Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Разлика мелодије свјетилна појединих великих празника од мелодије свјетилна другог гласа. О посебном певању Великог славословља шестог гласа.

 

ПИТАЊЕ: Откуд то да су мелодије свјетилна на Божић, Богојављење и Васкрс толико различне од свију осталих свјетилна и ексапостилара, који се код нас узимају свагда другог гласа?

Исто је тако и са Великим славословљем шестог гласа. Зашто његов напев одудара од свију напева тога гласа?

 

ОДГОВОР: Питање би се могло проширити пореклом мелодије кондака III гласа, као и мелодије кондака Благовести, Возбраној Војеводје, такође различних од свију напева трећег и осмог гласа, па би онда, мислим, биле обухваћене све особитости које одударају од оног што у нашем осмогласном црквеном појању важи као редовно и правилно. Додуше, и мелодије првих двеју Блажена I и VIII гласа нису као остале у тим гласовима, али је та разлика ипак много мања него оних поменутих. Можда су ове остатак нашег старог појања, како за две прве Блажене вели Стеван Мокрањац да су по „старом начину“.[1]

Да не дуљимо, рећи ћемо одмах: Мелодије наведених празничних свјетилна, упоређене са грчким мелодијама истих песама, показују веома упадљиву сличност. Није потребно бити музички стручњак па доћи до закључка да је наша мелодија ових песама примљена из грчке псалтике, и то релативно позно, тако да због краткоће времена није претрпела веће трансформације нашег народног мелоса, него само незнатније измене, те је стога лако можемо препознати упоређењем са савременом грчком. Покушаћемо да утврдимо време кад је та мелодија ушла у наше појање.

Целокупно наше појање, осмогласно и велико, као што је познато, примљено је од Грка, особито посредништвом манастира Хиландара и Св. Горе. Током времена оно је дотеривано према особинама наше народне музике, и тако је настало Српско црквено појање. У старини оно је особито неговано у већим манастирима, првенствено оним где су била седишта епископија, као и у пећком манастиру, центру нашег црквеног живота.[2] Миграцијом мноштва нашег народа у турско доба, тај центар је прешао на север, у Сремске Карловце и фрушкогорске манастире.

Кад су у XVIII в. митрополити Мојсије Петровић и Вићентије Јовановић почели систематски радити на подизању образовања свештенства, доводити добре зналце појања из Грчке и Свете Горе,[3] ови свакако нису могли увести сасвим грчко појање, него само постојеће исправљати тако да оно не пређе у „простачко“.[4] То се особито односи на мало, осмогласно појање,[5] док је велико много више потпало под утицај грчког. Али је понешто и у осмогласном примљено тада из грчког и као лепше одомаћило се. У то време, сматрам, да су примљене и до данас остале мелодије ових свјетилна, а тако и славословља VI гласа.

Да бисмо то представили очигледно, изложићемо свјетилан на Божић грчког напева у савременим нотама, из књиге И. Сакелариду, Имни ке оде, и нашег напева из Нотног зборника прот. Н. Барачког:

 

Исто тако, упоређењем макар неколико ставова грчке мелодије Великог славословља III гласа[6] са мелодијом исте химне нашег VI гласа, сличност ћe се лако уочити:

 

О особености мелодија кондака III гласа и химне Возбраној Војеводје опширно је писао прота Живојин Станковић у чланку „Нека запажања о нашем осмогласном црквеном појању“.[7] У овој својој, како сам каже, „компликованој радњи“, о пореклу кондака III гласа, прота износи утврђену чињеницу, да је дивну мелодију и текст Божићњег кондака саставио Роман Мелод, па је онда она постала образац свију кондака III гласа. „Због тога је и наша Црква мелодију Божићњег кондака „Дјева днес…“ означила као општу мелодију за кондак III гласа, мада ова мелодија нема никакве везе ни сличности са тропаром и кондаком III гласа из нашег осмогласника, као што је напред наведено. Тиме је питање кондака трећег гласа коначно решено“.[8] Тврдња проте Живојина Станковића одговара стварности, тј. као и мелодије празничних светилна и славословља VI гласа, и мелодију кондака трећег гл. примили смо у новије време од Грка и она је уз незнатне измене остала у нашем црквеном појању до данас.

Што се тиче порекла мелодије химне Возбраној Војеводје прота Живојин износи три претпоставке: 1) „Да је она још у току средњег века, од неког анонимног комопозитора била изграђена и као готова мелодија затекла се у кодексу старог српског црквеног пјенија, па је таква у усменој народној традицији и сачувана до данашњег дана“;[9] 2) Да су је увели „у наше црквено пјеније индивидуални црквени појци којих је највише било из Карловачке митрополије“;[10] 3) Да „мелодија песме Возбраној Војеводје као кондак осмог гласа, која је до сада припадала анонимном композитору, има да припадне покојном Стевану Мокрањцу, јер је то његово дело“.[11] Ову претпоставку прота коначно усваја.

Наишавши на добар траг при расуђивању о пореклу мелодије кондака III гласа, да је наставио тим трагом прота би дошао и до решења питања мелодије химне Возбраној Војеводје. Требао ју је, наиме, само упоредити са њеним грчким узором па би видео да је и она, на исти начин, а вероватно и у исто време као и наведене три мелодије, ушла у наше појање, али остала у њему као неки „самоподобан“, не повукавши за собом остале кондаке VIII гласа. Незнатно измењена, она и данас показује јасно своје порекло. Да не останемо на голој тврдњи, изнећемо је из истог зборника И. Сакелариду:

 

Не стоји, дакле тврдња проте Живојина да је мелодија ове песме дело Стевана Мокрањца, те да би требало подејствовати код Светог Арх. Синода да својом одлуком званично прогласи ову мелодију његовим делом и „да се то убележи и у наше богослужбене црквене књиге“.[12] Ово, разуме се, ни најмање неће помрачити славу Ст. Мокрањца, ни умањити његов значај за нашу црквену музику.[13] То не може учинити ни околност што не одговара стварности доказивања проте Живојина да завршна фигура ове песме, самогласног осмог гласа, потиче од поч. Косте Манојловића,[14] јер се налази и у Општем пјенију Мокрањчевом литографисаном за потребе богослова 1911. год.[15] Ја не тврдим да је ту фигуру измислио Мокрањац, иако се налази у Пјенију издатом за његовог живота. Него сматрам да ју је негде нашао, или чуо од ког појца. У Српском православном пјенију Бољарић-Тајшановића, штампаном 1887. г., св. III, стр. 7, ова химна се завршава:

 

Дакле, донекле слично као код Мокрањца, али је код њега завршетак изразито самогласног осмог гласа. Но и код Бољарић-Тајшановића, стих Радујсја невјесто…, као припев на Акатисту иза икоса, има друкчији завршетак, као и код Мокрањца на том месту, тј. онај уобичајени.

 

Најпре ћe бити да је неки појац, сматрајући да ћe спасти VIII глас натписан над овим благовештенским кондаком, и ухватити души место ако му макар крај навуче на тај глас, развио сасвим Бољарић-Тајшановићеву фигуру у том правцу. Мокрањац је ваљда тако чуо и забележио. Но, ма ко да је ову фигуру измислио, претерао је, јер је Возбраној Војеводје кондак, те самогласна фигура ту не одговара.

Свакако инспирисан овим завршетком, К. Манојловић је у Страном пјенију, поред уобчајене и мелодије унео целу ову химну у тропарском напеву VIII гласа.[16] За њим се повео Н. Барачки, Б. Лукић, затим Мирко Павловић и Стеван Ластавица, од којих сва тројица, поред обичног, имају Возбраној Војеводје осмог тропарског гласа.[17] Митрополит Дамаскин, у главном тексту има завршетак осмог гласа, а у примедби под текстом онај уобичајени.[18] Нема никакве потребе за измишљањем VIII тропарског гласа за ову химну. Кад се она свакодневно, на крају првог часа, пева уобичајеним напевом, а такође на Акатисту, што се не би једног дана, на Благовести, могла певати и на Литургији, после входа, тим истим напевом, као што већином свуда и бива?

Није непознато да Мокрањац није био богослов, те се морао ослањати на певање појединих певача, па онда „упоредити разне начине појања и пробрати који је најчешћи и најбољи“, како сам вели у предговору Осмогласника из 1908. год. Он је то могао успешно извршити не само као музички стручњак него и зато што су му све црквене мелодије биле познате, јер их је добро савладао као ђак у основној школи и гимназији, имајући одличне наставнике појања и идући редовно у цркву на вечерњу, јутрењу и Литургију, као што износи у истом предговору. Ипак, да је био богослов он би још више мелодију присподобио тексту, тако би смисао песме која се пева био још више истакнут и тако прихватљивији слушаоцима, према познатом принципу Блаж. Јеронима, да слуга Христов треба да пева тако како би слушаоцима омилеле речи песме, а не мелодија сама по себи, или глас певача.[19] Колико таквих особености у његовом пјенију дугује порекло појединим певачима, тешко је рећи. Изнећу их неколико за које сматрам да то несумњиво јесу.

Свакако је Мокрањац, чувши од појединих појаца, у више случајева задржао нагласак на слогу који смисао не олакшава, него отежава и удаљује, нпр. у Честњејшују VIII гласа стоји:

 

а боље би, сматрам, било:

 

Исто тако у VII гласу:

 

уместо:

 

што би, према III гласу од кога је VII постао, било боље. Тако је и са наглашавањем речи у четвртој стихири на Господи возвах VIII гласа:

 

а боље би било:

 

Или у Свјатиј Боже славословља VI гласа, последње би речи било боље наглашавати овако:

 

него:

 

У догматику II гласа, уместо нагласка на „пре“, у речи пребила, која значи остати, бити и даље, према смислу звучало би боље овако:

 

Поготово би боље било у степенима IV гласа да се нагласи:

 

него:

 

У последња два случаја, такав је нагласак и код Бољарић-Тајшановића, одакле га је можда Мокрањац и преузео. И у Свјатиј Боже IV гласа боље би било према сродном VIII гласу да стоји:

 

како је код Бољарић-Тајшановића, него:

 

Такође сматрам да код Мокрањца у Честњејшују II гласа, фигура уз речи Слова рождшују личи на V глас, са којим други глас нема сродства, те ћe бити да је ту доспела на тај начин што ју је Мокрањац чуо и усвојио од неког појца.[20] Да се уочи сличност, навешћемо је како стоји у II:

 

и V гласу:

 

Разлика је, дакле, само у тону „ла“ у II, замењеном са „до“ у V гласу, док су сви остали тонови потпуно исти. Стога би ову фигуру било боље присподобити јасније II гласу, те да стоји:

 

као што је код Бољарић-Тајшановића, Барачког, Ластавице и других.

Не знам како би се друкчије него на исти начин могло протумачити што на Благодарењу тропар III гл.: Твојих благодјејаниј и даров… и Богородичан: Богородице христијаном помошчнице… имају мелодију кондака,[21] иако смо претходно утврдили да мелодија кондака Дјева днес важи само за кондаке III гласа, а не и за тропаре. Стога, овај тропар и Богородичан свакако треба певати тропарском мелодијом.

На исти начин, сматрам, дошло је до тога да на крају Осмогласника, уместо тропара четврте Блажене осмог гл.: Днес Христос воскрес от гроба… стоји Тројичен: Безначалнаја Тројице…, који у ствари долази на Слава кад у недељу VIII гласа нема Блажена Светога, него се узимају свих осам из Октоиха, као што тачно стоји код Корнелија Станковића.[22] Можда је Мокрањац видео да га неки појци на том месту узимају, или је овај Тројичен преузео од Бољарић-Тајшановића, који га у четвртој Блажени наводе.[23]

Тако је, без сумње, и реч Амин доспела пред Јако да царја на Великом входу. Повучени последњим речима свештениковог узгласа: Всјех вас православних христијан… и во вјеки вјеков, неки су појци одговарали Амин, па онда Јако да царја. Тако се Амин на том месту нашло и у Мокрањчевом Страном пјенију.[24] Митрополит Дамаскин у свом Црквеном пјенију нема на том месту реч Амин, а такође ни Корнелије Станковић.[25]

Не могу се домислити да ли код Бољарић-Тајшановића понављање појединих слогова потиче из световне музике, или је ради попуњавања мелодијске фигуре. Но сва три случаја овог понављања код њих, стављеног у заграде,[26] налазе се и у Мокрањчевом Осмогласнику, али без заграда, што нас упућује на закључак да их је Мокрањац преузео оданде. Било како било, само по себи је јасно да ово понављање, разумљиво у великом појању, но овде беспредметно, не користи јасноћи, него напротив смета.[27] Митрополит Дамаскин, као и Барачки и Ластавица – та понављања су избегли.

Из пијетета према Мокрањцу и његовом делу на црквеној музици свакако је требало, у новом, трећем издању његовог Осмогласника 1964. г., извршити исправке штампарских грешака издања из 1922. и 1908. године, као нпр. на стр. 89. и 168. где изнад хвалитних стоји „стиховње“; на стр. 197. требало је избрисати све предзнаке (снизилице) сем на „си“, као и на стр. 196. у 2. реду одоздо, и др.[28]

 

Гласник, март 1981.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Осмогласник, Београд 1964, 32.

[2] Уп. др Л. Мирковић, Православна литургика, Београд 1965, I, 273.

[3] Архим. Јован Рајић у својој Историји катихизиса, вели: „Но добри тај (Мојсије Петровић, митрополит од 7. II 1726. до 27. VII 1730. г.) ни тиме се није задовољио, него изволи још потрудити се, да и црквено славословије тече чиноустројено и благољепно. Ради тога доведе из Св. Горе јеромонаха Анатолија, искусног псалта, и устроји у Београду грчку школу, из које је по времену узимао јуноше са добрим гласом, које је онај псалт научио појати по грчкој псалмоди, числом довољне чим је цркву изредно увесељавао; и тако распространившу се грчку пјенију свуда, преста српско пјеније сасвим, тако да се данас једва где чује“ (уп. Лазар Богдановић, парох, Српско православно пјеније карловачко, Српски Сион, 1893, стр. 232).

[4] Исто, стр. 273.

[5] Један од најбољих појаца у доба митр. Ст. Стратимировића, Димитрије Крестић, архим. крушедолски, учио је појање од једног грчког даскала у Бановцима, „и научио од њега: Херувимску песму на свих 8 гласова, све ирмосе, причасне, Василијеву службу, тон-деспотин и многе друге ствари, а у самом Крушедолу, где је тада неговано славенско црквено пјеније такозвано „старо“, које је такође дивно било, јамачно је научио цело то старо пјеније, јер свештеници који га познаваху лично веле да је у прсте знао све велике сједалне, Глас Господењ и остало мало и велико пјеније“ (исто, 248).

[6] Имни ке оде, Атина 1952, стр. 114; Нотни зборник, Н. Сад 1923, стр. 275. На питање: Зашто није узета мелодија шестог него трећег гласа? – може се рећи ово: Кад се већ узимала особита мелодија, нема значаја да ли ћe она бити баш грчког шестог, трећег, другог или кога било гласа, јер би свака од њих одударала од наших. Уместо просте мелодије шестог гласа, узета је она која је изгледала најлепша.

[7] Православна мисао 1963, св. 1-2, стр. 62-72.

[8] Исто, стр. 62, 63.

[9] Исто. стр. 69, 70.

[10] Исто, стр. 65.

[11] Исто, стр. 72.

[12] Исто.

[13] Са компетенцијом стручњака, о Мокрањчевом значају вели К. Манојловић: „Мокрањчев начин обраде у нашој црквеној музици може се назвати класичним…“ (Споменица Ст. Мокрањца, Београд 1923, 179). Још 1910. г., кад је Београдско певачко друштво, с Мокрањцем као диригентом, долазило у Сарајево, писало се о њему као о Вуку српске народне мелодије (исто, стр. 112). Али оба ова велика човека наше новије културне историје нису били богослови, што се с богословског гледишта одражава на њиховом делу. Ма колико био ванредан у погледу лепоте језика, Вуков Нови Завет, у погледу тачности мисли и израза, с обзиром да је Св. Писмо основ догматских и моралних принципа, није без недостатака. Ђ. Даничић, пишући о врлинама Вуковог превода Новог Завета, наглашава „да Вук није пришао превођењу као богослов, за кога је важна само садржинска тачност превода него као језички стваралац и српски књижевник за кога је најважније питање литерарне вредности дела“ (В. Мошин, Студиј Вуковог превода, у Сабрана дела В. Караџића, књ. X, Просвета 1974, 622). И сам Вук изјављује, у предговору Новог Завета, да његов „превод није да се чита у цркви, него да га људи читају као књигу“ (исто, стр. 15).

Нешто је слично и са Мокрањчевим делом на црквеној музици. Ма колико он био непревазиђен са музичке стране, са богословске би се могле ставити извесне примедбе.

[14] Н. д. 71.

[15] У свесци Велики пост и Благовести, у Суботу акатиста, стр. 21.

[16] Страно пјеније, Београд 1920, 195.

[17] Нотни заборник, Н. Сад 1923, стр. 26, 294; Партитуре… Београд 1928, 367, 368; Страно пјеније, Битољ 1927, 303; Празнично појање, Београд 1969, св. II, 154.

[18] Српско црквено појање, Београд 1972, 120.

[19] Н. Милаш, Правила Православне цркве с тумачењима, Н. Сад 1895, I, 562.

[20] Ова фигура налази се и код митроп. Дамаскина у црквенословенском и српском тексту, н. д. 232.

[21] Разуме се ако је те тропаре тако певао и Мокрањац, јер их нема у његовом Страном пјенију из 1911. г., него у Молебном пјенију, литографском издању ђака битољске богословије 1932. г., где стоји: „у ноте ставио свешт. Мирко Павловић“ (стр. 6, 7). Богородичан: Богородице, христијаном помошчнице… са мелодијом кондака налази се у Партитурама Б. Лукића, као и у Страном пјенију протођ. Живадина Ђорђевића, Београд 1968, 198.

[22] Срп. црквено карловачко појање, св. I, Блажена осам гласова, Београд 1922.

[23] Н. д. стр. 33-34.

[24] Бар у издању К. Манојловића 1920. г. Амин стоји у Недељној, Празничној и Подобној недељној Херувици, а нема га у Херувици I гласа, по Корнелију, Корнелијевој и Подобној празничној (стр. 356-364). Исто је тако у литограф. издању битољских богослова у редакцији Мирка Павловића. Амин се налази и у партитурама Б. Лукића у четири Херувике, а у две га нема.

[25] Божанственаја служба, Беч 1862, стр. 16. Ове речи нема ни код Барачког, Живковића и Козобарића (Правосл. цркв. пјеније, Осијек 1934, I, 55, 58, 60, 61).

[26] У Слава испред догматика другог и шестог гл. „свја – свјатому Духу“; у 3. стихири на Господи возвах, четвртог гласа: „и ве – велију милост“.

[27] Уп. Л. Мирковић, н. д. 279.

[28] У предговору, на стр. 7. р. 23. одоздо, и стр. 9, р. 1. одозго стоји „Овим“ уместо „Обим“; такође на стр. 10, р. 6. одозго „почети за це“, уместо „почети са це“. У неким примерцима, додуше, на крају су наведене неке штампарске грешке, али су и ту начињене грешке: на стр. 171 стоји „р. 3. одоздо“, а треба „р. 3. одозго“; на стр. 173 „р. 5. оздо“, а треба „р. 5. одозго“; на стр. 192 стоји „р. 2. одозго“, а треба „р. 2. одоздо“; на стр. 124 стоји „последња нота да буде ла уместо до“, а треба „ла уместо си“.

 

9 Comments

  1. Sta znace reci:
    Odanije
    Obretanje
    Uspenje …
    Zasto, za manje ucene u veronauci, na sajtu ne postoji recnik starih ili crkvenih reci

  2. Pomaze Bog oce.Molim vas da mi odgovorite da li je dozvoljeno jesti hranu deklarisanu pod posno a pise da moze sadrzati tragove mleka.Hvala Vam mnogo.

  3. Изгледа да патријарх Павле није знао да тропска година није права година а да је по сидералној години стари календар тачнији.Гладано са Земље нови календар је тачнији гледано са Сунца оба су погрешна гледано из центра галаксије стари календар је тачнији.

  4. Александар

    Помаже Бог,
    имам једно питање,рекли су ми да име детета се не даје по баки или деки ако су још увек живи,па ме занима дали је то тачно.

  5. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

  6. Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена”.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  7. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови” нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети”.