NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Zašto se jedna sedmica pred Veliki post zove „trapava“, a jedna uz post „gluvna“?

 

PITANJE: Zašto se sedmica po Nedelji o mitaru i fariseju cela mrsi, i zašto se ona naziva „trapava“, a peta nedelja posta „gluvna“? U bogosloviji o tome nije ništa govoreno, a poneko zapita, pa se sveštenik nađe da ne zna odgovoriti ni sebi ni drugome. Verujem da nisam usamljen u ovom neznanju.

 

ODGOVOR: Na kraju službe Nedelje o mitaru i fariseju u Triodu, pod „zri“, kazuje se: „Treba znati da u ovoj sedmici, oni, koji drukčije veruju, drže post, avani Arcivurijev. A mi (monasi) svakog dana (tj. i sredu i petak) jedemo sir i jaja (u 9. čas), a svetovnjaci meso, da pobijemo naredbu njihove velike jeresi“. Isto se ovo kazuje u crkvenoslovenskom štampanom Tipiku, samo što se iz njega vidi da su ti jeretici, koji „drukčije veruju“, Jermeni.[1]

Po ruskom liturgičaru S. Bulgakovu, Crkva razrešava na mrsnu hranu zato „da nemamo zajednice sa Jermenima koji poste u toku cele ove sedmice. Sem toga, razrešavajući post pred Svetu Četrdesetnicu, Sveta Crkva tim izobličava gordost fariseja koji se naprazno hvalio dvodnevnim sedmičnim postom, te saglasno s tim izobličavanjem, postupa nasuprot njegovom licemernom i gordom postu“.[2] Protojerej K. Nikoljskij navodi samo ovaj drugi razlog.[3] Prof. dr Lazar Mirković, iako u svojoj Heortologiji pominje i ovu i ostale pripremne sedmice pred Veliki post, ne navodi uopšte da se u njoj i sredom i petkom mrsi i zašto bi to bilo.

Razmotrićemo ukratko kako je došlo do naredbe da se zbog Jermena, njihove jeresi i njihovog posta mrsi cele ove sedmice.

Jermeni su indoarijski narod, doseljeni iz Frigije u kraj između planina Kavkaza i Taurusa u M. Aziji u V ili VI v. pre Hrista. Tu su organizovali državu i imali svoje vladare, ali su često potpadali pod vlast drugih naroda: Persijance, Vizantince, Arape, osmanlijske Turke. Od 1829. g., kavkaski i jedan deo stare Jermenije pao je pod Rusiju. Za vreme sultana Abdul Hamida, koji je nameravao da ih sasvim istrebi, od 1890. do 1896. g., vršen je nad njima četiri puta pokolj. Pokolj su izvršili i Mladoturci 1909, 1915. i 1916. g., a najstrašniji 1921. g. kad ih je uništeno oko 700. 000. Ostali koji su izmakli smrti, razbegli su se po celom svetu. Za divljenje je kako su oni i raseljeni sačuvali svoje nacionalno osećanje, jezik i veru.

Hrišćanstvo je u Jermeniju stiglo vrlo rano, verovatno iz Sirije, ali su car, velmože i većina naroda ostali u neznaboštvu. No 261. g., dolaskom Svetog Grigorija Prosvetitelja, poreklom iz parćanske carske porodice, bude pridobijen za hrišćanstvo i kršten car Tiridat i velikaš, a zatim ceo narod, tako da je Jermenija već početkom IV v. prva zemlja koja je cela postala hrišćanska.

Prvu organizaciju Jermenske crkve dao je Sveti Grigorije. Njoj je na čelu stajao arhiepiskop, docnije patrijarh sa naslovom „katolikos“. Ona je bila kanonski vezana sa Antiohijskom patrijaršijom, te je novi katolikos odlazio u Kesariju Kapadokijsku na hirotoniju. Od kraja IV v. Jermenska crkva je sasvim nezavisna.[4] U daljem toku istorije, Jermeni su ustrojili svoju azbuku, preveli Sveto Pismo i bogoslužbene knjige, oslobodivši se sirijskog jezika, razvili književnost itd. Za celu hrišćansku Crkvu jermensko graditeljstvo ima značaj izvora i prauzora. Hramovi kvadratne i pravougaone osnove, sa svodom i kubetom, potiču odatle. Gotovo svi stilovi hrišćanskih hramova: vizantijski, gotski, stil baroka razvili su se na temelju jermenske crkvene arhitekture.[5]

Na prva tri Vaseljenska sabora učestvovali su i jermenski episkopi, dok na Četvrtom, u Halkidonu, nisu mogli doći, zbog rata sa Persijancima, u kome je jermenska vojska bila poražena i zemlja porobljena. Katolikos Josif I mučenički je poginuo sa mnoštvom klirika. U takvim prilikama nisu se mogle u Jermeniji sagledati ideje i odluke ovog sabora kako bi trebalo, pogotovo što se u Siriji smatralo da je Halkidonski sabor suprotan Efeskom. Pored tih, bilo je i razloga političke prirode, pa Jermenska crkva ne primi odluke Halkidonskog sabora, nego prihvati monofizitstvo učeći: „Hristos je jedna ipostas, jedno lice, jedna sjedinjena priroda“. Na osnovu toga uče da je na krstu stradala božanska priroda. Uče takođe o prethodnom postojanju tela Hristova koje se u utrobi Svete Deve Marije sjedinilo sa božanstvom. O ishođenju Svetog Duha uče pravoslavno. Liturgija im je u osnovi Svetog Vasilija Velikog, uz dodatak nekih posebnih molitava. Za Evharistiju upotrebljavaju beskvasan hleb.[6] Prema starozavetnim propisima, zadržali su običaj da u klir primaju samo one koji potiču iz svešteničkog roda, što 33. kanon Šestog Vaseljenskog sabora osuđuje. Isti sabor osuđuje njihov običaj da na Liturgiji vino ne rastvaraju vodom (32. kanon), zatim što subotama i nedeljama uz Veliki post jedu sir i jaja (56. kanon), kao i što unose u oltar kuvano meso i dele ga sveštenicima (99. kanon).[7]

Tokom vremena činjeni su mnogi pokušaji iz Carigrada da Jermenska crkva primi odluke Četvrtog i docnija tri Vaseljenska sabora, ali do toga nije došlo. Zapadna crkva je uspela da jedan deo Jermena primi uniju.[8]

U Vizantijskom carstvu, Jermena je bilo naseljenih u mnogim krajevima, te je zbog toga dodira češće dolazilo do nesuglasica i sporova o veri. Pri tome su jedni drugima stavljali na teret i neznatne razlike predstavljajući ih krupnim jeretičkim pogreškama, običaje nipodaštavali i izlagali podsmehu. Tako je u pogledu posta koji su Jermeni držali ove sedmice, najverovatnije u spomen onoga što su njihovi preci postili pred primanje hrišćanstva i krštenja, a koji su nazivali pripremni, predvesnik (na starom jermenskom jeziku „aradžavork“, na novom „arcivurc“) i zadržali ga kao pripremni pred Vaskršnjim postom. Kad je došlo do odredbe Carigradske crkve da se mrsom ove sedmice podvuče razlika između njih i pravoslavnih, među pravoslavnim se počelo govoriti sa podsmehom o ovom njihovom postu. Svakako iz neke prostonarodne jermenske priče, kako je neki njihov episkop imao izvežbanog psa, koga je slao prijateljima kad ih je hteo posetiti, te ga je zvao vesnikom (arcivurc), zbog istog naziva prenesena je priča na poreklo ovog posta. Poznati vizantijski pisac iz HI-HII v., Evtimije Zigaben, piše o tome kako su Jermeni pitani zašto drže Arcivurijev post, kad nije pred praznik koga apostola, ni proroka, pa ni Svetog Grigorija Prosvetitelja Jermena, odgovarali su razno: da ga je utvrdio neki Jermenin Sergije, da je u spomen posta Ninevljana, ili Adamovog po izgnanju iz Raja, ili posta cara Konstantina pred krštenje, ili najzad njihovih predaka pred tim činom. „Kad na taj način nekad jedno, nekad drugo govorahu… dadoše nam razumeti da je neki ružan (vdelira) ovaj post… Ja sam“ – nastavlja Zigaben – „o tome čuo da je neki Sergije, postavši učitelj jermenske jeresi, imao psa po imenu Arcivurcije. Reč označava poslanika (promitatora). Njega je Sergije, uz pomoć demonsku, mnogo puta upotrebljavao za vesnika i glasnika svog dolaska, kad je hteo otići u koju od varošica, ili sela, ili mesta u kojima stanovahu učenici njegovog nečestija. I kad ugledaju ovog psa, izlažahu idućeg dana na nekoliko milja u susret učitelju. A kad jednom psa, poslanog na ovu običnu dužnost, vuci pojedu, sledećeg dana stigne Sergije kuda je poslao psa. No kako ne beše nikoga da ga dočeka, negodovaše i došavši do njih, pošto sazna da im nije stigao njegov preteča pas, posla da ga traže. Poznavši, prema nalasku kostiju da su ga vuci pojeli, naredi svima Jermenima da poste zbog smrti ovoga (psa), da žale i tuguju u određene dane preko godine, i ovaj post nazva Arcivurci“.[9] Prof. P. Trembelas s pravom primećuje da su ovakva preterivanja „vodila samo jednom, tj. kako da se proširi jaz u veri između dveju Crkava, matere i kćeri“[10], odnosno, između Grčke i Jermenske.

U Pravoslavnoj crkvi, pored ove ima još nekoliko sedmica preko godine u koje je određeno da se sredom i petkom ne posti. Jedne treba da nam podvuku radost zbog spasonosnih događaja iz istorije našeg spasenja: dani Dvanaestodnevija (Dodekaimeron) između Božića i Bogojavljenja, zbog dolaska na zemlju Spasitelja;[11] Svetle Vaskršnje sedmice zbog Njegovog vaskrsenja;[12] sedmice po Duhovima, zbog radosti silaska Svetoga Duha i konačnog osnivanja Crkve, otkad je ona „počela da živi punim životom“.[13] Druge dve sedmice, siropusnu i ovu, trapavu, odredila je da se ne posti kako bi nas i u hrani odvojila od uticaja jeretika koji su tada osobito postili.

Još u IX v., Sveti Nikifor Ispovednik naređuje monasima da u sredu i petak sirne sedmice drže post do 9. časa dana (tj. ne jedu ništa), a onda, posle otpusta Pređeosvećene Liturgije (koja se u to vreme držala sredom i petkom i te, bele sedmice) da jedu sir, da se tako poništi učenje Jakovljevo i jeres Tetradita“.[14] Ova naredba se nalazi u savremenim grčkim Triodima i crkvenoslovenskim Tipicima, kao i u našim starim rukopisima.[15] K. Nikoljskij objašnjava da je post u sredu i petak sirne sedmice razrešen, da se ne upodobimo jereticima Jakovitima, koji su, podražavajući Ninevljanima, postili sirne sedmice utorak, sredu i četvrtak, a takođe ni učenicima Tetradita, koji su preko cele godine jeli meso sredama (četvrtih dana sedmice – otuda tetraditi) i petcima, a sirnu su sedmicu svu postili“.[16] Isto tumačenje daje i Bulgakov.[17]

Razrešenje na mrs sedmice po Nedelji o mitaru i fariseju uvedeno je najdocnije. Kako ga Valsamon pominje, u tumačenju 69. apostolskog kanona, veleći da je uvedeno „jer tada poste Jermeni zbog Ninevljana“,[18] a Zigaben razrešenje na mrs ne pominje, biće da je uvedeno tokom XII veka. Ovaj iznimni postupak prema postu sredom i petkom, za sedmice čije je razrešenje uvedeno ranije, u pojedinim našim krajevima izazvao je postanak posebnih naziva za ovo nepošćenje. Kad je docnije došlo do razrešenja sedmice po Nedelji o mitaru i fariseju, svi ovi nazivi preneseni su na ovu sedmicu, pa ona, iako je najmlađa po postanku, ima najviše narodnih naziva: trapava, sebična, pretila, redovna, ursena, urša.[19] Razmotrićemo ove nazive i pokušati da nađemo njihov smisao i razloge zbog kojih su verovatno dati ovoj sedmici.

U Vukovom Rječniku navodi se izraz „trapava nedjelja“, ali se sam naziv pobliže ne objašnjava, nego se upućuje na izraz „sebična nedjelja“. Prof. dr Petar Skok, u svome Etimologijskom rječniku pominje pridev „trapav“ u vezi s ovom sedmicom i veli da je teško odrediti poreklo i nastanak ove reči. Smatra verovatnim da potiče od aorista pasiva grčkog glagola „trefo“ – etrafin = hranim se, gojim se.[20] Možda bi reč trapav mogla nastati onomatopejski od „trap, trap“ kad neko teško, tromo, trapavo gazi, trapati, natrapati, te bi smisao ovog prideva, u vezi s navedenom sedmicom, mogao biti: Sedmica u kojoj se, u pogledu hrane, ide trapavo, tromo, te ne može da se preskoči sreda i petak, nego se i oni mrse.

„Pretila sedmica“ – ovaj naziv svakako dolazi od mrsne hrane, pretiline, koja se i sredom i petkom upotrebljava umesto posne, te je onda ta sedmica ugojenija od drugih, pretila.

„Sebična sedmica“ – prema Vukovom objašnjenju, reč „sebičan“, „sebica“ znače običan, svakodnevni, bez razlikovanja (nosi košulju u sebicu = svaki dan, stalno; izjeo sve sebice = bez razlikovanja).[21] U vezi s ovom sedmicom, naziv sebičan tumači isto tako i prof. Skok.[22] Isto značenje ovoj reči daje i savremeni Rečnik srpskog ili hrvatskog jezika. Kao opšte značenje u njemu se navodi: sebičan, koji misli samo o sebi, koji se brine samo o svojoj koristi, sebeljubiv, samoživ, egoističan, a kao pokrajinski: svakidašnji, običan („u sebicu“ = dan za danom – svaki dan bez promene). Kao poseban izraz „sebična nedelja“ veli se da znači: treća nedelja pred Velikim postom, korizmom, u kojoj se svaki dan može mrsiti.[23] Stoga izraz „sebična sedmica“ znači da se tada bez promene jede mrsna hrana.

Naziv „redovna“ verovatno označava isto što i „sebična“, tj. da se tada, u pogledu hrane, mrsi redom, dan za danom, bez promene.

Najneobičniji izgleda naziv „ursena, urša“ nedelja. Vuk Karadžić navodi da se tako naziva ova sedmica u Boki Kotorskoj,[24] a prof. Skok, objašnjavajući ovaj naziv, kaže da je reč nastala od dubrovačkog prideva „rusan“, od „rusa“, tj. latinske reči „rosa“ (ruža), metatezom ru→ur. „Ta je metateza izazvana time što je riječ dobila metaforičko značenje i izgubila vezu sa ruža“. Reč se upotrebljava za naziv ove sedmice, u kojoj se jede meso sredom i petkom „kao i onda kad je dies rosarum, rusalje, kad je svetkovina ruža“.[25] Rečju „rusalje“ nazivan je u starini, u jugozapadnim krajevima, praznik Duhova, Trojičin dan, valjda zbog toga što je u to doba padao rimski praznik Rosalia, „godišnje kićenje grobova ružama, esce rosales, i gozbe tom prilikom“.[26] Kao i prof. Skok, naziv „rusalje“ izvodi P. Ž. Petrović od rosalia, praznika starih Rimljana, koji je iz Italije prešao balkanskim narodima, među kojima su ga zatekli i primili doseljeni Sloveni.[27] On pretpostavlja da su Sloveni, u dane ovog latinskog praznika, proslavljali neki svoj praznik, koji su docnije nazvali prema latinskom. Primivši hrišćanstvo, naziv su preneli na Trojičin dan, koji pada u to vreme.[28] Naziv „rusalje“ u Dubrovniku, „rusalji“ u Kotoru, pominje i Vuk Karadžić u svom Rječniku,[29] a M. Đ. Milićević veli da se ponegde u našem narodu „sedmica od Trojica do Petrovih poklada zove rusalna nedelja“.[30]

Naziv „Rusalia“ za Duhove pominje se u našim rukopisima od XII v., a takođe u ruskim. Njime se označavaju i „igranja nepodobnija rusaljja“, za koja P. Aleksejev kazuje: „Stari su basnoslovili da su rusalke, ili besi, u ženskom obliku, s raspletenim kosama, pokazivali se u četvrtak ove sedmice, koji se nazivao „semik“ i među prostim svetom bivaju do danas igre s pesmama i pletenjem venaca od breze“.[31] U Rusiji su rusalijama nazivani i dani pominjanja mrtvih u jesen, a takođe (kao i u Makedoniji, gde su se nazvali još i „pogani dani“) i dani od Božića do Bogojavljenja.[32] Stoglav svedoči da su se na rusalije skupljali „muževi, žene i devojke na noćne igre i na beščini razgovor i na besovske pesme i na plesanje i na skakanje“.[33] Kod nas ostatak od tih igara, sve do našeg vremena održao se u selu Dubokoj u Zviždu. Tu na Duhove, pred jednom pećinom kod reke, igralo se u kolu i orgijalo. Pri tome, pojedine žene su padale u zanos. Zovu ih rusalje, ili padalice. One u zanosu podvriskuju, proriču, razgovaraju s umrlima i odgovaraju na pitanja postavljena od prisutnih o životu umrlih. Iz zanosa ih bude po tri devojke i tri momka (kraljevi i kraljice) igrom, pesmom i svirkom, kao i umivanjem u reci.[34]

Verovatno da od ovog naziva dolazi naziv Rusnica, Rusenica, za manastir Svetu Trojicu kod Prizrena i pećinu-isposnicu u njenoj blizini, a ne po tome „što se tu postio neki ruski monah“, kako po narodnom predanju navodi P. Kostić.[35] Rusenicom je ovaj manastir nazivao narod kad je Trojičin dan nazivao Rusalje. Docnije je nadvladao za manastir naziv Sveta Trojica, te je Rusenicom ostala da se zove pomenuta pećina – isposnica.

Od naziva istog praznika došao je i naziv „ružičalo“. Tako se zove ponedeljak Tomine nedelje u koji se ide na groblje, uređuju grobovi, oko njih se stavlja busenje sa travom (zato se u nekim krajevima ovaj dan naziva „pobusani ponedeljak“) i vrše pomeni upokojenih, jer se oni ne vrše od Velikog četvrtka do ovog ponedeljka. Prof. Skok veli da naziv „družičalo“ Daničić s pravom dovodi u vezu s latinskim „Rosalia“, i njihovim praznikom godišnjeg kićenja grobova ružama.[36] A Vuk Karadžić da se tako naziva ovaj dan u Sremu, a u nekim pak drugim mestima naziva se „družičalo“. Naime, dok se po opštem običaju do podne ide na groblje, Vuk iznosi da se u nekim mestima istočne Srbije, po podne skupljaju momci i devojke na igru, pa se onda družičaju. To biva tako da svako oplete venac od vrbovih mladica i kroz njih se ljube ženske sa ženskim, muški sa muškima, s kojima žele da te godine budu „druge“ ili „pobratimi“. Jedno drugom stavljaju te vence na glavu i menjaju šarena vaskršnja jaja. Kroz celu godinu pomažu jedno drugom, zajedno su u igri itd. Iduće godine čin družičanja može da se ponovi, ili učini sa drugim.[37]

Navedeni izrazi od latinskog praznika Rosalia uhvatili su dubokog korena u našem narodu i imali široku primenu na dane i praznike u tom periodu, pa nije čudo što je ovaj naziv dospeo i na trapavu sedmicu.

Što se tiče naših narodnih naziva za pojedine nedelje Časnog posta, razmotrivši ih videćemo da i oni potiču iz starine. Tako crkveni naziv za prvu nedelju posta, Nedelja Pravoslavlja (nastao prevodom sa grčkog: Kiriaki tis orthodoksias), nije prodro u narodu, ali je narodni naziv „Čista nedelja“, kako se ona zove i danas, nastao rano, kao i za drugu „Pačista“. U pojedinim rukopisima pominje se „Pačisti ponedeljnik“.[38] Naziv „sredopostije“ pominje se mnogo ranije, još u Asemanovom glagoljskom Evanđelju iz X v.[39] Izgleda da ovu nedelju označava i naziv „Sredokrstnaja nedelja“, koji se nalazi u nekim rukopisima.[40] Takođe je star i naziv „Cvetna nedelja“.

Naziv „gluvna, glušna“ nedelja je najmlađi i ne pominje se u rukopisima, bar ja nisam naišao na njega. Da je taj naziv nastao dockan dokazuje i činjenica što se u nekim krajevima ova nedelja naziva „bezimena“. Vuk Karadžić pominje ovu nedelju kao „gluhna , gluha, glušica“, s objašnjenjem da je to „sedmica pred cvetnom“. Ali takođe zna da se ponegde ona zove „bezimena“.[41] U Rečniku savremenog srpskohrvatskog jezika pominje se „gluha nedelja“ i objašnjava da je izraz, crkveni u značenju, „peta nedelja velikog posta, peta nedelja u korizmi“.[42]

Do tog naziva smatram da se došlo tako što se u postu već provelo pet sedmica i ispostilo, te se i kod mladih utišao smeh, šale i pesme, pogotovo što smo se već približili Velikoj, Strasnoj sedmici, vremenu stradanja Hristovog. Za nas se ovo u to staro vreme dobro znalo i uzimalo ozbiljno, te je i sa te strane prestajala neozbiljnost, šala i smeh.

 

Glasnik, april 1984.

 

NAPOMENE:


[1] Ova naredba nalazi se i u našim rukopisnim Tipicima: Podobajet vedeti i se, jako va siju sedmicu postet trkleti Armeni skvrni ih pos(t) gl(agolj) emi Arcivurijev. Mi že na vsak d(a)n jami sir i jaica, vazbranjajušte teh predanija takovije jeresi (Tipik jerusalimski XVI v., Muzeja SPC u Beogradu, br. 20, l. 142a). Isto tako u Tipicima iste bibliot. br. 67 iz 1574, br. 130, iz 1631. Nalazi se i u štampanom Psaltiru s posledovanjem Vincenta Vukovića iz 1546. g. … sir i jaica, vazbranjajušte teh predanija takovije jeresi, sireč popirajušte (Načalo Sv. i vel. posta, na kraju pravila nedelje va njuže čtetse s(ve)štenoje Ev(an)gelije jaže o mitari i fariseji).

[2] Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 490.

[3] Posobije k izučeniju ustava, S. Peterburg 1900, 494, 580.

[4] U docnije vreme, za Jermene naseljene u Kilikiji, postao je još jedan katolikos, sa sedištem u manastiru Antemias kod Bejruta, i dva patrijarha, jedan u Carigradu, drugi u Jerusalimu. Razlika između patrijarha i katolikosa je u tome što patrijarh nema pravo rukopoloženja episkopa, osvećenja Sv. mira i davanja dozvole razvoda braka. Od njih najuticajniji je katolikos sa sedištem u Ečmiadzinu, u manastiru Sv. Grigorija Prosvetitelja u kavkaskom delu Sovjetskog Saveza.

[5] Athan. Alvanitis, Thriskevtiki ke ithiki eikiklopedia, Atina 1963, T. III, 195.

[6] Up. V. Stefanidis, Ekklisiastiki istoria, Atina 1970, 272-274; Athanas. Arvanitis, n. d. 190.

[7] N. Milaš, Pravila Pravosl. crkve s tumačenjima, N. Sad 1895, T. I, 512, 515, 542, 590; Pidalion, Atina 1970, 247, 250, 270, 309.

[8] Up. Jevs. Popović, Opća crkvena istorija, prev. dr Mojsije Stojkov, Srem. Karlovci 1912, knj. II, 663.

[9] Minj. P. G. T. 130, k. 1189. Ovaj post u vezi sa psom Arcivurijem, pominje i srpskoslovenski rukopisni Tipik XVI v., man. Krušedola: Zanje prokleti Henziri postet žrtvi tvoret togda vsu tu sedmicu; i psu njekojemu Arcivuriju, ježe sut Armene. Temže sih radi ne dostojit nam ni jedin dan postiti ot sih rečenih. Kto li ne poslušajet predaniji s(ve)tih, n’ inako načnet mudrstvovati, anatema takovogo bož(a)st(a)vnimi sabori i sije rečeno jest (Muzeja SPC br. 213, l. 27a).

[10] Liturgikon planon elenhos, Atina 1954, 28.

[11] Kod Rusa se ovi dani nazivaju „svjatki“ tj. sveti dani. Nazivaju se takođe „svete večeri“, valjda u spomen događaja rođenja i krštenja Hristovog koji su bili u noći ili u večernje vreme. Proslavljanje ovih 12 dana počelo je u Crkvi od davnine, što pokazuju besede Sv. Jefrema Sirina govorene u te dane, kao i besede Sv. Amvrosija Milanskog i Grigorija Niskog. Tipik Sv. Save Osveštanog († 530. g.) propisuje da u te dane „nikako ne biva post, ni savijanje kolena, ni u crkvi, ni u kelijama“. I u Kodeksu cara Justinijana iz 567. g., „dani od Božića do Bogojavljenja nazivaju se prazničnim“ (Enciklopedičeskij slovar, S. Peterburg 1900, T. XXIX, 263).

Prep. Nikodim Svetogorac navodi mišljenje Sevasta Trapezuntskog, prema kome je Isus Hristos pri krštenju imao 29 godina i 12 dana, te da zbog toga „Dvanaestodnevije držimo od Hristovog Rođenja do Bogojavljenja“ (Pidalion, n. d. 393, prim. 1).

[12] U ove dane, po crkvenim propisima, ne sklapa se ni brak. Što venčanje ne biva uz post jasno nam je, jer post ima pokajni, tužan karakter zbog greha, a venčanje radostan. Iako ove navedene sedmice imaju radostan karakter, brak se ne sklapa u smislu da ne bi pojedinačna, porodična radost ovog sveta skrenula pažnju sa opšte i nebeske i potisnula u stranu duhovni značaj praznika. S. Bulgakov veli da venčanje tada ne biva zato što svatovi „ne bi mogli imati dužni odnos prema… prazniku“ (Nastoljnaja knjiga, Harkov 1900, 1147), a N. Milaš, što su u te dane hrišćani „dužni ostaviti sve zemaljske poslove i provoditi ih u duhovnom veselju…“ (Pravoslavno crkveno pravo, Beograd 1926, 627).

[13] Dr Lazar Mirković, Heortologija, Beograd 1961, 228.

[14] Kan. 33, N. Milaš. Pravila, II; 531; Pidalion, kan. 32, str. 730.

[15] Po otpušteniji večernje va dva sija dni, jami sir i jaica na trapeze sabljudajušte kanon iže va S(ve)tih O(t)ca našego Nikifora patrijarha Konstantina grada, Ispovednika, gl(agolj)ušte: Podobajet inokom va sredu i va pe(ta)k postiti, i po otpušteniji večernje jasti sir i jaica, ideže ašte obreštut se. Vazbranjajet že pravilo predanije Jakovitom i Tetraditskuju jeres (Tipici Muzeja SPC, br. 20, XVI v. (l. 142. a, b); br. 67, iz 1574. g. (l. 138) i br. 130, iz 1631. g.

[16] Posobije, 494.

[17] N. d. 496. Drugi Vaselj. sabor, u svom 7. kan., izjednačava Tetradite i Četrnaestodnevnike (tessarakedekatitas, igun tetraditas). Tumačeći ovaj kanon, Valsamon veli: „Četrnaestodnevnici, ili Tetraditi, jesu oni koji Vaskrs (drže) ne u nedelju, nego kad bude četrnaesti dan meseca, ma u koji (sedmični) dan da se desi, što je osobina judejske vere. Ovi se nazivaju i tetraditima“ (Atin. sintagma, Atina 1852, T. II, 190).

[18] Atin. sintagma, n. d. T. II, 89. Prep. Nikodim Agiorit smatra da u ove dve sedmice, trapavu i siropusnu, treba mrsiti onde gde ima Jermena i Jakovita, a gde ih nema ne treba. Govoreći o siropusnoj nedelji on veli: „Treba da se razume, da kao razrešenje Arcivurijevog, tako da se drži (mrs sredom i petkom bele sedmice) onde gde ima Jakovita, odn. Jermena i Tetradita, a ne gde ih nema“ (Pidalion, n. d. 730). U tom smislu on navodi da se u nekim rukopisima kazuje: „Treba da monasi, kad su u manastiru, poste sredu i petak sirne sedmice. Ako pak odu nekuda i predloži se na trpezi sir, neka ga jedu… Ovo smatram“ – veli dalje prep. Nikodim – „da objašnjava „ma gde se nalazili“ (opu an epihoriazosin), što kazuje kanon (33. Sv. Nikifora Ispovednika), tj. gde god da budu izvan manastira, a ne kad se nalaze u manastiru“ (isto).

Smatram da odluka o razrešenju posta u ove dve sedmice ima značaj opšte naredbe primljene Crkvom, te da ih treba držati i sada i u mestima gde nema Jermena i Jakovita, ali ima drugih sličnih jeresi. To držanje treba da nas pobudi na razmišljanje koliko su jeresi opasne za dušu kad Crkva nije oklevala da naruši post sredom i petkom, da bi nas odvratila i sačuvala od njih. Mislim da taj smisao ima i pretnja anatemom našeg navedenog rukopisa, za one koji umuju i postupaju drukčije, a ne da je tada u našim krajevima bilo Jermena i Tetradita i opasnosti od njih.

[19] Kod Rusa se ova sedmica naziva „splošnaja“, jer se tada splošt, tj. neprekidno, neprestano ne posti. Ovim izrazom Rusi nazivaju i ostale sedmice razrešene na mrs „splošnija sedmici“, te odgovara našem „trapave sedmice“.

[20] Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika, Zagreb 1973, III, 491.

[21] Rječnik, Beograd 1969, 674.

[22] N. d. t. III, 211.

[23] Izd. Matice srpske, N. Sad 1973, T. V, 709, 710.

[24] N. d. 787.

[25] N. d. 548. Nema izgleda da bi izraz „urša, ursna“ nedelja mogao značiti „medveđa nedelja“, kako se domišlja prof. P. Ž. Petrović, jer sem glasovne sličnosti s latinskom rečju ursus (medved) nema nikakve veze s ovim izrazom, niti pisac navodi ma šta za dokaz svoje tvrdnje (up. Srpski mitološki rečnik, Beograd 1970, 266, 292).

[26] P. Skok, n. d. III, 175.

[27] Kod Grka postojanje praznovanja Rusalija, pod istim nazivom, potvrđuje Valsamon u tumačenju 12. kan. Šestog Vas. sabora: „Takvo praznovanje je rđavo i tzv. rusalia, koja bivaju po Sv. Pashi, iz rđave navike bivaju u nekim krajevima“ (Atin. Sintagma, n. d. T. Š, 450).

[28] Srpski mitološki rečnik, 255. Prema Srejović-Cermanović, rimski praznik Rosalia padao je u maju-junu (up. Rečnik grčke i rimske mitologije, Beograd 1979, 244.)

[29] Str. 658.

[30] Život Srba seljaka, Beograd 1894, 126.

[31] F. Miklošič, Leksikon paleosloveniko-greko-latinum, Vindobone 1865, 806.

[32] Po Stoglavu, „u navečerje Roždestva Hristovog i Bogojavljenja“, kao i „Rusalije o Jovanovom danu“ (Ivanjdan, 24. juna). Enciklopedičeskij slovar, S. Peterburg 1899, T. XXVII, 294.

[33] Enciklopedičeskij slovar, 294, 295.

[34] Up. P. Ž. Petrović, n. d. 255.

[35] P. Kostić, Crkveni život pravoslavnih Srba u Prizrenu, Beograd 1928, 144.

[36] N. d. III, 177.

[37] N. d. 142.

[38] Fr. Miklošič, Leksikon paleosloveniko…, 559.

[39] Isto. 87.

[40] Isto.

[41] N. d. 90.

[42] Izd. Matice srpske, n. d. I, 503. U Prizrenu se subota uoči pete nedelje posta naziva „zaklopita“. Kako se u II, III, IV i V subotu posta vrše u crkvi pomeni za pokojne, a dalje, sve do Tomine nedelje, ne vrše, biće da ovaj izraz označava završetak tog pominjanja.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *