NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Razlika melodije svjetilna pojedinih velikih praznika od melodije svjetilna drugog glasa. O posebnom pevanju Velikog slavoslovlja šestog glasa.

 

PITANJE: Otkud to da su melodije svjetilna na Božić, Bogojavljenje i Vaskrs toliko različne od sviju ostalih svjetilna i eksapostilara, koji se kod nas uzimaju svagda drugog glasa?

Isto je tako i sa Velikim slavoslovljem šestog glasa. Zašto njegov napev odudara od sviju napeva toga glasa?

 

ODGOVOR: Pitanje bi se moglo proširiti poreklom melodije kondaka III glasa, kao i melodije kondaka Blagovesti, Vozbranoj Vojevodje, takođe različnih od sviju napeva trećeg i osmog glasa, pa bi onda, mislim, bile obuhvaćene sve osobitosti koje odudaraju od onog što u našem osmoglasnom crkvenom pojanju važi kao redovno i pravilno. Doduše, i melodije prvih dveju Blažena I i VIII glasa nisu kao ostale u tim glasovima, ali je ta razlika ipak mnogo manja nego onih pomenutih. Možda su ove ostatak našeg starog pojanja, kako za dve prve Blažene veli Stevan Mokranjac da su po „starom načinu“.[1]

Da ne duljimo, reći ćemo odmah: Melodije navedenih prazničnih svjetilna, upoređene sa grčkim melodijama istih pesama, pokazuju veoma upadljivu sličnost. Nije potrebno biti muzički stručnjak pa doći do zaključka da je naša melodija ovih pesama primljena iz grčke psaltike, i to relativno pozno, tako da zbog kratkoće vremena nije pretrpela veće transformacije našeg narodnog melosa, nego samo neznatnije izmene, te je stoga lako možemo prepoznati upoređenjem sa savremenom grčkom. Pokušaćemo da utvrdimo vreme kad je ta melodija ušla u naše pojanje.

Celokupno naše pojanje, osmoglasno i veliko, kao što je poznato, primljeno je od Grka, osobito posredništvom manastira Hilandara i Sv. Gore. Tokom vremena ono je doterivano prema osobinama naše narodne muzike, i tako je nastalo Srpsko crkveno pojanje. U starini ono je osobito negovano u većim manastirima, prvenstveno onim gde su bila sedišta episkopija, kao i u pećkom manastiru, centru našeg crkvenog života.[2] Migracijom mnoštva našeg naroda u tursko doba, taj centar je prešao na sever, u Sremske Karlovce i fruškogorske manastire.

Kad su u XVIII v. mitropoliti Mojsije Petrović i Vićentije Jovanović počeli sistematski raditi na podizanju obrazovanja sveštenstva, dovoditi dobre znalce pojanja iz Grčke i Svete Gore,[3] ovi svakako nisu mogli uvesti sasvim grčko pojanje, nego samo postojeće ispravljati tako da ono ne pređe u „prostačko“.[4] To se osobito odnosi na malo, osmoglasno pojanje,[5] dok je veliko mnogo više potpalo pod uticaj grčkog. Ali je ponešto i u osmoglasnom primljeno tada iz grčkog i kao lepše odomaćilo se. U to vreme, smatram, da su primljene i do danas ostale melodije ovih svjetilna, a tako i slavoslovlja VI glasa.

Da bismo to predstavili očigledno, izložićemo svjetilan na Božić grčkog napeva u savremenim notama, iz knjige I. Sakelaridu, Imni ke ode, i našeg napeva iz Notnog zbornika prot. N. Baračkog:

 

Isto tako, upoređenjem makar nekoliko stavova grčke melodije Velikog slavoslovlja III glasa[6] sa melodijom iste himne našeg VI glasa, sličnost će se lako uočiti:

 

O osobenosti melodija kondaka III glasa i himne Vozbranoj Vojevodje opširno je pisao prota Živojin Stanković u članku „Neka zapažanja o našem osmoglasnom crkvenom pojanju“.[7] U ovoj svojoj, kako sam kaže, „komplikovanoj radnji“, o poreklu kondaka III glasa, prota iznosi utvrđenu činjenicu, da je divnu melodiju i tekst Božićnjeg kondaka sastavio Roman Melod, pa je onda ona postala obrazac sviju kondaka III glasa. „Zbog toga je i naša Crkva melodiju Božićnjeg kondaka „Djeva dnes…“ označila kao opštu melodiju za kondak III glasa, mada ova melodija nema nikakve veze ni sličnosti sa troparom i kondakom III glasa iz našeg osmoglasnika, kao što je napred navedeno. Time je pitanje kondaka trećeg glasa konačno rešeno“.[8] Tvrdnja prote Živojina Stankovića odgovara stvarnosti, tj. kao i melodije prazničnih svetilna i slavoslovlja VI glasa, i melodiju kondaka trećeg gl. primili smo u novije vreme od Grka i ona je uz neznatne izmene ostala u našem crkvenom pojanju do danas.

Što se tiče porekla melodije himne Vozbranoj Vojevodje prota Živojin iznosi tri pretpostavke: 1) „Da je ona još u toku srednjeg veka, od nekog anonimnog komopozitora bila izgrađena i kao gotova melodija zatekla se u kodeksu starog srpskog crkvenog pjenija, pa je takva u usmenoj narodnoj tradiciji i sačuvana do današnjeg dana“;[9] 2) Da su je uveli „u naše crkveno pjenije individualni crkveni pojci kojih je najviše bilo iz Karlovačke mitropolije“;[10] 3) Da „melodija pesme Vozbranoj Vojevodje kao kondak osmog glasa, koja je do sada pripadala anonimnom kompozitoru, ima da pripadne pokojnom Stevanu Mokranjcu, jer je to njegovo delo“.[11] Ovu pretpostavku prota konačno usvaja.

Naišavši na dobar trag pri rasuđivanju o poreklu melodije kondaka III glasa, da je nastavio tim tragom prota bi došao i do rešenja pitanja melodije himne Vozbranoj Vojevodje. Trebao ju je, naime, samo uporediti sa njenim grčkim uzorom pa bi video da je i ona, na isti način, a verovatno i u isto vreme kao i navedene tri melodije, ušla u naše pojanje, ali ostala u njemu kao neki „samopodoban“, ne povukavši za sobom ostale kondake VIII glasa. Neznatno izmenjena, ona i danas pokazuje jasno svoje poreklo. Da ne ostanemo na goloj tvrdnji, iznećemo je iz istog zbornika I. Sakelaridu:

 

Ne stoji, dakle tvrdnja prote Živojina da je melodija ove pesme delo Stevana Mokranjca, te da bi trebalo podejstvovati kod Svetog Arh. Sinoda da svojom odlukom zvanično proglasi ovu melodiju njegovim delom i „da se to ubeleži i u naše bogoslužbene crkvene knjige“.[12] Ovo, razume se, ni najmanje neće pomračiti slavu St. Mokranjca, ni umanjiti njegov značaj za našu crkvenu muziku.[13] To ne može učiniti ni okolnost što ne odgovara stvarnosti dokazivanja prote Živojina da završna figura ove pesme, samoglasnog osmog glasa, potiče od poč. Koste Manojlovića,[14] jer se nalazi i u Opštem pjeniju Mokranjčevom litografisanom za potrebe bogoslova 1911. god.[15] Ja ne tvrdim da je tu figuru izmislio Mokranjac, iako se nalazi u Pjeniju izdatom za njegovog života. Nego smatram da ju je negde našao, ili čuo od kog pojca. U Srpskom pravoslavnom pjeniju Boljarić-Tajšanovića, štampanom 1887. g., sv. III, str. 7, ova himna se završava:

 

Dakle, donekle slično kao kod Mokranjca, ali je kod njega završetak izrazito samoglasnog osmog glasa. No i kod Boljarić-Tajšanovića, stih Radujsja nevjesto…, kao pripev na Akatistu iza ikosa, ima drukčiji završetak, kao i kod Mokranjca na tom mestu, tj. onaj uobičajeni.

 

Najpre će biti da je neki pojac, smatrajući da će spasti VIII glas natpisan nad ovim blagoveštenskim kondakom, i uhvatiti duši mesto ako mu makar kraj navuče na taj glas, razvio sasvim Boljarić-Tajšanovićevu figuru u tom pravcu. Mokranjac je valjda tako čuo i zabeležio. No, ma ko da je ovu figuru izmislio, preterao je, jer je Vozbranoj Vojevodje kondak, te samoglasna figura tu ne odgovara.

Svakako inspirisan ovim završetkom, K. Manojlović je u Stranom pjeniju, pored uobčajene i melodije uneo celu ovu himnu u troparskom napevu VIII glasa.[16] Za njim se poveo N. Barački, B. Lukić, zatim Mirko Pavlović i Stevan Lastavica, od kojih sva trojica, pored običnog, imaju Vozbranoj Vojevodje osmog troparskog glasa.[17] Mitropolit Damaskin, u glavnom tekstu ima završetak osmog glasa, a u primedbi pod tekstom onaj uobičajeni.[18] Nema nikakve potrebe za izmišljanjem VIII troparskog glasa za ovu himnu. Kad se ona svakodnevno, na kraju prvog časa, peva uobičajenim napevom, a takođe na Akatistu, što se ne bi jednog dana, na Blagovesti, mogla pevati i na Liturgiji, posle vhoda, tim istim napevom, kao što većinom svuda i biva?

Nije nepoznato da Mokranjac nije bio bogoslov, te se morao oslanjati na pevanje pojedinih pevača, pa onda „uporediti razne načine pojanja i probrati koji je najčešći i najbolji“, kako sam veli u predgovoru Osmoglasnika iz 1908. god. On je to mogao uspešno izvršiti ne samo kao muzički stručnjak nego i zato što su mu sve crkvene melodije bile poznate, jer ih je dobro savladao kao đak u osnovnoj školi i gimnaziji, imajući odlične nastavnike pojanja i idući redovno u crkvu na večernju, jutrenju i Liturgiju, kao što iznosi u istom predgovoru. Ipak, da je bio bogoslov on bi još više melodiju prispodobio tekstu, tako bi smisao pesme koja se peva bio još više istaknut i tako prihvatljiviji slušaocima, prema poznatom principu Blaž. Jeronima, da sluga Hristov treba da peva tako kako bi slušaocima omilele reči pesme, a ne melodija sama po sebi, ili glas pevača.[19] Koliko takvih osobenosti u njegovom pjeniju duguje poreklo pojedinim pevačima, teško je reći. Izneću ih nekoliko za koje smatram da to nesumnjivo jesu.

Svakako je Mokranjac, čuvši od pojedinih pojaca, u više slučajeva zadržao naglasak na slogu koji smisao ne olakšava, nego otežava i udaljuje, npr. u Čestnjejšuju VIII glasa stoji:

 

a bolje bi, smatram, bilo:

 

Isto tako u VII glasu:

 

umesto:

 

što bi, prema III glasu od koga je VII postao, bilo bolje. Tako je i sa naglašavanjem reči u četvrtoj stihiri na Gospodi vozvah VIII glasa:

 

a bolje bi bilo:

 

Ili u Svjatij Bože slavoslovlja VI glasa, poslednje bi reči bilo bolje naglašavati ovako:

 

nego:

 

U dogmatiku II glasa, umesto naglaska na „pre“, u reči prebila, koja znači ostati, biti i dalje, prema smislu zvučalo bi bolje ovako:

 

Pogotovo bi bolje bilo u stepenima IV glasa da se naglasi:

 

nego:

 

U poslednja dva slučaja, takav je naglasak i kod Boljarić-Tajšanovića, odakle ga je možda Mokranjac i preuzeo. I u Svjatij Bože IV glasa bolje bi bilo prema srodnom VIII glasu da stoji:

 

kako je kod Boljarić-Tajšanovića, nego:

 

Takođe smatram da kod Mokranjca u Čestnjejšuju II glasa, figura uz reči Slova roždšuju liči na V glas, sa kojim drugi glas nema srodstva, te će biti da je tu dospela na taj način što ju je Mokranjac čuo i usvojio od nekog pojca.[20] Da se uoči sličnost, navešćemo je kako stoji u II:

 

i V glasu:

 

Razlika je, dakle, samo u tonu „la“ u II, zamenjenom sa „do“ u V glasu, dok su svi ostali tonovi potpuno isti. Stoga bi ovu figuru bilo bolje prispodobiti jasnije II glasu, te da stoji:

 

kao što je kod Boljarić-Tajšanovića, Baračkog, Lastavice i drugih.

Ne znam kako bi se drukčije nego na isti način moglo protumačiti što na Blagodarenju tropar III gl.: Tvojih blagodjejanij i darov… i Bogorodičan: Bogorodice hristijanom pomoščnice… imaju melodiju kondaka,[21] iako smo prethodno utvrdili da melodija kondaka Djeva dnes važi samo za kondake III glasa, a ne i za tropare. Stoga, ovaj tropar i Bogorodičan svakako treba pevati troparskom melodijom.

Na isti način, smatram, došlo je do toga da na kraju Osmoglasnika, umesto tropara četvrte Blažene osmog gl.: Dnes Hristos voskres ot groba… stoji Trojičen: Beznačalnaja Trojice…, koji u stvari dolazi na Slava kad u nedelju VIII glasa nema Blažena Svetoga, nego se uzimaju svih osam iz Oktoiha, kao što tačno stoji kod Kornelija Stankovića.[22] Možda je Mokranjac video da ga neki pojci na tom mestu uzimaju, ili je ovaj Trojičen preuzeo od Boljarić-Tajšanovića, koji ga u četvrtoj Blaženi navode.[23]

Tako je, bez sumnje, i reč Amin dospela pred Jako da carja na Velikom vhodu. Povučeni poslednjim rečima sveštenikovog uzglasa: Vsjeh vas pravoslavnih hristijan… i vo vjeki vjekov, neki su pojci odgovarali Amin, pa onda Jako da carja. Tako se Amin na tom mestu našlo i u Mokranjčevom Stranom pjeniju.[24] Mitropolit Damaskin u svom Crkvenom pjeniju nema na tom mestu reč Amin, a takođe ni Kornelije Stanković.[25]

Ne mogu se domisliti da li kod Boljarić-Tajšanovića ponavljanje pojedinih slogova potiče iz svetovne muzike, ili je radi popunjavanja melodijske figure. No sva tri slučaja ovog ponavljanja kod njih, stavljenog u zagrade,[26] nalaze se i u Mokranjčevom Osmoglasniku, ali bez zagrada, što nas upućuje na zaključak da ih je Mokranjac preuzeo odande. Bilo kako bilo, samo po sebi je jasno da ovo ponavljanje, razumljivo u velikom pojanju, no ovde bespredmetno, ne koristi jasnoći, nego naprotiv smeta.[27] Mitropolit Damaskin, kao i Barački i Lastavica – ta ponavljanja su izbegli.

Iz pijeteta prema Mokranjcu i njegovom delu na crkvenoj muzici svakako je trebalo, u novom, trećem izdanju njegovog Osmoglasnika 1964. g., izvršiti ispravke štamparskih grešaka izdanja iz 1922. i 1908. godine, kao npr. na str. 89. i 168. gde iznad hvalitnih stoji „stihovnje“; na str. 197. trebalo je izbrisati sve predznake (snizilice) sem na „si“, kao i na str. 196. u 2. redu odozdo, i dr.[28]

 

Glasnik, mart 1981.

 

NAPOMENE:


[1] Osmoglasnik, Beograd 1964, 32.

[2] Up. dr L. Mirković, Pravoslavna liturgika, Beograd 1965, I, 273.

[3] Arhim. Jovan Rajić u svojoj Istoriji katihizisa, veli: „No dobri taj (Mojsije Petrović, mitropolit od 7. II 1726. do 27. VII 1730. g.) ni time se nije zadovoljio, nego izvoli još potruditi se, da i crkveno slavoslovije teče činoustrojeno i blagoljepno. Radi toga dovede iz Sv. Gore jeromonaha Anatolija, iskusnog psalta, i ustroji u Beogradu grčku školu, iz koje je po vremenu uzimao junoše sa dobrim glasom, koje je onaj psalt naučio pojati po grčkoj psalmodi, čislom dovoljne čim je crkvu izredno uveseljavao; i tako rasprostranivšu se grčku pjeniju svuda, presta srpsko pjenije sasvim, tako da se danas jedva gde čuje“ (up. Lazar Bogdanović, paroh, Srpsko pravoslavno pjenije karlovačko, Srpski Sion, 1893, str. 232).

[4] Isto, str. 273.

[5] Jedan od najboljih pojaca u doba mitr. St. Stratimirovića, Dimitrije Krestić, arhim. krušedolski, učio je pojanje od jednog grčkog daskala u Banovcima, „i naučio od njega: Heruvimsku pesmu na svih 8 glasova, sve irmose, pričasne, Vasilijevu službu, ton-despotin i mnoge druge stvari, a u samom Krušedolu, gde je tada negovano slavensko crkveno pjenije takozvano „staro“, koje je takođe divno bilo, jamačno je naučio celo to staro pjenije, jer sveštenici koji ga poznavahu lično vele da je u prste znao sve velike sjedalne, Glas Gospodenj i ostalo malo i veliko pjenije“ (isto, 248).

[6] Imni ke ode, Atina 1952, str. 114; Notni zbornik, N. Sad 1923, str. 275. Na pitanje: Zašto nije uzeta melodija šestog nego trećeg glasa? – može se reći ovo: Kad se već uzimala osobita melodija, nema značaja da li će ona biti baš grčkog šestog, trećeg, drugog ili koga bilo glasa, jer bi svaka od njih odudarala od naših. Umesto proste melodije šestog glasa, uzeta je ona koja je izgledala najlepša.

[7] Pravoslavna misao 1963, sv. 1-2, str. 62-72.

[8] Isto, str. 62, 63.

[9] Isto. str. 69, 70.

[10] Isto, str. 65.

[11] Isto, str. 72.

[12] Isto.

[13] Sa kompetencijom stručnjaka, o Mokranjčevom značaju veli K. Manojlović: „Mokranjčev način obrade u našoj crkvenoj muzici može se nazvati klasičnim…“ (Spomenica St. Mokranjca, Beograd 1923, 179). Još 1910. g., kad je Beogradsko pevačko društvo, s Mokranjcem kao dirigentom, dolazilo u Sarajevo, pisalo se o njemu kao o Vuku srpske narodne melodije (isto, str. 112). Ali oba ova velika čoveka naše novije kulturne istorije nisu bili bogoslovi, što se s bogoslovskog gledišta odražava na njihovom delu. Ma koliko bio vanredan u pogledu lepote jezika, Vukov Novi Zavet, u pogledu tačnosti misli i izraza, s obzirom da je Sv. Pismo osnov dogmatskih i moralnih principa, nije bez nedostataka. Đ. Daničić, pišući o vrlinama Vukovog prevoda Novog Zaveta, naglašava „da Vuk nije prišao prevođenju kao bogoslov, za koga je važna samo sadržinska tačnost prevoda nego kao jezički stvaralac i srpski književnik za koga je najvažnije pitanje literarne vrednosti dela“ (V. Mošin, Studij Vukovog prevoda, u Sabrana dela V. Karadžića, knj. X, Prosveta 1974, 622). I sam Vuk izjavljuje, u predgovoru Novog Zaveta, da njegov „prevod nije da se čita u crkvi, nego da ga ljudi čitaju kao knjigu“ (isto, str. 15).

Nešto je slično i sa Mokranjčevim delom na crkvenoj muzici. Ma koliko on bio neprevaziđen sa muzičke strane, sa bogoslovske bi se mogle staviti izvesne primedbe.

[14] N. d. 71.

[15] U svesci Veliki post i Blagovesti, u Subotu akatista, str. 21.

[16] Strano pjenije, Beograd 1920, 195.

[17] Notni zabornik, N. Sad 1923, str. 26, 294; Partiture… Beograd 1928, 367, 368; Strano pjenije, Bitolj 1927, 303; Praznično pojanje, Beograd 1969, sv. II, 154.

[18] Srpsko crkveno pojanje, Beograd 1972, 120.

[19] N. Milaš, Pravila Pravoslavne crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, I, 562.

[20] Ova figura nalazi se i kod mitrop. Damaskina u crkvenoslovenskom i srpskom tekstu, n. d. 232.

[21] Razume se ako je te tropare tako pevao i Mokranjac, jer ih nema u njegovom Stranom pjeniju iz 1911. g., nego u Molebnom pjeniju, litografskom izdanju đaka bitoljske bogoslovije 1932. g., gde stoji: „u note stavio svešt. Mirko Pavlović“ (str. 6, 7). Bogorodičan: Bogorodice, hristijanom pomoščnice… sa melodijom kondaka nalazi se u Partiturama B. Lukića, kao i u Stranom pjeniju protođ. Živadina Đorđevića, Beograd 1968, 198.

[22] Srp. crkveno karlovačko pojanje, sv. I, Blažena osam glasova, Beograd 1922.

[23] N. d. str. 33-34.

[24] Bar u izdanju K. Manojlovića 1920. g. Amin stoji u Nedeljnoj, Prazničnoj i Podobnoj nedeljnoj Heruvici, a nema ga u Heruvici I glasa, po Korneliju, Kornelijevoj i Podobnoj prazničnoj (str. 356-364). Isto je tako u litograf. izdanju bitoljskih bogoslova u redakciji Mirka Pavlovića. Amin se nalazi i u partiturama B. Lukića u četiri Heruvike, a u dve ga nema.

[25] Božanstvenaja služba, Beč 1862, str. 16. Ove reči nema ni kod Baračkog, Živkovića i Kozobarića (Pravosl. crkv. pjenije, Osijek 1934, I, 55, 58, 60, 61).

[26] U Slava ispred dogmatika drugog i šestog gl. „svja – svjatomu Duhu“; u 3. stihiri na Gospodi vozvah, četvrtog glasa: „i ve – veliju milost“.

[27] Up. L. Mirković, n. d. 279.

[28] U predgovoru, na str. 7. r. 23. odozdo, i str. 9, r. 1. odozgo stoji „Ovim“ umesto „Obim“; takođe na str. 10, r. 6. odozgo „početi za ce“, umesto „početi sa ce“. U nekim primercima, doduše, na kraju su navedene neke štamparske greške, ali su i tu načinjene greške: na str. 171 stoji „r. 3. odozdo“, a treba „r. 3. odozgo“; na str. 173 „r. 5. ozdo“, a treba „r. 5. odozgo“; na str. 192 stoji „r. 2. odozgo“, a treba „r. 2. odozdo“; na str. 124 stoji „poslednja nota da bude la umesto do“, a treba „la umesto si“.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *