči „da se udostoji i duhovne svetlosti i pribroji Tvome svetom stadu“. U trećoj izostaviti reči: „Da se dostojiš Svetog krštenja…“, sve do vozglasa: Jer si ti…[29]

Kao što se primećuje, u ovoj stvari nije uopšte sporno vršenje u 40. dan molitava porodilji, radi njenog očišćenja i pristupanja Svetom Pričešću. Ovaj čin ne zavisi od toga da li će se istog dana vršiti ucrkovljenje deteta, da li je ono kršteno ili nije, jer se ove molitve čitaju porodilji i u slučaju da je dete umrlo.[30] U pitanju je, kao što se iz celog izlaganja vidi, vršenje ucrkovljenja deteta u 40. dan, tj. da li ga vršiti pre, ili posle njegovog krštenja? Dok Crkva ne donese drukčiju odluku, u važnosti su propisi sadašnjeg Trebnika, te ucrkovljenje treba vršiti posle krštenja, iako se pri tome gubi smisao prvog unošenja deteta u hram i posvećenja Bogu.

Kad se vrši ucrkovljenje ženskog deteta, neće se ono pronositi kroz oltar, prema naredbi savremenih naših i grčkih Trebnika, mada je, kako navedosmo, po našim rukopisima i tvrđenju prof. Fundulisa, i ono pronošeno kroz oltar. „Smisao je čina ucrkovljenja deteta da se ono prinosi Bogu i Njemu posvećuje“.[31] A to je jednako potrebno i muškoj i ženskoj deci, te je ranije jednako i vršeno.

 

Glasnik, decembar 1985.

 

NAPOMENE:


[1] Mega Evhologion, izd. Astir 1970, 125.

[2] Trebnik, Sofija 1929, 23.

[3] Posobije k izučeniju Ustava…, S. Peterburg 1900, 659.

[4] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 884; Popečenije Pravosl. cerkvi o spaseniji mira, S. Peterburg 1894, 81.

[5] Muzeja SPC u Beogradu, br. 112, XIV v., l. 62a-64b.

[6] P. Trembelas, Mikron Evhologion, Atina 1950, 268.

[7] P. Trembelas, isto.

[8] Up. Glasnik 1982, 95.

[9] Ioannu Funtuli, Apantisis is liturgikas aporias I, Atina 1967, 165.

[10] Isto, 1654.

[11] Hadžiluk Eterije u Sveta mesta, u dr L. Mirković, Heortologija, Beograd 1961, 306.

[12] O tajnama, gl. 60 Minj. P. G. T. 155, k. 212.

[13] Isto, O tajnama, g. 61, k. 212.

[14] N. d. 883.

[15] N. d. 165. Evhologion zvanične Grčke crkve i E. Skarpa nemaju primedbe da se ucrkovljenje ne vrši pre krštenja.

[16] Up. L. Mirković, n. d. 33.

[17] O tajnama, gl. 60, k. 212.

[18] Isto.

[19] N. d. str. 368.

[20] Br. 164, XVI v., Grujićeve zbirke Muzeja SPC u Beogradu, l. 102a.

[21] Br. 16 iste zbirke, l. 15a.

[22] Br. 266, Trebnik Vincenca Vukovića iz XVI v., l. 270b.

[23] L. 3a, u Br. 67 Grujićeve zbirke; br. 86, iz 1622 g. iste zbirke; br. 1, XV-XVI v., br. 221, XVI v.; br. 320 i br. 322, XVII v., Muzeja SPC. Prema ovim rukopisima, sveštenik najpre čita dve molitve materi deteta, od kojih je druga kao u sadašnjem Trebniku, a prva: Gospodi Bože naš, Tebe se mili dejem i Tebe molim…, različite od sadašnje prve. Na kraju ucrkovljenja čita sveštenik treću molitvu; četvrte molitve sadašnjeg čina nema.

U rukopisu br. 67. daje se objašnjenje: „Prijemnik glagoljet se kum“ (l. 4a).

[24] Bulgakov, n. d. 880, 884.

[25] Mikron Evhologion, Atina 1968, str. 54, 55.

[26] Izd. M. Saliveru, bez god. izdanja, str. 238, 240, 241.

[27] Sofija 1929, str. 19, 21.

[28] N. d. 883.

[29] N. d. 166.

[30] Duh starozavetnog shvatanja da je porodilja nečista i u duhovnom pogledu (ne dohvata se ničega svetog i u svetinju ne ulazi – 3 Mojs. 12, 2-6), kad rodi muško za sedam i još 33 dana, a 14 i još 66 dana kad rodi žensko, uticao je i na sastav molitava ovog čina (up. P. Trembelas, n. d. 260), iako novozavetna Crkva ima drukčije gledišta (up. Glasnik 1983, str. 227). No presudni uticaj za njegov nastanak, kao što je napomenuto, imao je novozavetni primer Sv. Bogorodice, pa ga zato treba držati.

[31] J. Fundulis, n. d. 153.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *